Мило за драго

Кад је много поспан, а не препушта се сну, Игњат кроз кућу тетура ко пијанац. Тако данас у кухињи (наизглед из чиста мира, у ствари јер га сан саплео) паде на под као свећа и главом добро потегну у ивицу кревета. Плакао је несрећник као киша све док ја нисам узела правду у своје руке (а потом и ноге). Ишамарала сам тај кревет ко што никад никог нисам (и нећу). А потом сам га добро и ишутирала (ијуу, чудо једно, у какво се агресивно биће претварам кад штитим сестриће), све пратећи вербалним грдњама: ти ћеш мог Игњата да удараш, безобразни кревете, срам те било, неваљалче...
Игњат је сместа заћутао и, вероватно с притајеним задовољством, помно посматрао кажњавање (ја враћам мило за драго, а кревет стиснуо зубе, ни сузу да пусти нити да јаукне). Кад га је мајка пустила из наручја, и сам се (у више наврата), љутито гунђајући, обрачунао с креветом (који вероватно ноћас од убоја неће тренути, сутра ће привијати црни лук на модрице, а следећи пут ће добро да размисли пре но што такво злодело почини).
/Можда би тако требало и с људима који те повреде: умлатиш и буде ти лакше (шаалим се, шалим се, не може насиље ни насилнику да прија)./