Сваког дана се обећава: још само данас киша; од сутра ТЕМПЕРАТУРНИ ШОК! Па дај да се већ једном шокирам, оде лето! ;)

Овим мушицама је успело што ником другом није: натераше ме да искључим лаптоп, Ваљда им се мој монитор, у замраченој соби, чини као светло на крају тунела, па насрћу на њега... и на моја гола рамена, кад су већ у близини (ја ту блискост више не могу да сносим).
На главу ми се пењу, чак и кад ми само на руке слећу (а не могу сад с њима да се обрачунавам, морам да спавам)! ;)

Лубеница и хаику

На радном делу у кухињи стајала је лубеница, канда синоћ начета, напола изједена и више чупана но сечена. По боји се видело да није довољно зрела, а вероватно нимало слатка (лубеница у јуну ко парадајз у априлу - ич не ваља, ал' сестра навалила: да купи па да купи), но нисам ни канила да је једем.
Иако наоко не беше наочита, њен мирис беше једнако замаман и у срце ме косну. Та јестива лопта очаравајућих боја (зелена и розе - једна од мојих омиљених комбинација) симбол је топлог и раскошног лета, породичних окупљања и радосних тренутака. Помислих (и обузе ме сета): он и ја можда је никада нећемо јести скупа...
И помислих како је лето, на пространој тераси и дрвеном столу он, зналачким и сигурним покретом, сече лубеницу, а около растрчала се деца, не могући с миром да ишчекају своју кришку. Напослетку сви загњуре мусаво лице посред кришке лубенице и повремено пљуцкају семенке, док им се низ лактове слива слатки ружичасти сок. У близини чучи раздрагани пас, маше репом и чека да за неким потрчи измеђ дрвећа.
Громогласан смех, пресецан реским лавежом (пас је једва дочекао да јурне у игру), одјекује двориштем, између бреза и... рецимо трешања... и вишања... можда и нека магнолија да буде... Она седи на јастуцима, подвијених босих ногу, насмејана, с чедом на крилу и, док га милује, погледом час нежно (и с поносом) овија рамена вољеног (патетично, али не досећам се подеснијег израза), час прати несташне потомке.
...Али није лето (ако занемаримо календар), више је јесен. Јесен је (како год окренеш), а немам чеда на колену. Хаику туга...

'Беш лето кад јорган не мичеш с кревета (нек је у приправности, не иште ти леба, а и усред ноћи може да затреба).

Ууу, још материјала (репрезентација и медаља) за статусе; колико људи на Фејсбуку сад трља руке, коначно нешто и они да куцну (а да није: Нолеее, краљуу, царее, Србинее).;)

Ко хоће одмора у вртић мора

По цео дан мајка од ње захтева да буде полицајац, ловац, стражар, пастир, десна (макар и мала) рука...
Машо, не дај му да оде на спрат (мали брат, а велике амбиције: вазда кидише на опасне степенице и кани да се успентра кад нико не види)! Машо, молим те (некад је моле, а некад нема времена за учтивост), затвори врата (купатила, да не уђе... па да отвара боце с кућном хемијом или по шољи брља, још горе да у њу нешто баци, утолико горе што је Игњат недавно научио да пушта воду). Машо, затвори врата (дневне собе, да не изађе)! Машо, узми му кутлачу (и добро пази да те њоме не млатне)!
Машо, не дај му! Машо, држи га! Машо, пази га! Машо, љуби те мама, додај ми флашицу с млеком! Машо, ово, Машо, оно... и налозима (чак и кад су формална молба) никад краја. И Маши прекипело (кад имаш малог брата, а брат немирне ноге... и руке, немаш предаха)! Па није она ни пас чувар ни бебиситерка! Ја ћу сутра да идем у вртић (у последње време иде повремено), изјави једног дана. Што, упита мајка. Да се одморим! /Ко хоће одмора, док му брат расте, у вртић мора./

Срећан пас (и помало о "опанчаркама")

Маша пре неки дан опет рече како ће и њој мама и тата купити пса за рођендан. Машо, жацнух се, пас не мора да се купи (љубав се не купује, љубав се не продаје - љубав се за љубав даје)!
Пуни су азили предивних напуштених паса. Сваки од њих би једва дочекао неку девојчицу која ће га мазити и пазити, око које ће поскакивати и вијати јој се око ногу, за којом ће трчати ливадама и коју ће жудно чекати пред вратима.
Не разумем зашто пас мора бити с педигреом, да имаш црно на бело с којим га је татом зачела мама, па после да га (зими одевеног у скафандер, лети у провокативни бикини) шеташ на узици и шепуриш се по чаршији: Фифи, гледај право, Фифи, дигни реп... 
Уосталом, не волим псе на узици. Тешко је бити Фифи (на узици од свиле, са ноктима лила, с машницом од тила...). Ниједан мој пас никад није био везан (ко још везује своје пријатеље?) јер ниједан није био агресиван (не служише ми да кидишу на комшију, још мање да га растргну). Сви су били омањи, шаренкасти, доброћудни и ведри. Ниједноме не знадох (нити ме занимало) ко је отац, а ни трудила се нисам да знам расу (нису ми служили као статусни симбол, као знак "отмености" - никад нисам чезнула за "ноблесом" нити сам била наклоњена "опанчаркама").
Зашто све мора да се гурне у неку фиоку, да се класификује, означи, етикетира? Мешанац, авлијанер... срећан пас.

Мој најбољи пријатељ

Навалио мој сестрић пре неки дан да ми набави пса. Нећу, одбих без колебања. Ма хајде, једног лабрадора, не одустаје он. Нећу, бре, не треба ми пас. Хајде, па пас је човеков најбољи пријатељ. Јесте, а мој пријатељ је умро, рекох. Нећу другог пса, нећу више ниједног да волим; кад оду, то много БОЛИ.

Не стоји кућа на земљи него на ЖЕНИ (могу феминисткиње да причају шта хоће)! Неке су стога (куће, а и жене свакако) врло климаве.

Један, али вредан (или бар покретан)

Пишем сестри у Канади како сам месецима уморна и неиспавана, а устајем рано да стигнем за бус. После сам читав дан недовољно урачунљива и ефикасна.
Пази, немој да уђеш у погрешан бус, нашали се она. Ма, не бери бригу, ови наши једва напабирче онај један (али вредан, или бар покретан: возила се сваки дан кваре и одлажу у гаражу), немам с којим да га помешам. ;)

Мењај нешто

Она се спрема да сутра долети с другог континента, а удубисмо се у озбиљне мисли, иако у мојој соби (и земљи која јој је одредиште) већ истицаху ситни сати.
Нервира ме што човек никад није без неке муке, рекох. Треба бити позитиван, каже моја сестра. Изгледа (већ неко време сам све сигурнија у то) да ја свемиру шаљем све негативне сугестије.

Мењај поштара... коверте... пиши адресу наопако... мењај нешто, оптимиста је (непоправљиви), као и увек, она.
Највише бих, рекох, волела да мењам евре (кад бих имала).

Тетку под мишку

До пре неки дан се у кући говорило како летовања ове године неће бити. Понајвише зато што је практично немогуће у један ауто (безбедно и удобно) спаковати троје деце, разног (и махом осетљивог) узраста, једну (позамашну) мајку и једну (нипошто ситну) тетку. Једино је возачу место сигурно. Други проблем је што Сташа тек начиње трећи месец живота. Али за путовање одојчади надалеко нашли смо аргументе (и одобрење) на Гуглу: писале жене своја искуства, а и лекари савете (свака им се позлатила: може, што не може - пут преспава, а после лешкари у собној хладовини док не мине врућина).
Од пре неки дан повремено се као могућ (и неминован, ако неко Машу пита) спомиње одлазак у Црну Гору (од чега ми срце скаче... преко оних црногорских стена, Таре и Мораче). Маша прегледа фотографије из прошлог и претпрошлог лета и, на своју руку, одлучује где ће се ићи (за њу је то одавно једино питање). И прави, мученица, распоред, планира ко ће где сести (пошто је увидела да је то једина мука због које летовање виси о концу). /Машо, проблем је што неки од нас (позамашни) хоће да ЛЕГНУ. Неки хоће, а неки (малецки) морају... пут да преспавају (и да не кмече)./ А ја... маштам (признајте да сте изненађени) од какве ћу све чипке сашити хаљинице за плажу, те с којим папучама, минђушама, шеширима их упарити.
Не можете, Машо, сви да станете позади, објашњавам јој (а срце ми се цепа што она лагуна није пола метра шира). Можемо, кликће она, ишли смо тако пре неки дан у Младеновац. Али, Машо, друго је то, немогуће је тако путовати десет-дванаест сати. Па премештаћете се (мењати) мама и ти, каже Маша (чврсто решена да се и ове године загњури у море). Тата стане и преместите се (мама пређе позади, да нестане под гомилом деце... а тетка напред, да исправи ноге, леђа, врат и сијасет других делова), тако лако, ко један и један су два.
Можда би све било лакше да већина, тј. две трећине укупног дечјег фонда не мора да седи, односно лежи у специјалним седиштима и носиљкама. Седишта и носиљке су широки ко рамена билдера (не знам где је Маша мислила да уденем своју задњицу, па није то жетон на аутобуском перону).
Машина мајка мисли да би Маша могла (и морала) да седи као мировник и стражар између седишта и носиљке, тј. Игњата и Сташе (да гусар са седишта не дограби малену бундевицу). Али шта са тетком?
Проблем си ти, обрати ми се (као да нисам знала; ја сам увек, ако не главни, оно највећи, проблем) сестра јуче. Ништа, додаде, ти ћеш морати аутобусом да идеш. Добро, то и није проблем, рекох ја (само да видим оне горе, да видим старинске зидине, жалузине... да чујем таласе и зрикаваца гласе... да легнем под онe борове, па да шест дана не устанем...).
Е па неећу, нећу, побуни се Маша (не желећи ни да чује за ту могућност), па да падне! Недавна несрећа, превртање аутобуса који је приспео из Грчке, с мора, оставила је јак утисак на моју сестричину. И она, изгледа, стрепи да се сви аутобуси који одлазе на море или се отуд враћају - преврћу, те стога нису подобни да њима путују тетке. Што је сигурно -- сигурно: тетку под мишку, па мирно спавај (пригњечена на задњем седишту аутомобила).

Читам на Фејсбуку неке статусе (можда је тај, а можда и није), гледам неке фотографије (можда је твоја, а можда и није)... и прећуткујем један те исти коментар на све: бљуц-бљуц-бљуц... Можда зато што сам у таквом расположењу: бљуц (од свега).

Трка кроз породилиште

Разумем ону забрану посећивања породиља и новорођенчади у породилишту. /Мада, та забрана важи једино за оног ко у породилишту нема ни ујну у вешерају, ни комшиницу лаборанткињу, ни кумину стрину, која је спремачица, ни познаницу у лактаријуму (е, та ти ваља ко род рођени; кад млеко крене да навире, очи испадају... тако кажу, још ниједне нисам с пода подигла)... а не познаје ни портира.../
Мислим, кад би унутра забасао баш свако коме се породи жена, сестра, тетка, другарица, кад би се по собама и ходницима сјатила ужа и шира фамилија и свако ко има сат времена до поласка аутобуса ка предграђу... ко зна какве би се све бактерије ушуњале међу та осетљива бића, стара свега неколико дана.
Разумем, па ипак, кад год су ми се сестре порађале, прави је изазов био заобићи или, још боље, заварати, све страже, изврдати препреке, шмугнути Керберу иза леђа и... напокон угледати лице новорођеног сестрића или сестричине (па се после хвалити родбини која је остала код куће, осећати се некако повлашћено: видела сам бебу, а ви нисте, видела сам бебу пре свих других...).
На крају те стазе (која је, у мојим случајевима, увек водила узбрдо, уз гомилу степеница) човек се осећа као победник. То је као да играш неку игрицу, у којој треба да пређеш одређене нивое (а и не знаш где је беба), зависно од тога да ли је соба у којој борави сестра смештена на другом или трећем спрату, у левом или десном крилу... Ко успе да улети на права врата, а да му се ниједно намргођено лице у белом (или плавом) мантилу не испречи, свака му част. А треба прво и прибавити све те информације о географским координатама.
Кад се родила Миа, и зет и ја смо, без проблема, неометано и опуштено, доспели у собу и у наручју сестре спазили нешто мало, збрчкано, што је мрдало главицом као неко маче. И Машу сам у породилишту успела да видим, само ја. Док су зет и друга сестра чекали на нижим спратовима да им се новопечена мајка јави мобилним и усмери их, ја сам устрчала горе, и не знајући куд сам се упутила. Срећа је хтела да ме сестра породиља спази у ходнику и позове. /У исто време спазила ме и медицинска службеница, али ми је, из неког разлога, прогледала кроз прсте (деси се да и оне имају меко срце) - допустила да само бацим поглед на бепче./ Онда сам видела друго збрчкано створење.
Кад сам сестри посетитељки, поносна и задовољна, јавила да сам стигла на циљ,  зет је довикнуо: кажи јој - кучко (можеш да ми пљунеш под прозор)! Љубоморна ли човека! Па нисам му ја била крива што је он стрепео од чистачица и медицинских сестара (а и срамота, матор човек с њима да се прегања).
Матију нисам видела јер сам код куће морала да му чувам сестру. Али смо Игњата видели регуларно (имали смо "везу"). Сташу нико од нас није могао да види јер бејаше нека епидемија, а и жена која је била "наш човек" тих дана баш беше на одмору (е, нашла је кад ће).
Овог пута поштовали смо правила... јер не имадосмо начина да их прекршимо (а и епидемија је озбиљна ствар, не бисмо да изазивамо невољу).

Неки би рекли (и надигли флашу да наздраве једнаким невољницима): пиијеем да је забораавииим... а ја јеедеем да све забоораавиим, а жеља (за храном) се већа стваараа...

Ићи ће деца по селу

Обе су, и мајка и стрина, у повојници однеле торте од по метра квадратног (једна чоколадна, друга воћна, мммљац... мада нису морале бити ни упола тако сласне - јер ја спадам у оне добре крмаче, које слатким сплачинама не налазе мане).
А тобоже, том приликом, домаћица, односно породиља, не треба да шаље ништа од тога назад (као у неким другим слављеничким приликама). Ма иди бегај (злобнице, само да се ја и код куће после не сладим)! Већу глупост досад нисам чула, чак ни од ове две поменуте жене. Што не ваља? Ићи ће деца по селу, озбиљно (и потпуно уверена у истинитост својих речи) изјави стрина.
Хахахаха, ја не могу да верујем какве глупости људи измишљају, а још мање у какве верују. Па наравно да ће ићи ако не отвориш четворе очи и не привежеш капију.

Како ићи на море (и остати читав)

Смислила сам како ћемо (иако нећемо) ићи на море, рече Маша пре неки дан. /Откако се Сташа родила, то је, из два разлога, постало низводљиво: једно, што је она одвише мала, друго - где (ако се комби не изнајми) да се спакују толика деца?
Уобичајено је иначе било да, при одласку на море, сестра позади легне с Машом у наручју, а пробуди се у Машином наручју. Како редовно заспи и готово целим путем спава ко Трнова Ружица, нопажено дође до замене улога.
Сад би јој било још удобније да се простре преко три крилца - деца треба да ПОДРЖЕ своју мајку... девет-десет сати./
Тата вози, мама поред тате (могу да се наместе како воле, боли их уво). Тетка ће позади са децом (а деце ко плеве - невиђени комфор).
Може, сложила се одмах моја сестра (па шта јој тешко, штоно кажу: лако је  туђим споловилом глогиње млатити), ко да су деца зрна мака.
Кад стигнемо на одредиште, морала би да разгрне децу, како би ме пронашла (и неко би свакако после морао да утврди јесам ли тетка или палачинка).

Затворена врата

Затварање врата можда вам се чини као један сасвим небитан, успутан и безазлен поступак. Али, верујте, ако та врата притвара омање дете, ситуација може бити врло озбиљна (да не кажем опасна): палите аларм!
Ево, већ је и Игњат почео тако у мојој соби да се осамљује. И чим затвори врата, свима је јасно да кани неку глупост (са становишта одраслих)  да начини (у мојој соби накит, хрпе којекаквих папира и књига - душу дало за детенце мало), а великој авантури да се преда, ако њега неко пита. 

Ја, рецимо, затварам јер не волим да су отворена. Како је један мој професор приметио да се Софка плаши отвореног простора, можда сам и ја помало Софка. Није ме баш страх, али ми је неугодно, не могу да се опустим, ако су врата и само притворена. Чак, како је мајстор пре неколико година врата на мојој соби одвише прекратио (врата ми ко тричетврт панталоне), ја под њих увек потурам жуту крпару (све мора да буде чврсто затиснуто). 
Тек тад, кад спречим да се под њих подвуче светлост из ходника, и гласови, каква год опасност или непријатност из спољњег света, ја мирно могу да угасим светло и препустим се сну.

Дугачке гаће за воланом

Једног раног зимског јутра открила сам чудну забаву. Док сам, још поспана, седела на клупи пред аутобуском станицом, паде ми поглед на једног од возача. Овај носи дугачке гаће, помислих. Фармерице су му биле чудо набране, као да испод њих нешто пружа отпор, као кад ја обучем хулахопке.
Чекај да видим остале: погледах одострага и друге возаче, и диспечера и сваког ко преда мном окрете леђа (да не кажем...). Овај носи! Овај не носи! Они што имају дугачке гаће дошли ми некако јадни, смотани, килави, зарозани. Ови што немају, још гори - стисли се од зиме ко петопарац.

Разочарана сам, узнемирена и забринута... Насиље као "васпитни" метод део је зачараног круга, вртлог у који родитељи бацају децу од које ће такође постати родитељи...

Базен на надувавање

Једног лета смо се носили мишљу да Машин стари и мањи базен (добила је нов, веееликиии ) надујемо и ставимо крај чесме (лако да се пуни). Тачније, том идејом сам се заносила ја, а нико се не нађе да базен надује. И кад сам гунђала због тога, мајка се обрцну: па ко да га надује? А ја, тек онако, рекох да то може и Машина мама. Мајка се побуни: а да л'  она то може (што да не, врло су јој развијена плућа)?
Али и ја остадох при своме: она може да надује прекоокеански брод (а да не може један базенчић)!

Повојница никад доста

Мајка је коначно однела сестри повојницу. И стрина такође. А где је повојница (а нарочито две), ту сам и ја. Зар да се она погача једе без мене? Торте да не помињем.

Чак сам и од главице лука мало штрпнула. А кад после за ручком упитах где је остатак, сестра рече да је појела (кад је само успела, ту жену ваља вазда држати на оку).
И кад се ја побуних (што је појела све; баш би ми лук сад добро дошао), она опет рече: роди и ти, па једи погаче (да ја могу само у себе да се уздам, можда бих се и решила; дотле ћу да ћапам од туђег "порода")!

Ми купујемо натенане, он седи (у ауту) ко на иглама

Још недељу дана пре порођаја (не свог, разуме се), ја сам обишла неке радње с одећом за бебе и тачно знала у шта желим да оденем Сташу. То ми је умногоме олакшало посао и приволело мог зета да Машу и мене причека најпре испред Делта ситија, а потом испред Имо центра... Ма само зачас да узмемо, знамо шта ћемо. Зачас се отегло на пола сата, па на сат... Зет је сад могао да види како изгледа кад он обмањује муштерије да стиже за пет минута. И био је много љут.
Али нема везе, преболеће, важно да смо ми приграбиле све слатке хаљинице, зекице, мајичице... Маша је сестри купила шарене еспадриле. Пола сата смо провеле преговарајући (можда нам то баш не треба, да промислимо, други пут ћемо... иако се и мени допадаху), узалуд. Коначно је, скрстивши руке, рекла: нећу с тобом да се расправљам! И отишле смо на касу.
У Ош-кошу ја сам грабила одећу као луда (касирка је пола сата рачун куцала). Обрадовах се силно пронашавши пинк мајицу с мацом, коју сам већ раније закибицовала: јао, супер, сачекала ме је! На крају сам личила на ону свраку у цртаћима која граби силна јаја у наручје док дрвеће поскакује. /На исту птицу ме подсећала и баба кад се руку пуних јаја враћала из штале (јесте, некад су тамо боравиле краве, а кад их је баба распродала, уселиле су се кокошке и "адаптирале" простор у комфоран кокошињац)./
Таман кад решисмо да на куповину ставимо тачку, зазврча ми мобилни. Где сте, нервозно упита зет. Ево, само да платимо, рекох, па оптрчах још једном по радњици, да ми случајно нешто лепо не промакне. Тек онда коначно спустих хрпу одеће на пулт.
Кад се појависмо на вратима тржног центра, зету је ваљда свануло. Онда нам је, намргођен, издекламовао тачно време, од толико до толико, које смо у радњама провеле (ми купујемо натенане, он седи (у ауту) ко на иглама). Сат времена сте куповале шпилхознице, обрeцну се бесно (их, шта би он све за то време код куће обавио). Ма је ли могуће да је прошло толико?! Боже, како време лети, ми нисмо ни осетиле. /Куповина захтева дебеле живце... кад други купују, а ти чекаш./

Овакву пустош у фрижидеру и у фиокама одавно нисам затекла. Мислим, нема слаткиша (о чему ли су мислили домаћини јутрос кад су ишли у набавку? на моје потребе сигурно нису)! Кад кажем "нема", мислим да је избор максимално сужен.
Надам се да ће ми Маша опростити што сам пождрала неки "домаћи колач" из Такова. Сад ми још на располагању остаје сијасет чоколадних бананица (није да сам луда за њима, али кад се мора -- мора се, тј. кад нема кише...). А могла бих и да угрејем млека, па да надробим мало плазме. А онда да се завалим на угаоној.
Тетка мора (и може тек толико) да се излежава док сестричина спава.

Pekar, polava i tvrd orah

Taman sam odahnula videći za pultom samo dve radnice, kad, dok sam čekala red, pekar iskrsnu iz zadnje prostorije.
Krajičkom oka (jer tobože nisam gledala u tom pravcu) videh da me uočio, te smesta pohita da pretekne koleginicu: izvolite (uvek mi se obraća s nekoliko metara razdaljine, nema kad da se približava). I pre no što naručih, on sam reče: dve proje (tako sam predvidljiva)... A ne, danas ću jednu tu, a jednu običnu... i dve pite... Primakoh se kasi da platim, a on izdiktira kasirki: dve, te i te, proje i dve, te i te, pite za devojčicu (devojčicu?! počeću da jedem tri proje na dan). Iju, pekar prelazi granicu... naročito starosnu (a neka, samo kad je ka dnu skale).
Napravih se da ništa nisam čula (kanda pekar ispituje teren; ovako tvrd orah nisi sreo, dečko, čuvaj zube - nema te krckalice koja bi me otvorila... ili ima, samo jedna jedina). Pa šta ću; ne primam se ko muškatla na ma kakve fraze. Devojčica? Hm... Mislim, nije da ne zvuči prijatno. Ali šta on ima meni... mislim, tako li se obraća mušterijama?
I začudih se, pravo da vam kažem: u ogledalu jutros jasno videh (zar sam ćorava?) -- izgledala sam kako sam se osećala. Štono ljudi kažu: ko da me poplava izbacila ili ko da me brzi voz pregazio (tako se kaže, a što brzi ne znam (valjda da mu ne utekneš), kad bi i najsporiji valjano posao obavio, samo da se ne opirem). Bolje da na sebe gledam tuđim očima: izbacila me poplava, ali možda u vidu nekog izglačanog starog debla, koje će postati kakva skulptura ili neobična lampa (ala bih svetlela)... ili se njemu činim kao dragulj s davno potonulog broda... a mogla bih biti i, što da ne, zanosna, a neoprezna sirena, što se o talas saplela; ne treba da se mešam, sugerišem i branim... (od komplimenata, mislim, inače sam stalno na gotovs -- ne moram da znam džijudžicu, dovoljno je da šiknem u cevanicu).
Elem, počekah čudeći se što mi već onu kesu ne daje, a pekar zađe za drugi kraj pulta, donevši mi hranu do samih vrata. Hm, čoveče, ne luduj, još ćeš i bez nogu da ostaneš (uzalud).
Mislim da neko vreme neću jesti proju (sramota me, bre, ne mogu da podnesem toliku pažnju). Ili hoću, ali na nekom drugom mestu; malo li je pekara u Beogradu!

Пекар и глуви телефони

Једва да сам и крочила у пекару, а пекар готово прескочи колегиницу, не би ли ме лично услужио: изволите! Две пројице и две...
Ваше омиљене проје, чујем ја (а он говори сасвим друго), док ми са смешком пакује наручено. Да, насмејах се (а и он се погласно исцери, што је "погодио")... Почеках тренутак, па још и додадох (искрено): нисам боље јела (помучим се док их начнем, а после грицкам лагано, нигде не журим). Сад он вероватно разумеде да "нисам разумела" (што и јесте истина; а није ни чудо: галама у пекари - ем жваћу, ем разглабају), пошто ми понови: зелена је ваша омиљена боја, стално нешто зелено (одевате)! /Упркос "глувим телефонима" коначно смо успели да "успоставимо везу"./
Ааа, јесте (боже, што сам кретен: он о боји, ја о проји), јесте (тешко уочити; већ и врапци на грани преврћу очима кад ме спазе). Зелено, волим те, зелено (и пекар ту љубав из прикрајка прати).

Већ дан-два наилазим на неки снимак Босанаца како (на неуобичајен начин) бацају фризби. Буквално ћете плакати од смеха, обећава се у наслову. Рекох, дај баш да видим (па нек ми јастуци овлаже). И ништа, ни сузу да пустим! (Па ја, бре, урнебесну комедију одгледам, а усне ми се тек благо у осмешчић развуку.) ;)

Симпатије и салвете

Није да нисам (одавно) приметила како сам том пекарчићу (и нижи је, и млађи је - то ми даје право да користим деминутив), из неког разлога, симпатична. Данас сам схватила и да се то може негативно одразити на приходе и расходе његовог газде. То што сам му запала за око није разлог да ми у кесу стрпа пола паковања салвета (мислим, колико се руке могу замастити посном пројом?). Бар да су шарене, па да их искористим за декупаж. Овако, принуђена сам да их бацим.  
Аман, дечко, ако си тако широке руке према свакој иоле симпатичној муштерији, па ко ће салвета да ти наваша!

Тетка је звезда

Осећам се као звезда. Где год мрднем, искрсне неко дете иза каквог ћошка и кликне, као малопре Машина другарица из вртића: еено је Машина теткаа (где да се провучем неопажена, овако зелена и розе)!
Како се зовеш, упита ме друга девојчицa. Та иста вероватно и довикну за мном: ћаоо, лепотаницее (мала се изражава ко да има профил на Фејсу, па прати језичку моду)!
Јест' неправилно, али од тога се и сад смешим.

Криза средњих година

Ја могу још само десет година да будем лепа, после не знам како ћу (године су многе, а леђа нејака... лепота захтевна, а старост насртљива и неминовна... досади човеку да се брани), каже моја сестра, резигнирано.
Шта лупаш (и како то мислиш да спречиш), приметих саосећајно. Она се насмеја и признаде како је сигурно хвата криза средњих година (у последње време многи ми се њоме правдају, просто ме интригира ко је та "госпођа" што са средовечнима игра шугице).
Како те хвата, упитах (сви ту кризу помињу, а не знам на шта тачно "удара"). Па хоћу, каже сестра, да тетовирам горњу страну стопала, да тетовирам обрве и још не знам шта рече. Обрве да тетовираш (а шта ће ти, кад имаш своје)? Ти си стварно полудела, пружих јој женско-породичну подршку. (На ком ли друму вреба, иза код угла чучи та криза средњег доба, што моју сестру мучи?)
Па за шта те та криза ухватила, за који део, исцерих се. Не знам, каже она, изгледа за главу. Еее, сестро, да ти знаш где ти је дупе, а где глава, можда би и криза нашла други (примамљивији) ослонац.

Најслађи су пољупци кад бркови жаре

Недавно из поверљивих извора чух како белосветски момци, позадинци (различитог старосног доба), опседају наше стасите мушкарце (различитог старосног доба, а хетеросексуалног опредељења) у Кнез-Михаиловој. Разумљиво (ко да им замери што знају шта је добро): то  све висококвалитетно, непрскано, прсте да полижеш! Облећу (Турци, Италијани...) као девојчице, позивају у хотеле, на пиће, питају јесу ли "у фазону"...
ШТАА, мало нагну главу и начини гримасу (нит опсова нит песницом у главу педера потеже) један крупан и наочит брка, желећи на тај начин да покаже своју незаинтересованост.
Шта ШТА (шта се прави наиван)? Ко да никад није чуо онај народњак који тврди "најслаађи су пољупции кад бркови жаарее".

Кад јуче на прослави, онако одевена у дугу свечану хаљину, хтедох да упртим Игњата у наручје, његова мајка ме прекори (што га дижем, кад може да хода). Па воли га, рече моја друга сестра.
Кад бих ја дизала све које волим (или бар неке, блиске, а далеке), искилавила бих!

Данима смо изгледали и чекали да тај љиљан процвета, а он се једнако толико накањивао и нећкао.
Јуче смо икебане направили с црвеним ружама и прославили Бокијев рођендан.
А већ јутрос шепуре се бели љиљани расцветаних латица. Какве инаџије! :)

Сад лепо изгледаш

Ти си се угојила, рече ми сестра, одмеривши ме вечерас. Пре но што позеленех од муке (како? стварно? на шта ли личим? лаже ли ме огледало?), она додаде: баш си била мршава (како сад? зар то не беше давно? на шта ли сам личила? лаже ли ме огледало?); сад лепо изгледаш!
Наравоученије: негативне чињенице о себи сазнаћете само ретроспективно - под условом да сте их превладали. ;)

Види се да си Јецина тетка, примети, кроз смех, вечерас Јецина мама, ступивши у мој брлог. А шта ћу, брзо се живи, брзо отиче време, брзо се гомила одећа на табуреу... ;)

Лак залогај

Кад ја с вечери пођем да берем јагоде, комарци трљају руке и крене им вода на уста: ммм, како је ово лак (а примамљив, руку на срце) "залогајчић" (еуфемизам дакако)!
Никако да научим да се у башту не иде у краткој сукњи (одем здрава и права; вратим се с туфнама). Одасвуд опасности вребају: коприве, боце, глисте, бубе, пужићи, гусенице, црвићи (друштво мало, али одабрано)... и напослетку они, комарци (боду и не жале). Ваљало би се заогрнути (од главе до пете) каквом кабаницом.

Може сутра бити срећа (размишљања о (бе)смислу)

Башта је тек двадесетак метара од куће, а као да је километрима далеко. Ту утихњује звук аутомобила, а почиње концерт баштенског и шумског живља, ту воља престаје да отиче, а ране зацељују... 

Јагоде увек берем (најчистије и највеће и поједем) кад већ почне да пада мрак, па се утркујем ко ће пре. Вечерас, пошто напуних зелену ванглу, седох на земљу крај црног лука, да уживам у самоћи и да мислим (у последње време немам прилике за то)...
Да, живети док живимо, правило то не спори; ал' шта да радимо са животом кад БОЛИ?! Живот је леп, певуши цврчак на моје уво. Леп је, леп... ал' болии... Живот је леп, као да шапну мачка, намерно се очешавши, мазно, о моју ногу (сви су у потрази за нежношћу). Леп је, не поричем... ал' боли, болии. Живот је леп, зацвркуташе углас и птице из шуме, с намером да ми "ставе руку на раме". Једна муња се разли небом... Да, леп је и величанствен.
Лева ми рука беше ослоњена лактом о колено, а дланом о браду, док сам десном (малочас ижареном копривама) узимала насумице и, предано, као да ничег важнијег нема,  дробила ситне бусичице. Расута прашина лепила ми се за прсте умазане соком од јагода, док ми се поглед губио у даљини, негде преко шуме, бога питај где... Да ли су ратарске руке моје бабе, умазане блатом, биле срећније од мојих, што поваздан почивају на тастатури, у потрази за спасом од  бесмисла; је ли моја баба, заривајући вилу у сено, била срећнија и испуњенија од мене, с главом заривеном у облацима?!
Једна птичица, нешто тамнија од неба, пролете преко баште, а мој поглед лево преко високог дрвећа у суседном дворишту. Мрвећи бусике и једва се опирући пориву да легнем на тло, помислих како ће то бити кад мене више не буде... Птице ће и даље певати, шуме ће и даље шумети, бубе певачице и даље ће тврдити како је живот леп... И биће.
Ту негде, надомак плота, под тим крошњама лежи мој пас. Од марта не може да устане... иако ми се вечерас учинило да ме, како је имао обичај, у башти чека. Зашто ноћас тако чудно шуме јабланови... или јасенови, храстови, тополе... не знам нити видим које дрво се грана над  мојим вечно уснулим пријатељем.
Тко сам и што сам, што ћу, кога волим, што тражим, куда идем, за чим лутам? Узалуд небо за одговор молим, уплашен собом своје сузе гутам; тајанство ствари и живота зебе, не познам ништа, а најмање себе...
Кад би бар смисао живота извирио откуд, јасан, попут ове беле мачке што промиче међ струковима лука (да се, пропевши се на задње ноге, из кофе воде нагута). Ништа се не види и ништа се не зна. Може сутра бити срећа (ако је веровати Шимборској) иако је петак. Могу и ја бити песник (то што мислите да је плагијат, зове се интертекстуалност). Или ратарка. Док не будем земни прах.

Слатко и столњак

По флекама на столњаку тачно се може утврдити који сам положај, у ком углу, заузимала и којом руком држала кашику док сам из шерпе захватала слатко од јагода.
Можда моја мајка није баш случајно столњаком застрла смедеревац. Ја се нервирам што је старомодна и љубитељка кича, а она је можда само лукава ко лисица (она што ономад, неко ми рече, не хтеде да ступи сред замке, у њену част постављену пред кокошињцем).

Ко пева зло не мисли

Требало ми је два тренутка да схватим како је однос библиотекарке и једног корисника читаонице малчице непријатан.
Нисам чула о чему говоре, само повишен глас и у њему извесну оштрину. Потом дођоше скупа до његовог места, где она установи да су слушалице биле подешене на "муте" (очито се човек жалио да је опрема неисправна и кочи га у процесу образовања). Одлазећи, на нешто упозори смушеног господина, рекавши да ће (ако он... учини нешто што не треба... како ваљда има обичај, није му први пут, накнадно закључих) морати да позове обезбеђење. У наредним сатима склопила сам коцкице и схватила да је човек вероватно стари знанац и редовни посетилац (тиме и изгредник).
Врло брзо ми остали корисници згледали смо се и смејуљили једни другима (и страшна и смешна збивања зближавају људе, те постаје природно да се упусте у комуникацију, бар погледима) у неверици, па опет поглеедали средовечног човека. А он у трансу: склопљених очију, слуша музику, млатара рукама енергично и забацује главу (у какав ли је севдах пао, мајко божја?). У једном моменту поче и наглас да пева (нешто на енглеском), прво слабим шапатом, па све јаче (потпуно несвестан ситуације око себе). Но библитекарке тад не беше у близини, па смо морали да ћутимо и трпимо (а књиге се манемо). Додуше, боље и то, но да је улетео с неком утоком и све нас послао богу на истину. Уосталом, у тој мултимедијалној читаоници ионако је тешко бити концентрисан (звекећу ко луде оне типке на тастатури), сем ако не зеваш у Фејсбук и сурфујеш по нету.
Док се касније враћах с ручка, у ходнику спазих библиотекарке како трчкарају за чланом обезбеђења.  Аха, сигурно је онај прекардашио, помислих, пењући се уз степенице. Шта ли је сад урадио, која ли је кап прелила чашу?
Док сам седала на своје место, спазих човека како наваљен на сто, опуштен ко у својој соби, хрче ли хрче (није ни чудо, колико се бацакао - преморио се, није у цвету младости). Тако већ пола сата, рече с осмехом девојка до мене.
Убрзо се појави чика из обезбеђења. Види се да је баш неки фин, нежан... Он седе крај успаваног "лепотана", почека мало гледајући га, па га пробуди и обрати му се тек мрдањем очију.
А овај необични "читалац" не зна где се налази. Гледа службеника ко да је пао с Марса. Данас човек не може поштено ни да се наспава! Неколико минута прође док се мало освести и пристаде да крене напоље. Више се није вратио.

Ко пева, чак и кад то ради у читаоници, зло не мисли (али ствара буку где је непожељна). Песма нас је одржала (док су слушалице функционисале), њојзи хвала (и рачунару у библиотеци)!

Птице на ране

Док сам у рано јутро степеницама силазила у нови дан (пун обавеза, ко и сваки претходни, а и наредни) и гледала с чежњом околно дрвеће, небо, сунце, гунђала сам (махом себи у браду, а кроза зубе) како ни за шта немам времена.
Не стижем да одем у башту да слушам птице (кад с вечери берем јагоде, мир ми се срцем разлива), обрецнух се на мајку, као да ме она држи везану. Па шта ћеш у башту, ево ти овде птице, скрете ми она пажњу на јутарњи цвркут. Али овде су и аутомобили, ја нећу аутомобиле, рекох (љутито, као да је моја мајка поставила друм крај куће), сачекавши најпре да један крај капије пројури.
Птице у нашој шуми цвркућу тако да лече ране.

Није да ми нису говорили: питаће те старост (шта се то ње тиче, претерана радозналост је непристојна) где ти је била младост (у шпајзу; а тегла била чврсто затиснута).
Чекај, па колико је то сати?! ;)

У Србобрану посечен дрворед стар сто година. И тек сад се о томе пише. Циганче се бије док не разбије крчаг (фигуративно дакако, нити сам расиста нити подржавам икакво насиље)!

На мом профилу на Фејсбуку пише да имам сто осам година (алал ми вера, далеко сам догурала). Могла бих комотно да се назовем Старац Фочо.

Ko radi, tablet ima

Vozeći se juče u autu s mamom i sestrama, Dimitrije (koji ima pet godina... i finansijske probleme) ozbiljno i odlučno izjavi: ja moram da nađem neki posao! A šta će ti, upitaše ga.
Šta će mi, obrecnu se Dimitrije, od čega da kupim tablet, od čega (zna čovek da se pare ne beru na drvetu, a vidi: čim neko nađe posao - procvetaju mu ruže, a i raste broj elektronskih uređaja u kući)?
Potom se još više sneveseli kad se seti: a nemam ni novčanik; gde da stavim pare?
/E, ne sekiraj se, dečko, kad imaš pare, možeš i u ruci da ih držiš, a kad primiš platu, pa je celu u novčanik složiš, još će dosta biti komocije./

Ко чека, тај мирише

Још претпрошлог пролећа ја сам у башти засадила један цвет (тачније више комада исте врсте), својом руком, а богами и ногом (треба да се нагази, рекла ми је мајка). Две-три године је прошло откако сам те раскошне цветове запазила у дворишту рођаке, па док смо се најзад тог пролећа сетиле да ми да луковице. И још исто толико је прошло док се моја башта белим латицама окитила. 

Био је то први цвет којем сам ја покушала да удахнем живот. Жељно сам ишчекивала. Лишће је бујало, и тог и наредног пролећа. Али цвета не беше. Била сам убеђена да нешто нисам урадила како треба, или је пак у питању тек моје проклетство: да се, јадна, за зелен бор 'хватим...
Пре неке две недеље, док пролажасмо крај поменутог цвета који не хтеде да цвета, повајках се снајки. Па ево ти, биће цвета, рече она и показа ми нешто што бих ја иначе сматрала делом листа (ја појма немам о цвећарству). Не могу да вам опишем како сам се обрадовала тад, а нарочито протеклих дана, кад су се, један за другим, испилела три цвета.
Па да, то су луковице, рекао ми после Огњен, оне не цветају одмах. Откуд ти то знаш, чисто бејах љубоморна. Из биологије, каже он. Дакле, за уживање у гајењу цвећа, потребно је стрпљење или познавање биологије (ето, кад ја не обнављам лекције), ботанике или хортикултуре...

Кинеска пословица каже: ко хоће да буде срећан цео живот, нека гаји цвеће. Канда мене та тотална срећа још не занима. А бар да се определим за оних недељу дана из другог дела пословице (и "оженим"). Можда би ми процветале руже (које нисам засадила), па да рууужууу глеедаам... на тее мислиим, драагии...

Држим данас малецку сестричину у наручју, па (не могу да) гледам како се грчи и повремено заплакује, покушавајући да каки (кад имаш месец дана, то ти је главни и готово једини проблем). А како после целог живота човек с лакоћом прави срање. ;)

Довукох се до своје јазбине и спустих ролетне, па се опружих на креветићу и дигох све четири увис (одавно нисам имала то задовољство), па сад нек пропадне свет! ;)