JA sam večeras pola bašte zalila. I ako mi sad padne kiša, stvarno ću se naljutiti. ;)

Na 40 stepeni kupaći kostim spada u neizostavnu opremu za šivenje.
Sedim za mašinom kao pod onm borovima u Šušnju.

Pozamašna žena skuinula deset kila, pa, očito  nezadovoljna rezultatom, nije odolela samoironiji: Znaš šta ti je to? Ko kad s tenka skineš tablicu!

Uopšte mi nije jasno kako su Ignjata ubedili da prizna da mu se sviđa neka devojčica u vrtiću. Čak joj je ime jasno rekao. Onda su insistirali da se i ostali izjasne i imenuju simpatije Maša je, naravno, ponovila da joj se ne sviđa niko. Matija je takođe tvrdio da nije ni u koga zaljubljen. Staša je, da ne bude da nije zaljubljena, rekla da joj se sviđa Uglješa (za kojeg je koji minut pre rekla da joj se ne dopada).
Onda su se svi ustremili na mene, skandirajući glasno ne bi li me podstakli da na porodičnom poligrafu priznam   Ali džaba. Ne sviiđa mi se niko, nisam upala u zamku. Ali nisu mi poverovali.
Svako ko ima sise - izjavi Ignjat -- ima dečka! (Znači li to da nemam sise?  Rođene me oči varaju?!) Svi se zasmejaše. 

- Vidi koliki sam ja (pa priznao), a ti velika... - hrabrio me. Ali ne vredi. 

 Ne bih priznala da mi klince pod noke zabiju i zmiju prisojkinju u nedra ture. Sva sam ko Mali Radojica, kako mi se (bez atributa) i čukundeda zvao.

Sede na terasi, piju kafu, puše i ćaskaju o koroni. (Očito ih to mnogo više no mene opseda, ja ne gledam TV.)

Otac: Gojazni obolevaju mnogo češće.

Majka: Čula sam i ja, samo sam čekala kad ćeš da pomeneš.

Ti si sad srećan! (Što je on mršav, a ona... u rizičnoj kategoriji.)

Ova korona izaziva i bračne razmirice. A možda, ko zna, neke navede i da smršaju.

Ja od prošlog leta imam dva "neotpakovana", da kažemo neokvašena (zelena), kupaća.

Crna Gora da razmisli o tome. (Možda... ipak... da otkuje neku tarabu, kroz koju se mogu provući.)

Zašto ja do pola žice veš prostirem brzo ko da me đavo goni, a od pola ulaganim?

S leve strane me sunce goni, a na desnoj hlad lipe čeka. :)

Nekad su abronoše imale grdnih muka. Frau Gabrijela je morala dobro da porani, pa pojuri od sokaka do sokaka, od kuće do kuće... negde da čuje šta se zbilo, a drugde da o tome izvesti.

Danas je lako: otvore home page, pa poteci od žene do žene, od slike do slike, od statusa do statusa... Već uz jutarnju kafu se utvrdi ko je gde letovao, ko se s kim spanđao, ko je na levu nogu ustao, a ko kome na žulj stao... Onda još eventualno virneš na Instagram, Viber... i začas si pun informacija od životne važnosti.

Sad samo kopiraš, pa prosledi... onima koje to toliko i ne zanima. Jer da ih zanima, i sami bi po društvenim mrežama pratili i kuso i repato, te se informisali iz prve ruke.

Da bih ja s nekim na netu ćaskala, taj mora ozbiljno da me zaintrigira (neobičnim, vešto prepletenim) rečima.

Kako si, šta se radi, što ne spavaš, koliko si stara (ili mlada), kako se zoveš, gde živiš, jesi udata, što nisi, imaš li dece, što nemaš, hoćeš da imaš, što nećeš... automatski diskvalifikuje potencijalnog sagovornika.

A uvek budem pristojna i odgovaram... ali ne kako se očekuje, pa strpljivo sačekam da sagovornik izgubi živce, za kojima i sam utekne glavom bez obzira.

Nisam udata. I neću da se udajem, naročito preko Fejsa. Produži dalje...

Negde sigurno čeka žena koja će ti odgovoriti: dobro sam, surfuje se po netu, jer ćaskam s tobom haha, šta misliš hehehe, dvadeset sedam ili trideset četiri, Anđela, u Negotinu, nee :(, nisam imala sreće s momcima, nemam, niko se nije zeznuo da mi ih napravi (a ne rađaju se od masnih kolača)...

Produži dalje. Ja nisam ta kojoj se nadaš. Ti nisi onaj koji ne postoji.

Nije ni ranije bilo lako spremiti se i s gomilom sestrića krenuti u šetnju.

Ali sad... Jeste li poneli maske? Gde mi je maska? Ja nemam masku! To je moja maska! Ja sam stavila ovde, a nema je. Gde je tebi maska? Kod tebe u torbi! Nije! (Ispostavi se da ipak jeste.) Meni je u kolima (a kola kod mame), daj mi drugu! (Na radnom stolu stoji hrpa maski. Lako je deci čija tetka se bavi šivenjem). Moja je u rancu! Proveri da li smo poneli alkohol!

Kad se napokon domognemo odredišta, svaki čas prskamo ruke. A pet pari ruku iziskuje prilično vremena. Kupimo kod Kineza igračke -- prskanje dlanova. Kupimo sladoled - prvo prskanje, pa otvaranje i makljanje. Pipnemo vrata, ogradu, zid... - prskanje. Stignemo kući... Jeste li prali rukee?! Hajde, svi na pranje ruku! A ne mooguu! Ja sam praao (jutros)! Hajde, korona, korona! U, da, tobože se sete ozbiljnosti situacije. Pa ako vas (nas) korona ne nauči redu, ne znam ko će.

Zlo da ljudski stvorovi onako glasno i neskriveno kao mačke ispoljavaju seksualni nagon. Pa ne bi se moglo živeti od strave!

Staša pala pa zaplakala. Baba joj odmah potrčala. I tetka za babom. A za tetkom potrčala Maša.

- Kad ja padnem, niko ne trči - progunđao Ignjat. - Ali ja ne plačem.

Staša mačetu: Ako ti nećeš da se igraš sa mnom, ja ću s tobom. 

Ako neće breg Muhamedu, šta Muhamedu preostaje? Za sve postoji rešenje.

Ko ne zna kako predivna tišina ume da bude taj nikad na konaku nije imao četvoro-petoro sestića... koji su upravo zaspali. :)

Ne prskaj

U našoj malenoj varoši izgrađena je pogolema fontana. I taj mali trg na kojem je sad je postao mesto okupljanja. Tako smo i mi danas na jednoj od klupa doručkovali, a nakon kupovine neki su nanovo sedeli, a neki jurcali oko fontane. Ovi drugi totalno su se raspustili. Kad rešismo da pođemo kući, sestra prva odmače, ne čekajući da se deca saberu. A mene neki čovek, što je na klupi sedeo s ćerkom, prepade: -- Jesu to vaša deca? (Nekoliko trenutaka bejah ih smetnula s oka.)
Pogledah ga i ne stigoh još ni da odgovorim, a on se, vukući svoju majcu unapred kao dokaz, požali: -- Prskaju me! Potom se obrati Matiji: - Mali, šta me prskaš?
- Što si prskao čoveka? - upitah i ja, da ne bude kako podržavam njegovo (zlo)delo.
- Pa promašio sam - priznade sa smeškom Matija (što je Ignjata nišanio, a nije gledao kud gađa dok vodom mlazeve zahvata).
Čovek je bio namršten ko da mu je bogzna kakvu štetu naneo. Ostade takav i pošto mu se izvinih i nastavih deci da držim predavanje o ponašanju. I meni bi verovatno smetalo da me tuđa deca prskaju, ali ovaj je baš namćor.
Kad sustigoh sestru, prekorih je što je decu meni (da ne kažem mene na milost njima) ostavila. Maša kasnije primeti kako je gospodin samo hteo da sazna imam li decu.Sestra se složi da nije znao kako da mi pristupi. 

- Ma jeste - rekoh- hteo da mi kaže kako super izgledam... s tolikom šašavom decom.
Stigavši peške kući shvatismo da će nam uskoro i bus proći. 

- Mogli smo još da sedimo (i busom dođemo) - reče sestra deci.
- Mogli ste još da prskate onog čoveka - dodadoh i ja. - Bar da ga propisno okupate.
A ja ni rađala ni luk mirisala, a da nagrabusim.

Taj mali pas kojeg smo pre neki dan udomili nevaljao je, kaže moj otac. Nosi obuću!

Nije nevaljao, kažem, nego zapostavljen. Nema mamu, nema ko da ga voli. Zato nosi.

Ne bih se onda čudila da to ja u snu šetam i raznosim papuče po dvorištu.

U parku jedemo sladoled. Ignjat jede pozamašan, a Matija

ogroman kornet.

Ignjat: Ja ne mogu više!

Matija: A šta misliš kako je meni!

Nekima od nas život je teži no drugima.

Ignjat našao u fioci fotografiju mačka Srećka.
- Kako je lep! A kako je umro?
- Pa s nekim kolima...
- Vozio je kola?!

- I ja ću držati dijetu - izjavi sestra neočekivano.

- Kakvu? - upitah.

- Ne pijem više gazirano.

- I, šta ćeš još preduzeti?

Ode u kuću da izvrda odgovor (i ozbiljnija odricanja).

Nakon pola sata me obavesti da kupuju zamrzivač.

- Zar vi nemate zamrzivač?

- Pa joà jedan.

- Hoćeš da smršaš ili zamrzivač? Odluči se. (Ako u njega ne misli pakovati blitvu i šargarepu.)

Ona se samo zacereka.

Kanda se može biti istovremeno beskrajno srećan i duboko nesrećan...

Maša: - Staša, veliko ti dupe!
Staša: - Cecino je veće!

Maša, Mia i ja pošle smo kroz baštu po šljive. Neko iz nekog razloga pomenu reinkarnaciju.

-Ja verujem u reinkarnaciju - reče Maša. - Baš bih volela da znam šta sam nekad bila.

- Bila si jajna ćelija... i spermatozoid - dobaci podsmešljivo tetka, koja o reinkarnaciji ne razmišlja. (Sestričine se na to nasmejaše.)

I šta će meni šest života kad bih svaki jednako uspešno upropastila.

Kupila sam sestrićima metre u obliku meda. Premerivši me od vrata do stopala, Ignjat se zaprepasti: - Jebote, koliko si velika!

- Pa šta bi rekao da si merio popreko?!

Ležeći sinoć sa mnom u krevetu, nakon što se okrenula k zidu, napola zaspala, Staša primeti: Mislim da će neko morati da me zagrli!
Hm, neko? Ali ovde nema nikog sem mene. OK, razumela sam poruku.
Večeras ja mislim isto. Ali džaba mi da mislim, kad sam sama u krevetu (u sobi, u univerzumu).

Sećam se kako mi je ova spavaćica stajala pre nekoliko godina.

Mislim da se konačno skupila od silnog pranja.

Još za vreme onog prvog pandemijskog pika (dok bejasmo svi u pritvoru, izolovani) upitala majka Ignjata:

-- Hoćeš da ideš u školu?

-- Kako da idem? -- brecnuo se on, istinski zabrinut (a i inače za školu još ne baš zainteresovan). -- Vidiš da ni u vrtić ne idem, ništa ne znam!

Računa čovek, kako će bez predznanja, da preskoči čitav jedan nivo. (A dobro mu došlo kao izgovor.)

Vuk i sedam jajića

Ignjat majci poturi slikovnicu i zatraži da pogodi: -- Koje jaje je najmanje?
-- Koje jaje je najmanje? -- majka se zbuni jer na naslovnoj strani ne beše ni jednog jajeta (a kamoli nekoliko za komparaciju).
-- JaJe, jaJe -- pokušavao je Ignjat uzalud da joj razjasni. -- Mala koza! -- srećom se doseti.
-- Aaaa.
Onaj grdne muke ima na jeziku kom se R "ne prima".

Zvrčanje telefona prekinulo me u pola posla. Iz kuhinje sam morala da izađem na terasu, odakle se drao ko lud.

-- Molim?!

-- Šta radite? -- upita sestra.

-- Kuvam čorbu.

-- Zvučiš ko da si trčala.

-- Aha, džogirala sam -- rekoh, ne priznavši joj da i u tom momentu guram onaj džoger po kuhinjskom podu. Kao što rekoh, džogirala sam. ;)

Ignjat: E, znaš da vuk (onaj iz bajke, sva je prilika) može celo peceno prase da pojede?

Ja: Ma može da pojede i nepečeno (sirovo), nije to njemu problem.

Ignjat: A da.

Njih dve se raspričale o nemarnosti, neurednosti i lenjosti muževa, objašnjavajući njihovo ponašanje sopstvenim greškama.

-- Zato pamet u glavu! -- upozori me jedna.

-- Pa ja nemam muža -- nasmejah se (a ni plan da ga steknem).

-- Zato što imaš pameti -- nasmeja se ona. -- Ko ima pameti, nema muža. Ko ima muža, nema pameti. :)

Tek kad su mi ljudi blizu shvatam koliko su mi daleko.

Malo-malo pa jesen. I život bez smisla.

Kad šijem, šijem dok se ne onesvestim. Nemam kad ni da piškim (ko dete kad se u igri zanese).

Ni u čemu ne mogu da budem umerena. Ne znam za dosta.

Sreća da me muškarci ne zanimaju. Nesumnjivo bih bila nimfomanka.

Pandemija nas sve prinuđava da se laktamo. Lakat o lakat -- zdravo! Lakat o lakat - srećan rođendan! Lakat o lakat -- moje saučešće!

Školski rančevi su već sigurno mesec dana na sniženju, a mesec i po dana do početka nastave.

Doduše, nastava će biti onlajn, znaju to prodavci, pa rančevi nikome neće trebati. Kovid-19 misli na vaše kućne budžete.

Školski rančevi su već sigurno mesec dana na sniženju, a mesec i po dana do početka nastave.

Doduše, nastava će biti onlajn, znaju to prodavci, pa rančevi nikome neće trebati. Kovid-19 misli na vaše kućne budžete. ;)

Razgovaram s radnicom u jednoj radnji s mašinama i priborom za šivenje. Donekle se hvalim, odnekle jadikujem što sam se tek nedavno malo oslobodila s mašinom. Šijem maske familiji, a sašila sam i dva cegera, za početak.

Taj proces učenja, otprilike kaže ona, podrazumeva da se stalno greši i ispravlja. Kao ilustraciju pomenu dve srednjoškolke, polaznice svojih radionica, nadarene za šivenje. Došle su i tražile metar materijala za kratku suknju. Ona počne da im objašnjava kako je to mnogo, treba im samo dužina. Ali one su, ispostavi se, sve lepo izračunale: To je za suknju i za greške!

Da budem iskrena, još nisam toliko grešila. Biće zato što se nisam ni usudila (da šijem odeću).

U akciju: grešimo, na greškamo učimo!

U autobusu sam spavala i probudih se pred samim odredištem. Imala sam taman toliko vremena da pređem u drugi autobus, kojim ću otići jednu stanicu tj. do same kuće.
Pogledah spreda, ali natpisa ne beše. Kako u blizini spazih vozača, upitahm da ne uđem u pogrešan: -- Da li je ovaj za N?
Jeste, vozač klimnu glavom. Ali je i on za mene (iako smo potpuni stranci) imao pitanje: -- Kako ti nije vrućina u tome?
Onako pospana, ne shvatih iz pve na šta misli. Ovijena sam bila šalom, obula patike (jutros beše sveže). A mislio je na šalvare i zurio u njih.
-- Nije -- rekoh (mada ga se i ne tiče) poluosmehnuta -- to je tanko i prijatno.
-- Bolje da si obukla minić! -- nije ni slušao moje objašnjenje, kanda se prepustio mašti (a nije mogao ni da zamisli u tom miniću moju desnu nogu udvostručenu od ujeda insekta).
O, bože, i da sam ikad pomislila da angažujem stilistu, ne bih ga tražila među Lastinim šoferima.

Juče u autobusu, baš dok sam stojeći kraj vrata iščekivala da stane na našoj stanici, osetih pod haljinom kako me nešto "zagrizlo" nad kolenom i ne pušta. A ja stisla zube, pa ćutim i trpim dok ne izađem. Beše mi neprijatno, a i nezgodno da toliko zavrćem haljinu, kako bih uhvatila neidentifikovanog uljeza i osujetila ga u nameri da me obogalji.
Stoički podnesoh, pomogoh Staši da izađe, pa joj se pojadah, žurno zadižući skute: -- Ujela me kučka! ( Žaoka joj ostala na mestu zločina. Pretpostavljam da je bila osa.)
-- Neka kuca? -- upita Staša, zbunjena.

-- Ma osa verovatno.

Preko noći ogromna okrugla oteklina mi se raširila nad desnim kolenom. I boli, i svrbi đavolski.
-- To te ujela ona džukela? -- upita Staša danas.
-- Osa -- nasmejah se.
Šta ti je sinonimija. A ne funkcioniše uvek: ta kučka što me ujela nije da nije džukela, ali kuca nikako.

Dva dana majka patke ne može očima da vidi. Glavu mi probi prebacujući (što njima, što meni): Pojele su mi devojačko srce!
Jebote, ko da su njeno lično pokljucale!

Dok se sinoć tuširala, Staša se žalila na ujed pauka.

- On je pozvao svoje drugare, pa su me izjeli - pokazivala je noge.

- Zašto su te izjeli?

- Što sam dobra hrana..

Slatka si, vala; i ja bih te pojela, mala.

Pošto je legla u krevet, Staša neki tren podrža svog lava, pa ga zavrljači na dno kreveta.

-- Ne treba mi, imam tebe -- reče, prislonivši mi glavu uz rame.

Dodelila mi je ulogu lava, kraj kojeg lepše spava. Ali, ruku na srce, ako će da me porede: ja više ličim na medvede.

Danas vidimo posledice od pre nekoliko dana. Za tri-četiri dana ćemo videti posledice od onoga sinoć. Samo se posledice predizborne kampanje i izbora ne vide nigde.

Dok sam se izbavila s BAS-ove stanice, 6 puta mi ponudili taksi. A kadra sam peške stići i uteći. A nikakav prtljag ne vučem. Ako ne računamo mentalni.

Ničija nije gorela do zore.
Duni, duni, vetre...

Jednoj sestri pred auto izleteo pas i nastradao.

Druga sestra: - Mačka nam poginula na Uskrs, Mia pala s bicikla na Petrovdan, sve na praznik!

Ja se, pogledavši majku, nadovezah: - Ova se porodi na praznik! (Sve zlo za zlom.)

- Marš tamo! - majka se pobuni.

Sestre se nasmejaše.

- Bar da sačeka neki dan - reče jedna.

- Šta mi znači da se rodim na Svetog Iliju! Trebalo je da preskoči porođaj.

Dok ja, u poluležećem položaju, kuckam na laptopu, sestra, ležeći na stomaku, gleda TV.
-- Jao -- najednom skoči i uhvati se za butinu.
-- Šta ti je?

-- Nešto me ubode!
-- Ma nemoj! Kako mene ne ubode?!
-- Pa ti si skupila noge!

Ceo dan nisam sela.

- Otekle mi noge (na zadnjoj strani kolena) - kažem sestri. - Valjda od sunca...

- Jeste -- naruga se sestra. - Kako se Miji i Maši ne naduju?

--Šta hoćeš da kažeš?! Da su mi otekle od starosti?

Zlobnica! Ja nemam još ni pedeset.

Ultrazvučni pregled odoka i prateće tegobe

U ovoj zemlji pravo na intimu ili ne postoji ili se ne poštuje, a možda su i granice intimnog prostora rastegnute, tek koliko da obuhvate bliže i dalje srodnike, ceo komšiluk i poznanike naših poznanika, od istoka do zapada, i od severa do juga (planete, da, daa: istina je da je svet globalno selo, pogotovo otkad „seljaci“ komuniciraju preko popularnih društvenih mreža – dobar glas daleko se čuje, a tek ako, pred svedocima, jedva čujno, prdneš... u sedam i petnaest u svojoj kući - sekund kasnije to može gromoglasno odjeknuti u, recimo, Kaliforniji). Tako ako izjutra naletite na nekog ko vam nije ni rod ni pomozi bog, a da vas taj, ne poželevši vam (pometen od silne radoznalosti i nestrpljivosti) ni dobro jutro, upita za veštačku oplodnju kojoj ste se podvrgli (verujući naivno da to ostaje među četiri zida, a potpuno zaboravljajući da i zidovi imaju uši, a sva je prilika da im ni oči i usta ne fale; o diskreciji medicinskog osoblja da i ne govorimo), da li ćete se iznenaditi?!

Ako je odgovor pozitivan, vi sve ove godine živite pod staklenim zvonom i pojma nemate da Srbi (sem što su nebeski narod, što im, pre svega, omogućuje zavidnu osmatračku poziciju) imaju i dugačak nos, koji, razume se, vole da guraju u tuđa posla, a ne libe se ni da zavire među noge (bez obzira na kičmena oboljenja, nije problem da se malo posagnu, a i propnu na prste, ako treba baciti pogled preko plota). 

Ne, nee, ne radi se o meni (osećam da ste iskolačili oči i načuljili uši): ja se još ni prirodnoj oplodnji nisam prepustila. Bilo koja žena (samo zato što je imala nesreću da živi tu gde živi i gde nema privatnosti), može, kad se najmanje nada, biti izložena unakrsnom ispitivanju, čim kroči izvan, kakve-takve, sigurnosti vlastitog doma. Ljudi koje prvi put vidi (što ne znači da i oni prvi put vide nju: malo li su je puta gledali iz prikrajka i raspravljali o njenim jajnim ćelijama) saleću je na svakom koraku, izgarajući od želje da doznaju i najnebitniju činjenicu o NJENOM, još nezačetom, potomstvu. Jel' uspelo (kao da bez te informacije ne mogu leba da jedu, a nije ni daleko od istine)? Pa koliko to košta (moraš svima da polažeš račune, kao da se od njih očekuje da ih plate), ne mogu da prikriju saosećanje? Pa koji put ste (to obavljali)? Ooo! Dakle, ako začnete prirodnim putem, sasvim je realno da očekujete da vas radnik gradskog zelenila u parku kojim šetate psa ili prodavačica na uglu, gde kupujete hleb, pa i krojačica od kume vaše zaove upita: koliko ste puta „bili prinuđeni“ da s mužem upražnjavate seks... kako biste postigli taj rezultat.

Posle će vas, gde god se nađete, nepoznate sredovečne žene mesecima pipati po stomaku (odnekud, svaka žena smatra da ima pravo da vas tu dodirne, ako je unutra beba – VAŠA beba) i pitati kad se očekuje rođenje, jeste li i koliko dugo imali mučnine (ne, do tog momenta!), patite li od gorušice i slično. I da ne zaboravim ono najbitnije: znate li već, je li dečak ili devojčica? Ako ne znate, odmah će vam (sa osmehom koji govori da je pomagač svestan kakvo vam dobro čini... a ne očekuje ništa za uzvrat, gle čuda) biti ponuđeno sijaset pouzdanih testova za utvrđivanje pola (recimo, pospu ti ukućani krišom so na glavu, pa paze kojom ćeš se rukom počešati: počešeš li se levom – žensko, počešeš li se desnom – muško, usled čega nastane opšte veselje; možda je i obrnuto, ne držite me za reč i ne pokušavajte ovo sami, bez uputstva "učenih", možda pogrešno "spakujete" hromozome). A one „iskusnije“ mogu, brate, na licu mesta odoka da ti saopšte: stomak ti je nizak ili odviše šiljat, isto tako je nosila i moja sestričina i komšijina svastika – rodićeš sina, ili: baš si se raširila (to je tek eufemizam od češćeg izraza: raskokala), iskočio ti pupak (nazire se kroz tanku majicu) – devojčica je (nema ultrazvučnog aparata koji tu tvrdnju može da ospori). Kad dete ugleda svetlost dana, prognozerke će ti, bez obzira na pol novorođenčeta (ni same se tačno ne sećajući prognoze), samozadovoljno i likujući, reći: jesam ti rekla!

I kad se porodite (vi ste sve vreme na pozornici, možda toga niste svesni, publika pomno prati i kliče sa galerija), biće onih koji će vas saosećajno tapšati po ramenu, ako već imate dete istog (još ako je ženskog) pola ili će (bez obzira na pol)  pocepati bluzu i ocu, i babi i dedi, pa tetkama i ujacima, komšijama, poštaru (koji se tu zatekao, došavši da uruči telegram), vodoinstalateru (s njegovim radnim odelom malo će se pomučiti, dograbiće i makaze)... svima prisutnima, ne pitajući za srodstvo s novorođenčetom i ne tražeći ličnu kartu na uvid, a pogotovo ne mareći što su neki od skrnavljenih odevnih predmeta skupo plaćeni. Pri svemu tome (vandalskom ponašanju) ispoljavaće neku gotovo nepristojnu ushićenost i razuzdanost, kao da su i sami imali udela u nastanku tog mladog bića (a nije ni da nisu: ništa im nije promaklo).  De sad, usudi se da rodiš (kad iza svakog, pa i belosvetskog, ugla neki Srbin čuči... i osmatra, šta bi drugo)!

Šta bi za godinu bilo da preskoči jedan dan, recimo (da ne kažem konkretno) utorak?
A nekome bi značilo...

Telekom mi danima ide na živce. Nekad ne čujem poziv, a nekad se pravim da ne čujem.

Kad me neko pritiska, opirem se čak i ako mi nudi nešto dobro.

Prepodne: Mi smo najviše testirali od svih zemalja bivše Jugoslavije.

Poslepodne: Od nas su u Evropi više testirale samo četiri zemlje.

Važno je da smo skupa bolji, pa makar i pojedinačno mrtvi.

Za rušenje iluzije da u ovoj sobi spavam sama dovoljno je da na pod neopaženo padne jedan smoki. Začas se odnekud stvori šest hiljada mrava! Jebote, ovo nije soba, ovo je mravinjak! ;)

Moji sestrići i ja do poznanika u jednom lepom i tihom zaseoku stigli smo preko livada i putem nad kojim se nadvijao cvet bagrema. A tamo domaćin u šali primećuje: -- Ovde ima mnogo neoženjenih momaka!
Hm, kakve to veze sa mnom ima? Zanimaju me ko i lanjski sneg.
-- Ja ne znam kako si ti smela da dođeš -- nastavlja on -- kad ovde ima petnaest kuća, a sigurno sedam-osam neoženjenih momaka. (Koji su verovatno svi daleko mlađi od mene, što gubi iz vida.)
Samo se osmehnuh. Što bih se bojala? Od mrgodnog pogleda ne treba mi ubojitije oružje.
Razumem u čemu je problem, ali, veruj mi, ja nisam rešenje. I nisam humanitarna organizacija.

Ne razumem kakav odgovor očekuju napristojni ljudi koji, s nadmoćne visine, pitaju (ne mene; propitivali su me ranije): - Što si se tako ugojila?

Od masnih kolača? Zbog hormona, štitne žlezde? Što jedem ko stoka?

Gledam kako se upitana smeška, sleže ramenima... dok se u radoznalu gospođu zabijaju strele iz mojih očiju.

Možda je jedini adekvatan odgovor: Šta te boli k...! (Nikad neću oprostiti sebi što sam tako beskrajno pristojna, pa prave odgovore prećutkujem.)

Kod slate od paradajza najbolja je ona vodica koju otpusti i u koju umočiš otkinuto parče ćabate (kad već majka petnaest godina unazad ne mesi domaći hleb).

Slatke pavlake je dovoljno tek kad ima i za tortu i za mene.

Sišla sam u nabavku. I vidim da se povećao broj ljudi koji nose maske: na bradi!

Slatke pavlake je dovoljno tek kad ima i za tortu i za mene.