Cirkuska šatra

Nekad si rođendan, pa nek je i osamnaesti, mogao da proslaviš s desetinu ljudi (a nije moralo ni toliko). Danas se ispod sto pedeset ljudi smatra neprihvatljivim, a gazda koji to prenebregne, škrticom, lošim domaćinom ili pukom sirotinjom. Oni koji drže do svog ugleda ni ne pomišljaju na manje od trista zvanica. A večeras sestrić pomenu neku proslavu u jednom selu, pod šatorom, s hiljadu i po ljudi. Mašala (gde ih napabirčiše, da mi je znati; to mora da su tukli ko neće... za astal da sedne, krmetinu da maklja i aščinice saleće)!
I to nije sve! Neće čuvene gazde da dopuste da se gosti (i to zalud) propinju na prste... ne bi li videli taj veličanstven trenutak kad slavljenici prvi put zariju sataru u tortu, ne daj bože da im promakne onaj poetičan i dirljiv trenutak kad mlada mladoženji (ili obrnuto),  nežno zamaže nos šlagom. Ja ne znam ko na to ne bi suze pustio!  Sad suze, i đene-đene, ali gromoglasan aplauz se obavezno prolomi salom ili livadom (kako gde). O uzvicima divljenja da i ne govorimo. Jebote, dva trapava stvora i dve ruke (jedna njena, druga njegova) zaseku neki patišpanj sa šest kila margarina... a svi ushićeni ko za vatromet na seoskom vašaru (dakako da je vašar samo metafora, kao i seosko). 

Oduševljenje mase vatrometom i zijanje u nebesa koja paraju i njime se razlivaju zelena i ljubičasta boja (recimo), donekle i mogu da razumem. Čovek je dole, vatromet je gore, čovek na tlu, vatromet na nebu, čovek, sitan, vazda je nemeo ili pak klicao  (kad nije od plača grcao) pred kosmičkim dešavanjima.
Elem, udaljismo se od teme i izađosmo iz onog šatora (velelepnog svakako), a ne videsmo... kako mladenci tortu seku. Ne sekirajte se što niste uhvatili mesto u prvim redovima. Najmanje na jednom mestu eto videobima (ili tako nečeg), sestrić reče... da niko ne ostane uskraćen za tu divnu i istorijsku scenu: mladenci tortu seku i šlagom se mažu... Gledajte vi samo, pljeskajte... Ja odoh iza šatre, da mi suze pred svetom ne teku.

Ne, ja ne igram Slagalicu (ni bilo šta) i ako tamo negde vidite moje ime s nekim sitnim poenima, znajte da sam budala koja nema običaj da se odjavljuje s Fejsbuka. A trebalo bi, jer nikad se ne zna šta će mojoj sestričini pasti na pamet... ;)

Uglavnom imam taj nagon: da pišem il' da umrem! Pa kad jednom ne napišem, da znate o čemu se radi. ;)

Što je gadno kad se Gospod s nama igra "toplo-hladno". ;)

Današnju decu nije lako uspavati. To, bre, naručuje ko da je u kafani: baku, baku (natero sam baku da žvaćemo žvaku), d'agi, d'agi (hej, dragi, dragi, božurove sadi)... A niko mi pet para ne daje! ;)

Gde ćeš za Prvi maj?

Sad su dva pitanja koja me izluđuju. Nova godina je, hvala bogu, prošla, ali... gde ćeš za Prvi maj?! 

Da raspališ roštilj i okreneš prase, da se olešiš od alkohola i prevrneš štogod ženskadije (pazi na redosled, inače ništa od snošaja) ili da budeš ženskadija, što vrišti pod šatorima kao da je kolju... Da za sobom ostaviš gomilu smeća i šumu pod stresom, nakostrešenog lišća, a ptice šćućurene po gnezdima i polulude od turbofolka. 

Ja ne znam da li se još negde "voli"priroda, jede roštilj i k.ra samo za Prvi maj.

Ona zna

Ume sestra da me obraduje. Juče ostavila pitu s višnjama, a danas mimoza salatu. Dok sam večeras jela to čudo od gomile majoneza (pa dobro, od Nove godine nisam okusila, pa sad opet verovatno za Novu godinu, nije strašno) i pavlake, kuckala sam primedbe na Fejsu. 
Kakva je salata, ona pita. Malo je tegobno, dodajem pavlaku, kažem. Tri sam potrošila, nisam imala više, pravda se ona. A gde ti je šargarepa, pitam. Nestalo mi, kaže, to mi bila poslednja činija. I baš nju da doneseš nama, obrecnuh se. Ja volim šargarepu! Ta bila najmanja, iskreno će sestra. Ahaa. (Ko da će oni moći da pojedu preostalih trinaest činija. I to će na kraju završiti na našem astalu.) Pa što nisi više obarila, znaš koliko treba, ne prestajem da gunđam (nisam ustala na levu nogu, nego preko deset sati dnevno odsedim, pa sam nervozna). Nisi mi napisala koliko, ona je opet imala opravdanje. 
Pa zar nemaš internet, prekorih je namćorasto. Tamo ima i kako se deca prave (a kamoli salata)! To znam, reče ona samouvereno i samozadovoljno (najmanje triput je vežbala). Nisam ni sumnjala. Ako išta znaš, tu si veštinu usavršila. 
A ja sam sad baš proverila (da ne bude da sestru obmanjujem), upitala Gugl (onako direktno, bez uvijanja: kako se prave bebe?), i stvarno, ima recept i za to (nisam baš proučavala). Postoji čak i uputstvo na Jutjubu: kako se (pravilno) prave bebe (odgledaću možda sutra, neće da mi škodi). Dakle, pitajte ako ste neupućeni, nemojte posle da bude: nismo znali, nismo mislili, nismo hteli... Sve lepo piše (i nacrtaju), pa je lako: bebe se prave tako i tako!

Misliš da imaš nešto specijalno ako si lepa sa osamnaest? Je li to sve? I to među nogama veruješ da ti je golem kapital? Jedna si od milion gotovo istih. Svaka jedra, lepa i dostupna. (I svaka prazna.)

Uzvijaš obrvama, trepćeš, pućiš se, prsiš i guziš... Al' zemaljsko je za maleno carstvo...

Pričekaj samo dve-tri godine. Da, tako brzo baš padneš na rang-listi, tako brzo izgubiš za muškarce (oni su, zar ne, smisao tvog postojanja?) čar... Telesna lepota mine ko oblak preko neba. O šta ćeš onda da se osloniš?!

Daj bože što mi misli zet

Ima neki narodnjak (znam, stalno citiram narodnjake; šta ću kad su ilustrativni): ne bilo mi što mi majka misli, a daj bože što mi misli žena (muškarci, vazda na jedno misle  i nikad im nije dosta). 
U mom slučaju to glasi: ne daj bože da me snađe to od čega mi majka strahuje kad nisam kod kuće. (Svaka majka strahuje da joj dete, makar i na pragu pedesete, ne bane krvave glave, izlomljeno u paramparčad, ne daj bože gore unesrećeno, žensko je... ako se uopšte kući vrati.) 
A kad bi mi bivalo što mi misli zet, pa ja sad ne bih znala šta ću s tolikom decom (mislim, ako se ne bih dosetila da postoji kontracepcija), čitav bih čopor dosad izrodila (s različitim očevima, da bude u skladu sa zetovim viđenjem mog burnog seksualnog (ne)života). 
Kažem: bila sam na horu, u biblioteci... ali džaba, zetu u glavi samo jedno: svastika u naručju nekog tajanstvenog (još ga niko nije video) lika. Značajno se kezi, koluta očima i vrluda usnama, mesto da kaže: znam ja kako si ti pevala (naši smo, od mene ne moraš da kriješ...). A kaže: pričaj ti to nekom drugom (i ja sam nekad bio mlađan lovac, ovaj momak).
Ako njega neko pita, ja ništa drugo ne radim no se parim (a i pravda bi bila, radi ravnoteže s realnošću). Možda mu nedostaje momačka sloboda i stiska ga monogamija. Pa mašta o tuđem (i baš mene našao) promiskuitetu, to mu prija. Ne bilo mi što mi majka misli, a daj bože (samo stoti deo, više ne bih podnela) što mi misli zet.

Kakvu tačno poruku šalju glupavo i vulgarno napućene usne (koje izvitoperuju lice) na društvenim mrežama? (I zar to nije već malo staromodno?) Da se ponosne vlasnice, nesuđene glumice u filmovima za odrasle, ogledaju u krivom ogledalu? Ružne ste, žene, kad se pućite! Ovako još i ličite na nešto! ;) (Šalim se, lepe ste kad ste normalne.) 
Stavite prst na čelo! Ili, pak, u usta, nek ugođaj bude potpun! ;)

U životu mi najviše nedostaju dve zamenice (prva pokazna, druga prisvojna): ONAJ MOJ! ;)

Skakanje po baricama i osmesi na kiši

Navalila sestra da s Mašom vežbam pravopis i glavne delove rečenice, prekosutra ima kontrolni. Mi vežbamo, a ona nam stoji, tačnije sedi (ili, ako ćemo pravo, pre leži), nad glavom i suflira. Ignjat sve vreme obleće oko kreveta (našeg poligona za vežbanje i za sve druge aktivnosti: surfovanje po netu, hvatanje zjala, obedovanje...) i navaljuje da i za njega nešto učinim: moze skacemo po baricama, a, moze skacemo po baricama...? Pa ko bi mogao da ostane ravnodušan na taj molećivi pogled i glasić? Može, bre, može, skakaćemo nego šta! (A ko će drugi nego ja, i on to zna.) Ima sve drugo da ostavim i odosmo. Daj čizme, daj jakne, gde su kape... Jao, za onakav njegov osmeh vredi i bos u blato istrčati! A šta ćemo sa Stašom (nema gumene čizme)? 
Hteli -- ne hteli, sa sobom smo je poveli (jer nas u stopu pratila, naročito otkad je primetila da se spremaju neke jakne). Ali sam je vazda morala držati na "kratkom povocu", tj. u naručju, da u bare ne bi zagazila: sad jaa, oću jaa, jaa... E, ne možeš, mukice, dok ne kupiš čizmice! A Ignjat u onim čizmama-krokodilima zagazi (kivna sam jako na one što prave čizme gumene, zašto za mene ne naprave velike krokodile zelene?!), pa stoji, ispituje teren dok napokon ne poskoči i voda mu pljusnu do pojasa. E, a kad gledamo one svinje, Pepu i njenu užu familiju kako skaču, ni kapljica ne prsne gde ne treba. Kako nas navlače da pokvasimo hlače!

Onda smo rešili da osmotrimo jednu veeliku baru (u kojoj se nekad kupaju guske). Strašna bara, velika ko more, tu ne smemo da prilazimo blizu. A ni guskama, koje potom posetismo, jer znaju i hoće da ugrizu. Guske i patke, čim nas spazuše kako nepristojno u njih zurimo preko plota, odgegaše se glasno negodujući u zaklon. A tamo ih sačeka gazdarica i smesti u spavaonicu. Nema veze, možemo da vidimo svinje, po Ignjatovoj želji. No najpre svratismo do krava. Pa videsmo i piliće. 
Hm, sve videsmo, ali kući nam se još ne ide. Na ulicu pred nas izađe Maša, ljuta što smo nekud šetali bez nje (dok je ona morala da uči). Da nam oprosti i odobrovolji se, ubacismo Ignjata u kolica, koja ja poterah, dok Staša stisnu sestrinu ručicu i uputi se peške. Ignjat je vazda tražio da vozim brzo, što meni i ne pada teško (i sama volim kad me taj zanos obuzme), ali sam morala da nadzirem ostatak ekipe. Kad zađosmo u ulicu kojom automobili gotovo i ne prolaze, svi se obradovasmo i prepustismo slobodi: svako je mogao da vozi i trči kako mu volja. I svi smo se smejali, od svežeg vetra u kosi čovek se ponaša ko da ga neko golica. A kiši se nismo nadali. Nekako najednom osu sitno da pada. Ignjat navuče krov nad glavom. I na sreću, iz drugog puta, dopusti da sestru ubacim kod njega. Tako su se nekako stisli, a ja pojurila ka kući. 
Jel' bilo lepo, Stasa, čuh kako Ignjat, s osmehom, pita malu sestru. Ona mora da je samo klimnula glavom, da ne narušava tu kišom protkanu idilu. Lepo, nego šta, uvek nam je lepo kad smo skupa. Lepo je njima što su mali i lepo je meni što nikad neću, baš neću, da odrastem.

Kaži lozinku

Onaj što mi je krao internet, pa nije znao za dosta, ala će se iznenaditi kad pročita: Neće moći ove noći (a ni bilo koje buduće)! 

Da nisi bio alav, prijatelju, mogli smo surfovati netom u zdravlju i veselju! Ja nikad nisam bila škrta i nije mi problem da se i drugi o moj net ovajde. Al' nije lepo (a i vrlo je iritantno), brate, da me onoliko usporavaš, nemam ja vremena (kao ni ti para) za bacanje. Uzmeš čoveku prst, pa ti malo, hoćeš celu ruku (iz lakta da mi istrgneš). 

I kad kradeš (net), imaj obzira, nemoj da se onaj što te netom hrani iznervira! Ko traži veće, o mom trošku netom surfovati neće! ;)

Dvosmerne selice

Čitam Maši iz školskog časopisa neki članak o lastama, a Maša pomno sluša. "Laste su ptice selice. Početkom jeseni, kada dani postanu kraći i kada je sve manje insekata, laste odlaze na jug (u Afriku)." U AFRIKU, začudi se Maša (zbog dalekog puta koji laste prevaljuju). A malo potom primeti: A u Africi kako (deca) uče, laste idu u Srbiju (kad proleće dođe)...? Ono jest', mnoge su ptice dvosmerne selice. Visprena glavica!

Ne zanosite se "zanosnim" ženama

Ženu našminkaju i odenu u svilu i kadifu, pa je, svakako bezbrižnu (jer džep je pun para) i otud nasmejanu (njen posao je da se pravi lepa) uslikaju i tvrde kako je zanosna.

Obična žena, ionako već podbula (masne kose i tankih živaca, s milion obaveza na glavi), onda sedne i plače.

Pošteno bi bilo da i te "zanosne" sve uslikaju odmah nakon buđenja (pre no što stigne šminkerka). Tad mi neće biti problem da skinem kapu (makar da zaklonim njome podrugljivi osmeh na licu). ;)

Guza ko testo (i sve resto)

Pre neki dan Ignjat je hteo da izvrda popodnevno spavanje. Mama se jedva opirala snu, on se zagledao u TV. A na ekranu se, sasvim neočekivano, ukazala jedna ženska guza (u gaće odevena, doduše, i na svu sreću). Jao, gotovo sažaljivo, primeti Ignjat, mesi joj guzu (ko da je guza štrudla... mada, ima ljudi kojima je poslastica u istom rangu). Ako sam ja dobro razumela, maser je nečim nalik na oklagiju (ako ne oklagijom samom) tretirao celulit na zadnjici neke žene.
Šta si gledao, Igi, majka ga danas pita. Gledo sam guze, smeška se stidljivo on. A onda nastavi da niže: gledo sam guzu... sisu... pišu... Kad pomenu ovaj glupavi eufemizam za muški polni organ, tako se potrefilo, i razvuče ruke koliko god je mogao. Beše to raspon od gotovo metra. Jao, šta ste to detetu puštali, šta je gledalo (neke džinove?), zavapih šaljivo. 

A gledalo "150 minuta" i to oklagijanje. Gledalo guzu. Ostalo izmišlja, kaže sestra. Pa kako onda ne kaže (izmisli): pluća, srce, mozak? Kako ne navede druge delove tela: ruka, noga...? Izmišlja, ali nepogrešivo delove vezane za seksualnost. Da mu ko brani da ih izgovara, pa i da razumem (mami te zabranjeno). 

Što su ti deca čudo! Juče se rodilo, nevino i malo; sutra bi već možda guzu "razvijalo".

21. april 2017.

Cvrkuću ptice iz snežnog smeta -- nema još puno dana do leta. ;)

Moderna vremena -- moderne nedoumice: ne znaš da l' čovek ima deminutiv bube u uhu ili podstanare u glavi. ;)

Život mora da se grabi

Bejah tad još gimnazijalka (pree... ma onomad). I svratim jednom s drugaricom u neku prodavnicu metražne robe. Ja mlada i nesigurna, stidljiva, a žene ko aždaje, sve grabe bez obzira i, razumljivo, preko reda. Pita jedna, pita druga, traži treća... A ja stojim, ćutim i čekam (da me prodavačica primeti i udostoji pažnje). 

Stojim ja, strpljivo i učtivo, stoji kraj mene moja drugarica. A vreme odmiče... I ništa ne bi dok ona ne preuze stvar u svoje ruke, tačnije upita mesto mene. Potom mi izloži i prigodnu pouku (učtivo me prekori zbog pasivnosti i uzdržanosti): E moja drugarice (dobro, nazvala me imenom), život mora da se GRABI! A? Aha. 

Kanda je razumela ona mala smušena ćurkica. I otad niko pre mene ne dođe do zanosnih tkanina. A preneseno značenje kanda nisam pojmila, nesrećnica. Evo i sad stojim i čekam... da se pojave, da me primete, da me nađu, da me zavole, da me požele, da me u(ne)sreće...

Ko voli svoje gumene šarene čizme, smeši se i kad kiša pada! ;)

Lako nam je kad je hladno.

Jedino za čim žudiš je topli šporet (kakva ljubav, kakvi bakrači). ;)

Šumska idila

Travnati put posred šumarka koji su s obe strane prigrlile grane  privlačio me koliko i uspomene na detinjstvo koje je u meni probudio. 
Moji najmanji sestrići jedva dočekaše da se njime uputimo. Dadoše mi rado ručice, jedno s jedne strane, drugo s druge strane, te zađosmo među mlada stabla i trave. Korak po korak i mic po mic... Širok mi osmeh ne beše samo zbog ptica. Nema koraka koji su mi draži od tih maleckih i nesigurnih. Šuma je mirisala, sve do nekih davnih dana, koji mi se nejasno vrzmahu sećanjem.
Čudismo se svemu i zazirasmo od vuka, koji kao tu negde prebiva, pravimo se i oni i ja. Al' nismo mi ništa prepuštali slučaju. Ignjat nam je odmah pronašao mačeve (suvonjave grane koje si mogao jednim zamahom prelomiti), svakome po jedan, da se od vuka branimo. Taj podlac se onda nije usudio ni da proviri.
Tako smo mi, neometano, svim čulima gutali proleće. Korak-dva, pa stanemo pred maslačkom. Ah, divote! Mrdnemo malo, pa se opet ukopamo. Slušaj, ptičica, klikne Ignjat. Viidi kako je lepo, kažem ja. A oni se ushićeno slože: daa! Pa stanemo ozareni, začuđeni, kraj svake travke, da se u sebi naklonimo pred prirodom. Tome sam ih ja naučila: da se posvećuju sitnom i da u tome nalaze vrhunski užitak. 
Ignjat opazi zelenkastu mrtvu bubu, izvrnutu na leđa, pa je osmotri poizdalje, na šta ga je silio više strah nego moralni obziri. Samo Staša ne pokaza ni straha ni poštovanja prema tom upokojenom stvoru -- radoznalo, ali ne i saosećajno, ćušnu ga štapom.  Život upravo stoga treba još silnije slaviti što znaš da mu se smrt iza leđa prikrada.
Kao da smo zašli u drugi svet, čarobno lep i čarobno zastrašujuć. Pust, kao da kilometrima uokolo nema ničeg sem nas, sem naše očaranosti lepotom i sreće što smo skupa. Netaknuta priroda, okrepljujuća tišina (kojom sam do vrha punila uši), mir, svežina setiše me na dane detinjstva i videh sebe, sanjalicu malu, gde u hladu jabuke zaneseno knjigu čitam. Diši jaako, povremeno sam podsećala sestriće, jako, kao kod lekara. (Nije ta analogija slučajna: priroda je istinski lekovita, privija se na dušu kao melem.) Dišite jako, ovako, naglas sam uvlačila mirise nepoznatog i nevidljivog cveća. A njih dvoje gledali su u me i činili isto.

Mora da je to bio predivan prizor. Dva deteta drže za ruke svoju tetku (naoko veliku, a iznutra tako malu da još svet doživljava kao čudo) i, očarani šumom, dišu kao da povetarac duva, dišu jako i glasno da im se od daha trava njija. Tetkini koraci nisu jedino što slede...

Lekcija o različitosti

Dok sam u kupatilu prala zube, Maša me pozva iz dnevne sobe. Dođi da vidiš kako govori ova žena, čudila se, kao muško. I odoh. I videh. Govori kao muškarac zato što i jeste to bila, rekoh. Maša samo zinu u čudu: kakoo?! Onda se operisala (daju joj neke hormone od kojih porastu grudi, otklone jedan polni organ, a izrade drugi, tako nekako...) i sad je žena. 
Maša me gledala očekujući dodatno objašnjenje. Ima muškaraca koji se osećaju kao žene. Spolja su muškarci, ali iznutra... Tako i major Helena... Priroda negde pogreši. I te osobe onda mnogo pate što ne mogu da budu ono što jesu.
Kako se to po nekom zakonu privlačenja (ili već nečem) dešava, već za dan-dva, dok smo vršljale po Jutjubu, setih se da joj pustim Halku. Ili Božu, isto je to što se glasa tiče: slavuj pa slavuj! Kako, to nije žena, Maša osta zabezeknuta. Eto ti, zvuči kao žena, možda se tako i oseća, ali pušta bradu.
Kao treća lekcija o različitosti poslužila nam je jedna sugrađanka. Kad je spazismo, upitah Mašu: Šta misliš, je li ovo muško ili žensko? Muško, odgovori ona, ko iz topa. (To nam je postala kao neka igra.) E nije, bar ne spolja, i žensko ime nosi. Ali se, očito, kao muškarac oseća, šiša, oblači i ponaša. Muka je to: biti jedno za druge, a drugo za sebe. I treba mnogo hrabrosti da pred svima budeš ono što si. Žensko je (obrnut slučaj od prva dva), ali se oseća kao muško.
Jel' se ti osećaš kao žena, upita me Maša. Paa, hmm... manje-više, kao žensko (više kao neko aseksualno biće, bespolno, detinje... ako ću malo da filozofiram). A tako valjda i izgledam.

Pokušavala sam Maši da objasnim kroz kakve muke prolaze ti ljudi "s greškom". Zamisli da se probudiš s pišom, a osećaš se kao devojčica! Maša iskolači oči, isprepadana: Ju, jel' može to stvarno da se desi? Nasmejah se glasno. Bez brige, ti si to što si. Da si nešto drugo, već bi znala. 
Svako je ono što je. I takvog ga treba prihvatiti. Živi i pusti druge da žive. U svakom traži (doduše, svećom) čoveka, nije naša briga šta mu je međ nogama.

Ko će koga ako ne svoj svoga

Kad se tata pre neko veče vratio s fudbala, Maša je pitala: Jeste li pobedili? 

Jesmo, rekao tata, ne bez ponosa i još pomalo zajapuren. 

Sigurno ti drugi ne znaju da igraju, primeti ozbiljno Maša. 

Ko će koga, ako ne svoj svoga (da podrži ili da ukopa). A ono jeste, uspeh je relativna stvar i velik samo kad je i protivnik takav. ;)

Idilična slika druga

Tog dana htela sam da napravim štrudlu s makom, a onda sam shvatila da sam već polumrtva i da neću uspeti sve. 
Odustala sam, digla ruke, gotovo od svega (što ja da se džaba nerviram), utovarila sestriće u kolica i krenula u šetnju. Gledamo drveće, cveće, ptice... i lepo nam.
Po povratku mi se Staša ugnjezdi u krilo (tek sam kasnije shvatila da ju je temperatura oborila) i prilepi uza me kao krpelj. S njom u naručju sedoh na ljuljašku. Ljuškajući se lagano, zapevah, pa mi se i Maša, sa susedne ljuljaške, pridruži. Raspevasmo se ko na festivalu. Moj gooluubeee, mooj golubeee.. hej draagi, draagii... Ignjat nam se kod druge pesme pridružio, a potom mi i on uskoči u krilo. Nije se usudio s Mašom, pošto ljuljaška nije pričvršćena, pa se drma. Sa mnom je tako isto, ali valjda on ceni da sam starija, pa ću se lakše snaći i izbeći pad.
I tako smo uživali u prolećno predvečerje. Dva mi sestrića u naručju, Staša priljubljena uz grudi, gotovo usnula, Ignjat priljubljen uz nju, nasmejan i srećan. Kad pomenem da je zaspala, ona se mrdne, kako je ne bih odnela u kuću, da mi da znak da je još budna. Troje dece i ja ljuljamo se. Moj goluuuubee, mooj goluubeeeee, moj goluuuubee, moj goluubee, nee paadaaaaaj mi naa maalinee, goroo zelenaaaa...

Nemam (više) vremena

Obe smo išle u istom smeru, morale da prevalimo isto (pozamašno)  brdo, pa se upustile u priču. I kad pomenuh jednu od sestričina, komšinica me (oštro, bogami, i prekorno) preseče: A što TI ne napraviš jednu Mašu?
Jaa?! Paa... osmehnuh se, zatečena (uhvativši se za fiktivna rebra, u koja sam potegnuta s neba)...
Veče je bilo prolećno i toplo, mirisno i protkano pesmom ptica, tako da i sama pomislih (previđajući žal): možda bi i trebalo... možda je i moguće... možda bi, naposletku, zaista bilo divno...

Naglas, ne otirući osmeh, rekoh tek (nastojeći da sprdnja sa samom sobom zagluši intimnu usedeličku dramu jedne duše izgubljene u vremenu koliko i u prostoru): nemam, bre, sad vremena (videću nakon praznika, verskih, državnih, ali i nekih ličnih)... I još: da to može da se zamesi od brašna i šećera... 

Ja časa ne bih časila, zapela bih iz petnih žila, iz sve snage, pa nek dobijem i upalu mišića (ko danas kad sam mesila uskršnje keksiće).

Bog i kukač

Joj, bože, gde sam metnula kukač, zavapi moja majka. (Ko da bog nema preča posla no da po čitav dan zvera gde će ko šta da zaturi. I kako koji uvidi da ne zna gde mu je kukač, varjača, čarape, žena... da ga ćušne laktom u rebra i uperi prstom u traženo ili da mu lupi čvrgu.) 

Misliš li da čovek, ovaj bog, stvarno nema bitnijih problema nego da pazi gde ti šta mećeš? Možda je on sveznajući, ali, brate, treba imati obzira (i prioritete). Bavi se krupnim i sudbinskim problemima; ne možeš očekivati da se bakće i oko banalnih sitnica. (Al' što ti je čovek, nikad zadovoljan: daš mu prst, on bi celu ruku.) A kanda bi smrtnik na svevišnjeg prebacio odgovornost i za prozaične svakodnevne muke.

Što je mnogo -- mnogo je! Joj, bože, čemu je smisao mog života (šta si imao na umu)? Zar sam ovo zaslužila kad mrava nisam zgazila (dobro je što bubašvabe ne govore)? Joj, bože, što mi sve ko da sam se na te kamenjem gađala (a od svih tih silnih modrica na tintari nijedna ti nije od kamena koji sam ja potegla, moraš priznati). Bože, daj mi ovo... daj mi ono... Joj, bože, gde mi je kukač?
Zamišljam kako mu ionako vazda dodijavamo (ko manje, ko više, ko stalno, ko povremeno), pa mu često dođe da iskoči iz kože (kad, gle čuda, kože nema) ili da se strmoglavi u zemaljski ambis (što baš i nije pametno, tek bismo mu se tad popeli na glavu). A možda bi najpre, onako besan, dograbio onaj kukač, pa raspalio po ćupendi (kroz koju promaja duva). Ima malo, ima, rekla bi moja baba, pa poćutala (i prećutala: a vi ste prekardašili).

Ne moraš da budeš zgodna i zategnuta, elegantna i prefinjena, ali nokti da su ti OBAVEZNO izliveni (pola crni, pola roze, a s krajeva zlatni, pa još koji srebrni cirkon, ko šlag na tortu) i trepavice veštačke, od po metra barem.

Za mozak koga briga?! Trepći, sestro, trepći (i isturi grudi)! ;)

Prinudili me danas da ja guram one listiće s jajima u najlon čarapu. A  svi oni listovi jogunasti, opiru se, nije ih lako zadržati na mestu. 

E ništa mi ovo ne valja, progunđah, sve se smuljalo. Aj ne sviraj kurcu, isceri se moja sestra, budući da ni u čemu ne teži perfekcionizmu. 

I kad sviram, obrecnuh se, ja to radim vrhunski (bez obzira što slušalac nema sluha i neće znati da ceni), neću ništa ofrlje.

Ne brini, Bog ti neće zameriti što si bio skot, samo ako si postio na Veliki petak!

Jedna mudrost preporučuje: doručak pojedi sam, ručak podeli s prijateljem, a večeru daj neprijatelju. 

Moja mudrost glasi: brižljivo neguj krajnje prijateljske odnose sa svima (a ne valja da se otura)! ;)

Vidi mesec

Mnogo čemu ja svoje sestriće učim. Recimo, da na život pogledaju iz drugog ugla. Digni glavu, digni glavu, vidi mesec, viidi kako je lep, često govorim najmlađima. A mesec ko velika zlatna lopta (ruke širimo i ukrug pomičemo, da to dočaramo), zaklonjen tamnim oblacima, isprva kroz njih prosijavao, a onda se začas ceo pomolio. Viidi mesec, kako je divan! Tako ja njima (često) govorim, pa svi, ushićeni, rukama stiskamo usta i cičimo pred lepotom kosmosa.
Eno, mece, mece, upru u njega prstom Staša i s terase. Vragolan li je taj nebeski dukat: čas iznad bagrema, čas iznad krova, dok se međ granje rascvetale jabuke nije upleo. Da bi ga bolje videla, Staša se na stolicu popela. To me nasmeja. Računa da mu se nešto značajno približila, pa će joj biti krupniji i jasniji. Mece, mece, pokuša svoje oduševljenje da podeli s majkom. Ali majka kao da ne čuje, kao da ne razume (a ne razume to divljenje i očaranost prirodom). Oduševi se nekad, naredih sestri i ona izveštačeno kliknu. Kad odrasteš, obnevidiš za sva ovozemaljska i nadzemna čuda. Ili ih gledaš drugim očima. Pogledaš u nebo i pomisliš: izgleda da će kiša (pokisnuće mi veš na žici). Pogled ti padne na travu i pomisliš: jao, trebalo bi već danas pokositi (i prelepe maslačke, za njima me uvek duša boli)! Mesto da legneš u travu, pa zuriš u nebo, uhodiš ptice i smeškaš se oblacima.

Ne želim nikad da odrastem! Zagrljeni moji sestrići i ja svake noći gledamo mesec i grcamo od sreće.

Tantalove muke kad ne gleda Turke

Maša gleda neke turske serije. Nije ona to odabrala. S kim si --  takav si: mama i tata puste Paramparčad i udube se, a Maša kraj njih... I mic po mic -- sad je zanima šta će s kim da bude. Kako se primakne osam, tako se ona zalepi za TV i očiju ne smiče. Zoveš, vičeš, ona ne reaguje, ništa ne čuje.
Pre neki dan je mama odvela na čas matematike. A baš u vreme kad se emituje serija, baš je odabrala termin. Nastavnica joj zadala zadatke, pa se zagledala u Paramparčad. 
Jesi li i ti gledala, pitam posle Mašu. Nisam, razočarano odgovori Maša, morala sam da radim zadatke. Kakve  su to Tantalove muke: uključen TV, pred nosom ti, čuješ turski, a ne smeš ni da zvirneš (nema smisla, a vremena pogotovo -- treba sve te silne zadatke rešiti). Trebalo je nastavnici skrenuti pažnju, da ne pravi detetu zazubice.

Noša, dupe i ostalo

Kako čuje da brat hoće da piški ili kaki, ona odleti do kupatila i začas je eto s nošom (budući da je ona još ne koristi, doživljava neki zanos gledajući njega na tom "prestolu"). 

Pre neki dan Ignjat piškio i već počeo da se oblači, a ona trči iz kupatila s listićem papira i viče: bupe, bupe! Kad konačno razabrah šta hoće (mi smo u porodici, naročito na moje insistiranje, naklonjeni dupetu; guza, kao neka Fema među stražnjicama, osobito nas iritira), rekoh: ajde, obriši ga (iako nije kakio). Ona, važno i ozbiljno, papirom pređe preko Igijeve zadnjice iako je na nju već bio navukao gaće. A kad papir, čist kao suza, odmače, reče i: bljaak. (To mora da je od mene čula... svaki put kad joj menjam pelene.)

Nedavno na autobuskoj stanici čovek me upita: Šta je s tobom, jesi li dobro? Štoo (smeškam se -- iako je osam, raspoložena sam -- iako je osam, sve uobičajeno), iznenadih se. (Nijee mi ništaa, nijee mi ništa...)

Nikad nisi bila tako jednostavno obučena, nasmeja se. Ono jeste -- crvene čizme i tamnoljubičasta jakna (tako se zalomilo, suuviše diskretno). A gde je zeleno, gde je ZELENO?!

Ljudi me već godinama gledaju kao krošnju, pa se uplaše za moje zdravlje kad naprasno promenim boju. Bez brige, bez brige, neće jesen na mene: i kad se spolja ne vidi, grane mi se zelene!

Da me niko NIŠTA nije pitao (sem ako će pismeno) dok mi se ne vrati glas! Pokidah se živa (pištim, škripućem, vrištim, šištim...) da kažem šta hoću, a niko me ne razume!

(Doduše, ne razumeju me ni inače.)

Kad god kraj kreveta nađem samo jednu papuču, uspaničim se (jer neću da idem bosonoga, a nemam vremena za bacanje, da je tražim letnji dan do podne).
Onda kažem sebi: stani, umiri se, seti se onog zlatnog pravila: papuču koje nema UVEK ćeš naći u blizini one koju vidiš (treba samo malo da se posagneš i virneš pod krevet)! To pravilo NIKAD nije omanulo. ;)

Drugarica koja me godinama (trebalo bi da kažem decenijama, ali neću) nije videla, večeras mi na Fejsu reče da i dalje izgledam "lepo i krhko".
Krhko, iznenadih se (i nasmejah), to mi dosad niko u životu nije rekao. Ne znam šta tačno podrazumeva (ni jesam li zaista takva), ali ja to doživljavam kao kompliment. 

Što je lepo imati te srednjoškolske drugarice, lake na komplimentima! ;)

Žalila sam se, što mi Fejsbuk ne da da budem Princeza. 

A evo šta mi je odgovoreno: Ti ćes za mene uvek biti Princeza, nevezano za FB ili bilo koga drugog! Kruna mi na glavi od zadovoljstva poskakuje (od tog bezinteresnog laskanja mojoj sujeti). ;)

Čovek najpre može da oćoravi kad pada kiša, ko od šale da oslepi kad ulicu preplave kišobrani lepi, što, kao kandže oštrih žica, kopaju oči i grebu lica. ;)

Nekad se, naročito u busu, pravim da ne vidim poznanike. Zato što uglavnom nisam raspoložena za razgovor (naročito banalan, a sumnjam da bismo se udubili u folozofsko promišljanje), naročito s onima koji jesu.

Lepo sam bila planirala da ne skidam džemper do juna. I prevarih se. Prevarih se i prehladih se, pa promukoh (da ne pominjemo sad što slinavim).
I večeras svi na horu pevaju (i zlo ne misle), samo ja ćutim (i mislim: što skide džemper, nesrećnice?).
Tek sad sam razumela one narodjačke stihove: svi pevaju, a ja tuužan ćuutiim (na svoju se sudbinu sad ljuutiim... al' džaba sad da protestujem, kad sam  pogrešan potez vukla, tj. džemper na 20 stepeni svukla). ;)

Moja sestričina uskoro ide na rekreativnu. Pitam sestru treba li joj neki rajf (da napravim očas posla). Ne, kaže sestra, ništa ne stavlja, samo džabe vuče.
Jooj, na koga li je kad ne voli da se kiti, zavapih. 

Na babe, kaže sestra. Pa mora biti. Čak i dede znaju nekad da se "nakite". ;)

Budi i ti ovca (krotka)

Pera živi ovde, Laza živi onde; gde živi Princeza? Šta vas boli k.... gde živim! I šta mene boli za Lazu, Peru, Miku, Žiku (oprostite zbog rodne iskjučivosti, ova četvorica sveopštih znanaca zakloniše mi žene)!

Proširite formular: šta jedem, šta pijem (eto, za razliku od nekih, ja te informacije Fejsbuku uskraćujem; a i ne pijem šampanjac, koga onda zanima), koliko sati spavam, kao jagnje ili se tumbam... Fejsbuk bi o meni da zna i ono što ja ne znam!

57 vaših prijatelja je upisalo (poverilo Fejsbuku) svoj broj telefona. Šta me briga i da su svi do jednog učinili isto? 

Za mene taj kvantitativni kriterijum ne znači NIŠTA. Naprotiv, ne povodim se za masom, već se opirem (sem ako se masovno njupaju slatkiši). Nije mi problem ni da budem sama protiv svih.

Ako neko skoči u bunar, treba i ja da skočim?! 

54,7 posto skočilo u ambis, skoči i ti! (Nisam htela, al', jebiga, idemo u paketu.)

Skidajte ono(g) s bilborda! Dok autobusom izađem iz grada, 666 puta mi se smuči!

Nije nam to neki mač, ali sam srećna što vidim da moji prijatelji na Fejsbuku uglavnom dele moje mišljenje, odnosno neslaganje .

Trebalo bi, da sam zaludna, pročešljati spisak i "otpisati" svakog ko je sad opijen "pobedničkom" slavom. (Eto krupnog kriterijuma za selekciju!) Iskreno se nadam da takvih i nemam (tetku ne računam), ili mudro ćute.

Čudnovata stvar: kad se prehladim, izgleda da apetit ne gubim jedino za slatkiše. :)

Mom ocu lice ozareno srećom. (Većina penzionera to doživljava kao lični trijumf, a nemaju pojma kako je do toga došlo. Važno da su dobili hemijsku, upaljač i kilo pirinča.) Ne kapira čovek, ne kapira. A ne kapiraju ni oni koje je mrzelo da odu do biračkog mesta i zaokruže nekog od prvih kandidata. Sve je bolje nego ono što je!

Tikve nisu sadili

Razmišljala sam o tome da im sakrijem obuću ili lične karte, kako bih ih zadržala u kući. (Znam, nije to u redu, ali protivnika koji igra prljavo jedino njegovim oružjem možeš nadjačati.) Jedini način da ne postupe pogrešno jeste da za to nemaju priliku. A ispalo je bolje nego što sam se nadala (savest mi ostala mirna -- ništa nisam zgrešila, a srce puno). 
Ceo dan su po bašti kopali, sejali, sadili, zalivali... pa se satrli. I nije im bilo do spremanja za odlazak na glasanje. A i kad bi mogli da otpuze, neće da banu onako priljavi od zemlje i oznojeni. (Ne bih da zvučim uobraženo, ali ja sam prehlađena otišla. Moj otac kaže: glasaju oni čiji su kandidati slabi, a čiji je jak (jednina jer on je jedini) ne moraju da glasaju. Ha-ha-ha-ha-ha... Videćemo još čija nana crnu vunu prede, a kome se s trona bele vunene čarape.)
Kad majka izjavi da nema nameru da ide, samo što ne kliknuh. (Uzdržah se, da ih ne navedem na promenu plana iz prkosa.) Dva glasa manje za Obmanjivača, nije mala stvar. Znam da otac nikud ne ide bez nje (ni na slave, ni na svadbe, ni na sahrane...). Taj ko da je s njom pupčanom vrpcom vezan, što nam u ovom slučaju ide u prilog. 
Posebno sam srećna zbog činjenice da niko moj neće snositi deo krivice ako nam, ne daj bože, opet loše padne grah.
E, hvala ti, majko, hvala ti, oče! Bolje što ste  u bašti krompir sadili, no s đavolom tikve i o glavi nam radili.

Poludim kad odem,  a okupaju mi celu šaku. Aman, ženo, prala sam ruke (činim to mnogo puta svakog dana), treba samo vrh kažiprsta da mi prsneš. Jaka je pumpica! Ma nemoj, pa kad si zapela ko sivonja!

Od toga ko će pobediti mnogo je bitnije ko će (a nadam se da će) izgubiti! ;)

Izađite, svezubi, škrgućući zubima,
ne prepuštajte svoju sudbu krezubima!

Beše već prošla ponoć kad se Maša s proslave vratila. Zasela na tabure, stavila tanjir na krilo, pa gricka pohovanu piletinu (znate kako narod kaže: drž' se, projo, na svadbi sam bila... mada, piletina ipak nije proja). 

I pita: Sutra su izbori? Da, rekoh. A na to ona zaključuje: Znači, pobediće Vuk Jeremić. Kako znaš, zašto misliš, nasmejah se (a sve je bolje od...). Pa sutra je 2. april, reče Maša samouvereno. Zasmejah se: što ovo dete ima neki sumanuti mozgić! 

Pratila predizbornu kampanju i zna redosled kandidata na izbornoj listi, pa našla neku simboliku. Bogami, Mašo, ja mislim da će sutra mnogi misliti da je 5. ;)