Породични таблоид

Како крочи у кућу, мој тата узима у једну руку наочаре, у другу дневне новине (које је управо донео), отвори средње стране и почиње да (прилично лоше, кажем му ја) чита наглас оно што никога (а нарочито мене) не занима: где је која звезда Гранда имала удес, шта је угрувала, коме је пукао нокат, која је певаљка, или манекенка, или водитељка с ким раскинула и с ким се потом спанђала, ко је пустио бркове, коме су се виделе гаћице или, не дај боже, међуножје, кога су папараци ухватили како чачка нос или чеше дупе (упс, опростите ми називање ствари њиховим правим именом, знам да су многи противници тога), ко је затруднео (свеже вести, дан након зачећа, ексклузивно, само у "нашим" новинама), ко побацио, а ко не може да зачне (због таквих и таквих проблема)... Аман, човече (да не кажем, а кажем често: жено, стрина... напомињући да од њега нема веће торокуше), хоћеш да ми преседне вечера?! Читај (ако баш мораш) у себи; шта ме се све то тиче (и шта те се тиче)?! Кад само помислим да ће (негде спазих ту вест) ускоро опет почети Фарма, дође ми из коже да искочим, кад не могу из куће да се иселим. Мој отац (отац породице уједно - јадна ли је породица с таквим вођом) велики је обожавалац тог ријалити програма (а и свих осталих, ниједноме он не налази ману). Што се неће одвајати од екрана, и по јада, него ће нам све препричавати, иако то нико не очекује, а још мање жели. 

А кад се само сетим... Пре неких десетак година (или коју годину више) био је то сасвим обичан, (готово) нормалан човек. Десило се да је једном приликом провео седам-осам дана у болници. И једног дана сестра и ја одемо у посету, па ја изађем да му набавим "нешто за читање". Станем крај киоска с новинама и зурим: сем Новости, чији је редовни читалац био деценијама, не знам шта више да му узмем (не бејах тад неки познавалац; сад знам бар да препознам, и тако избегнем, жуту штампу). И узех, чини ми се, Илустровану политику, или НИН, или нешто слично (не сећам се) и приде "Свет" (баш сам кретен, знам и ја сад; али можда ни Свет тад није био толика сокачара). Кад је мајка отишла у посету наредног дана, отац је тај Свет вратио такорећи неотворен. И рекао је, пренеражен: шта ми је ово узела, ја сам озбиљан човек! Шта се после с њим догодило (је ли на "нешто" нагазио, јесу ли му ванземаљци умешали прсте у софтвер, бога питај) не могу ни да претпоставим. Тај човек је, бре, ходајући таблоид који говори! 

После ручка ником вага није драга

Не знам ко је (и зашто) оставио вагу готово на кућном прагу, и то јуче, кад смо (на рођенданској прослави) сви до изнемоглости игнорисали чињеницу да су нам желуци величине песнице. Како крочих у кућу, умало на вагу да нагазим. Срећом, вешто сам је избегла. Мајка је на поменуту справу стала, и ова ништа лепо није имала да јој каже (а није ни могла, под таквим теретом, ма шта да изусти). Сестра је такође стала (како се тако лако упецају; ту замку је сигурно отац поставио) и док бејах у купатилу, чух како гласно протестује. Стајао је и отац, али он је мушко (не захтева такав корак од њега надљудски напор нити доноси разочарaње), а сигурно је осетио и да је смакао које кило (стругао дрва, каже), па му мило. Цела ми породица брекће, и мене стисле фармерице, али нећу да се мерим: што не видим (црно на бело) - болети ме (много) неће. Нема шансе да на вагу станем (да јој приуштим то задовољство, па да ми се после подругљиво цери)! Колико сам принцес-крофни и чупаваца (супу, батак и карабатак - у два оброка додуше - да не помињемо) пождрала, њој се уопште не би допало и морала би несумњиво да исплази скалу до бројки које не желим да досегнем. Мудра ли сам: као да од истине, окренувши јој леђа, могу да побегнем! 

За добру крмачу нема лоше принцес-крофне

Мајка је направила принцес-крофне, али су нас непријатно изненадиле. Тесто је још и личило на своје чувене претходнице (начињене истом руком; мало су се слегле, али могло им се прогледати кроз прсте), али фил није испао како треба (редак, брате, да занемаримо остале мане). Но, како за добру свињу (а ми у породичном обору другачије и не гајимо) нема лоших сплачина, неки су само макљали, а неки макљали и гунђали између залогаја. Мој старији зет је отворено критиковао ташту, подсећајући је потом (да изглади ствар) како она уме далеко боље. Она се снуждено смешкаше и слезаше раменима: хоће да пукне од муке што јој фил није ишао од руке (а не зна шта је пошло по злу, све је урадила као и пре, ако јој је веровати на реч). Млађи зет (који је слабији љубитељ поменутих крофни, па како није много очекивао, није се ни разочарао) опомену старијег: само ти причај, после ћеш ти да је возиш у хитну (кад јој рипи притисак, од јада што колачи нису успели па јој потамнили посластичарску славу). Због те примедбе овај други, утоливши глад, одмах заузда своју критичарску страст (не би му на пун стомак лако пало да седне за волан, а ваљда ни да носи ташту на души, с њеном крофном у гуши) и држаше језик за зубима (сем кад је лизуцкао неуспели фил, који се вазда мигољио из крофни, као да може утећи од алавих уста).    

Без обзира на повремене примедбе, тацна с колачима бивала је све празнија: као што рекох, за добру крмачу нема лоше принцес-крофне (тачније, нема више никакве)!

Будилник који буди успомене

• Пре неки дан сам стари бабин будилник донела у собу. Мало га кврцнух, промућках (ко сируп против кашља) и он пусти глас.
  Једном кашљуцну, колико да прочисти грло (годинама није секунд изустио), па заџаврља тихо (и сад никако да умукне; разгаламио се, а седи скрштених казаљки). Хоћу да га изнова ангажујем (петао, из неког разлога, забушава или леба не једе; мобилни ми ћути као заливен, нека га мука мучи, а и кад је здрав здравцит - ко камом ми сањивост пресече алармом), само док га какав мајстор подсети на дужност (разбашкарио се, мој брајко, пустио казаљке на отаву). Чамио је дуго на старом ормару, одбачен и заборављен, прашњав, беспослен и беспотребан, стога тужан. Наједном се опет осетио важним и моћним (ничија није горела до зоре - и мобилном је одзвонило; требало је само стрпљиво причекати својих пет минут), вратило му се пољуљано самопоуздање, али изгледа тако нагло да је услед тога изгубио равнотежу.  Ноћас се, неким чудом (или мојом несмотреношћу), нашао на столу међу двема хрпама књига, изврнут наглавце, с ногама увис, као кад се каква несрећна дама оклизне и дочека на леђа (а сукња јој се задигне, леле - зато сам одвратила поглед), па се беспомоћно праћака. И сад не престаје да ку(ц)ка (уши сам затиснула, да не закукам и ја, због његова опомињућа гласа и количине песка што протиче): куку мени, "изврнутој жени", песак цури и кроз мене јури... Песак куља, но будилник то лицем (и казаљкама, што не мичу с места) не одаје (са старењем се носи у себи, стрпљиво отирући песак с очију и отпухујући га с усана).
  Ја иначе нисам у најбољим односима са сатовима (опирем се њиховом упињању да мене овремене, тј. оБремене): срце ми се кида и од најтишег њиховог откуцаја. Никад ниједном часовнику (том занетом и страственом рачунџији) не допустим да заноћи са мном у истој одаји (не подносим да ми набијају време под нос). Али овај ми драг (јер је припадао мојој баби, сећа ме на њу и на детињство), још увек само шапуће и не ремети одвише мој (какав-такав) мир нити подстиче страх од времена (и крајњег одредишта - на којем ће од мене постати ништа). Сем тога, гласић му је кудикамо умилнији од аларма на мобилном телефону, тако идиличан, начиње дан ведрином и носталгијом, док његов модерни наследник уз газду буди и стрес (ту модерну пошаст).
  Само да нађем неког сајџију, да све (па и време) у мом сату стави на место, па да се у мојој соби тај сатић попне на преСто (на којем се већ шепури, правећи се како не примећује љубоморне и злураде погледе мобилног телефона). 

LJubavni pehar (iako ne piše)

Kad sestra spazi na polici čašu iz koje sam pila vodu, umalo nervni slom nije dobila: a zar si morala baš ovu čašu da uzmeš? Što, ta je neka posebna (je l' zlatna, majku mu)? Ona i njen suprug iz te su čaše pili (med?) dok su se zabavljali (šta, prestala zabava?). Pa otkud sam ja znala, pitam. Ali stajala je čak u ćošku (vitrine), kaže ona, iznenađena mojim, (ne)očekivanim, odabirom (pred ovom je bila gomila drugih čaša, a ja se mašila za ovu tabuisanu). Ne zna ona da je za mene ćošak izuzetno istaknuto, takoreći privilegovano, mesto (sve me mami nešto skrajnuto i marginalno, zapostavljeno i neupadljivo ). A i stavila je među sve obične (iz kojih je pio ko god je stigao), kao da je jedna od mnogih. /Doduše, možda je i dobra kamuflaža, nekad je najbolje skriveno kad se ne sakriva, ali ja uvek tražim hleba preko pogače (i neću ništa što je lako i svima dostupno, mene mami daleko i zaklonjeno )./ Idi, ženo, da ja imam takvu relikviju, ona bi davno bila umotana u šesnaest krpa, pa odložena na nedostupno mesto, gde ni sunce (a kamoli ljudski pogled ili ruka) ne dopire. Uostalom, kako sam mogla da znam (neizmernu vrednost te staklene posude): na njoj piše Hajneken, ne piše LJubavni pehar!

Тетке су опасне по живот, нарочито кад држе дете у наручју, нарочито кад посрћу. И кад се то деси без сведока, и ђене-ђене, ни лук јела ни лук мирисала: дете мало закмечи, па и заборави. Заборави дете, али зет никако - једва дочека да ме узме на зуб. Десило се да зет буде изврнут на угаоној гарнитури (мислим, то није изузетак, то је правило - он је изврнут стално, него се десило да има добар поглед на дешавања у дневној соби) баш кад сам ја крочила преко прага, па лоше проценила простор, што се Матији обило о главу (закачио, јадничко, довратак).
Нешто касније друга тетка приуштила је Матијици ударац у та иста (већ поменута) врата (и ту исту, поменуту, главицу). Зет (који се и тад налазио на истом месту, у истом положају и једнако отворених очију) и то је једва дочекао: читав дан је звоцао због неспретности свастика (које угражавају безбедост његовог чеда) - и кад их нема, он измишља мрље на нашем лику и делу (нек је на нама трунчица кривице, он ће је очас преиначити у нафтну мрљу величине Атлантског океана).
Али и мачка, па и свастика, има нокте (а и ваљане аргументе) да се брани: ко ради, тај и греши (ономе ко се вазда излежава, и детету ретко се примиче - кад се сви други измакну, мирна је савест)!

Потрага за течом пред спавање и сервиси за ручавање

Вечерас, док се спремасмо за спавање, моја старија сестричина упита, срамежљиво осмехнута : "А у кога си се ТИ заљубила?" /Ако је она, и ако је Маша, ако је читав свет заљубљен, ваљда се и од мене очекује да легнем (већ једном) на руду (само полако, да се не нажуљам): куд сви Турци, ту и мали Мујо; ал' Мујо се опире и рита - не сме нико (сем сестричина) ни да га упита.
У последње време све чешће зна да сличне тренутке интимности (кад нас две останемо насамо, а не зна да, ако сестра и зет не прислушкују, и зидови имају уши - клемпаве и начуљене) искористи да прочепрка по моме (наизглед леденом и ненастањеном) срцу (нешто јој ту никако није јасно), сваки пут остајући без одговора (какав прижељкује)./ Нисам се заљубила (веруј ми на реч, ако ћеш да те обманем). Е, онда ћу ја да ти нађем дечка (који се после, сва је прилика, лако преиначи у мужа), реши она да ме ратосиља самачког статуса (нит је прва нит је најмлађа којој је то пало на памет; за руком нит је иком пошло нит ће поћи). Е па неећу, не можеш ти да ми тражиш (као да се то на путу, а не знаш ни ком, налази; а свећом да тражиш - не би се усудила: густ је мрак, а на далек пут треба да се кренеш).
Уосталом, што морам да се заљубим (остадох ја тврдоглава, као и сваки пут досад)? Е паа мораш, каже она, мораш да се "ожениш" (и да променим пол, а?). Е нећу, одбих још једном, пркосно, ја. Е паа, додаде са смешком она, лежећи на кревету, онда нећеш добити пааре, пуно пара (ово је аргумент који има и функцију мамца, јасно ми је). Какве паре, насмејах се (а богами и постах попустљива према "лудом камену" и олтару), откуд ми паре (направих се невешта)? Од неких људи, додаде она загонетно, и не хте даље да ми објашњава, али препознала сам ја у њима сватове и чула како подврискују (међутим, кладим се да су готово сви спремили сервисе за ручавање, од пара ништа - жали боже онолике прасиће на свадбеној трпези).

Паметне су биле моје вршњакиње што су са двадесет година рађале децу (мада сумњам да су баш то тада планирале и имале на уму; у ствари, сигурна сам да ум с тим нема никакве везе). Не само да су осигурале продужетак породичне лозе, но су себи обезбедиле бесплатну радну снагу. Чим наврши десет-једанаест година, то већ може кола да вуче (а камоли да кува, пере, пегла...). Захваљујући родитељском ауторитету, мајка дигне све четири увис, а сав терет одржавања домаћинства пребаци деци на грбачу. Е да ми је била ова памет (него оћу ја да се играм још у песку док други пуштају у погон репродуктивне органе, и ето ми сад) - да и ја данем душом  ( на млађима сав посао остаје)! 

Мрзим Фејсбук! И мрзим Скајп! Мрзим интернет! ААААААААААААААААА! (Урлам, нека ми опросте осетљиве бубне опне!) Док не загризох јабуку с интернета (наведе ме ђаво), ја сам била готово нормална (готово)! Не волим да ме ико спутава и ограничава. И нећу да ми ишта намећу, нећу! Куцам име: не може ћирилицом, не може Ш ни латиницом (а како ће шерпа без Ш, исто као да јој се обије глеђ), не може између речи тачка, не може размак, не може доња црта, а ни велика слова на почетку речи. Име на Скaјпу не може да садржи мање од 6 и више од 30 знакова, или је прекратко или је предуго! Једва убодох како им је воља (иако мене исто неизмерно ирититра). Куцам лозинку, и вазда нешто смета. Password strength: Poor. Password must contain at least one number. Аха, добро, куцам бројеве. Password strength: Poor. Password must contain at least one letter. Аааа, па ја хоћу да куцам како ја хоћу, шта њих брига ако ми је лозинка слаба и непоуздана! Мора да садржи слова? Али и бројеве, а? Е паа... 8ipogodinacemutenosam! 

Мрзим кад ме при отварању налога на неком сајту присиљавају да прекуцавам закукуљене и замумуљене (а често бесмислене) речи (око којих би се и Шамполион добро презнојио), како бих "доказала да нисам робот". Четири-пет пута бар обавезно промашим, да бих најзад једном потрефила: безмало сам робот! Можда зато верујем да моје време тек долази! 

Рађање оставља озбиљне последице на кичму. Моје сестре су живи пример за то: како који пут роде, мени кичма све више пуца! 

Шта ТИ чекаш?

Мало-мало па ме неко, у присуству мојих бројних сестара и буљука њихових потомака упита: шта ти чекаш? (Ни Естрагону и Владимиру нису толико често постављали поменуто питање, иако се нико није начекао као њих двојица.) Својих пет минута?! Откуд им идеја да чекам ишта, појма немам. А не чекам аутобус, ни воз (мада ћу можда ухватити онај последњи, који многима измакне). Не чекам лимун, ни буклију (њу поготово)... Зашто се људима чини да нешто чекам, појма немам, а и не марим.

Увлачи стомак, птичицаа!

Гледам фотографије девојака (и на Фејсу) у купаћим костимима: све витке, све згодне (добро, претерујем, мало им гледам кроз прсте, а и кроз ноге, ту и тамо...)! А кад мало боље упрем поглед, јасно се види увучен стомак (од тога дупла вајда: стомак се увуче, а груди испупче) и задржан дах камуфлиран широким осмехом, од ува до ува. Зашто се ја тога никад не сетим кад неко упери апарат у мене?! А не вреди, никад да се научим (ја све поштено: што на ум - то на друм, што ј' у радњи - то у излог)! Не учи се маторо куче стомак да увуче! 

Žuti Kinezi protiv bele kuge

Kod Kineza nema šta nema: od igle do lokomotive! Bubreg možda još nije stigao, ali dete mogu da ti naprave, ovaj nabave, ovaj... isto dođe (onaj što je pitao u Banatu, tražio u internatu, i išao do Srema, gde su mu rekli NEMA - vala bi se obradovao: ne mora više kojekuda da baza i obija pragove, ma prstom ne mora da makne). Tako bar kažu čaršijske priče, a gde je dima, ima i vatre, ja verujem (bez vatre se dete ne iskova).
Jedna ovdašnja gospođa (udata, majka jednog deteta, bez "anomalija" koje će imati potonja) radila kod Kineza (svojski se trudila, i prekovremeno, da se zaključiti iz narednih redova). 

U međuvremenu zatrudnela, pa, kad dođe vreme, ode na porođaj (s blizancima u utrobi). I porodi se, nakon čega, pretpostavljam, dožive šok i ona, i muž (kojem istog trena niknu ogromni rogovi), a i novopečeni otac (koji će se, ako je pametan, tih rogova posebno čuvati). Gospođa se, kažu priče, i sama iznenadila (kao da nije ni luk jela ni luk mirisala... a šta jeste radila, sad svi znaju): aj' što su joj deca žuta (ni prva ni poslednja, doduše ova se žutice neće rešiti do kraja života), al' što su im kose oči! Ako laže čaršija, lažem i ja... al' ne lažu bebe: potvrda, crno, ovaj žuto na belo (a možda je bilo i belo na žuto, ko će im znati omiljene poze). /U pravu su mudraci koji kažu da se ne mogu sakriti kašalj i ljubav (ja dodajem: naročito polna, međurasna, koja "urodi plodom")! / Lako ćemo se mi od bele kuge žutom decom izlečiti!
I gledam danas pozamašnu devojku u jednoj kineskoj radnji, tobože se bije (a zna se: ko se bije, taj se voli) s mlađanim Kinezom iz susedne, kao da ja ne vidim da flertuju. Neka, neka, samo traži đavola, traži, pa posle: kuku, dete žuto!
U mnogim kineskim radnjama traži se radnica. Preporučujem ženama kojima je teško zaneti da okušaju sreću (plata je možda mala, ali znate koliko je veštačka oplodnja)!

Љуби тетка свога "женског Петка"

Ја се изврнула на кревет и само надгледам (малаксала), а Матија се занима неким играчкама у Мииној соби. Коначно узе једном руком лутку (и неколико пута јој из уста извуче лажару, те ова бризну у плач, да ми се коса подигла) па је некако, нахерену, стрпа у хранилицу и потапка по глави, тачније саби је (не марећи да ли ће у том положају повредити који део тела). Онда покуша да јој флашицу (с тајанственом садржином, ваљда млеком) набије у уста (и лутка се није нећкала, али Матији тешко да јој уста потрефи). Неколико пута га дирнух: шта си узео ту лутку, ниси ти женски Петко! А онда помислим: баш сам кретен (и ко би рекао да подлежем тим предрасудама и тачно прописаним правилима игре: девојчицама лутке, дечацима аутићи)! И после чудно кад дечак одрасте па дигне све четири увис и спава, евентуално читуцка новине и пије ладно пивце, док девојчица, која је у међувремену постала жена, спада с ногу (и то пошто се врати с посла) кувајући, перући и узгред хранећи и пресвлачећи бебе (које је лично морала и да роди, што се мени, као неродиљи, чини једнако лако као провући камилу кроз иглене уши), док јој се старија деца пењу на главу. Да је дете заједничка одговорност и заједничко задовољство нико их није научио. Многи мушкарци верују да је њихово само да их „направе“ (а судећи по томе како скрушено прихватају на себе све обавезе, под којима им се леђа угибају и живци пуцају, изгледа да у то верују и жене) и да се хвале ортацима, ако буде среће да буде прво па мушко, како то само мајсторима за... за... руком полази. А Матијица би (гледајући у игри сестру и опонашајући је, ако га породица у том не буде кочила) једном могао постати брижан и пажљив отац (па и муж). Љуби тетка свога „женског Петка“! 

Породична подела послова

Кад ми у кући делимо послове, то изгледа овако. Чуваш децу или спремаш ручак? Ручак наравно. Деца или прање судова? Судови, разуме се. Деца или брисање пода? Кад не могу да збришем, боље под да бришем. Деца са шлагом (почињемо да се служимо, ако не прљавим, а оно слатким средствима) или копање у руднику? Дај кацигу, силазим у јаму! Деца и уплаћен боравак на Малдивима (понекад супарника није тако лако подмитити, треба обогатити пакет) илии... Шта год да се крије иза ИЛИ, прихватам! 

Деца изазивају несаницу

Код мале деце постоји једна гадна навика, која изазива несаницу (одраслих у окружењу): лежу кад их натераш (подмитиш, превариш... сва средства су дозвољена, јер су неопходна кад спаднете с ногу, што је неминовно), а устају у цик зоре! И да хоће мирно да леже или седе и ћуте! Не, они галаме, они хоће да пију м(л)еко, они хоће напоље, да виде јаге, да виде маце, они хоће све и свашта, и хоће то ОДМАХ (што значи да и ви морате дићи дупе из кревета и очне капке шибицама - нико вас не пита јесте ли тетка или мама)! Препоручујем: наспавајте се пре него што вам стигне потомство, јер после ока нећете склопити! 

Маша је видела вибицуу (тако каже, а лаже)

Већ годинама Маша ме прогони, све у нади да ћу се пред њом појавити као од мајке рођена (или бар упола разодевена). /Јасно је онда зашто посебно воли кад смо на мору (не иде да се купам закопчана до грла)./ И једнако толико ја сам на опрезу: скидам се само иза затворених врата и кад сам сигурна да је Маша бар десет километара далеко. Њену радозналост појачава то што ја одбијам да признам оно што је (колико-толико) очигледно: да (као и друге жене, мање-више) имам с..е (а нарочито добро пазим да Маша не дотакне, као што с времена на време покушава, "доказни материјал", у који често блене и вреба као кобац пиле). Кад год одем да се туширам, она се "нацрта" пред вратима (а, ако је неко не спречи, покушава и на силу да их отвори: нема скрупула) и пропитује ме шта унутра радим (играм пипиревку). Кладим се и да притом вири кроз кључаоницу (само што се ја туширам иза завесе, па јој труд узалуд).
Данас одем у ве-це, а она одмах за мном насрне (само, знам ја за јадац) на врата (али их пољуби, намакла сам рајбер). Пиишкиим! (Врло довитљиво! То је као да јој кажем: једем сладолеед!) Наравно, поставила сам јој ногу изнутра, али кад се већ готово сасвим навукох, пустих јој да тобоже отвори врата (окренувши јој задњу страну, на којој су фармерке већ биле на д...месту). И, ваљда из пркоса што јој се нада изјаловила у последњи час (и прикривши разочарање због тога), она објави (тј. слага и не трепну) свима који се налажаху у близини (а немају проблема са слухом и познају основе ихтиологије): победиВа саам, видева сам вибицуу (Маша се рибици радује више но пецароши)! /Вараш се, игра још није готова, не знаш ти мене: џаба ти и да унајмиш најбољег риболовца!/ Еее, Машо, ако се ико може тиме похвалити - то ниси ти! 

Залудан поп и говеда крсти

Што залудан поп (па и овај мој отац, залудан пензионер) и говеда крсти не тиче ме се (понајвише зато што говеда немам). Истина, у алтернативном послу за који су се обојица (попа је неко еуфемистички назвао залудним да прикрије његову похлепу) определили посебну тешкоћу представља чињеница да у селу говеда (сем на две ноге) можеш на прсте да набројиш. Иначе, нека их крсти, само ако кумићи допусте. Још ако ће после, како је ред, да часте кума (охохо, и ја бих ту трљала руке и мастила брке)...

 Али, пошто су комшије (оне малобројне које се још баве узгајањем крупне стоке) већ ставиле катанац на штале (и говеда у сан утонула), мој отац се затекао, залудан, у кухињи, баш кад сам ја правила воћну торту. Почео му неки нови ријалити, али он, зачудно, никако да одврати поглед од мене и моје торте (сад што гледа, и ђене-ђене, али воли да се меша у туђа посла). Пратио је сваки мој покрет и вазда му нешто није било по вољи. Ја преливам кекс киселом водом, а он скочи: не сипај толикоо! Ја стављам шлаг, а он примећује како је много, све цури са стране. И даш му да полиже чиније од шлага, од павлаке са шећером (не би ли ућутао), али не вреди (кратко му се тиме уста забаве). Ја сецкам јагоде и посипам по шлагу, а он не може да се уздржи: достаа! Ја ређам кекс преко воћа, а он се опет буни (па ме и жени тужи): натрпала јагода, сад има торта да јој се "раздваја", нема кекс за шта да се залепи. Дошло ми било да му треснем ону торту на главу, али сам се предомислила: за звоцање треба да га казним, а не да га наградим! Ама, куме, окани се ћорава посла... ако нећеш да доспемо у црну хронику (поглавље: породичне трагедије): ЗАДАВИЋУ ТЕ! 

Ко има зета, има и магарца (па му и то мало)

По ко зна који пут у нашој кући неко је, илуструјући своје излагање, подсетио да ко има зета, има и магарца (те варијанте "два у један" врло су практичне и исплативе). Значи, ја имам два, самозадовољно (и клиберећи се) додаде мој отац. Да, благо теби! Ајд нек буде један коњ, настави он да (не дајући ни пет пара) попуњава сточни фонд. Па нека ти буде (немам ништа против, копитар је копитар... важно да су им широке сапи), нек се договоре који ће - направих се ја да не разумем куд он смера. Решио човек да (преко "мојих леђа") осамари још једнога. Еее, то те ЈУНЕ (и још какво, расно) неће муне! 

Мрзим кад неко, из мени непознатог и неразумљивог разлога, мења устаљени породични лексички фонд. Ми смо целог живота опрани веш простирали на жицу (није ми баш била омиљена активност, док нисам утврдила како је благотворна за кичму:)), док сестра наједном није почела да га "шири" (као да простирање није било довољно делотворно). И од малих ногу до данашњих дана вазда смо правили (и јели) топљенице док напрасно (вољом домаћице) нису постале "прженице" (уз ону невероватну количину масноће коју упију, то преименовање је разлог више да их не једем). Неки у овој кући, изгледа, радо за "туђе" речи мењају своје, јер ваљда мисле да је туђе боље! А ја НЕЋУ, нећу и тачка! (Мислим, узвичник!)

Рађа кад ко стигне (и одрасте)

Моја средња сестра родила је прво дете у тридесет и трећој години (друго са тридесет седам). А најмлађа, која је недавно закорачила у четврту деценију (ијуу, ала је оматорила) постала је мајка са двадесет шест. И једног дана се прерачунава (скоро се сетила), па каже: могла сам сад да се удам (а само што се пожалила да су је сустигле године... кад не уме, као ја, да им завара траг). Наша мајка добила је треће дете у двадесет деветој (кад ја бејах у том узрасту, нисам знала за себе, а камоли за бебе). А Моника Белучи први пут се породила на прагу четрдесете (друго дете пренела је преко "прага" - већ јој беше четрдесет пет) . 

 Не постоји универзални "прави тренутак" и универзални план (за неке чак не постоји "друга половина", па морају кроз живот тако "обогаљени"); не постоји један пут ни јединствена брзина којом се кроз живот путује: неки са четрдесет увелико мајке, а неки још (увелико) деца!

И мушкарци су се коначно, бар у свету играчака, изборили за родну равноправност (ал' нису они хтели каранфил за Осми март - изборили су се за телесну слободу). Некад су мушке лутке биле у ствари само жене трансвестити: у панталонама, као и под сукњом - не беше ничег... интересантног;) (лутке су биле без полних обележја). А вечерас у једној продавници видех: испрсили се дечаци, онако гумени, насмејани, сви голи испод паса (са комплетном опремом изнад и капом на глави: изгледа да „горе им је хладно, доле им је вруће“;)), опуштени као да су на Ади Бојани (а не на полици продавнице којом пристојан свет шета) и раширених ногу. Распиштољили се ко мушка новорођенчад кад стигне кући из породилишта, па их распојасају, а сва им родбина зине поносно у међуножје.

 /Чудна ми чуда - малецкога полнога уда... који се мушким сродницима, истина, причињава као гигантски и вазда поносно и самозадовољно тврде да је то породична одлика, а њихове жене тајанствено ћуте (још ниједна, можда из чисте злобе, није ни дискретно бар климнула главом). Да је све то истина (знамо да Циганин, без мере, хвали свога коња, а камоли... мајмуна;)), сви би сперматозоиди и јајне ћелије кукали да се роде као Срби. А да је који од (ако им је веровати, обдарених... али само у пределу препона; бог ти увек негде закине: ко нема у глави, има међу ногама;)) Срба био Адам (поуздано знам да није јер би се хранио искључиво производима са ражња), онај блента што је волео да једе воће, и то забрањено (не ни мандарине ни поморанџе, ни банане: јабуке па јабуке, запео па му пресело), из газдиног воћњака (па окривио за то жену, као она га наговорила: а да му је рекла да скочи у бунар, би ли скочио?): ма какав црни, овај зелени, смоквин лист - цело стабло не би могло да сакрије срам... овај национални понос./

 Дакле, ја можда и не бих обратила пажњу, али Маши ни много ситније и небитне ствари не би промакле: где је ПИША могла да остане тако истурена, а непримећена?! Пиишаа! Ееј, људии: ПИИША, па не виђа се то сваки дан (тек понекад, кад ти успе да провириш, пре но што ти одрасли затворе руком очи, иза леђа дечаку који пишки у твом купатилу, евентуално кад се Матија пресвлачи). /А мене ти луткови (и њихове пише) просто иритирају, као лети млађана мушкадија, чији родитељи сматрају да ластиш на гаћама може озбиљно да нашкоди здрављу њихових потомака, те им допуштају да по плажи трче онако гологузи и ландарају ми пимпецима (сад сам ушла у лик Ведране Рудан, куку, јер ја ово никад пре у животу не поменух) над главом. Ух, то ме тако нервира: да нисам гадљива, све бих им пооткидала;) (истина, знам неке који би, без проблема, то место мене учинили, ако у међувремену неко тој деци не навуче гаће)./

 Изненађена што се то тако јавно показује (а иначе их крију као змија ноге... кроз које она додуше некад покуша и да провири, па јој одрасли кажу да то „није лепо“, а зашто враг би га знао), гледа у нас и ваљда очекује да поделимо задовољство или да реагујемо негодујући што те лутке немају стида па су пред толики народ изложиле своје гениталије. Маша се пропела на прсте и зури, па понеку лутку и радознало пипну где „пристојне“ девојке (ако им је веровати) ни у сну не би (на кога ли је повукла, боже мој; чик да јој се, кад порасте, неки замери), не престајући да нас обавештава: пииша, пииша (не сумњам, Машо; можда ти не бих веровала на реч, ал' гледам и ја ТВ, читам новине ;)). А тетка се мало посагнула, па додаде: гле, и тестиси (дообро, добро, можда би требало рећи мошнице... ал' давно сам имала биологију)!  Што пропусти (да види) млади Татомире, дочекује дели-Радивоје! :)

Немам обичај да вирим кроз туђе прозоре (а не би ми ни било згодно, подалеко су од улице). Али откако је неко недавно на неколико места поставио корпе за пластичну амбалажу, кад год покрај њих прођем, бацим поглед (баш ме занима је ли се шта променило, а ситуација увек иста). Верујте, те корпе, односно флаше у њима, и те како говоре о онима чија су их уста искапила. Не знам како се хране они у горњем делу села, али поје се ЛОШЕ: све саме флаше од кока-коле (куку, наопако)! А ови у мом непосредном суседству махом испијају неке киселе воде, и тек понеки газирани "жути" сок. (очито су мањи зависници од тих отрова... ако дволитарске флаше од кока-коле не чувају за млевени парадајз). Људи, није вам то здраво (узмите се у памет)!

Кад је џабе, и сирће је слатко (а некмоли petit beurre)

Кад је Маша покуцала снажно на врата материце (одлучила да крочи из фетусне јазбине у овај свет), ја сам се затекла ван куће. Бејах у главном граду, близу породилишта, али не и у могућности да отпратим сестру и улијем јој храбрости (док у себи премирем од страха). Иначе је уобичајено да сваки пут сестре одводим до породилишта и потом их тамо с бебама преузимам. За собом имам три порођаја (а ниједно дете у личном власништву)!

Елем, ноћ уочи тог дана сестра је сваки час трчкарала у купатило, да пишки, а жалила се и да је стомак боли. Можда ћеш да се породиш, приметих зналачки ја (није ми први пут, једну сам сестричину већ имала), али се надах да лекари нису погрешно прогнозирали (нисам још била спремна, па сам желела да одгодим ту трауму; додуше, да су моје сестре чекале да ја будем спремна, шетале би са стомаком до зуба и данас-дани). Можда, рече и она, али нико томе не придаде нарочити значај. Вратисмо се на терасу и настависмо да ждеремо ћевапе и зетову рођенданску торту. Међутим, сутрадан послеподне сестра ми јави да је дошло стани-пани (тј. лези и рашири ноге). Одмах јој одговорим поруком: немој да паничиш, ја ћу (од тога су јој, касније ми је рекла, пошле сузе)! Лакше би ми много било да стиснем петљу и  породим се сама, но да чекам сестре то да обаве, а притом немам појма какве муке трпе (и шта се дешава иза "завесе"), па ми се чине и већима (оне добију епидуралну анестезију, па дигну ноге и пусте мозак на отаву, а ја без икаквог седатива седим ко на иглама и чекам, чекам, врпољим се... а време се отегне, минут капље ко чврсто шпинован шећер с варјаче – никако да се откине). Ипак, добро смо се држале, свака на својој страни и у другом делу града. Срећа да нисам имала времена да превише размишљам, а кад до времена дођох, све је већ било готово (могла сам да одахнем).
Друга сестра ми посла поруку да ће све бебе које се роде тог дана, кад РТС слави педесет година постојања,  добити на поклон телевизоре (још се батргају у мајчиној утроби, а чим се ископрцају, стећи ће личну својину; мора да је тог дана било тушта и тма непланираних, превремених порођаја: кад је џабе - назор се порађа). И исказа наду: још ако је "плазма"! Пошто нико није знао хоће ли телевизор бити ЛЦД или онај обичан, од једног квадратног метра, рачуна сестра: они застарели, где да се брукају пред новорођеним грађанима и гледаоцима (Циганки даш прст, а она би одмах целу руку).
Дакле, ем смо сви чекали да се сестра ратосиља патње, ем смо навијали да порођајне муке не зађу у наредни дан, па да извисимо за телевизор. Журећи (да не "изгубим" аутобус) низ улицу Царице Милице, отписах: нека „пожури“ мало те лекаре (дан се примицао крају, акушерима сат-два горе-доле не значи ништа, али нама... полица у дневној соби може да остане празна, а што да не спојимо лепо и корисно), да нам не измакне ТВ, макар да је и "petit beurre" (кад је џабе, и сирће је слатко). Вазда оптерећена правописом, нисам могла, ма колико бејах у журби, да пошаљем поруку док не решим језичку недоумицу. Знам да се у у „петит беуреу“ једно слово удваја, али не знам беше ли Т у првој речи, или Р у другој. /Никад не читам пажљиво, гледам, али не памтим: само једем као мећава - ако не поједем док кажем кекс, онда док прочитам петит./ Да пошаљем неписмену поруку – нема шансе (иако то сестра не би ни приметила, а потово ми узела за зло, у том обостраном стању велике напетости и узбуђености). Да се манем сопствене духовите примедбе – такође не долази у обзир. Уђем зато (као у Речник језичких недоумица) у прву (а биће и једину) продавницу на коју наиђох, дискретно процуњам око слаткиша и уочим решење. Тек онда сам могла мирно да пошаљем СМС. Месец-два по рођењу Маши је стигао телевизор, онај с две речи и два Р (али поклону се у зубе не гледа, a Маша и данас зури у тај екран).

Мој вечити непријатељ

Волим броколи! Па и пресан, онако зелен, као цветић – само да га гледаш! А волим и чорбу од броколија, у којој запажене улоге имају и целер, першун, пашканат и шаргарепа, каткад и празилук (ух, какво фино и укусно друштванце)! На све то дода се млеко, па, ако је по вољи, долива још  и јогурта (кад је бал, нек је бал, и од вишка глава не боли), и онда – ммм, сви тањири полизани! Поврће делимично испасирано, па чорба пуна зеленкастих тачкица (на које се броколи разложио). Ни не знам колико сам данас те чорбе посркала. Вечерас реших да поједем још један чанчић (очи ми гладне). И таман се примакох крају, кад уочих нешто, једнако зелено, налик каквом дугуљастом маленом листићу и кашика ми од сумње застаде у ваздуху (пролеће још није, дрвеће је голо; откуд листић зелен?!). Мало је фалило да се манем испитивања (мора да сам параноична: ко о чему, ја о...) те прогутам, али, богу хвала, покупих неидентификовани објекат на кашику и добро отворих очи... Црррррррв! ЦРРРРВ! Гадни зелени црв (навукао одећу исте боје као поврће, па де га уочи)! С тим црвима се никад не зна: појаве се где их човек најмање очекује (шта год да сервираш, они истрчавају на трпезу – насрћу на мач ко самураји)! Знам да се вазда завлаче по трешњама и вишњама, шврљају по шљивама, јабукама и крушкама, ретко их спазим у брескви, никад у јагодама... Никад ми не би пало на памет да тај мали прождрљивац нагриза и броколи! Ааа, чорба од броколија управо је задуго „скинута“ са мог јеловника! Најгоре је, надам се, избегнуто: немогуће је утврдити је ли тај уљез био тиква без корена или му је – зло ми и од саме помисли – читава породица настрадала у устима мојим (далеко било) и мојих укућана (што је мање страшно). Како год, тај мали црв што плуташе међу мојим броколијем, уста се мојих не докопа, али ми и сад стоји у грлу, ко да сам прогутала крокодила (иако нисам ништа, нисам ништа, нисам ништаааААА)!

Негативан утицај комплимената на образовање

Има људи који чудно реагују на комплименте. Има људи који чудно реагују на било шта (мислите да сам таква и ја?). Једног дана после занимљивог предавања (о Дон Кихоту можда, или о Декамерону, можда о Гаргантуи и Пантагруелу...) у холу ми приђе неки момак (ни данас не могу да верујем како нисам успела то да избегнем; обично сам умела добро да предвидим „опасност“ па да је предупредим) и (док сам ја настојала да прикријем узнемиреност што неко прескаче невидљиве зидове којима сам опасана), пошто ме упита јесмо ли са исте групе (ма, човече, ја нисам ни са исте планете; дивим се себи како сам остала прибрана, чак наизглед врло самоуверена), примети да јако занимљиво изгледам (проклети репићи, ћутљивост и изгубљени поглед у неодређено; изгледа да се нисам довољно трудила да останем неупадљива или сам то радила на погрешан начин, и ето ми сад). Нисам се упуштала у дубљи разговор. Не бих смела ни да сам хтела, али, искрено, тај поприлични рмпалија није био мој тип (мог типа НЕМА, не рађа се то у серијској производњи или оплодњи), а исто бих поступила и да јесте (кад год се нађем пред непознатима, без обзира на њихову добронамерност, језик ми се готово сместа свеже у Гордијев чвор). Чекала сам само да се то мучење оконча (одговарала искључиво и кратко на питања, без жеље да сама допринесем развоју дијалога, па се, хвала богу, све свело на три-четири реченице – упитне интонације с његове стране и изјавне с моје), па да бежим главом без обзира (до скоро сам се тако бранила и од од добра и од зла).

Елем, иако сам се тад смешкала и остала на безбедној дистанци, недодирљива (ала сам глумила опуштеност, свака ми част; незаинтересованост је била искрена, јер ја не спадам у оне жене што у своју мрежу лове све и свашта, а госте се најбољим – моја мрежа се вековима за Једнога плете, а ткање је тако фино, меко и нежно да се сам у њу баца), срце ми је тукло као лудо, не само тог дана, но сваки пут кад прођем тим ходником и кад сам последњи пут отишла на предавање. У страху да се тај момак налази у слушаоници (па би ми се могао обратити, а онда шта ћу, црна ја?), нисам смела да се окренем ни лево ни десно (а човек је можда тог дана био одсутан, што га не ослобађа одговорности за моју тадашњу укоченост). Не дај боже да му сретнем поглед: глупо би било да ћутим (нисмо више били само студенти на различитим катедрама и слушаоци истог предавања, његовом вољом ипак смо постали нека врста познаника, што ме обавезује на извесну учтивост – ох, како мрзим куртоазно опхођење, и како бих радо била сасвим дивља и неприступачна), а не бих знала шта да кажем нит би мој језик пристао (страховала сам и да би било коју реч он протумачио као узвраћање симпатија, па где онда да се денем). Једва нагнавши себе да се појавим на факултету (и једнако се обуздавајући да не утекнем), увучем се, трудећи се, као и увек, да не привлачим пажњу осталих (али слаба ми вајда: да сам то радила како треба – не би ме ова невоља снашла), и седнем на столицу најближу излазу (разумећете зашто тај отвор не назвах улазом - па мени је то било ко Нојева барка), али сам после неколико минута неугодног врпољења (опседнута могућношћу да ме он из неког кута држи на оку) заглавила на врата и никад се више нисам вратила (иако је крај семестра био још далеко). Верујем да комплименти не боле (имала сам много пута после прилике да се уверим), али, као што видите, могу да буду озбиљна сметња школовању и образовању.

Муке с оловкама

Већ годинама ја имам грдних мука с оловкама и фломастерима.  Сви они треба да су ми у сваком трену при руци и на услузи, наизменично: наслов подвлачим наранџастом, какав теоријски појам розе бојом, кључне реченице зеленом, а понешто (мање битно, а опет није небитно) обичном оловком... и тако стално једну у руци држим, а остале одлажем (све то веома личи на жонглерску активност), где стигнем: на горњи део стола, на доњи, на столицу крај кревета, крај себе на кревет, на (сопствено) опружено тело /почнем да читам седећи, али се тај положај временом, како ми задњица клизи, а глава пада (и очни капци падају), преиначи у полулежећи и коначно у хоризонтални положај – што је сигнал да мало  одспавам, да пустим мозак на отаву, која га, као да је говече, вазда неодољиво привлачи/.... Обична оловка међу свим осталим оловкама има (разумећете из наредног зашто) посебан и привилегован третман: она најчешће бива заденута у мој деколте (да увек знам где је; међутим увек заборавим).               

Требало би, кажем, да су сви спремни у сваком часу и чим ја оком, они скоком; међутим, мало-мало па неко од њих нетрагом нестане. То ме сваки пут излуди, све време гунђам док опипавам и заврћем јорган, па ћебе, гледам да се нису подвукли под чаршаф, нагнем се (све са гомилом папира у наручју) преко ивице кревета (и поменути папири ми се распу куд који, па псујем као кочијаш), да нису којим (несрећним) случајем пали у амбис (а ни пустили гласа нису - ко зна, и оловке умеју стоички да подносе судбину, јако им срце)... Нигде их нема! Подигнем један јастук, подигнем други...  Нема! На компјутерском столу – нема, иза стола – нема. Још једном (као очајник, иако сам то већ икс пута учинила, а немам проблема с видом... али са занесеношћу имам) пробрљам по „расцветаној“ перници (зелена као ливада, са разнобојним и разноврсним цветићима): зарезач, спајалице, хемијске, гумица, разне оловке и фломастери... али оних који су ми потребни - нема. Скрипта отворена, реченица прочитана и чека да буде подвучена, али маркера нема па нема! Аааа, гризла бих од беса (све те неваљале писаљке, само да ми падну шака)! И кад већ изгубим сваку наду, сетим се... Завирим у мајицу (некад и опипам)... Аааа! Синоћ се нисам сетила (или ми зелена оловчица с цветићима више није требала) те кад се прућих на стомак да усним и подвукох руку под себе (како увек чиним), напипах неки чудан део тела, који досад нисам приметила (мислим, нисам нарочити познавалац, али ни тотални дудук) . Пипнух још једном и насмејах се: а туу си, птицо, оловчицО (деминутив и граматичка грешка због риме, иначе је то још оловчетина - ретко резана, могла сам и да се нагрдим). Притајила се била, неваљалица, у недрима хтела да почива. Е, неће моћи (другоме је намењено то узглавље)! Турих је под јастук, не обазирући се на њено негодовање и опирање (лепо се била угњездила, мислила ко јагње да снива) и затворих очи. 
Ни не знам како сам срећна, овако "скромна" (лепо народ каже: ко зна зашто је то добро? а добро је и што се „мање“ лакше и дуже отима гравитацији). Шта бих да сам, рецимо, Памела Андерсон (пу-пу, далеко било; то само ради илустрације проблема с непрегледношћу терена)? Грдне бих невоље имала и силне сате изгубила док бегунце нађем! ;)