"Svaka druga žena pati od urinarnih infekcija."
Važno je biti prvi!

 On još nije odlučio da li će potpisati zakon o eksproprijaciji.
Ali čini mu se da hoće.
Kakav glumac, nenadoknadiv gubitak za Holivud!

 Neko će se zaželeti hlada, ali hlada nigde biti neće.
Doduše, oni će laditi j... pod nekom palmom, boli njih...

 

Rekla bih da je u Malom Požarevcu do rampe koliko juče bila šuma, koja je sad sravnjena sa zemljom. (A koliko sutra nići će tu neka nova hala.)

Pravićete drveće od blata! Ali ni blata biti neće - sam goli beton!

'Ebo vam pas mater!

 Postojiš malo na hladnoći pa da vidiš šta je sreća!
Neeću, neću dijamante, suvo zlato, brilijante, nit safire, nit rubine... samo da se autobus pojavi i otvori vrata.

 Živeći među pogrešnim ljudima ubeđen si da si ti pogrešan.

 Ne, ne plašim se da me ne voliš.
Plašim se da ću ja postati ravnodušna.

 

Izašao mi post neke strankinje o tome kako njeni prijatelji prodaju svoju neverovatnu, ogromnu kuću u Švedskoj. Ako sam zainteresovana, da pogledam.

Izgleda da Fejsbuku slabi sluh: nit sam kupovinu kuće pominjala nit bi mi slamarica to dopustila. Ali s Fesjbuka u božje uši!

 27. novembar 2021.

Šta je ovo na Pinku, hoće sada slet i štafeta?!

 Danas su mi, na moju molbu, deca (predškolac i prvak) instalirali Viber.
Na mlađima svet ostaje.

 

Staša se sprema da jede makovnjaču i nudi me: - Hajde, ja ti posle neću dati... a neće ni biti!

Ja (krojim): - Neka, ja ću kad se ti umoriš, što ostane.

Staša (predočava mi potencijalni problem): A šta ako se ne umorim?!

Ja (nije da se nisam zabrinula): ...

 

Ne znam šta me na Fejsbuku spopali neki butici.
Nećete od mene, vala, imati ič vajde!

 Ko ne otišo u šoping na petak crni,
novčanik pun izgubio, ruka da mu utrni!

 

Od jutros, čini mi se, majka mesi neku pogaču.

Šest puta sam obilazila oko šporeta, šest puta pitala kad će... A ono se zamesi, pa se šest puta premesi, i stoji, odmara... ceo dan, majka mu stara!

Ako pravite pogaču da vam deca ne plaču, nikako nemojte po ovom receptu.

 

- Niko ti neće reći sutra hvala!

- Ma neće ni danas.

Ista je vekovima ta priča o ljudima.

 Među patkama nikad nećeš biti labud.
Samo patka s nesrećnim anomalijama.

 Mrzim kad je u autobusu razmak između sedišta i stakla toliki da ne mogu da zaglavim podignuto koleno.

 Kad mi sedne pored mene s onom cigaretinom, tačno bih je deknula laktom u rebra!
I još mlatara rukom, samo fali da mi progori jaknu.
I onda ja moram da ustanem.

 Ovo nije moja kuća.
Ovo nije moj grad.
Ovo nije moja zemlja. 

Ovo nije moj svet...

 Šta nam ovi (ne)ljudi rade: hidroelektrane, rudnici, nuklearke... Sahraniše nas žive!

 

Ne znam zašto mi Fejsbuk danima uporno pod nos potura makazaste platforme od 8, 10 i 12 metara.

Drveće da potkresujem nemam. Ako htednem u nebesa da se vinem, naći ću drugog načina.

 

Ne znam zašto mi Fejsbuk danima uporno pod nos potura makazaste platforme od 8, 10 i 12 metara.

Drveće da potkresujem nemam. Ako htednem u nebesa da se vinem, naći ću drugog načina.

 

Jasno sam videla kako su me dva muškarca pratila pogledom... A videla sam i neke selfije od kojih me umalo šlog strefio...

Ne znam kome da verujem: muškim očima ili prednjoj kameri.

 

Vratim se kući dockan, pogledam u ogledalo: u, što sam lepa!

Onda vidim i zašto, pa mi dođe da se samoubijem: mrzim da skidam šminku!

Ja imam ljude (rođake) koji me farbaju, feniraju, šminkaju...

Krajnje je vreme da nađem i nekog ko će mi, kad se vratim s nastupa, skidati šminku.

Ušuškala sam u svoj krevet jednu šestogodišnjakinju. I ona mi reče:
- Znaš kome je prvo rođendan?
- Kome?

- Uglješi, mom dečku.
- Imaš dečka?! - tobože se zgranuh i napravih nevešta (kao da nisam znala).
- Pa svi imaju!

- Kako svi? Ja nemam! - požurih da je demantujem (nisam se žalila, majke mi). - A kako ti je to dečko, kako si znala?
- Pa pitao me hoću li da mu budem devojka.
- I ti rekla da?
- Pa morala sam - odvraća ozbiljno, kao da joj je uperio pištolj u leđa.

- Što si morala, mogla si da kažeš i ne?
- Pa mi smo drugari! - valjda ne bi imalo smisla da ga odbije.
- Aaa. (Iz drugarstva se ljubav rađa.)

 Sestra: - Kupila sam ovu kremicu za staračke pege i ništa, vidi! Dobro, mažem tek nedelju dana...
Ja (s blago zluradim osmehom, iako kopljem rovarim i po sopstvenim ranama): - Kako sam ja nešto čula... od starosti nema leka!

Jedna: - Ima neku bioenergiju, podigao mi želudac!
Druga: - Jel' podiže s...?
Treća: - Pretpostavljam da mu nije problem da podigne... ali kad pođeš kući, mora da ispusti. ;)

Traže se ljubičaste čizme. Netragom nestale.

Sumnja se da sam ih ostavila da znam gde su.

Ako ko vidi da ih pronesu dvojica na štapu, nek javi.

 

 Ako ćete da me osudite na paklene muke, uključite mi usisivač. Za nijansu teža kazna je da lično usisavam.

 Sva deca koriste iste fotelje: sede na ušima.

 Ima dana kad nema te vijagre koja bi me podigla. (Prikupim ovo malo voljice pa se pridignem lako ko iz groba.)

 Mojoj majci opalo lišće je automatski nervni slom, meni jedan od najlepših jesenjih prizora.

 

Joca: Neke žene samo... - nekoliko puta sklopi četiri prsta s palcem.

Ja: Bolje tako nego da su tutamute kao ja.

Joca: Ti si idealna žena.

Ja: Zato sam babadevojka. ;)

 

Večeras u našoj maloj varoši beše Kabare Ivo Andrić. Uz kuburu i Vjeru Mujović pevalo je i malo društvo u ćošku (gore levo).

Ne bismo mi da nam nisu rekli da se pridružimo. (I nismo krivi što su drugi stidljivi, a mi članice hora, upravo prispele s probe.)

 Da me neko vidi s kakvim ironičnim izrazom gleduckam "Pedeset nijansi sive" (naletela)!
Mora da sam ostarila.

Od petnaeste godne niisam se ovako iskasapila brijačem.

Ko da sam ga kupila u sekondhendu!

 Kad imaš sestru pa ti uz dete ostavi i 70 kila slatkiša, gori ti neprijatelj ne treba.

 

Staša svako mače koje nam dođe pred vrata unosi u moju sobu. A mačići uvidevši da tu ima i hrane i vode, a toplo je, ko da iz zemlje izviru.

Džaba ja gunđam (ne mogu kroz sobu od mačaka da prođem). Večeras sam tobože i mačiće i Stašu grdila, pa jedno mače šmugnu u zaklon pod krevet.

Ali se Staša ne prevari, požuri da mače umiri: - Nemoj da se bojiš nje, ona je dobra!

 15. novembr 2021.

"Cela Srbija slavi."
Samo mene zabole dupe.

 Ne kapiram ove klupe na autobuskim stanicama što im je naslov nakrivljen tako da udara u bubrege, kakva mu je svrha?

 Niko meni ne može život da zakomplikuje bolje od mene same.

 

Sad je najppvoljnije ručati i večerati sladoled. Moj beli mačo - 44 dinara!

Ali šta vredi kad nemam kad da ga (neumereno) jedem.

Pođem uveče na hor i hoću da jedem, a ne daju mi!

 Maska u autobusu možda štiti od virusa, al' od belog luka jok.

 

Već počinjem da verujem da nikad neću sve dovesti u red. Za glavu se u sebi hvatam od obaveza i stvari koje se samo gomilaju.

Ne znam šta je s ovim vremenom, ali nešto debelo ne valja.

Ja želim samo mir, koji je sve teže steći.

 Gledam neke novogodišnje čarape, a irvasa napravili ko svinjče s rogovima. :)

 

Staša najednom ne može da zaspi u mraku. Dva puta sam morala da joj upalim TV i toliko se sam gasio. Treći put upalih gunđajući jer mi se oči sklapaju još od 8.

- E sad ću da spavam - okrete se zidu i ućuta.

- Broj ovčice! - htela sam da pomognem.

- Sad si sve pokvarila! - ona negodova. - Već sam bila počela...

- Šta, da brojiš ovčice?! Jao, ti se zabrojala!

- Daa.

 

Staša: Idem sutra kod zubara, da mi izvadi zub.

Ja: Šta ćeš bez zuba?

Staša: Pa raste mi mali. Koliko sam čekala da mi ispadne zub i sad je došao taj dan.

Ja: Što si čekala?

Staša: Da mi donese Zubić Vila poklon.

 

Moje horske drugarice u manastirskoj trpezariji za jednim stolom pevaju: Glaadni smo samo nebaa...

Demanti je smesta stigao od susednog stola gde sam ja makljala gibanicu.

Bogami, nisu svi tako skromni.

 

Jesenje veče... Strina misli da je nešto zabrljala na Skajpu, pa me pozvala da joj sredim. Iz hrpe žutog lišća birala sam najrumenije budimke (neprskane, možda najveći porodični kapital) da joj ponesem. Pun pogodak: kaže da jabuke jede kao prase.

Jesenje veče... "Kvar" smo brzo otklonili. Smazala sam dva parčeta gibanice, baš po mom ukusu. Stric, strina i ja raspričasmo se potom o imanjima, porodičnim šumama i još koječemu. Volim kad s njima zborim o domaćinskim stvarima i prošlim vremenima, navikama, običajima... Možda (zato što) sam i ja ostarila.

- Nekad vam (njima i mojim roditeljima) ženska deca nisu bila problem - kažem. - Sad bogami jesu. (Nema ko drva u šumi da seče.)

A zima se primiče... Jesenje veče...

Majka pred Ignjata bacila bukvar, da više ne izbegava čitanje.

- A doobroo, jebote, samo se dereš - progunđao Ignjat, odgurnuvši knjigu.

- Igramo se - i Staša, pokunjena, malo gurnu knjigu koja joj napada brata i oduzima saigrača.

Đačke muke i jedno i drugo trpe.

 

Svet kompletno zreo je za lečenje.

Moja je baba izjutra imala dilemu da li da prvo nahrani krave ili svinje. A danas misle da li prvo da objave stori na Fejsbuku ili instagramu.

Pokajte se, trgnite se, odvratite se od zla, čeda zavedena!

 

Staša: Ti kad budeš imala svoju kuću, moći ćeš da uzmeš sve životinje (koje neko odbaci)!

Ja (samoironično): A kad će to da bude?

Staša: Kad porasteš.

(Valjda onu zemunicu, devet ašova duboku - ta mi neće izmaći.)

 

Ignjat je, nakon rvanja, oteo Staši njen novčanik u obliku žabe, pun metalnih novčića.

A Staša je suze lila: - Vraatii mii, to sam ja skupljala i pošteno zaradila.

(Za neku uslugu ko bajagi dao jok tata. A Staša misli da je silna plata.)

 

Večeras sam pod tanušni jorgančić dodala debelo ćebe.

Zimska sezona je zvanično otvorena.

 

Sestra: E što me nervira s ovim plitkim pantalonama, imam da joj kupim jedne do s.sa!

A dobro je: pantalone duboke - znači da graničnici visoko stoje!

 Dok mi se kičma ne oporavi, ne podižem ništa sem pritiska.

 7. novembar 2021.
Prokleta ljudska sposobnost i potreba da u rano jutro (i bilo kad) vode (telefonske) banalne (i bilo kakve) razgovore u ovoj kući dok ja ne želim da se probudim.

 Ne isplati se da ja mešam fil (ne bi li se brže ohladio).

 Ne mogu više podneti ovu patetiku i neviđenu lepotu na društvenim mrežama.
Pa tu više nema ič spontanosti, sve se dobro planira i namešta.

Saosećam s ljudima koji su uvek saglasni i ne smeju da se slažu jer će jednako neupućeni da im kažu da se samo drva slažu. (Slažite se, lažu.)

 

Tetka: Evo ti ova kašika (s dugačkom drškom) da se lakše obuješ.

Ja: Imaš nešto i za vezivanje pertli?!

Ne vredi, ipak moram da se sagnem.

 3. novembar 2021.

Krenula na put oko sveta, da i ja vidim te Umčare! ☺

 Mrštim se u autobusu na ljude bez maske, naročito one čije mi se njuške ne sviđaju.

Kad neko pljune na pločnik, kako bih mu pljusnula šamarčinu.

 Nadam se da će jednom osvanuti dan kad će biti zabranjene umrlice na autobuskim stajalištima i spomenici s plastičim cvećem kraj puta.

Sedim jutros u krevetu, a pored mene Staša.

Gledala sam nešto po internetu, pa i zabrljala - ne sećam se šta.

- Jedi govna! - brecnuh se (na kompjuter, na internet, na svoje prste...).

- Šta si to rekla? - odmah odreagova Staša.

- Aaa... jurila sam ovna - požurih da nađem nešto što slično zvuči.

Ona se osmehnu mom uzaludnom izvrdavnju jer ima odličan sluh.

 

A šta fali društvenokorisnom radu? Mi smo nekad skupljali stare flaše i hartiju, otpatke u školskom dvorištu...

Pre neku godinu kad je jedna učiteljica pokušala da oživi to kolektivno sređivanje dvorišta, jedna majka se oštro usprotivila jer njen sin nije đubretar.

Stasavaju nam generacije trutova, gotovana, lezilebovića..

 1. novembar 2021.

Prosuše mi se bombone na pod, pa kako hitro skočih da pograbim, bakterije su ostale kratkih rukava i negodujući režale što im otimam od usta.