Bog je kao mi

 Moj (veliki) bratić (obraćajući se meni): - A da li bog ima pišu? 

(A kud bih znala, ne poznajem čoveka, pardon boga, pogotovo tako intimno.) 

Moja (mala) sestričina: - Bog ima pišu kao i mi.

Neki od filozofa (sećam se iz srednje škole): Kad bi volovi i konji imali ruke i kada bi umeli da crtaju, vo bi crtao boga kao vola, konj kao konja...

Bog je kao mi.

Da se parite

Ignjat: - A jesi ti nekad imala decu?

Ja: - Da jesam, gde bi mi sad bila? Otkud mi?

Ignjat: - I nikad nisi imala dečka?

Ja: - Šta će mi dečko?

Ignjat: - Pa da se paJite. (Ne misli na inhalaciju.) Da pravite decu. (E na to misli.)

Očito previše gleda kako onaj patak vazda naskače na patku. Neće sestrići da mi oproste nenačetu matericu, pa to ti je! Ni što sedim skrštenih ruku, da ne kažem nogu.

Što mi smešno kad mi stižu poruke i nude mi se neki popusti, povoljne kupovine... Nisam vam ja iz te priče, ne bazam po radnjama i ne grabim besomučno krpice!

Ako imate neko pamučno platno, možda me i namamite!

Majka mi zbog vrtoglavice otišla na neko snimanje. I nema je već sat vremena.

Da l' snima neki film, jebote?

Deportovaše sve pacijente. Neke s dušom u nosu srodnici u kola pakuju, a kako će ih kod kuće izvući i šta će s njima ne znaju.

Od kovida možda neče umreti, ali imaju sijaset drugih razloga, niko ih ne sprečava.

Evo u KBC "Zvezdara" sestre nose masku preko maske. A od ponedeljka skafandere. Jovo nanovo...

Najviše cveća dobijete onda kad niti možete pomirisati niti možete reći hvala.

Želim vam mnogo godina bez gerbera i karanfila!

 

Ako si i danas dobio priliku da pogrešiš, da budeš nevoljen, da nemaš šta i koliko želiš, raduj se.

Nekima je zauvek oduzeta.

 Strahujem da će mi kao uzrok smrti zabeležiti: nehotice aktivirala prednju kameru!

Pošto smo otpevali rođendansku pesmu i osladili se tortama, izašli smo u šetnju. Slavljenica se požali da je ipak hladno.

Obukla prsluk, vozi bucikl, isplela kikice... ali 46 je 46! Nema kreme koja tu pomaže.

 

 

Mia: Vidi, ovaj čovek nije imao prste (jagodice) i istetovirao!

Ja: Što bi bilo dobro da i oni što nemaju mozak mogu da ga istetoviraju. 😉

 Da napakostite najgorim dušmanima dovoljna je jedna kletva: Dabogda ti deca bila ranoranioci!

 25. oktobar 2020.

Sutra je u našoj porodici značajan dan.

Maša je podesila alarm da ustane ranije, pre svih.

- I svi će biti naduveni, samo ja lepa - već likuje.

Uzgred neku kremicu maže i hvali se, poturajući nam obraze: - Vidi kakvo mi lice!

-Takvo ti je od 12 godina! - obe tetke se nasmejaše njenoj naivnosti. (Silno bismo blago dale da ima kreme koja vraća mladost. Jedna od nas baš sutra će dunuti svećice na čizkejku. Druga je letos oduvala još jednu godinu.)

Možda će vam se učiniti neobično i tajanstveno što redovno od ulaznih vrata, preko stepeništa do pola dvorišta hodam s jednom bosom nogom ili na onoj drugoj skakućem čak do jabuke. 

Radi se o tome da je ono malo pseto strasni kolekcionar obuće i svaku priliku koristi da dograbi moje ljubičaste papuče, ostavljene na terasi, a ne štedi ni druge ukućane. Često se neopaženo ušunja u hodnik, pa odvuče i patiku (koja, pukim slučajem, ostane čitava).

Kad god izađemo, zateknemo rasparene papuče. Osećam kako se u nekom skrovištu prigušeno kikoće to kuče.

Grabeći hranu, Emili sam pružala levu, a Krcku desnu šaku. I ona tek neki put ponuđeno gricne, a uglavnom preskače (i traži hleba preko pogače), ćuška kljun u činiju. A patak mi iz ruke jede sa slašću.

Što ti je muško! Ili što sam ti ja. (Da me muškarci zanimaju koliko me ne zanimaju i koliko bi želeli, posuđe im ne bi trebalo. ;)

 Tek što sam pustila patke i one otrčale do korita, patak nasrnuo na patku. Sabajle, oš ni doručak nisam servirala. Pa, čoveče, zar na šte srca?! 

Zar u braku žena baš nikad nema mira?!

 Ovaj Fejs počinje da me plaši! 

Kad mi tri puta pošalješ poruku (nisi mi na listi prijatelja) i ja to ignorišem, odustani. Ako mi jednom napišeš poruku i ne odgovorim, odustani. Kažeš ćao, ja ne kažem - odustani. Pitaš: Poznaješ li ti mene? Ja ćutim. Niti te poznajem niti želim da te upoznam. Okani se.

Dobro, poruku mogu i da ne vidim (nismo prijatelji na Fejsu), pošalješ mi zahtev za prijateljstvo (da ne propustim priliku svog života, a i dobro bi ti došlo da voajerišeš i balaviš nad mojim fotografijama). A ja ne prihvatim. I dalje nije dovoljno jasno?

A jok! Nakon silnih meseci, opet mi se javlja. Ćao! Zar sve to vreme ne prestaje da misli o meni? To je zastrašujuće!

Ma ćao i tebi! Zar neki ljudi nemaju iole dostojanstva (ako im manjka razuma da pojme da me ič ne zanimaju)?!

Poonooć već je prošlaa, vreeme da se spiijee... A ja žderem svadbarski kupus i beli luk pride.

Nije čudo što me niko nije hteo. Ko bi to prehranio i usnuo s očaravajućim mirisom bela luka!

Prija mi ovaj repertoar u Lastinom busu, šta nije u redu sa mnom?

Lepa si (što jes'-jes'), maalaa, lepa ko lutka (pazi samo koja, lutke znaju da budu ružne ko lopov).. samo te kvaari ta jedna mana (je li? ajd baš da čujem; a jebiga, niko nije savršen): što imaš menee, a spaavaš saamaa (sirota, ali s ohoho mesta u krevetu)...

Pa što ću, jadna i čemerna, što ću?

Šta je čudno da se nosi maska na otvorenom, kad na stanici 200 ljudi ... koji kašlju, kijaju, govore, dišu?

 

Često tražim hleba preko pogače. I sad u parku htedoh da se spustim, pa merkam klupe i trazim lepšu, dičniju i slađu, da baš nju častim avojom zadnjicom. Kad ja bliže, a ono piše: Mamino mesto za dojenje!

I šta ću, odabrah klupu na kojoj se ne doji, samo se upijaju jesenji zraci sinca i gradska buka.

 Znate li da je troje ljudi (negde) umrlo zbog maski? Da, da, ja čula. Mora da im je maske "montirao" neki provalnik pa pritegO ko maramu na oči kad igramo ćorave bake.

 Kakav diivan daan, zaustavi (se) vreeme; kakav diivan dan za tebe i meene...

 Što više agresivnošću, kao jedinim argumentom, pokušavaš da svoje mišljenje nametneš kao jedinu istinu, to sam ja sigurnija da ne grešim u proceni da neumereno s.reš. ;)

 Na našem smederevcu kuva se kupus. Znate li šta to znači? Ja noćas ne ležem dok se ne skuva (tj. dok se ne nažderem). Sutra to već neće biti TO.

 Slušajući vesti uviđam da je SNS prećutao deo predizbornog slogana: Brže, jače, bolje... nego svi ostali u Evropi!

Dakle, ako ste gladni, budite ponosni jer se sv tom krizom nosimo bolje nego svi drugi u Evropi.

 Slušajući vesti uviđam da je SNS prećutao deo predizbornog slogana: Brže, jače, bolje... nego svi ostali u Evropi!

Dakle, ako ste gladni, budite ponosni jer se sv tom krizom nosimo bolje nego svi drugi u Evropi.

Probudim se u jesenje jutro s jednom željom: da spavam.

I em što je neostvarljiva em mi Vasilija doliva ulje na vatru: Mladoost pustaa prooođee... Pa i to nije dosta nego i Mita po menee nee dooođee...

 Imate li karte za Arenu? :)

Ja: Svi su mlađi od nas (i kad tako ne izgledaju)! Pa gde su oni naših godina? (Samo pitam, ni jedni ni drugi me ne zanimaju.)

Sestra: Pa ili su u penziji ili su pomrli!

(Kad ustane na levu nogu i na 3 ćoška, bolje i da me ne zove - i mene bi u grob gurnula.)

Maša i Mia su danas sa mnom u sobi. Ne prestaju da se snimaju i pevaju (ja kažem skiče). Mislim da bi mi kupovina kvalitetnih slušalica bila odlična investicija.

Ali im svaki čas "upadam u kadar". Ne znam gde s tim slušalicama da se denem.

Neko je lepo rekao: Muškarac se zaljubi gledajući ženu, a žena slušajući muškarca. 

Uzmemo li to kao istinu, ja mora da sam hermafrodit: da gledaš, i đene-đene, ali ne slušaj (ne čitaj)!
Jeste, mnogo ćeš se smejati, a posle će ti biti kriv đavo.)

Sestra zaustavi auto, a ja spolja otvorih zadnja vrata da prihvatim Ignjata. Međutim, on u ruci držaše veliki kamion đubretarac. Posegnuh za kamionom da prvo njega izvadim i prenesem u dvorište. Ali ga Ignjat cimnu, rekavši: Ne možeš ti, teško je!
Pa jes', on ima dvadeset kila, a ja bar triput više, gde ću s njim da se merim.

 Staša: Mašo, kad mama na tebe više što nisi uradila domaći, ti samo ignoriši!
(Pametno. Ignorisanje je pola zdravlja.)

Ja neću preživeti pubertet. Svojih sestričina. (Svoj nisam osetila. A tetku nisam imala da se žali.)

Nekad (možda na trenutak, sat ili dan...) život izgubi smisao, pa nebo nema na čemu da stoji i na glavu ti se sruši. 

Nekad ljudi te tobože vole i ruke ti darova pune, ali prazno ti u duši

 Šta kaže Krizni štab, možemo li da se grlimo? (Ko da imam s kim...)

Kad ujutru, dok još spavam, dok sam u krevetu, čujem fiksni telefon (iz druge prostorije), to je kao da mi neko zabija nož u glavu. (Zato mi se pamet prosipa na sve strane. ;))

Živo me interesuje ko u zbornici spušta pogled: učitelj veronauke ili nastavnik biologije.

Jednu od najvećih trauma doživim kad neko u kući kaže: Treba da promenimo ogradu!
Samo preko mene mrtve!
Nema te ograde koja može zameniti ovu moju potamnelu, ispucalu, onu otkovanu tarabu kroz koju na drum vire,a često i uteknu, psi i mačke, i jorgovan koji se provukao između dve letve, pa nije stigao da  se vrati...
Nije uvek lepše ono što je novije, nije.

Ja: Treba da kupim neki krevet. Kakav predlažeš?

Sestra (na drugojm kraju sveta): Za dvoje :) Za početak.

Iz njenih usta i mog inboksa u božje uši! ;)

Jedne od ovih noći odjeknula su dva pucnja. U mukloj noći ne slute na dobro, pomislila sam. Lisica koju smo sutradan, opruženu i blago iskeženu, gledali u kontejneru složila bi se s tim.

- Lisice se ne ubijaju! - protestovala je Staša.

- Ali pošla je da pojede kokoške. Šta bi ti preduzela? - iskušavam je.

- Lisice se ne ubijaju, teraju se!

Eto, da znate.

Ja radim sve i svašta. Ali radim samo što volim. Pa sad vi vidite koliko volim.

 Ako vam nedostaje društvo, stanete pred neko ogledalo (staklo) i siti se iskvačete, mislim ispričate.
Tako me uče moje patke.

Niti praštam niti zaboravljam.
Ne znam kako sam živa.

 Staša: Mašo, uči zadatak ili ću ti pocepati knjigu!
Maša: Uuu, može, može!

E, malopre bilo pola dvanaest. Dok trepnuh, evo ga jedan!

(Ili se kazaljke mahnito okreću ili ja sporo trepćem.)

 

Budala kao ja više se ne rađa. Treba me, što narod kaže, podvrći izvesnom "tretmanu", da se razmnožavam.

Ali nisam se dala. (Kriva sam što će svetu manjkati budala.)

 Jedno jedino načelo, kad bi se poštovalo, učinilo bi ovaj svet rajem: Ne čini drugome što ne želiš sebi!
Sem ako je kogod mazohista.

 

Skupljam hrabrost da izađem i suočim se s vetrom. Emili, Krcko i Srećko čekaju da ih pustim u (ovaj, ovaj... aaaa) dan. I mašina čeka... da je ne pustim čitav dan. A vetar zviždi, čeka da mi zamrsi kosu i gurne me u jezivi ponor u meni...

Sedimo za stolom i ručamo. Ignjat podigao noge na stolicu.

Sestra: Spusti noge, mili! (Dobro, homonimija je u zapećku kad se piše.)

Ja: Što on da joj spušta? Ko joj je podigao, taj neka joj spusti!

Sestra (zadavi se musakom): Hahahaa.

Maša: ?! ?! ?! ?! ?!... (Nekoliko puta joj ponovimo.) Aaa. :)

  

Majka: - Da kupite lanac i da vežete Srećka! (Vazda trči na drum.)

Ja: -Ali ako ga vežemo, on će biti Nesrećko! (Doduše, bezbedniji.)

 

Gleda moja odrasla bratanica pelene i prekrivač za krevetac, koje sam sašila, pa izjavi:

- Prosto da poželiš da imaš bepče!

- Ili da šiješ, kao ja. (Ima načina da se izvrda.)

Jedna buva, dva kurira, tri hektara

Ja u menjačnici, a mobilni mi zvoni. Baš kao što sam i očekivala -- kurir. Kreće u moju ulicu. Ali ja nisam tamo, ovde sam. Ništa onda, ne vredi, on ne može u povratku, ne vraća se istim putem.
- A gde si ti? - ipak još jednom upita.
- U menjačnici, prekoputa Pinka (marketa). 

OK, vratiće se i doći dotle.
E hvala ti što ulažeš toliki napor i traćiš dragoceno vreme (da obavljaš posao za koji si plaćen).
Za nekoliko minuta eto ga. 

- Da se ne znamo već toliko i toliko (ohoho) godina - kaže - ne bih došao. (Pamtim i ja njega iz škole, ali se na ulici ne pozdravljamo. Ali neću da mu kvarim zabavu.) 

On mi pruža paket, a kolega, suvozač, blene u me ko ovan i potura mi blokče da potpišem. A dok ja potpisujem, onako pognuta, koristi priliku da blene (baš sam, očekujući to, obratila pažnju i trudila se da budem hitra) u moj dekolte (preciznije, zamamne bele grudi u zelenoj majici, oivičene šljokičavim V-izrezom; tako mi i treba kad u žurbi dograbih prvu majicu sa naslona stolice, a inače dekoltirane odavno izbegavam - volim da sam opuštena). Zinuo, samo što ne zabalavi, i povremeno nešto promuca. Očito ni inače nije naročito rečit i razborit.
Ovaj drugi, tj. prvi, vozač, koji me zna već toliko i toliko (ohoho) godina (dok ja sebe još upoznajem), podstaknut nekom asocijacijom, za pola minuta, ne mareći što u saobraćaju pravi zbrku, ispriča mi svoju intimnu dramu, za koju nisam pitala niti me zanimala. Žena ga ostavila. (Sažaljevam slučaj.) Ta i ta. (Džaba mi pričaš, ne znam ženu.) Jedva se iskobeljah iz te mreže za mene nebitnih reči.
I umesto suvozač da saoseća s kolegom raspuštenikom, on zija u zabranjenu zonu. Priča što niko ne pita, mumla nešto i zbunjeno klima glavom, ne smećući oka s mene. A nije svestan da je za ilustraciju mog odnosa prema njemu nužan pozamašan zemljišni posed: ne vidim ga kao buvu u tri hektara.
 

Ti smisli

Staša i ja legle smo da spavamo. Tačnije, ona misli da sam i ja legla da spavam. Ali ja sam legla da nju uspavam, pa da šijem.

I kaže ona kako ,dve-tri nedelje nakon što je nogu skoro probola grabuljom, krenuti opet u vrtić.
- Nedostaje ti vrtić? I jedva čekaš da kreneš? - pitam.
- Da.
- Ali onda ćeš ti meni nedostajati.
- Onda ću reći vaspitačici da sam bolesna i da neću dolaziti pet dana.
- Je li to istina?
- Nije - smeška se.
- A sme li se lagati?
- Ne sme.
- Pa šta ćemo onda?
- Onda ću reći da se korona već pogoršava. I one će reći da svi moramo kućama i da u njima ostanemo do pet dana.
- Stvarno se pogoršava, ko ti rekao?
- Pa malo.
- Znači, nije istina. A sme li se lagati?
- Ne. Bolje da ne lažemo - smeška se zbog naše poluozbiljne igre.
- Pa šta ćemo onda?
- Ti smisli. Ja moram da spavam.
Okrete se zidu i utonu u san, prebacivši hitro vruć krompir u moje ruke.

Najstarija je, ali voli da glumi bebu i uvek insistira da joj pripomognem pri tuširanju.

- Jao, kolike su ti nožurde -- ne uzdržim se od laskanja sestričini.

- To mi svaki put kažeš -- smeje se ona.

- Stvarno? Pa kad jesu. (Tetka sam što istnu ne zaobilazi nit joj oprezno prilazi, već sa neba pa u rebra. Ili u stopala.)

 

Bliži se ponoć. A Mia sela za moju mašinu i šije li šije. Kaže: To je sad moja igračka!

Sašije li ovu minijaturnu jastučnicu, položila je kurs i ide na viši nivo. Izgleda da ću dobiti šegrta.

2. oktobar 2020.

 

Prvi je na spavanje otišao Ignjat.

Legavši do njega, rekoh njegovim sestrama: - Vidi se ko je ustao. Tišina, brat hoće da spava. Išao je danas, i sutra će ići (neće, samo ga provociram)...

- Ne idem dva puta - oglasi se Igi pospanim glasom.

- Aaa. Voliš kad ne ideš?

On klima glavom.

- Pa da, nije lako kad svaki dan moraš da ustaneš...

- Jano!

- Da, rano. I tako posle ceo život. Prvo ideš rano u vrtić, pa onda ideš rano u školu, pa na fakultet, pa na posao...

- Ceo život - složi se moj sestrić tihim glasom (čoveka svesnog neminovnosti).

2. oktobar 2020.

 

U hodniku se iznenada pojavio stršljen. Majka se zatvorila u kuhinju. Deca se zabarikadirala u sobi. Tata se kroz opasnu zonu i mrak (jer sam ugasila svetlo) domogao spavaće i kreveta. 

Ja sam ugasila svetlo i doviknula da niko ne izlazi dok stršljena ne izmamim na terasu.

Sedela sam na svetlu i uživala u tišini. Da mi beše novčanik pri ruci, htedoh mu platiti da ne izađe sat-dva.

 Oni kojima najviše činiš najpre će ti gurnuti prst u oko.