Kakvo je ovo vreme došlo!
Do juče smo bili prijatelji, a danas se na ulici ne (pre)poznajemo.
(U toku je bal pod maskama.) ;)

Ja: Nije urađeno kako treba! Neprestani policijski čas trebalo je uvesti odmah u početku, da se saseče. (Sad ne verujem da ima svrhe, dosad se narod našetao i pozaražavao.)

Otac: Sve smo uradili pre nego druge zemlje.

Ja: Znam tu pesmu. Uvek i u svemu smo prvi i najbolji, bar u regionu. U istoriji čovečanstva zauzimamo superiornu poziciju. Čak nam je i virus najsmešniji. (Ne znam hoćemo li se držati za stomak, ali češaćemo se i gde nas ne svrbi.)

Ako vam je kuća i prozor kraj druma, predlažem da se tokom policijskog časa zabavljate brojeći automobile. Ja zasad beležim dva, jedan u jednom i drugi u drugom smeru. :)

Toliko je tiho i prazno da sam sad zvala sestrića na Viber kako bi mi otpevao jedan od njihovih hitova -- "Opaa, milee, baba jede šljive".

Mnogo bi mi značilo da (bar) za vreme policijskog časa bude zabranjeno zvocanje.

(A onda da slažem majku kako je policijski čas uveden za sva vremena:)

Tek sad kad pođoh na spavanje shvatih da mi je roletna bila podignuta. A čitavo sam veče provela kraj prozora za laptopom Dobro, nisam radila ništa kompromitujuće. A ionako je policijski čas, nikog na ulici nema. Mogla bih komotno gola po sobi da šetam.

Prošla su samo jedna kola. Baš sam se upitala ko to u zao čas (da ne kažem pridev) drumom krstari. A onda spazih plava rotaciona svetla.

Milicija trenira strogoću, da ne šeta neki seljak noću i, pošto je sad vanredno stanje, da psić neki ne napravi sranje... Ljudi božji, drž'te odstojanje; milicija neposlušne goni ne bi l' na rep zgazila koroni. ;)

Ako tokom vanrednog stanja doživim nervni slom, neće to biti što ne mogu da odem, već što moram da ostanem.

Jedite kvalitetno!
Isto kao da kažu: Letujte na Maldivima!

Nauči dete za dobro planete

Sestra obično sedi u kolima za volanom i čeka. A ja uđem s decom u prodavnicu. Nisu od onih što hoće pola prodavnice da kupe, uopšte nisu alavi ko što deca znaju da budu. Uglavnom uzmu neke pingvine (što su im svim troma omiljeni, a meni baš i nisu -- nekako gorče, imaju previše kakaoa), možda čips, eventualno čokoladno mleko ili fantu, od čega ih uvek odvraćam.
Nedavno im za oko zapadoše raznobojne plastične cevčice, pa navališe da ih stave u korpu.

-- Ma ne treba vam to, imate kod kuće! -- uz prvi argument kojeg se setih izvadih pakovanje iz korpe i vratih na policu.
-- Nemamo! -- uporni su oni, pa slamčice vraćaju s police u korpu.

Hm, znala sam da moram upotrebiti neko jače, mnoogo jače sredstvo.
-- Nećemo to kupiti, to nam ne treba! Ako to svi kupuju i bacaju, zagađivaće planetu. Znate koliko mnogo vremena treba plastici da se raspadne!  A planeta već više ne može da podnese tolike otpatke, vidite kako se guši! 

Ne mareći što žena na korak od nas sve može da čuje, pa i vidi kako se hvatam za vrat i krkljam, nastojala sam da muke planete antropomorfizujem, kako bih ih odvratila. Čak i prostenjah "glasom" Zemlje: -- Ne moguu višee, gušim see, pomozitee mi, spasite mee!
Staša i Ignjat gledali su me ko svračići, netremice i slušali pomno. Saosećajući s ugroženom prirodom, bez pogovora vratiše slamčice natrag i verujem da im nikad više neće pasti na pamet da za njima posegnu.
E, tako. I još im nisam rekla: kad piješ na slamčicu, dobijaš bore oko usta!

Krofne i mekike

Baba je jednom pravila krofne. I Staši su se dopale, baš.Drugog dana naručila je da joj baba ponovo napravi krofnice. A babu nešto mrzelo, pa napravi princes-krofne. Kad se Staša pojavila i uvidela podvalu, smesta briznu u plač i povuče se u moju sobu: E neeću, neću ništa da jedem!
Kako su svi pokušavali da je umire i privole da proba i ovu poslasticu, ona je kritikovala babu: Ali, babaa, ja sam ti rekla da hoću one mekane krofnice, ca ćećerom; neću ove sa siroom!
-- Pa nije to sir -- rekoh joj. -- To je fil, puding od vanile, mmmljac-mljac. 
Pa joj ispričam o Ršumovoj slatkoj aždaji Terezi i kako ona pravi te krofne. Jedna slatka aždaja Tereza/ nalovila je gomilu princeza./ Obukla kecelju, obula pantofle/ i peče od njih princes-krofne.
Utom se i ona seti: -- Znaam, to jedu Lola i Milaa! I stvar je bila rešena, tj. ne samo da je pristala krofne da jede, već je i naprasno postala njihovo velika ljubiteljka.
No, niko od nas to nije shvatio. Kroz nekoliko dana baba napravi one obične krofne, da obraduje unuku. A Staša se opet razočara: Nisam htela tee! Ja sam htela princeze-krofne. Babi od tog njenog razočaranja momentalno pozli.
Pre neki dan baba napravila mekike. Kad Staša vide, odmah zaplaka i pobeže u sobu, da se ljuti u samoći. Hoće princeze-krofne i nijedne druge! Tek kad joj Maša objasni kako su to vila-krofne, ona popusti i dade mekikama šansu.
Ništa danas ne može bez marketinga! I samo ime "prodaje" robu!

Nakon priredbe povodom Osmog marta, Ignjat i Staša su zagledali crteže koje su poklonili mami.
On je njoj, vrlo strogo, zamerio: -- Niije bojila od linije do linije!

I ona je na njegov crtež imala primedbu: -- Trebalo je malo veće!

-- Što? -- baš me zanimalo.

-- Pa vidiš kako je malecka mama, ne može ništa da dohvati!

Ljudi ovih dana temeljno i na raznorazne načine dezinfikuju sve što dotaknu. Moja drugarica je u veš-mašini oprala svoj mobilni, srećom onaj stari, malu nokijicu, bez kamere i bez mnogo mogućnosti. (Novi još nije dezinfikovala.) 
Išla da podruma, pa njime osvetljavala hodnik. Zaključavši katanac, stavila ga u džep. Vrativši se u stan, skinula pantalone i tutnula u mašinu.

Sad je rastavljen na delove, suši se. A videćemo hoće li uspeti reanimacija.

Ja se ne igram

Prvo ste po inboksima delili one simbole mira, prijateljstva, ljubavi, kurca-palca, saosećanja s Italijom. Čak se jednom-dvaput povampirila i ona objava o nekom Fabriciju, ili drugom, koji je haker, jednom ona da će Fejsbuk gasiti neaktivne nalogem, a test za utvrđivanje aktivnosti jeste da tu upozoravajuću poruku proslediš svim svojim kontaktima. Pre bih umrla no bila tako glupa, izvinjavam se. 
Onda ste oživeli onu igru za proveravanje ko samo gleda slike, a ko čita, pa je to moralo da se kopira, da se lepi, da se na to odgovara rečju koja vas podseća na dotičnog prijatelja. Onda to nastave svi koji lajkuju, i tako unedogled. Posle se stidljivo pomolila igra ili izazov, šta li, da na slovo kojim ti počinje ime navodiš biljke, životinje, kurac-palac... U ta vrzina kola sam se možda i hvatala nekad, kad sam imala 15-16 godina. Sad sam namćor koji, čak i kad se osmehne, čak i kad mu je simpatično, opire se klišeu i rastrže sve lance. Onda je krenuo izazov kačenja slika iz detinjstva i rane mladosti, što, po mei i nije neki izazov, jer svako odabere onu koja mu je najlepša, na kojoj je sebi najdraži. (Izazov bi bio objaviti sliku iz izolacije, nakon što mesec dana ne vidite ni frizera ni kozmetičara.)
I kad sve saberemo, dođemo do zajedničkog imenitelja. A to je... kurac, palac.
Izgleda da vam ova izolacija mnogo teško pada. Nemate dovoljno obaveza oko učenja s decom i dezinfikovanjem brava, nemate. A ja oćoravih ne mičući ovaj laptop iz krila. Izolacija mi je vrlo inspirativna. Nemam još kad i da se bakćem tim manje-više ispraznim zanimacijama.

Noćas policijski ćas traje kraće za drugi deo sintagme. ;)

Dok pljesneš dlanom o dlan, eto četiri sata. Još sat, pa mogu u šetnju po selu. Izolacija me pretvara u mog oca: još malo, pa ćemo legati u isto vreme. A ja ne gledam rijaliti.

Čim kročim na vrata, Staša i Ignjat pokušavaju da me odvuku na sprat. 
-- Ajde -- kažu, vukući me za ruke.

-- Gde? -- opirem se dok okačim jaknu o stub na stepeništu.
-- Da pravimo šator! U stvari, ne, nee, pravićemo zoološki vrt.
Oni me vuku uza stepenice, u igraonicu, a sestra gura u Mašinu sobu. (Maša me, jasno, ne vuče, jer malo je dece što baš rado uče).
I tako: čas sam gore, čas sam dole. Odem li gore, sestra me doziva dole; ako sam dole, Ignjat i Staša me zovu gore, dok najposle nisu digli ruke i prepustili se igri bez mene.
Kad se Staša posle nekog vremena pojavi na vratima Mašine sobe, rekoh: -- Sad ću da dođem. 
-- Gde?
-- Pa da se igramo. 
-- Ali mi se sad više ne igramo! -- odmahnu glavom. Samo što ne reče: Ko ti je kriv!
Nešto kasnije, prihvativši najzad da učenje u toj kući ima primarni značaj i prednost, reši da se trikom dokopa tetke. Pojavi se s nekom antologijom Kreativnog centra, koju mi baci u krilo i, uspentravši se na krevet, reče: -- Ajde da učimo! 
Pesmicu za vrtić već je praktično upamtila, ali ako je učenje sredstvo da me preotme, vredi se pretvarati.
Dobro jutro! Dobar dan! Prolećni sam cvetić ran!

David je ubio Golijata. Liliputanci su nadvladali Gulivera. Ne boj se džinovskog neprijatelja. Nije viteški, ali možeš mu i zabiti nož s leđa.

Strahuj od sitnog, kog ne možeš okom sagledati, ni za glavu ni za rep ščepati. Nit ga vidiš nit znaš gde se deo; kad se javi -- već te zaposeo. Taj sadista ne pušta ni glaska, u trojanskom konju k tebi kaska.

Kad mi neko kaže da se ne šalim, kao da mi kaže da ne živim.

Otkad sam večeras sestri poslala objavu jednog rasadnika, Fejsbuk ne prestaje da me zasipa drugim rasadnicima, brezama, ukrasnim višnjama, javorima, jorgovanima, što indijskim što nekim drugim (ne sećam se), hortenzijama, magnolijama, smiljem i bosiljem, kojekakvim cvetovima, saksijskim i baštenskim...
To ne smeš ni da pogledaš, odmah ti zasednu na grbaču! Zlo da koji tren duže (od nimalo) pogledam kakvog muškarca, slali bi mi ih kurirskom službom.

Ona radi domaći iz srpskog, beleži svršene i nesvršene glagole. Ja pripomažem, iako već kapira razliku.

Misliti? Nesvršen. Razmisliti? Svršen. Ako može da traje -- nesvršen, ako je radnja završena (traje trenutak) -- svršen. 

"Ušla je u dvorište." Petak (a bogami i neki odrasli, davno iz škole izašli) može da se prevariti, da pomisli da je glagol svršen, kako je radnja već prošla, tj. završila se. Moraš glagol da navedeš u infinitivu, objašnjavam joj, da bi tačno utvrdila. 

Zatim, bez najave, pretrčah dva metra od stola, da ilustrujem glagol pretrčati. Sestra se na ugaonoj prepade jer zamalo u krilo da joj padnem. Pretrčati, završena radnja, rekoh. I dotrčah nazad. A trčati, to traje. Onda skočih, da napravim razliku između tog svršenog i nesvršenog skakati. Skočiti -- svršen, skakati -- nesvršen. Kakav je sesti, upitah, klecnuvši kolenima kao da sedam na vazduh (jer iza me stolice nije blo) i odmah potom ustajem? Razumevši sve to, moja mala kopija (jer se na isti način i jednako često, bez obzira na temu, sprda), tobože zainteresovana za lekciju, ne bi li me dovela u neprijatnu situaciju, predloži glagol nenaveden u knjizi: Ajd s.ati! Hm... pokazna metoda nije uvek najbolji izbor.

Kako je, bez mog pristanka, odlučeno da ja spremam palentu, svaki put kad se pojavim na vratima sobe, mojoj majci oči zasjaju, misli da je kucnuo čas. Tako i mačke, čim mi čuju glas, navale da mjauču i grebu na vrata, ne bih li im što pre servirala obrok.
Svima sam aluzija na hranu.

Ruke treba prati dvadeset sekundi. Da bismo znali koliko je to, videh preporuku da uzgred u sebi pevamo "Danas nam je divan dan".

Kad otpevam i operem, ja bih volela i da dunem u neku svećicu na torti. (Svećica tu uopšte nije bitna, samo je drvo koje zaklanja šumu.)

G(l)adna godina

S pandemijom koronavirusa ukućane smo razvrstali u dve kategorije: stariji od šezdeset pet, koji se mlađih klone kao đavo krsta, i mlađi ukućanin, koji (turivši masku na lice i na ruke rukavice) ide u nabavku (otprilike jednom u pet dana). 

Iako smo s televizije danima slušali preporuke da se stariji od šezdeset pet izoluju, u našoj kući izolovana sam ja, ali mnogo pre epidemije i vanrednog stanja. Izolovana sam u svojoj sobi dobrovoljno i godinama, budući da su oni kuhinju davno uzurpirali, te u njoj od jutra do sutra puše, gledaju rijaliti i predano se podvrgavaju specijalnim higijenskim merama – ispiranju mozga. Izolaciju kršim i sustanare ugrožavam samo kad ogladnim jer glad i vuka goni iz šume, pa tako i mene da po kuhinji, podižući poklopce s lonaca i šerpi, pronjuškam. 
Ovaj sićušni, golim okom nevidljiv neprijatelj, koji nas je saterao u jazbine, zbog kojeg je od nas zahtevano društveno distanciranje, s druge strane uzrokovao je izvesno zbližavanje u porodicama. Iako smo inače skloni da jedni na druge kidišemo i, kad ne vadimo oči, slažemo se ko rogovi u vreći, tajanstvena opasnost navela nas je da udružimo snage, strahove i nadanja, te, šćućureni jedni uz druge, iščekujemo neizvesnu budućnost (i, ne daj bože, nečujne i lake korake nevidljivog, koji nas, inače, poput snajperiste, drži na nišanu; ne znajući otkud vreba, nemamo sigurno utočište). 
Prvih dana vanrednog stanja svaki sam čas zavirivala u njihovu odaju, da prosledim ili čujem neku informaciju, da se našalim na račun nečeg ozbiljnog, da sučelimo mišljenja ili da planiramo obroke (što je u novim, vanrednim okolnostima, kako nam je sloboda kretanja uskraćena ili zatočeništvo preporučeno, odnosno svojevrsna dokolica nametnuta, skočilo u vrh liste prioriteta).
– Za večeru možemo palentu, lagano je – predložih jedne večeri.

– Ali ti kuvaš! – požuri majka da mi, najpre verbalno, tutne varjaču u ruke, svikle uglavnom na tastaturu, i odvoji me od laptopa i interneta.

– Ona sad pita koliko je sati (ne može da iščeka večeru) – reče posle otac, smejući se. – Kupi joj neki lek za spavanje! Čim ustane, gleda šta će da jede! (Ne obilazi više komšiluk, zbog hladnoće ne ide u dvorište, samo se po kuhinji mota... A o čemu bi dete mislilo u poslastičarnici? Obilju jestivih iskušenja odoleva samo onaj ko im nije izložen.)

– Misliš da je uspavamo na neko vreme (da nam ne opterećuje kućni budžet)? – nasmejah se, kujući s ocem zaveru.

– Uzmi da pleteš! – ipak predložih bezazlenije rešenje, da skrene misli s hrane i uposli ruke, zanemarujući činjenicu da pletaće igle godinama nije takla.

– Ne vidim – požuri da nađe izgovor (mnogo brže no što bi u kući našla jedinu preteklu iglu, kojoj se takođe zameo trag).

Pokušah da je osokolim: – Ma samo štrikaj, nema veze za rupe! (Neće to da prodaje Sirogojno ni Ivković!)

– Mogla bi sutra da kupiš i dve zelene salate, da ispržim krompir – majka je ostajala dosledna očevoj predstavi, zbog čega svi prsnusmo u smeh. (Oči joj se zacaklile, samo što se ne obliže. I meni voda pođe na usta, moram priznati.)

– Ma beži, ko zna kroz koliko je ruku to prošlo! – odvraća je otac. (A ko će ga znati gde je sve ono malo nevidljivo čudo kadro da se zavuče, pa da nas, alave i golih, iako temeljno opranih, ruku, zaskoči ko hajduk iz guste šume). – Imaš u podrumu salate: i cvekle, i paprike, i kornišona! (Jeste, da čovek nije nezajažljiv i vazda sklon da traži hleba preko pogače i sveže prolećne salate preko tegli sa svakovrsnom zimnicom .)

– Da kupiš malo šunke, hoću da napravim onu salatu s cveklom – začas ona preinači plan.

– Znači i pavlaku i majonez – dopisah na spisak, znajući recept.

– A jede mi se ruska salata! – nastavi da sanja gastronomske snove.

– Ženo – prekorih je, dok mi još nešto ne natovari na vrat, tj. strpa u ranac koji ja od prodavnice vučem uz brdo – ne slavimo – u izolaciji smo, krijemo se od korone!

(Saberi se, da te ipak ne uspavamo.)

Moja baba, budući već stara, noću dugo nije uspevala da zaspi. Kad uspe, taj san je bio na staklenim nogama. A kad se probudi, u cik zore, morala je budna da iščeka dan.
Ležeći tako u krevetu, osluškivala je noću automobile. I sutradan se preda mnom čudila: Pa gde idu celu noći?! I koliko tu goriva treba! A kažu da narod nema para...
Ovih dana posle pet uveče drumovi su mirni. I mogu vam reći, mnogo mi prija ova tišina. Živeo policijski čas! (Dole korona!) ;)

Moj otac (jer sam mu otvorila prozor da izađe duvanski dim, a hladno mu): Beži u tvoj karantin!
Ja: Vi treba da budete u karantinu, a ne ja. Gledate li vi televiziju?
Otac: Mi i jesmo.
Ja: Jeste, ali u kuhinji, gde ja moram dolaziti po hranu. 

Ne moram da kuvam jer ne smem da ih ugrožavam. Majci (ko i dosad) prepuštam varjaču. Sve ima svoju cenu.

Kako nas zajebava ova voditeljka! Osam uveče, a ona apeluje: Ostanite kod kuće!

Pa otkud mi sto pedeset hiljada da šetam po drumu?!

Danas na TV-u naleteh na jednu od onih turističkih emisija.

I vidim pitanje: Gde ćete na odmor? (U ovom trenutku nepristojno pitanje; emisija je svakako reprizna.)

Gde ću? Ma nek budemo, živi i zdravi, i pod ovom našom jelovinom, milina je!

Kažu da ljubav pobeđuje sve.

Pa gde je ta ljubav, šta je? Maže li se na hleb, privija na ranu? Nosi li se mesto maske na ustima?

Dajte, dajte i meni po kile (da ne pravim baš zalihe, nek ima i za druge)! ;)

Za mene je jedna od najtežih posledica izolacije povećana negativna energija na Fejsbuku.

Očito je mnogo više ljudi no inače prinuđeno da vreme provodi na internetu, te smaraju, mršte se i negoduju ovde umesto po ulici.

Zamišljam koronu kako u nekom ćošku, brade oslonjene o ruku, gleda uspaničene domaćice kako mahnitaju dezinfekcionim sredstvima, podrugljivo se smeška i čeka svojih pet minuta da poentira.

Nevidljivi neprijatelj uvek je u prednosti.

Ko ne umre od korone, umreće od sredstava za dezinfekciju. ;)

Prvog dana nastave na daljinu i baba je pratila Matijin čas matematike (za drugi razred).
Ja ništa nisam razumela, žalila se posle.
Pa naravno da nisi kad si preskočila ceo prvi!

Nije pravi trenutak da podsećate na prolaznost. STOP prihvatanju izazova! ;)

Korona mi zvuči nekako banalno, smešno, kao cirkus. A kovid, opet, preozbiljno, strogo, čak nadmeno i neumoljivo.

Ne želim da upoznam tog hermafrodita.

Od korone u proleće gora je samo korona u zimu.
Videvši sav ovaj sneg juče, pomislih: Samo si nam ti falio! Kad, danas eto i vetra!
Nesreća nikad ne dolazi sama, Nadam se da ova niska nema više perli.

Moram da kritikujem nastavnike, da izbacim jed. Ne kažem da su inače loši, ali treba da se saberu, daju deci jasna uputstva i nateraju ih da u onim prokletim grupetinama začepe gubice.
Šesnaest (hiperbola) nastavnika, šesnaest predmeta, svi hoće, maltene svakodnevnno, domaći rad... Oni pošalju instrukcije na Viberu. Deca odgovor šalju gde (kome) stignu: na Viber, na mejl, po golubu pismonoši, u virtuelnu učionicu, u svlačionicu... 

Pogubila se deca, ne znaju ni šta će ni kud će. Pogotovo što dokona dečurlija vazda nešto brblja na grupi i zatrpava bitne informacije. Pa posle neki nisu uradili domaći jer nisu ni znali da treba. Neki nisu poslali odgovor gde je rečeno, pa ko da nisu poslala uopšte. Neki padoše na nos radeći, pa im rubrika u toj učionici prazna, te nisu pomenuti među vrednom i prilježnom decom, koja ispunjavaju svoje obaveze. Postaće im ovo noćna mora.
Sem toga, nastavnici, de sjašite malo, leba vam. Pa niste sami niti je vaš predmet jedino bitan. A u svakoj kući vaši đaci imaju još braće i sestara. Majka im je jedna. Nek se i otac angažuje, ali imaju i drugih životnih i poslovnih obaveza. Pa ne može pola familije da se posveti školskim obavezama. 
Verujem da se i ateisti bogu mole što pre da ponovo otvore škole.

Otac: AAAAAKHKH!

Majka: Šta radiš to?

Otac (višedecenijski pušač, i kašljač): Kašljem.

Majka: Stavi ruku na usta!

Korona podriva temelje porodičnog mira i međusobnog poverenja. ;)

Kad ova pandemija prođe, samo ja neću imati selfi s maskom.

(Obih danas pragove na apotekama -- nigde ni za najmanju sličicu! Ni ispod tezge, ni preko veze, ni kod švercera.)

Majka je juče skuvala sarmu i već nam izlazi na uši. Ne mogu više očima da je gledam, pa ceo dan jedem da loncu što pre vidim dno.

Majka je juče skuvala sarmu i već nam izlazi na uši. Ne mogu više očima da je gledam, pa jedem i jedem da loncu što pre vidim dno.

I kad imate suprotno mišljenje, i kad kritikujete, i kad se svađate (sve češće na netu) -- birajte reči i imajte stila.

Neki će da pomru od korone, a neki ćemo i od "prihvaćenih izazova" i prolećnog snega na Fejsu. ;)

Zašto su zdravstveni radnici u tolikoj panici? (U domu zdravlja pozaključavali sva vrata, jedva, iz trećeg pokušaja, nađoh put do zubara. A ona na pedijatriji samo što ne vrisnu, tek isturi ruku preda se, kad ka njoj koraknuh.)

Zato što znaju više od nas ili što jednako ne znaju?

Imam temperaturu. Merili mi danas u domu zdravlja. 36 sa 7. ;)

Snijeg pade na behar, na voće,

neka ljubi ko god koga hoće.

Ako neće, nek masku ne meće,

s rukavice nek ne pipa lice.

Da sam sretan ko što kvasca imam

došla bi mi, al' goste ne primam.

Da mi sediš s asepsol na ruke,

zajednički da kratimo muke.

Da ti ljubim tvoja medna usta

ne bi pristO, opasnost je gusta.

Ja: Kad će ovaj sneg da se otopi?
Tata: Do nedelje.
Ja: A koji je danas dan? (Svaki mi isti.)
Tata: Utorak.

Ja: A kad će biti trideset stepeni?
Tata: To ćeš da pričekaš.

Ja: I korona će.

Da smo pre 21 godinu imali internet i društvene mreže, al' bismo naj.bali. Ne bismo dušom danuli od školskih i vrtićkih obaveza. 😉

Povez preko usta neće vam škoditi, što se ne može reći za one na očima i ušima.

Doduše, kad ne vidite i ne čujete, me možete ni da znate, pa mirna Bačka.

Ne slušate ništa; okupljate se, roštiljate, jedni na druge dahćete, kašljete i kijate... Zato su preduzete oštrije mere: pao je sneg! Aj sad da vas vidim, čik neko da izađe! ;)

Nakon pet dana spustih se s brda u nabavku.
Gde ste, nindže, nisam vas prepoznala! ;)

Uveče kad se svlačim, roletnu ne spuštam i zavese ne navlačim.

Koji bi voajer rizikovao da izgubi stotinak hiljadarki (pamet da ne pominjemo)! ;)

Uveče kad se svlačim, roletnu ne spuštam i zavese ne navlačim.
Slobodno proveri, ako imaš para za bacanje. ;)

Protiv korone koristim isključivo sledeća borbena sredstva: ostajem kod kuće, perem ruke, govorim tiho i nosim psa sa sobom. ;)

Osećam se ko servirka: idući između kuhinje i sobe vazda vučem tanjire; u jednom smeru pune, u drugom prazne.

Do 17.00 možete se voziti na sankama; posle toga u marici. ;)

Jedna je majka

Niko to ne pominje, ali u ovoj pandemiji naročito su ugroženi i roditelji. I oni bi se rado, da imaju gde, na devet godina istinski izolovali. (Silna mi ova izolacija s gladnom decom, koja imaju zdrav apetit i Viber grupe za sve predmete.)

Tokom redovnog stanja, deca su u školama imala više nastavnika i u vrtićima vaspitače. U vanrednom stanju otac za svojim poslom landara, a... jedna je majka (eventualno tetka pride).

I da je jedno dete, pa i đene-šene, nego troje dece i gomila zadataka. Po jedna grupa za mlađu decu, a za najstarije -- broja se ne zna (osnovni predmeti, pa muzičko, likovno, tehničko, klavir, solfeđo...). Telefon samo pišti: nastavnici daju instrukcije, a deca iz odeljenja u grupama nepodnošljivo smaraju. Troje dece, sigurno desetak predmeta (a koliko predmeta -- toliko grupa), dve grupe s vaspitačima, a... jedna je majka.

Nastavnica srpskog hoće da dete piše o glagolima, nastavnica engleskog da uradi tri zadatka, iz biologije su jutros radili tekst, nastavnik tehničkog takođe nešto hoće... Čak i nastavnik fizikog poslao je link s vežbama i nekakav upitnik, iz kog na osnovu odgovora možda provali ko je radio, a ko nije. (Ne mislite da deca ne traže načina da izvrdaju te obaveze. Ne pitajte kako znam.) Pa bar su toga decu mogli da oslobode. Kod kuće su, široko im polje: popnu se na drvo, skoče s drveta, nema potrebe da u sobi rade zgibove i trbušnjake.

Sve te silne obaveze i sad su podeljene na mnoge nastavnike. U školi su se držali rasporeda časova, bilo je i odmora... Sad po ceo dan nemaju mira: vazda nešto pišu, ili crtaju, ili rukama "iz fizičkog" mlataraju ili nekom nešto šalju... Mnogo predmeta, gomila zadataka, dete po prirodi sklono da vrda, a... jedna je majka (koja ga gura u radnu sobu, vezuje za stolicu, uteruje znanje iz dupeta u glavicu...).

I zamislite tako troje dece, svako po nekoliko zadataka: najstarije već i ne zna šta sve ima, srednje da napiše i oživi slovo K i slovo D, najmlađe da analizira i ilustruje pesmicu o proleću. Mlađe treba isterati iz improvizovanog šatora i privoleti ih da sednu za sto. A kad sednu, besne, sikću, ne daju se ni povesti ni poterati: hoće kako ono hoće i nikako drugačije... Ali i na to po njegovoj volji moraš ga terati, a... jedna je majka. (Dobro, priskoči, pa i leđa podmetne, tetka.)

I još mora da priprema obroke. A deca jedu ko termiti, nose s trpeze ko mećava. Njih troje, gladni ko vukovi, utrobe im ko rupe bez dna, a... majka je jedna.

Urliknuvši nekoliko puta tokom dana, jedna je majka izjavila da će se ubiti (očekujući valjda da ćemo je spasti od nje same ili od ovog vanrednog stanja). Deca se nisu potresla. U kuhinji ima ostataka gibanice, koh se peče u rerni, a štošta bi se dalo i u frižideru naći. Telefon pišti li pišti, nastavnici traže li traže, deca u Viber grupama smaraju li smaraju...

Spiker: Srpski državljanin u karantinu u Milanu.

Majka: Kuku meni, da nije moj Zlatko! (A Zlatko jeste u Italiji, ali nije u Milanu. A nije ni u karantinu, u izolaciji je, jutros mi pisao.) :)

Gasite, deco, i Instagram, i Snepčet, i Tik-tok, dok i tamo nastavnici ne počnu da vas progone. Ozdravićete vi, bežaćete od laptopa i telefona ko đavo od krsta! ;)

Izgleda da najveća potražnja vlada za toalet papirom i kvascem.

Neki mnogo seru, a neki imaju problema s dizanjem... testa. ;)

Prihvati izazov: Mali Mujo, odupri se svim Turcima!

Izvinite, prijatelji, kod mene se sve prekida. (Ne dao bog da mi u ruke padnu konci Parke.) Ne moram ja ništa, pa i neću. Slike su vam lepe, vi na njima mali, budite i moju nostalgju za minulim dobom, zato lajkujem. Ali ništa ne može promeniti moju namćorastu prirodu. :)

Eto vam, deco! Sami ste tražili! Hoće mobilne, hoće Viber, hoće mejlove! Eto vam sad, nemate po ceo dan mira! ;)

U suštini, ja preduzimam dve preventivne mere: krećem se samo u krugu porodice i ruke perem za nijansu češće i intenzivnije no inače, čak i kad nije policijski čas.

Povrh toga, živim zaboravljajući na povod ovog kućnog plandovanja: pišem, lektorišem, cveće mirišem, učim, podučavam, maštam, kreiram, radujem se, igram se, jedem (ne baš mrljavo), spavam (pomalo, nekad kao zaklana, nekad kao na iglama)... I tako svaki dan.

Kad si kreativan, izolacija nije prokletstvo no blagoslov. Tokom vanrednog stanja ja imam isti problem: nemam vremena (za sve što želim). :)

Kad ti neko kaže da bi te pocapO ko Lesi mastan papir od bureka, je li to kompliment?

Kanda je za nijansu poetičnije od poređenja s krmačom koja rastrže mastan džak. ;)

Još večeras će mnogi psi lutalice biti udomljeni. Tražiće se na ulici kuče više. :)

Kako sam u nekom trenu spustila činiju izvan vidnog polja, mislila sam da sam jabuke pojela. Zamislite moju sreću kad se okrenuh da vidim poruku na Viberu i spazih dva veelika komada jabuke, kojih sad već nema.

Idem da napravim slatke makarone. Vanredno stanje se nekako mora pregurati.

"Bolje je ćutati i biti smatran glupim, no progovoriti i otkloniti svaku sumnju."

Kad bi to mnogi na Fejsu znali, od pisanja bi se udržali. ;)

Da nije ovog Fejsbuka, ne bih ni znala KOLIKO glupih ljudi ima. Da li se i to prenosi ko virus?

Ne zna čovek po kome će: virus tera u kuće, zemljotres iz kuća.
U pamet se uzmi! Sićušan si, čoveče oholi, i gadni krpelj, kojeg planeta želi da se ratosilja.
Nek se svako upita šta pogrešno radi. I nek se svako toga mane. Možda se Zemlja smiluje, možda nas ostane...

Lažu kad kažu da niko ništa u grob ne nosi.
Najvrednije što imam ja ću u sebi odneti.

Ja mislim da treba pobiti sve te pse lutalice, što trče za automobilima i, bez ikakvog razloga, nasrću na divne ljudske dušice, što su gladni i žedni, što žude za ljubavlju gde je nema.
Treba pobiti i ljude lutalice, što se ne kupaju, što zaudaraju, što nekad mole za milost, cigaretu ili neki dinar, što ih je neprijatno gledati.
Treba pobiti mačke, što, osobito u februaru, nesnosno mjauču, razarajući san plemenitim ljudskim bićima, što se gadno linjaju i katkad popreko gledaju (da ti se noge tresu od straha). Još znaju i da ogrebu, ako im staneš na rep.
Treba pobiti paukove, što pletu mreže po kućnim salonima, predviđenim za klanjanje domaćinovom bogatstvu i pedantnosti. (Ti velelepni zamkovi što izazivaju divljenje posmatrača jedino su sredstvo da se vlasnici osete ispunjeno i ostvareno, verujući da žive život koji ima smisla.)
Treba pobiti krtice, što rovare i ruže besprekorno održavana dvorišta.
Zatrovati travu da više ne raste iznad visine koju joj ljudi propisuju. Poseći svaki maslačak i koren mu zatreti što se usudi da nikne između dva pločnika.
I videti nekako da drveće ne lista (kad lišće počne da opada, ne možeš ga pokupiti). A smislićemo kako da dišemo.

Ja volim životinje, znaš koliko... ali pse lutalice treba pobiti, jer bi mogli ujesti dete koje ih šutne, a to je nedopustivo. Nedopustivo da pas ujeda, to mislim. Šutiranje je OK. Moraš da ga šutneš radi upozorenja, da mu ne padne na pamet da te ujede.

I ne samo lutalice. Treba pobiti i one komšijine kerove što laju (imaju baš jeziv glas) iza plota, a deluju baš opasno i preteći. Zamisli šta bi bilo da ogradu preskoče!

Ne mrzim nikoga, veruj mi... ali Cigane ne mogu da smislim. Zato što su prljavi i kradu. Dobro, nisu svi prljavi. (A i koji jesu, nisu uvek svojom voljom, već silom sudbine.) I jeste, ne kradu baš svi. A ima prljavih i među onima što nisu Cigani? To nema veze s nacijom, već s higijenskim navikama i materijalnim mogućnostima? I Srbi znaju (iz očiju) da ukradu?! Pa dobro... Ali Cigani su tamnoputiji, imaju i svoj jezik (pa se domunđavaju)...

Ja sam duša od čoveka, veruj (pa ja svaki dan idem u crkvu, po ceo dan mrmljam molitve i palim tamjane), ali kad mi neko stane na žulj... ili kad je neko lutalica... ili kad je Ciganin... ili peder...