Milicija trenira strogoću

Jedne noći njih dvoje, tinejdžeri, podosta omrkli, tj. osvanuli (kako se uzme). U centru sela šetali tamo-amo, kad oko dva pred njih banu policijska patrola. Ko ste, odakle ste, čiji ste, odmah hteli da znaju. Šta radite ovde, pitali. Šta radi dvoje mladih u pustom selu usred noći?! Čekamo autobus (da naiđe oko četiri), rekli im. Hoćete da pljačkate prodavnicu, oni su imali svoje pretpostavke. (On i ona, inače, imaju izgled okorelih kriminalaca. I ne bi me čudilo da su hteli zveknuti izlog, pa uprtiti koje kilo brašna i šećera.)

Elem, izgleda da policija nema preča posla od presretanja ljubavnih parova. I nema težih prestupa od pljačkanja seoskih prodavnica. Ne znaju kad i ne znaju ko, ali znaju da će se jednom neko toga latiti. A oni ga čekaju, strpljivo, kruže, merkaju (ispod oka)... Ajd čik, čik!
Milicija trenira strogoću, da ne pljačkam prodavnice noću. Al' ako ću da dilujem drogu, nema frke -- to slobodno mogu!

Šalvare

Pošla ja pre neki dan ka groblju, a ona, Muna Ciganka (nije to ništa uvredljivo, oni tako sebe sami nazivaju), iđaše mi odozgo u susret. 

Kad mi beše nadomak, primače se bliže i s pitomim (za nju neuobičajenim) osmehom upita:  Ej, Mico (naravno da se ne zovem tako), nemaš tako neke šalvare za mene? Mnogo volim šalvare, priznade, gotovo me ganuvši, ko dete koje čezne za čokoladom.

E, osmehnuh se i ja, nažalost nemam. Imam samo troje koje ja nosim. Ako negde naiđem na neke, nabaviću ti, ne znam zašto rekoh, kad znam da ću svake koje vidim zadržati za sebe.
Među nama, šalvare mi vrede ko suvo zlato. Još bih se zlata pre no njih odrekla. Ionako zlato cenim samo zbog mogućnosti da ga unovčim.

Zove me sestra pre neki dan (dok bejah u varoši) i kaže: Naruči mi tu i tu dve pljeskavice. Da proverim jesam li dobro razumela, pitam: One dve grozne pljeskavice (probala sam nedavno). Da, kaže ona kroz smeh, samo nemoj da kažeš grozne.

Od čega ih prave (čime moje sestriće hrane) i zašto izbegavaju meso nemam pojma.

E, tako. Dok me sunce ne privoli da ceo dan provedem u gornjem delu bikinija, ne računam da je leto. Sad mogu da se latim sređivanja kuće.

Ne razumem ove što zaključavaju internet (skoro sam naučila da kraduckam net kad nisam kod kuće). Kako biste leba čoveku dali?! Pa nije vam sapun da se izliže, majku mu!

Ovi pauci su obrali zelen bostan: nadrljaće ni krivi ni dužni! Nemam ja vremena da ih legitimišem (pauk li je, komarac li je): čim vidim sijaset nogu da se batrgaju, gledam da ih onesposobim. 

Džaba ti moja (negdašnja) humanost bila s virusom zapadnog Nila!

Od ljubavi se ne živi, davno mi je baba rekla.
Sva sreća. Jer bih se, inače, davno upokojila (a, bogami, ne bih se ič ugojila).

A ti si meni

Sedimo danas pod jelovinom. Ja pravim nakit, Staša tumba po mojim kutijicama i kesicama, a mače se vuče od krila do krila. 

Najednom iskrsnu zelena drvena perla, koju Staša pruži mačetu. A mene podseti na ogrlicu s koje je otkinuta i počeh nanovo da se durim. Što si mi pokidala omiljenu ogrlicu, upitah prekorno (više u šali, pomirila sam se sa sudbinom). Ona ne pokaza ni trunku kajanja. Seti se odmah da je napad najbolja odbrana. I okrivi me (iako nisam ni luk jela ni luk mirisala), ozbiljno kriveći glavu u stranu: A ja ka' cam bila mala (sad izrasla ko vita jela, ne možeš sagledati), ti ci meni pocepala kaljinu! Jaa, zaprepastih se. KAD? Procle godine, odgovori ko iz topa (ko da je baš tad u rokovnik zavirila), smrtno ozbiljna. Ma kad, nastavih da sumnjam u njenu tvrdnju (iako zasigurno znam da nijednu njenu haljinu nisam pokušala da odenem). Juce, odbrusi, davno. Eto, ako baš insistiram na preciznosti. 

Pokidana ogrlica, dakle, samo je ilustracija one hrišćanske uzajamnosti: oko za oko, zub za zub, ogrlica za haljinu.

Ima(m) oči

Dok sam skoknula po majčin rezultat, sestra me s decom čekala u autu. Maša joj prepričavala kako sam malopre otvorila zadnja vrata, dok je Ignjat iznutra bio na njih naslonjen, pa ga malo zabolelo ispod pazuha. Ko da nema oči, nadovezao se Ignjat. IMA, skoči Staša da me brani, jedno oko, dva, tri! 

Da nastavi da niže, začas bi od tetke stookog Argusa načinila.

Dirigentkinja: Nemojte vikati na partnera i na decu, ako je to moguće.

Ja: Moguće je... kad nemate partnera i nemate decu.

Nikad da se naučim pameti. Uđu mi dva mačeta u kuću i majka vrišti da ih izbacim. Ja svaki put (stojeći kraj ulaznih vrata) viknem mac-mac i uđu mi i preostala tri.

Nikako da im objasnim u kom smeru vabim. :)

Poznanici umro otac, pa majka i ja pošle da izjavimo saučešće, a posle da čuvam sestriće.
Majka: Ti samo zapali sveću, pa odmah idi.
Ja: A ja mislila da naričem.

Pazi kako voziš

Majka često dograbi decu u pidžami i bosu, potrpa u kola, te krene kod svoje majke. Deca onda u kolima pokušavaju da se upristoje, ne vole da im noge bose stoje. A majka gleda preda se i juri (jer će joj se zatvoriti banka, jer mora da se vrati za sat vremena, jer... tako joj došlo, ko će znati). 
Jao, kako to vodzis, prekori je jednom Staša. Majka zvirne u retrovizor, a dete se klati i tumba po kolima pokušavajući da nazuje baletanku. Drugom prilikom Ignjat je pao (jer, inače, voli u kolima, vozaču za vratom, da stoji), pa ljutito reži (ne voli padove, naročito metaforičke, koji na poraz liče). I zapreti: Tako ću i ja tebe kad budem vozio!

Ognjen je već dvadesetogodišnjak i volan je u njegovim rukama. Vozi često majku u nabavku. A vozi katkad i brzo, jer svakako ima preča posla (da uči ili da planduje). Jednom majka napunila gepek cvećem. On, vozi, majka zapomaže: Polako, polomiće mi se vinkice!

Dakle: Pazite kako vozite (i ophodite se s mlađima), kolo sreće se okreće i volan uvek u vašim rukama biti neće. Jednom će oni sa zadnjeg sedišta preći na vozačevo mesto. A vi ćete strepeti za vinke... ili kamen u bubregu (primera radi, daleko bilo).

Tek punoletna sestričina uskoro će s roditeljima putovati u banju. Poštoo iznajmljuju čitav stan, razmišlja kako bi mogla da povede i dečka. Pa ima li tamo mesta, pitam. Kod mene u sobi, kaže, ima dva kreveta. A hoće li ti mama i tata dopustiti da tu spava, predočih joj moguće probleme. Pa šta može da mi uradi, nasmeja se ona. 

Šta može, ponovih ja. Otkud znam. Pa počeh da nižem nemile pretpostavke: Recimoo, da ti zavrne ruku... da ti polomi nogu... čupa te za kosu, da te štipa... da te vuče za nos (to je možda jedna od najgorih mogućnosti)... Ona se već kod zavrtanja ruke zasmejala i ne prestaje da se kikoće. 

Sutradan, dok je naš razgovor prepričavala drugoj tetki, reče: Nikad to ne bih pomislila. Ne bi, sigurna sam. A šta bi pomislila (u tom grmu leži zec), pecnuh je. I nasmejasmo se sve tri (znamo šta bi bilo kad bi baba dopustila što joj milo).

Po svoj prilici ovo će letovanje proći bez fraktura (dečko će ostati u svom domu) i ostaće nam živa, zdrava i čitava.

Vreo kolač

Ja tek ispekla kolač s breskvama, pa ga prekrila kuhinjskom krpom, da se hladne. No oni se propinju na prste, obleću okolo, dok ne zadigoše krpu i počeše kolač da čaprkaju. Čupkaju prstima, hukću, oprljeni, ali jedu. Daaj naam kolač, zahtevaju. Pa zar vam neće biti vrelo, pitam. Ja ću da duvam, odgovara Staša. 

I bi tako. A i ja se pridružih (ionako me čekao hor, a sat i po pre toga treba suspendovati organe za varenje). Ko da čeka dokle se ohladi. I da gleda kako drugi jedu, a sam da se ne osladi. 
Uostalom, nezgodan je vruć krompir (zato gledaš da ga drugome utrapiš), s vrućim kolačem jezik izađe na kraj.

Čvrste zgrade od magle na vodi... Ona vila što noću razgrađuje može u penziju.

Kad jednom smrkne, drugom svane

U prohladno letnje predveče, što liči na jesenje, sedesmo za stolom na terasi. Kako ovih dana sređujem staru kuću i oslobađam se (često s teškom mukom) nepotrebne i iznošene odeće, majka se telefonom pojada sestri: Dosta je bacila, ali je dosta i vratila. (Nju treba da pitam šta mi treba, a šta ne. A da se ona i otac pitaju, sve bi mi očas posla popalili, vandali jedni.)
Kad bih ja umrla, rekoh bratiću, oni bi odmah popalili sve sveske i knjige, to je njima đubre. Ognjen, mesto da sa mnom saoseća, priznade s osmehom, gotovo zluradim (dobro bi mu došlo da se upokojim): Ja bih ti uzeo fascikle! (Mesto da im se suprotstavi, i on bi ruku na moju imovinu da stavi.) Opsednut je fasciklama (i školskim priborom uopšte), a na neke moje s Miki Mausom (kupljene pre petnaest godina, a očuvane kao da su juče) odavno je bacio oko (u prodaji takvih više nigde nema). Kad jednom smrkne, drugom svane (jer fascikla njemu ostane).

E rodbino moja! To samo čeka da zauvek sklopim oči, pa na moje imanje da skoči. Lepo ih vidim: sve se tresu od silnoga plača dokle mi se imanje (fascikle, nakit, bicikl s izbušenim gumama...) rasparča.

Paradajz iz naše bašte

Majka mi se pohvali: Vidi paradajz, osamsto grama! Uuu, svaka čast, rekoh, malčice ironično, jer ona se sva u osmeh pretvorila. 
Daj da stavim na Fejsbuk i napišem: paradajz iz naše bašte. (Svak se hvali onim što ima: neko mužem, neko decom, neko putovanjima, a ja paradajzima.) Iz majkine bašte, dobaci sestra, gledajući me značajno ispod oka. Iz naše, nisam htela da odustanem (bar sam u njoj proletos zasadila sedam-osam leja luka; ona nije bašti prišla na manje od deset metara). Ako staviš " iz naše", nađe ona kompromis, da me označiš obavezno. 
Pusto slavoljublje! Motike se kloni ko đavo krsta i ruke zemljom da prlja ne želi, al' bi povrtarsku slavu da deli. (Sad moram da označim i onu drugu. Znoj je majčin, ali paradajz je porodičan: slava mora da se deli na jednake časti.)

Mladost

Svratih danas u kinesku robnu kuću da na brzinu pazarim strunu za pecanje. Ne, ne mislim da se bavim ribolovom, no sam svoju strunu zaturila, a treba neki nakit da pravim. (Dok odnekud iskrsne, i leto može proći.)
Kraj stepenica pozdravih učtivo poznanicu, pa, pretekavši je, zavih žurno uza stepenice. Eto šta ti je mladost, dobaci poznanica (od mene starija, računam, nekih deset-petnaest godina), koju začas ostavih desetak stepenika iza sebe. Možda je više kondicija, nasmejah se, ne smanjujući ni korake ni brzinu. 

A mladost je (mada nije da kondicija nije), no neću da žalostim ženu, ovako će možda lakše podneti moju prednost. Mladost je, mladost... večita (što za godine ne mari i ne pita).

Bolek i Lolek

Na horu moram sama da otpevam jednu pesmu, a još ne znam ni šta ni kako. (Znam samo da će pesma biti ili izvorna ili starogradska.) Ne volim vam ja javne samostalne istupe ma koje  vrste. 

Što ne odustaneš, u šali me upita sestra. A ne, ja ne odustajem tako lako, naročito ne bez borbe. Ali tražim neku pesmu lakšu i što kraću, da se nastup što pre svrši. Sestra se seti jedne izvorne koju smo ranije obe volele i skupa pevale, pa je pustismo na Jutjubu. Miilaa majkoo, šalji me na voduu... Nakon te, krete još jedna u kojoj devojka govori majci o svom izboru: ili njemuu majkoo, iil' uu crrnu zemljuu... Da vidimo šta ide sad, rekoh glasno. Cad ide Bovek i Vovek, dobaci Staša, poluzaspala na krevetu. E, dobro, nek idu, nasmejah se, kad si tako odlučna. 

I Bolek i Lolek Stašu razbudiše.

Imaju pravo da se hrane zdravo

Nedavno se otac i majka vratiše iz bašte uzbuđeni i začuđeni. Jeste čika Miša nekoliko dana ranije, oko šest izjutra, video košutu kako opušteno tamani naše povrće u bašti. (On i strina primetili su da je šteta što ja još spavam, pa ne mogu kamerom da zabeležim prizor. Ja sam kasnije jadikovala iz istog razloga.) Ali moj otac je morao sam da obavi uviđaj, te je osmatrao tragove i pratio ih do ivice bašte (gde se, pretpostavljam, gube u visokoj travi), a potom potvrdio ono što je stric iz svog dvorišta svojim očima VIDEO. Međutim, nije prestajao da ponavlja: Ja ne mogu da verujem da srna jede ljutu papriku! (To što ti u nešto ne veruješ ne može sprečiti da se nešto događa.) A šta ti, čoveče, ima da joj se mešaš u jelovnik! Jede šta joj godi. Uostalom, to otvara apetit. Zahvali bogu što ti nije i paradajz slistila (za onaj roze zahvaljujem ja; jeste srna predivna, ali time bi mi se grdno zamerila). A mogu misliti kakva je pometnja u šumi nastala kad je huknula onu ljutinu ko zmaj. Nije smeo jelen da pisne dva dana, a kamoli i u šali da pogleda drugu. Lanad su garant dobijala ćuške češće no inače. A šumske zveri po mišjim rupama su se šćućurile.

Juče mi se majka požali kako su mačke jele roze paradajz. (Poređala po terasi, između muškatla, da malo još uzru, možda seme od njih da ostavi.) I kako nisam od onih što veruju na reč, pokaza mi i zaglaban plod, roze (da ih ne beše još nekoliko u vangli, vala bi se mačke gadno provele što su moje omiljeno povrće jele). A kako znaš da su one, upitah prkosno, kakav dokaz imaš za to, jesi li ih videla...  Mačke su, nastavi ona da tvrdi, nema ko drugi. Ako i jesu, ženo, imaju pravo na zdrav život i da budu vegetarijanke. (Moram priznati da me to saznanje veseli. Mogu misliti kakvo je tek veselje upriličeno među miševima.) A granule su im na nos izašle. Nek malo pročiste organizam.

I životinje imaju pravo da se hrane zdravo.

Uzeh večeras Stašu u naručje, a ona me obrgli oko vrata i gledajući me u oči (da mi ih zamaže), odreši mi kupaći. Ne verujte rukama koje grle: ako vam kupaći i neće drešiti, nož u leđa možda će zariti. ;)

Ja: Hajde prvo ti malo čitaj, pa ću posle ja.

Staša: Ne moogu, bole me noge.

Izgleda da znanje nekad ne dolazi iz dupeta u glavu, kreće (ko i bolest) od nogu. ;)

Cvetni aranžmani

Dan pošto je opština obeležila Dan borca, oko šest izjutra, prođoh pustom varošicom, te spazih sveže cvetne aranžmane prislonjenje uz spomenike narodnih heroja. Osmotrih svaki ponaosob i na svaki u sebi zavrteh glavom. Da sam ja Ljubivoje Ivković, Milosav Vlajić ili Rade Jovanović, iz groba bih skočila i raščupala one zbudžene aranžmane (kao da je iz gotovo prazne cvećare cvećar pokupio sve što je preostalo i pozabadao u sunđer), a bogami i one što su mi venac položili.
Zar su narodni heroji za to živote dali, zar su zaslužili roze hrizanteme s narandžastim ljiljanom i crvenim gerberom? Mislim, ne sećam se tačno kombinacije, ali pamtim nesklad. Laka im crna zemlja, ali teško naleže i mira ni meni ne da ono napabirčeno cveće.

Staša ima običaj da katkad ruke obriše o svoju odeću (pa bliža je od kupatila i česme, a i zahteva manje vremena, a gotovo je jednako efikasna). 

Ne briši ruke majicom, to nije lepo, rekoh joj i pre neki dan dok je za stolom obedovala. A colom, upita ona, ozbiljna, povlačeći rukama preko ivice stola i iščekujući moju reakciju. 

Eto, uvek postoji alternativa.

Konje znamo

I na ovogodišnjem festivalu glumce (mahom mlađe) do Centra za kulturu na vrh brežuljka dovozili su fijakeri. 
Meni su od svega ovde najzanimljiviji konji, poveri mi jedna od sestara, ja nikog ne znam. A konje poznaješ... od prošle godine, nadovezah se kroz smeh, kojem se i ona pridruži.

Torte i bureci

Od torte s keksom preostalo je nekoliko parčića na jednom tanjiru. Tanjir je pronašao Ignjat, koji vazda po frižideru njuška. Pronašao, na kuhinjski sto prineo, pa kašičicom navalio. Svojski se u posao udubio, ali ne toliko da opasnost ne primeti. Kraj njega sedela Mia i doručkovala. A potom mu se opasno primakla, zatraživši malo torte, što prinudi Ignjata da tanjir u stranu pomeri i rukom zakloni. Progutavši još jedan povelik zalogaj (torta se isključivo tako jede), pobuni se, s namerom da odbrani svoje isključivo pravo na poslasticu: Ti si jela burek!

E moj Ignjate, ne mešaj babe i žabe, goluždrav si i još kratkovek: ne može tortu da zameni burek.

Mia i ja pošle smo na vožnju trotinetom. U stvari, Mia je pošla trotinet da vozi, ja peške da je pratim. Daj meni malo trotinet, rekoh, da probam. A koliko imaš kila, upita me. I podseti da je trotinet namenjen osobama ne težim od šezdeset kilograma. Ma hajde, ko da trotinet zna šta je pet-šest kila gore-dole!

Kad sve boli

U poslednje vreme Staša više nije tako hitra i uslužna ko nekad. Kažeš: Staša, donesi mi to i to iz kuhinje! Nee moogu, odmah se sneveseli, boji me noga. Staša, dodaj mi daljinski! A nee moogu, zakenjka, boji me comak. 

Prekjuče sva deca bejahu u dvorištu, pa i njoj rekoh: Idi da se igraš! Ne mogu, odgovori ona, boji me noga.... ne druga (da ne bude zabune) nego t(r)eća. Zna koliko je u poslednje vreme "obolestila" i da joj već ponestaje nogu za izgovore (dve noge ne bole dovoljno jako i dugo). 

Ko sme mami da se usprotivi

Majka (Matiji, pošto se upravo okupao i obukao pidžamu, pa seo na krevet, bosonog): Sedi tu i ne pomeraj se s kreveta!
Matija (tetki): Donesi mi vode!
Tetka (Matiji): Ma nemoj, idi pa uzmi!
Matija (ozbiljan kao što mu je i alibi za lenstvovanje): Rekla mama da se ne pomeram s kreveta.

Upoznavanje

Kad malopre počeh da rasklanjam naslage krša s kreveta, naleteh i na crvenu haljinu, skinutu danas sa žice. 

Shvativši da još nije sasvim suva, prebacih je preko žice na terasi, da odstoji do večeri. A malo potom, majka me s terase upita: Čija je ovo haljina? Ja već i zaboravila. Kakva haljina, pitam. Ova crvena na žici, dovikuje majka. Pa moja, kažem. Ne poznajem je (nije ni čudo, kako sam navalila da ih kupujem), zato pitam, umiri se majka (kao da joj laknu što na terasi ne sedi kraj potpunog stranca). Upoznajte se, doviknuh iz sobe. Ko da je to problem: Haljino, ovo je moja majka; majko, ovo je moja haljina, i problem rešen.
Baš danas došao naš mali rođak Stanko iz Kaliornije. I priča nam posle njegova mama kako je druželjubiv i neposredan. On u restoranu brze hrane vidi dete koje sedi, recimo, s ocem, i sedne kraj njih. Pa Stanko, kaže mama, ne možeš tako, ti nikog ne poznaješ. A Stanko onda dečaka upita: Kako se zoveš? Bili, odgovori dečak. Bili, kaže Stanko, ovo je moja mama; mama, ovo je Bili. I tako su svi srećni i siti bi