Uopšte nije bitno koliko smo mi loši.
Bitno je da smo prvi ili najbolji u regionu.

 Sestra: - Ja nekad pričam sa samom sobom.

Ja se pravim da to nije normalno.

Sestra: - Pa šta ću, imam 40 godina! (Juče napunila.)

Ja: - E, ne znam kako je to. (Ja imam 50.)

 

Ignjat prepisuje štampani tekst pisanim slovima.

- Igi - kažem - ne treba ti toliki razmak između reči! Vidi koliki je u bukvaru, tri puta manji!

- Ali, Ceco, to radi mašina! - ne odstupa on od svojih navika.

Ne aplaudirajte ratu koji ima čizme od 7 milja.
Vojnička čizma može začas trupnuti na našem pragu.

 NEMA ideala niti nacije za koje vredi poginuti ili svoje dete izgubiti.

 Obožavam ljude koji, čak i kad su pred ogledalom, hrabro gledaju istini u oči.

 

- Otkud znaš šta je istina? Svašta pišu.

- Otkud ti znaš? Lično si se uverio?

Ne znam šta je istina, ali znam šta je dobro. Rat (iz bilo kog razloga) to NIJE.

 Zlo je zlo i za to nema nikakvog opravdanja!
Zlo je zlo kad ga čini opaki dušmanin koliko i kad ga čini neko tvoj.

Od svega najteže pada kad nemaš s kime piti ladno vino. (Nek me ne pozivaju u kafanu oni koji ne pojme metaforu.)

 Znate koliko je vaše (njihovo, moje, naše...)?
Dva metra bez geometra!

 Majka (lista Fejsbuk): - A gde ona nalazi ove gluposti?
- Ne znam, pitaj je. A ko da je to teško. Teško je naći nešto pametno, a gluposti ne.

 

Kad se ja prihvatim nekog posla, samo se izmakni i pusti me (ako nećeš da odustanem).

Ne zanima me kako je bolje, lakše, kako to ti, kako ceo svet..

Uradiću, na svoj način.

 Ponooć već je proošlaa, vreeme da se spiijee... A ja ogladnela (nisam čekala Mitu, ko zna kud se taj smuca).

I naravno da sam jela. U meni čuči Skarlet O' Hara: plakaću sutra!

 

Postajem dementna. Majka večeras napravila oblande, pa ono što je ostalo prekrila. A meni se sad prijelo slatko, pa uzeh džem.

Demencija mi kvari jelovnik (i ugrožava mi liniju). ;)

 

Slušam (i gledam belo) onu Sanju Marinković i njene goste kako mudruju o ljubavi i braku, pa prevrćem očima dok makljam kupus s projom (i potom malo pihtija s pogačom za dezert).

Ako se neko pitao što sam usedelica, možda mu ovo pomogne.

 Ja sam čovek nauke i čovek sumnje.
Ne marim za to ko mi govori koliko šta mi govori.
Drag mi je čovek, ali mi je istina draža.

 Sredila sam ormar.
I sad imam problem: koju od tri haljine sutra da obučem?!

 Krenula sam u obračun s ormarima. Danas ću se opet ponoviti. (Zasad sam našla jednu ljubičastu haljinu.)

Zagrebačka filharmonija, u znak podrške Ukrajini, skinula Čajkovskog s repertoara. A šta je sad kriv siroti Čajkovski (ni luk jeo ni luk mirisao)? I kakve veze ima umetnost s politikom (ako Čajkovski lično nije zaseo u neki tenk ili upravljao borbenim avionom)?!

Staša se jada: A mama htela za moj rođendan da nam dovede ženu da nas zabavlja. Mislim, stvarno! Ona bi nam samo dosađivala! :)

U suštini, mene je lako odvratiti od interneta: samo mi sakriješ naočare!

Staša, Ignjat i Maša (poređani baš navedenim redom) spavaju mirnim snom. A ja što ću, ali na čemu ću?! Jedan krevet, mesta ponestalo... O, sestrići, mrdnite se malo (da bi međ vas moje dupe stalo)! ;)

Sve to besno, što bi rekla moja baba. Jedni se, siti i napiti, igraju rata (i tuđim životima), drugi na društvenim mrežama, moja majka neće da pravi proju od žutog brašna... Ma ješćeš, bre, i bobovu slamu! (Masno ćebe ostavi za zimu.)

Ni Ž od žene to nema! Da ima, prestalo bi da ždere još zadana. Držalo bi neku dijetu, grickalo bi koštunjvo voće, podmlađivalo se čija ili semenkama lana, kljuckalo štogod ko kanarinac... A ne pred ponoć kiseli kupus da maklja. Mada: život čine male stvari (i osrednje gužvice kupusa).

Kome u sobu ne dopire miris kupusa što na šporetu u kujni (još satima mora da) krčka - taj ne zna šta je pakao. ;)

Majka je maločas pristavila kupus. Biće ovo duga noć. ☺

Nije rat nego specijalna vojna operacija. Opustite se, ljudi ginu samo u ratu, ne u specijalnim vojnim operacijama. Svet je pun "milosrdnih anđela"! Đav'le, evo t' duša (evo teloo)!

Neka Turkinja u seriji tako dahće da ne znaš (ako ne gledaš) porađa li se ili se j...! A onda poče da vrišti ko da je kolju. Ta bi u nekom našem porodilištu već popila šamar.

Danas prodaš bubreg da kupiš udžbenik, a onda osediš tražeći odgovore po netu (autor te ljubazno uputi na Gugl). Praktično si koautor. 🙂

Setila sam se da je pre neki dan ostalo pite od duleka u rerni. I odmah sam otrčala. Ali neko se drugi setio pre mene. 🙂

Napravim zdrave obroke (varivo od sočiva, pečene jabuke s orasima), pa se razbolim koliko pojedem. 🙂

22. 2. 2022. Za materijalna bogatstva slabo marim. Skroman i miran život u prirodi ljubim. I baš to hoće da mi uzmu... NE (PRO)DAJMO NAŠA SELA!

22.2. 2022.

Ja sam izuzetno miroljubivo biće. Ali za reke💚, šume💚 i livade💚 ćemo se tući. 💪💪💪

E moja ti, glupa si ko k..!

Ne može kod mene ništa glatko. Ja moram prvo da udarim glavom o zid, pa da njome mućnem i lupim se po čelu!

Nisam od onih što bi tobože sve ostavili i otišli na planinu da čuvaju ovce. Za tim nema potrebe: imam nešto zemlje, imam šume... Nemam odavno ovce, valjalo bi ih nabaviti. Pa da se za vjeki vjekov diskonektujem, nakrivim kapu i za ovcama odem u tri k... Jedino tako čovek može iščistiti dušu.

Hvala ti, majko, što me rodi ovako tolerantnu i samokritičnu... i teraj se u k..!

Kad joj Staša ne dopušta da je poljubi, Maša kaže: Staša, svi ćemo umreti! I Staša popusti. Ne jedite se bespotrebno... Svi ćemo umreti...

Večeras od strica saznadoh da je neka od naših davnih pretkinja, askurđela ili neki andrak, volela da popije i uvek sa sobom nosila pljosku od tikve. - Vala - rekoh - još smo i dobri kako smo mogli da ispadnemo! Nije ni čudo što naši muškarci vole da cugaju. Pa nas je ta Jelisavka rakijom zadojila!

Čuveni paradoks: igrajući igru "čoveče, ne ljuti se" uvek se neko naljuti. Realno bi bilo da se zove zove "čoveče, naljuti se".

U budućnosti će deca slušati ovakve priče: legenda kaže da su nekada postojale žene od krvi i mesa (nisu oduvek bile plastične).

Ima dva načina (i dve vrste oruđa/oružja): 1. hemijska olovka na izborima 2. kuke i motike.

Ja: - Znate šta je za mene najveća sreća? Ignjat se osmehnu stidljivo (nesiguran da li je odgovor tačan): - Priroda. Ja: - Pa jeste. I još? Ignjat (opet stidljivo): Porodica. Ja: Pa dobro, tačno. A znate kad sam ja najsrećnija? Kad sam u prirodi i kad sam sa...? Staša: Sa sestrićima! Ja: Jeste. I? I sa... žii...? Staša: Sa životinjama! Ja: A šta je za vas sreća, šta vas raduje? Ignjat: Ja mnogo volim blato! Staša: Priroda i životinje. Ignjat: Priroda, životinje i blato!

Jednu papuču, kleknuvši na pod, uočila sam ispod nedostupnog dela kreveta, do samog zida. Metlom sam je iščačkala. Misterija je kako je tamo dospela.

Gost: Kako da pustim vodu? Ja: Ne možeš ti, pusti mene (odmakni se na bezbednu daljinu)! Zamahnem snažno desnicom, s metra i deknem kazanče u rebra. Odmah počne da se puni. (Ako zaboraviš da primeniš silu, ostane prazno.)

Ignjatov drug ceo dan je s nama. Između ostalog, išli smo u šumu i u mojoj sobi gledali horor film. Najposle reče: Vi razumete dečji jezik! ☺💚

17. februar 2021. 

Sestro, skini slušalice, mani se telefona! Pogledaj, sedim u istoj sobi i šijem, šta ću.

17. februar 2021. 

Nekada davno drugarica pošla da kupi čizme i pozvala me da joj pravim društvo. Kad me upitala koje da kupi, rekla sam: one koje se tebi dopadaju. Iznenadio me njen poljubac zahvalnosti. Kad ide s mamom ili nekom drugom drugaricom, one joj sugerišu da bira u skladu s njihovim stavovima. Nemojte drugima ništa nametati i nemojte prihvatati nametnuto. (Ukusi se razlikuju. Mi se razlikujemo. Vino nije ni slatko ni kiselo. Što jednom prija drugog možda ubija.)

16. februar 2021. 

Decu je danas u kući lako naći jer rade na struju. Uvek su kraj nekog štekera u koji im je udenut punjač od mobilnog.

16. februar 2021. 

Noćas smo slistili pakovanje nekog divnog keksa. Jutros ne beše ni za lek. A malopre na podu kraj dušeka nađoh jedan. Nesumnjivo je tu prenoćio i bakterije se još njime slade. Nervni slom sam zamalo doživela! - Ko je bacio keks? - drala sam se na sestriće. Ko je proćerdao ovo blago? Gledam ga u ruci, tačno bih ga pojela (skupa s tim sitnim kradljivcima, koje samo mikroskop može da legitimiše). - Pa pojedi! - bodri me Boki. - Bakterije! - Pa imaš pola sata (fore) - hoće da me zavara. - Prenoćio na podu. A i nisu bakterije tako spore. (Prokletnice alave!)

Od večeras u dvorištu imamo parkiran auto. Ne, nismo ga kupili. Neki gospodin je neplnirano vrdnuo s glavnog puta, pokosio nam pola ograde, iščupao jorogvan i razbucao ljuljašku i klackalicu, te se zaustavio pred podrumom. Usput je, kažu, napravio i koji salto. Sreća da slučaj nije odabrao drukču putanju. Mogao je razneti pseću kućicu s Dobrilom u njoj. Mogao je lupiti u jabuku, pa da ne zene i mi da ga doveka imamo pred očima. Mogao je pred podrumom naleteti na mog oca dok nosi drva u kuću. A da beše toplije vreme, mogao mi je pola familije pobiti kraj ljuljaške jer baš tu se često okupe i deca i odrasli. Radnici što su u blizini kopali kanal za gasovod kažu da se auto tri puta u vazduhu prevrnuo. - Ma gdee, njima se od straha učinilo - kaže moj tata (što je u datom trenutku spavao u sobi). Ne znam. Ali znam da su vozač i suvozač imali mnooogo sreće. I da ovaj dan treba da slavedok su živi. Vozač je pristao da nadoknadi štetu i dogovoreno je da to bude 400 evra. Moja sestričina smatra da je to malo. I ja se slažem. No nisam bila kod kuće, a i da sam bila - verovatno se ne bih mešala. Majka kaže: - Pa šta ću, ograda je stara! Istina. Stara je, mnogo stara. Blizu četrdeset godina. I sad vidim kako moj otac i stric zakucavaju nove tarabe, načinjene od bagrema iz naše šume. Ove godine se navršava trideset godina otkako mog strica nema. To nije obična taraba! Stara je, naherena, potamnela i nigde se takva ne može nabaviti. A ako se manemo emocija i sentimentalnosti... Istina, ograda je bila stara, ali funkcionalna. Ne može se, na moju žalost, nigde kupiti stara taraba (čak i da može, to nije moja, svedok mog života). Moraš da kupiš novu, koja verovatno košta mnogo više. Naša je bila stara, ali je bila uspravna. Da nije polomljena i oborena, trajala bi još dugo. A sad moja majka hoće da zameni žicom... ne samo uništena, već i preostala platna. Ali ja neću. Ja ne volim žicu, a mnogo voliim tarabu, ovu moju naherenu. Nema para koje to mogu nadomestiti. Žica je za ljubitelje rijalitija, taraba je za nostalgičare, naklonjene starim vremenima i vrednostima. - Neću da koristim tuđu nesreću - majka kaže. Naravno, najbitnije je da su svi živi i zdravi. Nećemo ni propasti zbog materijalnog gubitka. Ali nisam mu ja držala volan, sam je vozio i treba da plati za svoju grešku. - Možda nema para - kaže sestra. A ima troje dece. Mogao je nikad više da ih ne vidi. Nadam se da će ubuduće misliti o tome, reši li ponovo da, radi uštede kojeg grama goriva, auto pusti na ler. Kuća mi je smeštena između dve velike krivine. Decenijama oko nje automobilii sleću u šančeve, udaraju u bedeme... Ne zna se koliko je puta neki auto udario u ogradu susednog dvorišta. Tek što je taj moj stric postavio betonsku ogradu, uništiše mu platno ili dva. On zameni novim, pa i to neko smakne. Nekad naiđu, tj. nalete s jedne, nekad s druge strane, iz ovog ili onog pravca. Poneko obeća da će platiti štetu, pa se ne pojavi. Mislim da godišnje najmanje jedan auto završi na kobnom mestu. I stric je prestao da popravlja ogradu. Decenijama stoji tako zloslutno i beleži nove udarce. Niste bezbedni u svojoj avliji ni u vlastitoj kući. Nezvani gost vam se tokom večere može parkirati u dnevnoj sobi. Mislim da ću se ubuduće po dvorištu kretati sa strahom, obazrivo... Tata je primetio da nije svejedno kad će ići po drva. - Stani, oslušni - rekoh - kao kad prelaziš ulicu. Pa ako nema automobila, trk u podrum! Iz podruma isto: proturi najpre glavu napolje, načulji uši, pa trk s punim kantama uza stepenice. Trudi se da budeš što brži. Jer se može desiti da budeš mrtav. Ja ne znam šta je s tim ljudima, kud to žure, koliko to vremena uštede, šta ugrabe, kud su naumili... A nek su nebesima zahvalni oni koji ne stignu do groba. Stavite prst na čelo, ulaganite... Trenutak nepromišljenosti može vas (ili nekog drugog, a posredno opet i vas) skupo koštati.

Neko pametan je rekao da u kupovinu treba da ideš sit, kako ne bi kupovao gluposti. E j.b.m mu mater! Da ga nisam poslušala, sad bih imala keks!

Ignjat i ja nismo hteli horor, ali su Maša i Staša pobedile. Pustili smo drugi deo Anabel. Strašno je (nekima manje, nekima više), ali imamo mi svoje načine odbrane. Sve vreme smo lupetali i cerekali se. Ne treba da napominjem kako sam se ja naročito zalagala. - Zamisli - rekoh Maši - neko sad uđe i pita šta gledamo. A mi kažemo horor, hahahahahah. Pri kraju filma demonsko biće iz strašila bilo je pretnja za zatočenu devojku. A ona uzela merdevine i krenula nekud da se penje. - Bože, baš naivno - komentarisali smo. - Sad strašilo cimne merdevine: ajde mala, odi dedi (pa će deda da te sredi)! I još jednom se "uhvatismo za stomak".

Maša je lane napustila svoju dečju sobu i prešla u novu tinejdžersku. Njena stara soba (u kojoj su zidovi još roze) pripala je Ignjatu, koji baš ne želi da napusti roditeljsku sobu i osamostali se. - Ne znam šta da mu ubacim da soba (i po tome) bude njegova (dok je ne renoviraju) - pojada mu se majka. - Ja znam! - dosetih se. - Šta? - Njega! I svi se nasmejasmo. Po dvoje bi morali da ga drže za noge i ruke, te silom unesu da prespava sam. A nesumnjivo da bi se iz sve snage batrgao i nestao čim ugrabi priliku.

Uključen mi Pink i nešto mi se čudno dešava. Sve mi se oči otimaju i zakovrću.

Izgleda da sam dobla jednu latiničnu i jednu ćiriličnu poruku u kojoj me pitaju da li se ja pojavljujem u videu, za koji je priložen link. Ne želim da znam da li sam kompromitovana na netu. Znam za jadac i ne otvaram. (Kome savest nije čista možda se i pređe.) 🙂

Toliko sam se danas oraspoložila da sam zamalo obrisala prozore.

Ne šapućite, smeta mi ta zaglušujuća buka.

Pre bih pronašla Atlantidu nego motiv da ujutru ustanem iz kreveta.

Veronauka u školama, i proslavljanje Svetog Save uz narodnjačke orkestre, sve veća i dublja verska zatucanost, zabrane abortusa... Stalno mi je na umu onaj slogan: Zaustavite planetu, hoću da siđem!

Neće ostati kamen na kamenu. Ili hoće. Samo to. I beton. Ne zna se šta je strašnije.

Šerpe i vremenske (ne)prilike

Priča mi rođaka kako joj se ćerka na proleće udaje, pa ispolji bojazan da će na svadbi padati kiša: - Ne znam, ona je stalno lizala šerpe... - Pa i ja sam - setih se - kalaisala šerpe. (Najviše volim kad se prži krompir, pa "pregori" i slepi se za dno -- to je najslađe.) I nije mi padala kiša na svadbi(i od zla ima gore)! - dodadoh značajno. - E jesi luda! - prsnu u smeh i rođaka. I ja se nasmejah, ali kiselo, babadevojački

Bar sunce

Dve prijateljice primetiše danas da sam nešto ubledela. Zbog nedavnog bolovanja, misli jedna. Pre će biti zbog toga što danima ne izlazim napolje (vučem se po krevetu ko ranjenik po bojnom polju), mislim ja. - Sad će sunce da nas opali! - potrudi se da nas obraduje druga. A onda obe uglas dodadoše, cerekajući se: - Bar sunce! Meni je dovoljno.

Izgleda da su ovi mladi do 30, posle penzionera, u najtežoj situaciji. Meko srce Svevišnjeg dreši (našu, praznu) kesu za još po 100 evra.

A nije u redu: em su mladi, em njima pare. Umesto da nas što nam je (davno) prošlo leto trideseto teše. 🙂

Poverenje

Ako me izgubiš, po svoj prilici biće to zauvek. Poverenje je krhko ko ogledalo bez rama i, kad prsne u paramparčad, nema čarolije koja će ga nanovo sastaviti. Na krhotine negdašnje bliskosti neko od nas svaki čas će se poseći.

"RAK Vreme sudbinskih promena u ljubavnim odnosima. čeka vas ulazak u brak ili upoznavanje sudbinskog partnera. Period trudnoće, započinjanje zajedničkog života, sreća kroz decu." Ahahahaha... Izvinite, ove godine ću biti baš zauzeta. 😉

Sve je na svom mestu. Samo je vrag odneo šalu.

Počelo razvezivanje sudbinskih čvorova: Raku stiže ljubav... Ma stiže k..! (To mrtvački svezano, bre.)

Da sam balon, ja bih bila onaj što se začas izduva i sprči (a nema vidne rane, da sasvim nestane), pa kvari prosek i radost drugima, koji ga se ne mogu osloboditi.

Kad ljudi pitaju kako si, oni očekuju pozitivan odgovor. Šokirali bi se da budeš iskren.

Kakve su ti misli takav ti je život. Zar sam TOLIKO netalentovana, jbt? Da JEDNU stvar nisam (s)mislila kako treba!

Blenem u laptop, oči mi se uporno sklapaju. Isključim laptop i legnem, oči mi sklopljene, ali san neće na njih. Živote, sadisto!

Meni je čudno što deca vole više belance nego žumance. Ali se zato lepo uklapamo: sve žute kuglice su za mene.

Ne znam koje antidepresive vi koristite, ali ja one posute šećerom u prahu. Razumljivo da pomaže samo višestruka doza.

- Lepojko! - iznenada mi se obrati prijateljica, gledajući me u retrovizoru na zadnjem sedištu. Još nisam ni shvatila da se meni obraća, a ona nastavi: - Ko lutka si lepa! -To je zato što me gledaš kroz ružičaste naočare (doduše, bile su braon; možda je zbog zelene jakne...). - Ne, ne gledam. - Ali gledaš kroz prijateljske naočare - neprijatno mi da prihvatim kompliment. Ne, nego si stvarno lepa ko lutka - nije dopuštala da relativizujem njen komentar. Ni ja se nisam dala: - Hvala. Ali danas ima svakakvih lutaka (od nekih da te uhvati strava)! I sad, sve i da je oči ne varaju, kakva mi vajda? Lutka na polici u antikvarnici...

Staša navalila da se igramo škole. Napunila sveskama i olovkama mali zeleni ranac i navukla ga na leđa, pa čeka ko zapeta puška. - Staša, škola ti je pakao! - upozori je Maša, koja ne može da razume njenu silnu želju da uči. - Ali ja želim taj pakao! - Staša se ič ne pokoleba.

Kako smaraju poznate ličnosti kad tobože spontano i slatko (finija varijanta onih baba i venogela) na društvenim mrežama reklamiraju nekog. Znamo da za to dobijaš kintu i u redu je, samo ne budi ko bajagi toliko oduševljen proizvodom (znamo da te ne očarava koliko lova).

Zet: I pretera ti bez lekova? 

Ja: Pretera (jebiga). 

Zet: Ti si fenomen. (Nije da nisam, po raznim kriterijumima.) 

Ja: Imala sam temperaturu dva dana. Ali se povukla - pametniji popušta. 

Zet: I to što kažeš.

Sat vremena neki divljaci se jure, gađaju strelama i vitlaju sekirama po prašumi. Ko na filmu, što bi rekla moja baba. U stvarnosti bi, ovako ili onako, davno ispustili dušu. (Staša večeras triput ustrčala uz stepenice i srce samo što joj ne iskoči iz grudi.) Ja bih posle kilometra sela i rekla: "Ubijte me, da se ne mučim!" Ko još da se vere po drveću, skače niz vodopad i čupa iz živog blata! Da skratimo film!

Fejsbuk postaje nepodnošljivo dosadan i nametljiv... Pera, Mika i Žika imaju nove priče. (Zabole me!) Kako ćete reagovati? NEĆU reagovati?! To ti ne pada na pamet? (Neću čak ni gledati!)