Danas je tako lako postati "uspešan" i popularan: recimo, muž te u nekom rijalitiju prevari... I eto te -- pevačica si (iako s pevanjem veze nemaš), i eto te --objaviš knjigu i prodaš je u više primeraka no iko na Sajmu (iako s pisanjem veze nemaš) i eto te u žiriju muzičkih takmičenja (iako s muzikom veze nemaš)...

Nikad nije bilo lakše postati poznat. I nikad se više budala nije ponosilo onim čega se pa pametan stidi.

Kad je Staša danas obula crne baletanke, Ignjat se pobunio: Štoo crnee cipele? Nee, to je ružna boja!

Ko ti rekao, upita majka (kao da ne zna).

Jašta da sam ja. I ponoviću još mnogo puta, nije problem. Uticaj na mladež je možda spor, ali siguran. Breg roni tiha voda, jača tetka nego moda. ;)

Žene u blizini muškaraca koji im se dopadaju (mada nije nužno) predu i uvijaju se mazno kao mačke. Drugarica mog bratića, kad spazi naočitog momka, zatrese glavom i ispusti nešto kao reski lavež. (Kontam da to znači: Ala bih ga pokidala, da mi padne šaka!)

Da nivo samopouzdanja muškaraca zavisi od moje reakcije, nikad se kompleksa ne bi ratosiljali. Ne znam jesu li mi odviše visoki kriterijumi, a biće štogod drugo.

A muškarac (ma kako zgodan, ma kako lep), a tursko groblje -- za mene nema razlike (sem što bi mi groblje, ako je bukvalno, i privuklo pažnju). Pa dok shvate da problem nije u njima, ode mast (tj. samouverenost) u propast.

On (na TV-u): Ja neću da bežim jer sam izabran voljom naroda.

Ja (iz špajza): Mojom nisi.

Stativa

Tek što se nađosmo na livadi i ja šutnuh loptu malo jače, Ignjat se pruću na zemlju, ko pokošen (a u stari ljubomoran što loptu nije prigrabio). Uzimajući na se ulogu sudije, doviknu iz ležećeg polođaja: Crveni karton!
Potom mi dade go (kojem se na širokoj livadi i ne videše međe). A kad ja njemu jednako uzvratih, on doviknu: Stativa! Vidi ti malog vraga!
Onaj koji je mali, pa privilegovan, određuje pravila i postavlja stative (gde mu paše; a te fiktivne lako se miču).

Brze patike

Bratu su te bele najke omalile, a Staši se prohtelo da ih ona obuje (vazda je tuđe bilo slađe, čak i kad nije potaman). I kad su se danas trkali (kako imaju običaj), ona, zadovoljna sopstvenim rezultatom, primeti: Igo, baš su ti brze ove patike!
Kao što su one čizme od sedam milja, ovo su možda patike brze ko vetar ili kao munja. Dovoljno da katkad pobediš u porodičnoj trci. (Ignjat je danas obuo sive patike, juče kupljene: još mu se noge nisu navikle, što Staši ide na ruku.)

Prava princeza

Staša je danas mojom četkom za kosu češljala žutu mačku. Mačka, po svoj prilici, nije bila oduševljena tim tretmanom, jer čuh kako joj Staša objašnjava: "Morac da budec cavrcena, kao u p(r)e(d)stavi, da budec p(r)ava pincedza!"
I sad se mačka po dvorištu šeće s fiktivnom krunom na glavi i prezrivo, s visine, gleda i sivog i crnog mačka, oba seljačkog porekla.
Sutra ćemo možda u kupovinu: princezu treba i odenuti kako dolikuje. Kako će aristokratski da mjauče ako balsku haljinu ne obuče? 

Posle će ona da flertuje s prinčevima, a ja ću da trčim za miševima.

Jedna sestra: Igrala sam se sa svojim ili s mojim psom?

Ja: Sa svojim.

Druga sestra: S komšijinim, lakše je (ne ostavlja nedoumice). :)

Gleda Maša pre neki dan sestru, osmehuje se ozareno, pa reče majci: Dobro je što si je rodila, preslatka je!

Taman sam se navikla na one što telefoniraju s bubicom u uhu. Kad oni počeše i da gestikuliraju, poskakuju, mazno se uvijaju (ko da ih sagovornik gleda)... 

Kako su neki od tih razgovora sigurno ljubavni, neću se mnogo iznenaditi ako počnu i da masturbiraju.

Ni prva ni poslednja

Ne razumem ove žene što po društvenim mrežama svaki čas isturaju trudničke stomake, pa se ponosno i blaženo smeškaju ko da  su Deva Marija.
Imaš u trbuhu dete, pa šta? Nisi jedina. Nisi ga stekla naročitom sposobnošću, specijalnim zaslugama, vanrednim veštinama, nadljudskim naporom... Spermatozoid ti zviznuo jajnu ćeliju i izvrnuo ti život naglavce. To što ti možeš, može i većina žena. Ja nisam probala, ali rađale su mi i babe, i prababe, i čukunbabe... Tvoja trudnoća ima ogroman značaj samo na ličnom planu; na opštem -- koga zabole?!

Jednako mi idu na nerve oni koje te slike lajkuju, meću pod njih srca, listove deteline, cvetiće, leptiriće, cucle, špilhoznice, palčiće... da ne kažem nešto drugo i kolektivno padaju u zanos. Žena je trudna, pa šta? Rodiće, pa šta? Ni prva ni poslednja.

Razumem radost blagoslovenih žena, i sve im najbolje želim, ali  me ič ne ushićuju njihovi stomaci nabubreli.

Zauzeta je

Staša voli da se igra.  I voli to da radi u Mašinoj sobi. A kad se igra, ona baš razvašari. 
"Staša, sredi sobu," obrecnu se jednom Maša na nju. A Staša i ne trepnu, ni pogleda je ne udostoji. Nastavi mirno da češlja lutke, odvrativši oštro: "Ne mogu, zauzeta sam!"
Igranje je ozbiljan  i zahtevan posao, koji ne ostavlja vremena za banalne i dosadne aktivnosti.

Sad je devet

Vrativši se s posla, mama upita Matiju ima li nešto za domaći. I Matija reče da nema. 

"Nemoj noćas u deset da mi kažeš da imaš", upozori ga mama. (Svi moji sestrići školarci imaju običaj da se u gluvo doba sete nekog zadatog domaćeg. Ako se uopšte sete.) "Dobro", nemarno odgovori Matija i nastavi da se igra. A negde oko devet seti se da nije uradio nešto iz likovnog (mora da napravi neke lutke). "Jesam li ti rekla danas da neću da radiš domaći u deset?", upita mama, sekući vunicu za kose. "Pa sad je devet", odgovori Matija mirno, ko čovek koji zna da su istina i pravda na njegovoj strani.

Kad si precizan i bukvalan (a ne sklon metaforama), a znaš da gledaš u sat -- nemaš brige. I pet minuta pre deset možeš da se latiš knjige.

Svetlost dana i suknja štofana

Doktor joj je zakazao porođaj za nedelju, i ona nije imala nameru da se porodi pre. Ali moj sestrić, izgleda, nije hteo da poštuje ugovoreni termin: odužilo mu se vreme, ne može više da čeka!
Žali se sestra da je nešto steže, kontam da su to kontrakcije. I pitam, znalački: „Koliko se često javljaju?“ A ona nije ni merila! Tek tada poče da štopuje vreme. Al' sam autoritet, ko da sam šestoro dece rodila! Na pet minuta, pa na sedam, pa na pet.. ko će znati... Pitam: „Pa imaš li drugačiji osećaj no prethodnih dana?!“(Moja analitičnost zlata vredi!) Da, nikad je nije ovoliko stezalo oko stomaka. Ama, ženo, moraš u porodilište, ili u hitnu!
"A šta ako bude nešto“, upita ona, i istovremeno prsnusmo u smeh. Pa NEŠTO mora da bude, kad-tad, ne možeš izbeći. Ako je vreme, ne možeš ti da otkažeš porođaj (nisi Georgina, to je književna privilegija).
"Šta ću u hitnu?", obrecnu se. "Nisu to ginekolozi!" (Nisu, ali moraju štogod znati i o rađanju: ako nisu kumovali, kroz plot su gledali!)
"Ništa ne boli", brani se ona, "to treba da boli!" "Mada", dodade, "neke žene kažu da nisu imale bolove". Govori mi kontradiktorne stvari, ali... u drugom je stanju, mora se imati u vidu. Kao da traži oslonac za svoju želju da čeka nedelju.
Svejedno, ni sestra ni zet se ne usuđuju da odu na spavanje. Možda bi i otišli, da ih sve vreme ne nagriza crv sumnje (JA). Čekajući kojem će se privoleti carstvu, ja uspavah sestričinu. I onda prelomismo: pokupismo prnje i krenusmo za Beograd, ali najpre svratismo u hitnu službu. I tamo, posle pregleda (jadne trudne žene: nema pred kim ne rašire noge), rekoše: "Otvoreni ste tri prsta." (Nikad mi nije jasno čiji to prsti služe kao mera -- mogu biti tanani, lopovski, a i debeli kao ćutuk. Što, brate, lepo ne uzmu lenjir, pa da znamo precizno.)
"Takvo stanje može potrajati nekoliko dana, a možete se i u toku noći otvoriti." Ona i dalje gunđa da joj se ne ide. Aman, ako treba da budem tetkica, ne moram da budem i babica (nisam za to iole stručna)! Može da bude, a može i da ne bude: ako ne bude, nikom ništa... al' ako BUDE – obrali smo zelen bostan. Pa ti sad gledaj šta ćeš...
Već beše prošla ponoć, na ulicama nigde nikog, sem onih koje muke (porođajne, recimo) gone. Dok se parkiramo, medicinska sestra tupo zuri kroz prozor u nas (i glođe nešto, užina). Doktor mlad, zelen (mislim, u zelenom mantilu –- odmah mi je bio simpatičan) zbija šalu, i kaže sestri: "Evo ti još jedne trudnice!" (Sudeći po srdačnom dočeku, te noći patili su od manjka trudnica i viška dokolice.) "Dobro nam došla (zabava može da počne)", prihvata ona mirno i rutinski, ko prodavačica kutiju čipsa iz magacina. Porođaj je za njih ko kad treba da sleti još jedan od gomile proizvoda safabričke trake. Pa njima je dete roditi ko... dobar dan (kad ne prolazi kroz njihove noge... inače bi im pao mrak na oči), sitnica (mada ova naša „sitnica“ ima blizu četiri kila).
Kad uzmem sve u obzir, razumem onu do grla, i preko glave, zamotanu Palestinku (recimo) koja u holu nervozno šetaše i mrmljaše neku molitvu. Al' ovde, vala, ako ti se ginekolog ne nađe pri ruci (da ne kažem pri... znate već -- deca se ne rađaju iz ekstremiteta, to je božanska privilegija: samo Dionis, doduše zbog nemilih okolnosti, iz bedra se, i to očevog, rodio), nije ti bog (koji god on bio) od naročite pomoći. (Svevišnji se samo pomakne u stranu i nadzire situaciju: kroz prste.)
Palestinku su kasnije jedva nagnali da se svuče i s odeljenja uklonili sve muške glave... ne bi li pristala da se porodi. Kako li se te žene porađaju u svojoj zemlji? Možda su im svi ginekolozi istopolni. A po meni, kad noge moraju (a MORAJU) da se rašire -- nebitan je i broj i pol onih koji međ' njih vire.
Hajd' ako neće da skinu maramu (kako im ne pripadne muka od vrućine?), ali suknju do zemlje?! (Oči sokolove ne bi dete sagledale u tom tunelu... a i dete valjda treba najpre da ugleda svetlost dana, a ne zagasiti štof.)
I zet i ja smo pomalo unezvereni i smeteni, a sestra, kao i prošlog puta, pribrana i staložena. I odvedoše je, u te tajanstvene odaje, u kojima, na vrlo nedostojanstven način, postaju majke. Fraza „dići sve četiri uvis“ ovde ima sasvim specifično značenje. A dignute noge (naročito oaza među njima) često imaju gomilu medicinski zainteresovanih  posmatrača (iako je sve kao na dlanu, posebno studenti razrogače oči, da im nešto ne promakne.
I tu su naše porođajne muke postale intenzivnije (te muke, izgleda, članovi porodice trpe koliko i sama porodilja). Na svakih pet minuta do jutra sam se trzala (to su već učestale kontrakcije... pred sam porođaj). Tek kad mi zet potvrdi da je dečak izvirio iz "jazbine", mogla sam da odahnem. Kad se dete rađa, to je kao da na stanici, recimo železničkoj (nekako mi tajanstvenije, arhaičnije, romantičnije...), željno, a ozbiljni i ćutljivi, iščekujete nekog dragog... i kad konačno promoli glavu kroz „prozor“, nastane opšta radost.

Nekad se za onog ko nije služio vojsku smatralo (i govorkalo) da je nesposoban.
Danas: Koga briga, samo nek je ministar, pa makar i vojni.

Ipak priča o starenju i samoći

Predveče smo drugarica i ja krenule u šetnju, a Maša da vozi rolere. Ubrzo iza sebe primetismo priliku u kojoj prepoznah vremešnu komšinicu. I, bogami, ona nas brzo stiže. 
Osamdeset je, rekla bih poprilično (ne ide da je pitam, možda bi se i uvredila), prevalila, a doterana i našminkana. Elegantna i otmena, s rukama u crnim rukavicama (bez kojih iz kuće ne izlazi), samo je štikle zamenila klompama. Međutim, pre neki dan videh je kako u cipelama s potpeticom nosi đubre do kontejnera. Kakva volja za životom! Kakva žena! Uzgred, da primetim, od mene nikad žena neće biti. (Zvuči kao da jadikujem, a može biti da se malo hvalim, ko će znati.) Ali takva baba, vitalna, želim da budem. Mislim, ako moram ikakva. Takva ili da ne budem (sebi muke da prekratim dok sam još mlada i lepa, zdrava, hitra i okretna).
Pre možda i desetak godina ostala je bez bračnog druga. Sin joj decenijama s porodicom živi u belom svetu. Otuda se samo u prvi mah začudih kad pomenu vesti s interneta. Sigurno Skajp koristi ko i bilo ko od nas. Nužda te natera da ideš u korak s vremenom, čak i kad ti noge već pomalo klecaju. (Dok bejaše snažnija, često se s porodicom po svetu sretala. Ova zima ju je, kaže, mnogo oslabila. Nije joj se činilo previše napornim da počisti sneg oko kapije... na koju niko sem poštara i ne nailazi.)

Pre neki dan mi se činilo da jedva hoda. Možda su me oči prevarile ili joj naišao loš dan. Kaže da je neko pitao zašto šeta kad je mršava. Ne šetam, kaže, da budem mršava nego zbog mišića. I to je pozamašan deo puta prešla, vredno divljenja. 
Kad se rastadosmo, ona se vrati nazad (da pretekne veče), a mi još malo krenusmo napred, pa u mestu postojasmo. Bili smo uvereni da ćemo je stići. Ali bejasmo prinuđeni da se prepoznamo u basni o kornjači i zecu. Mi, duplo ili višestruko (kakve je ko sreće) mlađi od nje stigosmo samo da je u jednom trenutku ugledamo kako u daljini zamiče za krivinu i stapa se s prvom večernjom tamom. 
Potom je brzo nestala u velikoj praznoj kući koja je (spolja sudim) iznutra verovatno kao apoteka. U dvorištu trava i drveće uređeni ko pod konac. Kakva pedantnost, kakva disciplina, kakva volja i kakav elan u toj ženi! A nikog nema da u letnjikovac sedne, ni sa kim da progovori, da se nasmeje. Pred kućom u kojoj samoća i tišina vlada samo dva bela gipsana labuda, čudan nesklad sa svetskim iskustvom i manirima, možda večni simbol neke jednako trajne ljubavi, emocije koja tela nadživi. 
A svud uokolo četinari, kao okvir za tužnu priču: jedna žena je sama i stari.

Opet o sovi

Sova i dalje uporno džedži na onom istom drvetu, na onoj istoj grani. Otac misli da se ona i ne pomera. Čoveče, zar ne misliš da nešto mora i da jede? A ona to radi noću, tad ide u lov. Ali kako baš na istoj grani da bude, na istom mestu, čudi se on. To već ne znam. Ali ni ti se nikad nisi vratio tuđoj kući ni legao u tuđ krevet ili ispod stola: tačno znaš gde sediš ili spavaš.
Svakog jutra majka se malo posagne s terase, pogleda ka jelovini i pita oca: Je li otišla? (Nikad je nije videla: sovino perje isto kao boja kore drveta, a majci i katarakta na jednom oku.) Svakog jutra otac digne glavu, malo se mrdne udesno i kaže majci: Nije. Ona se grdno razočara. On je nudio da je nekom motkom otera. Ja sam se smejala: Ako misle da je sova vesnik smrti, zar misle da se smrt da motkom oterati?!
Ne znam kako se pre nisam setila. Znaš šta, rekoh ocu jutros, da ti se žena više ne sekira (što misli da sova putnike u Had bira), reći ćemo joj da je otišla. Kad ne vidi, kako će znati da lažemo? A pašće joj kamen sa srca.

Roditi mačku

Čula sam mnogo puta da neko rodi mečku (i to, garant, prirodnim putem, ne carskim rezom, i bez epiduralne anestezije - ne bio mu niko u koži). Bar da mu potom donesu povojnicu, da se uteši onom slasnom pogačom. Ali ne, niko ne mari za tuđe porođajne bolove (dok mečka ne zaigra i pred njegovom kućom, tj. ne izmigolji se međ njegovim nogama).
Čula sam da neko rodi mečku, a moje sestričine, svojim očima videh (dok sam diskretno izvirivala iza bagrema i japanske trešnje) nedavno su (više puta i naizmenično) rodile mačku (tačnije mače, od milošte zvano Đubrence). Najpre jedna prilegne na zemlju (iznela sam im i na travu prostrla pokrivač), zavuče mače (protiv njegove volje i bez njegovog pristanka) pod majicu, pa počne da se uvija i jauče, kuka i zapomaže: jao, jaoo, porađam see! Ova druga baš tad je u porodilištu dežurni lekar (podrazumeva se tvrd na ušima - to je prosto odlika koja ih kad konkurišu za posao automatski izbacuje u vrh rang-liste), te priskoči u pomoć i dok trepneš, dok pljesneš dlanom o dlan, dok kažeš keks (koji doktor jednom rukom drži dok se drugom u porođaj meša) ili banana - mače ugleda svetlost dana (pa i porodilji svane). Onda dolazi do promene mesta i uloga: malopređašnji ginekolog skida beli mantil i zauzima nimalo lagodan i dostojanstven položaj na porodiljskom stolu, kuka i jauče, dok mače "prvi put" ne zamjauče.
I tako pet-šest puta: rađa jedna, rađa druga - mačetu se zavrtelo u glavi od večnog vraćanja u prenatalni period i pretrpelo je krizu identiteta: čas je embrion i fetus (što u plodovoj vodi pliva i kulira), čas mora da plače kao novorođeno mače. I čim prvu priliku uvreba (džaba vam bila ta dečja igra), skoči i na porađanje stavi tačku: uteče, bežeći ko đavo od krsta, i čvrsto zagrli majku mačku.

Mislili smo da Staša za sebe maže palačinku džemom. Ali ona je nudila prisutnima za stolom.
"Jeci ti jela palacinku?", upita me. Klimnuh glavom potvrdno. Ali ona me prekori: "Morac da kadzes jecam; cta klimac glavom!"
Valjda ne poštujemo isti bonton. (Meni je sasvim u redu da štedim glas.)

Sva je prilika da uskoro čovek bez nekih seminara i lajfkur... lajfkoučeva neće moći dupe da obriše, bar ne na pravi način.

Dvadeset godina minu. Eno ga (ne znam da li po savetu Blera) plače na bini (daskama koje život znače).

Puškice

Priča mi Mia kako je jednom nastavnica celo odeljenje pretresala, ne bi li pronašla i oduzela sve deminutivno oružje učenicima.

Kad i njoj naredi da zavrne rukav (pod kojim beše papirić, Mia se samo pomolila da s rukavom nagore gurne i puškicu. Sreća joj beše naklonjena.

"Praviš puškice", upitah, bez ikakvog stava.

"Da", kaže ona. "Šta, ti nikad nisi imala puškice?"

"Ne znam", rekoh, "ne sećam se." (Možda sam se "naoružala" jednom-dvaput, pa premirala od straha.)

"Ti samo učiš", prekori me sestričina. "U životu nekad treba i da se snađeš!"

E da mi je njena pamet, a ove godine (ili koja manje, valjalo bi).

Muke sa mačkama (i mačje muke)

Muku mučimo s mačorima, što mi ljudi, što naše dve mačke, one na jedan, mi na drugi način. 

Jedan sivi, drugi crni, primiču se, jedan s jedne, drugi s druge strane, prvi žutoj, drugi šarenoj mački. (Jedne od minulih noći verovatno su se, da ne dođe do sukoba interesa, pogodili i podelili plen kojem su se tek nadali.) Danima se već vrzmaju po terasi, prate nam ljubimice u stopu i katkad bolno mjauknu. Mi ih redovno rasterujemo. Ja samo verbalno ili mašući metlom. Tata ima opasnije oružje: svud po dvorištu rasuti su ćutuci za mačkovkima potegnuti. Sreća da nije naročito spretan strelac.
Otkad sam pročitala da je za mačke polno opštenje izuzetno bolno jer ti napasnici imaju bodlje po polnom organu, ja ne mogu da smislim mužjake (mačje mislim; a kad bolje razmislim, nisam mnogo naklonjenija ni onima drugima). Marš, bitango, dovikujem im u lice (to podlo i pohotno). Kako ja, tako i Ignjat ponavlja. Mačori gledaju bledo, ništa ne razumeju, a i ne obaziru se na nas. Kao ovce idu za ženkama, ko da ih ove na nekom nevidljivom koncu za nos (da ne kažem šta drugo) vuku. U kuću nam bez bojazni ulaze. Koliko je taj seksualni nagon jak, zaborave na opasnosti koje ih vrebaju (uglavnom s kreveta u kuhinji, gde majka i otac sede).
Šarena mačka vrlo je prgava (da budem iskrena -- ista ja): opire se, frkće i grebe. Crnac je, izgleda, ostati kratkih rukava. Ali žuta... Danas je bukvalno fizički razdvojih od napasnika. No dok je on obilazio okolo, vrebajući novu priliku, ona se zadnjim delom vukla po travi i nameštala, iščekujući (željno, bludnica) nov "napad". Kanda je malo slobodnijih shvatanja (i sigurno nije čitala članak o mačjem parenju, inače bi pobegla glavom bez obzira). Kad sledeći put mačor nasrnu na ovu koja niti se branila niti je bežala (naprotiv: na usluzi mu ležala), Ignjat, uznemiren mojom reakcijom, poče silno da plače. Jedva ga umirih i objasnih da su oni zaljubljeni i da će tako imati bebe. Maša se, zapanjena, oglasi s terase (koja nije samo njoj služila kao vidikovac): Šta, stvarno će dobiti bebe tako što je grize za glavu?! Ma ne, bre, Mašo; ne vidi se sa terase sve.
Žurno odvedoh sestriće u komšiluk, da vidimo novorođene jariće i ostavimo te bezobzirne ljubavnike same na sceni (tj. nasred dvorišta i naočigled svih koji se u blizini zateknu). Tata je, međutim, budući potpuno netolerantan, strčao niz stepenice s metlom, kojom je raspalio sivonju (da mu presedne užitak kojem se odao, a u kojem ga stalno neko ometa: taman mačka pristane -- mi se usprotivimo). Mačke je onda zatvorio u podrum i dobro zatisnuo rupe ispod vrata. 

Mačkovi su satima potom obletali okolo, te pred vrata, te na prozor, te mjaučući, te ćutke, radi da ponove te strasne trenutke. I mačke su unutra verovatno tražile neku rupu da se napolje izmigolje. Bar ona žuta, za šarenu nisam sigurna i ne bih rekla (kanda je od sestre znatno nezrelija i totalno nezainteresovana za te erotske zgode). Mačori će sigurno svu noć obilaziti tamnicu i smišljati kako da svoje izabranice oslobode.

Opet o muškarcu

Dok smo se igrali u dvorištu, Ignjat me, potpuno nenadano, stidljivo se smeškajući, trgnu ozbiljnim pitanjem: "Jesi ti našla muškarca?"

Molim? (Umalo se ne zagrcnuh. S rebra pa u rebra. Ko da se to nalazi na putu ili bere s drveća.) "Muškarca, kakvog muškarca", jedva se povratih od šoka, "šta će mi muškarac?" "Pa da imaš bebu", pokuša on da mi objasni i umiri me. (Kad se najmanje nadam neko me podseti na moju reproduktivnu funkciju.) "Bebu, kako to?"pravim se naivnija nego što jesam. "Pa tako", kaže on. "Ti imaš debeo stomak?", upita. "Kad imaš debeo stomak, tu ti je beba. Onda ovako poraastee. Posle ti doktor raseče stomak..." Pošto odglumih strah i paniku, on požuri da me umiri: "Ali samo da izvadi bebu, pa ti zašije." (Hoće reći: nema razloga da se plašiš i paničiš, aman, nije to ništa strašno.)
"A gde da nađem tog muškarca", upitah. "Uuu... kafani", bubnu Ignjat verovatno prvo što mu pade na pamet. Tamo znači? (Zar ne rizikujem da naletim na nekog alkosa, koji bi, pre no što me odvede pred oltar, završio na lečenju u Kovinu?) "Ali ja ne idem u kafanu." 
Dok se ne doseti drugog rasadnika muškaraca, požurih da mu predočim neželjene posledice (mog posvećivanja svemu što mi natura): "Siguran si da želiš da ja rodim bebu? Kad bih ja rodila bebu, ko bi tebe vodio na livadu, s kim bi šetao?" Nije odustajao (uglavnom postoji kompromisno rešenje): "Pa vi napravite kuću na livadi, pa da trče vaša deca, igraju fudbal... " "A ti?", pitam. "I ja." (Kanda je naumio da mu rodim saigrače.)
Sad motam po glavi nasleđene livade i mislim se: samo da sredim ovaj brlog od sobe, pa da krenem od kafane do kafane, po belome svetu, da pronađem pravog oca svojemu detetu. Il', možda je lakše, da idem do teretane, da mi stomak debeli nestane, pa će Ignjat toga da se mane.

Bila sam mu na zakletvi... Da ne propustim taj momenat prvi put u srpskoj (a i svetskoj) istoriji: prvo voziš avion, a posle ideš na obuku (svako može da izdvoji petnaest dana).

Zaljubljena sam

Opet sam zaboravila da imam hor. Tačnije, zaboravila sam koji je dan. Da mi je palo na pamet da je četvrtak, setila bih se da u šest imamo probu. Ali nisam razmišljala o danima.
Kad u šest videh poruku dirigentkinje na Fejsu, skočih ko oparena. Ne znam da li sam se ikad brže spremila i sjurila niz brdo. Tačnije, nisam se ni lickala kao što znam: navukla pantalone, dograbila jaknu, potrpala stvari u torbu, navukla patike, vratila se po fasciklu s notama, izjurila ko vetar na vrata i pohitala. (Kakvo crno pranje zuba! Ionako, što bi rekel babe, neću tamo ni sa kim da se ljubim.)
Dirigentkinja misli da sam se zaljubila. Misliš izgubila, pitam. Nee, negoduju koleginice s hora. Da si se izgubila, primeti jedna znalački, ne bi tako sijala. 

Eto, pojma nisam imala da tako šljaštim, pa me čitaju ko knjigu. Istina je: zaljubljena sam... u ŽIVOT (pa ne mogu skriti)! Zato se smejem, zato mi pogled zrači, zato sijam. Budi kao ja, zaljubi se i ti!

Svi se već popakovali u auto, sestra spremna da stisne kvačilo, a ja stojim kraj kola, nalakćena na otvoren prozor, i nešto se zadirkujem s Ignjatom. 

Na Stašu nisam obraćala pažnju, pa je iskoristila priliku. Priljubila se uz majčino sedište pokušavajući ruku da proturi kroz prozorče. Tek u narednom trenutku shvatih šta je naumila: da mi opipa grudni koš (ili bar one brežuljkaste, brdovite predele, koji nju posebno zanimaju). Šta ti je, trgoh se i stuknuh unazad. Da vidim ca ti je to, iskezi se ona. Šta mi je, jakna, napravih se luda. A too, pruži ona opet ruku, te ja odskočih ko oparena. Pa jakna, šta je, kažem ti. Nee, icpod jakne. Ispod jakne (otkopčah je malo) majica. A icpood, ca ti je. Šta mi je, koža. Pre no što ona nastavi da me sloj po sloj vodi do onog što želi da čuje (a bogami i vidi), Ignjat reši odgonetku: To su ti s..e. I pre no što stigoh da se pobunim, dodade: Tu ti je mleko, kad rodiš bebu!
O jeste, kako da nije. Eto u šta su me oni pretvorili -- u mlekaru za bebe (kojih nema). Šta znaju deca (mada nešto, i nesvesno, slute) šta je erotičnost, šta požuda i pohota: za njih su (čak i moje) grudi prvobitni izvor života.

Ne trpe deca nikakve tajne ni poricanje očiglednih a. I što se više njihovoj radoznalosti opireš, to ih više mamiš i izazivaš. Toliko već na moje poprsje nasrću (što fizički, što verbalno) da ću morati da ga opašem žicom bodljikavom. A ne da mi svaki čas te male ručerde trpaju u nedra s punim pravom.

U autobusu neugledna žena, na korak od mene, raspričala se sa šoferom (uprkos zabrani) i dva njegova pajtosa, što su se nadomak volana nadžogerila.

Muž joj, nesrećnik, sedi u blizini i ne zna gde od stida i jada da pogleda. (Lepo narod kaže: ženi se na brzinu,kaj se natenane!) A ona veze li veze (sve same gluposti, glasno i s ponosom). Ne bi se to mene ni ticalo, da za vozača ne primeti: Počeo po Lasti da muva i babe od pedeset godina!

BABE od pedeset?! Sreća da mi u jednoj ruci beše kesa, a drugom se držah za onu šipku (mogla sam da je nokautiram). A ne volim ni javne nastupe, pa se uzdržah od komentara.
Pola zuba nema, a što ima -- bolje da nema. A čak i da su joj zubi besprekorni, nema se čime podičiti. Krštenica te ne čini ni lepom ni zavodljivom, pa ni babom (pogotovo od pedeset). Ako ćemo iskreno, znam mnoge babe od trideset, a viđala sam i devojke starije od pedeset.

Stani, snajka, pokraj mene, za junačko da se upitamo zdravlje!

Ljudi su nekada davno u potrazi za hranom prelazili po deset-petnaest kilometara (ako sam dobro zapamtila pročitano i ako im je neko precizno izmerio kilometražu). I eto vitkosti i zdravlja!
Mi danas napravimo tri koraka do frižidera (pa može i više, ali kad glad goni -- stižeš u tri skoka) i eto problema: niko ne mora da lovi zeca, niko ne mora za njim da trči, niko ne mora kilometrima da hoda. Sve debelo, otromboljeno, bezvoljno, tromo...

Desi se da frižider bude prazan. (Doduše, nekima se češće DESI da bude pun.) I onda treba preći koji metar do prodavnice. To je najveći napor koji savremen čovek ulaže da bi jeo. A da bude vitak on bi hteo! 
I stalno s gojaznošću muku muči: i da hoće, ne bi mogao u žbunu loveći da čuči.

Ova Staša postala je kao Maša u njenim godinama: previše zainteresovana za moje poprsje. Kad god je uzmem u naručje, kad god mi se približi, ne propušta priliku da me, ako ne i dotakne, makar samo upita: Ca ti je to? (Šta mi je? Blago neizmerno!)

Nevaljalica mala! Juče mi je (po nagovoru majke) nasred Avale, gde ljudi beše kao mrava, doviknula: Ti imac male cicee! (Sreća da ključne suglasnike još ne izgovara kako treba, pa je nisu razumeli.)

KO male? JA male? Ma samo što neću da se prsim i hvalim. Ne želim da privlačim pažnju. Uostalom, nije sve u veličini (bar se meni čini). I kvalitet nije garantovan kvantitetom; naprotiv (o)pada kad je veće. Kao kad u Fotošopu uvećavaš sliku: dobjaš na veličini, a gubiš na kvalitetu.

I što sve mora da bude VELIKO, aman, u ovom megalomanskom svetu?! ;)

43% žena ne podnosi kad im vikendom dođu nenajavljeni gosti. 

Ja ne podnosim ni ostalim danima. 

A kad se najave... podnosim. 

43% žena ne podnosi kad im vikendom dođu nenajavljeni gosti. Ja ne podnosim ni ostalim danima. A kad se najave... podnosim. 😉

Sad će

Baba: Živadine, izlazi da sejemo luk.
Deda (tj- Živadin):Sa' ću. (Sedi, ne mrda se, blene u rijaliti.)
Baba na stepenicama: Ajde, polazi da sejemo!
Deda (malo oštrije no prvi put, nervira ga ta žena, kvari mu užitak): Sa' ću.
Baba u dvorištu: Živadine, polazi, kiša će!
Deda (i dalje mirno sedi, ne pokazujući nameru da sad bude skoro, ali dreknu da je ućutka): SAD ĆU!
Baba iz bašte: Živadinee!
Deda (pravi se da ne čuje, tj. boli ga uvo): ... (Gleda rijaliti.)
Ja: Staša, reci dedi da ga baba zove da seje luk.
Staša: Dedaa, jeka ti baba da cejec juk!
Deda (ne skreće pogled s ekrana): Aha, sa' ću.
Staša (nakon pet minuta, opet po mojim instrukcijama): Deda, idi da cadic jagode. (Što je nama milo, to se Staši snilo.)
Deda (smeška se i blene u TV): Evo.
Staša: (Vuče dedu za ruku da ustane, a deda se ne da.
Baba, Staša i ja: (Dižemo ruke.)
 

Nakon petnaestak minuta najmanje deda se nerado diže sa stolice i odlazi u baštu. Prokleti rijaliti, za baštovanstvo gori od svih parazita, a nema adekvatnog pesticida.

Otišla sam u kuhinju po sredstvo za brisanje stakla, ali sam zaboravila. Zato sam zahvatila punu kašičicu slatka od dunja. 

Kad vidite čoveka s viškom kilograma, pomislite da možda nije alav nego zaboravan.

Lepo ponašanje

Ja: Daj mi jedan keks!

Staša (koja keks drži u svojoj torbici): Dacu tii camo ako kadzes: Mojim te, daj mi jedan keCk!

Ja: (Nema problema.) Molim te, daj mi jedan keCk!

Staša (zadovoljno izvijajući usne i kolutajući očima): Idzvolte!

Ja: Hvala!

Staša: Nema na cemu!

Vrativši se s hora pred kapijom, na ulici takoreći, zapevah: Aaavee MariiIa, graatiia pleenaa, doominus teecum... Osvrtoh se potom plašljivo, da se neko nije u dvorištu zatekao, pa ga strefila srčka... ili lista rečnik latinskog.

A čim uđoh u kuću, pustih TV, kad tamo: U sokaakuu komšijaa mii jutros šljiivee biira.. (šteta što nijednog nikad ne imadoh.). Pevam, tresu se prozori i na susednim kućama. Što bi rekli: od Silvane do Nirvane, jer tako sam u mogućnosti. ;)

Bili smo u šumi

Došli su jutros u gumenim čizmama. Mojamo da idemo u cumu, jeka ci, podseti me Staša. Jeste, rekla sam. Navukoh svoje šarene čizme od gume. Rekla sam (i jedva čekam).  Žućku nisam, ali je pošao za nama i bez poziva i bez dozvole.
Ignjat je bio samoimenovani vođa i kretao se preko oranja prvi, s nekom motkadžom u ruci. Iza sebe je rasporedio mene, a iza mene Stašu. Za Stašom se prikradao Žućko. Iza plota šarplaninac je lajao na neobičnu kolonu. 
U sveže pooranoj zemlji do šume Ignjat vide pogodnu parcelu za jagode: "Ovde ćemo da posadimo jagode, da imamo puuno!" Nikakav problem, samo ne znam ko će da ih okopava. (Baba se nešto opire, a bila je glavna kopačica.) "Jaoo, prsnuću od tih jabuka", (z)buni se Staša. "Što", pitam. "Co baba i deda nicu dzacadili." Pa jeste, vala, bezobrazluk; zasejali kojekakvog luka, a nijednu jagodicu da zasade.
Motkom je Ignjat, kako i priliči muškoj glavi, pred nama tobože rasklanjao grančice, krčio nam put. A onda se sva šuma zaplavi od procepka. "Jaoo, čujete li ovo, čujete?", upitah ushićena. Oboje zanemeše, a trenutak potom opet zapeva ptičica -- duša nam se razli od miline.
U potočiću koji je više bara Ignjat je potom pecao ribe. Upecao je jednu piranu i jednu ajkulu, da se zna. Staša je tvrdila da će Žućko pojesti piranu, ali Žućko nije želeo da posti (i rizikuje da ga riba oglođe do kosti).
Onda smo se uspeli uzbrdo da vidimo ima li i ljubičica na starom mestu. (Nema ih još.) Ignjat se trapavo oslanjao o onaj štap, a Stapa tražila moju pomoć: "Ocec da mi pomognec?" Hoću, naravno. A ti pamti pa vrati (kad se tetka niz vreme počne kotrljati). Osvrnuvši se i pogledavši ka potoku i preko potoka na gore do zemljanog puta, Ignjat s nama podeli oduševljenje: "Vidi kako dobar pogled!" Pa stvarno, predivno. I puna nam srca: njima zbog pogleda što se veru po drveću, meni što u prirodi pronalaze sreću. Postoja malo Ignjat, pa pogleda levo, te reče: "Ako je tamo medved, gotovi smo!" Zatim pogleda desno i upozori nas: "A ako je tamo vuk, i onda smo gotovi!" Sreća da tih zverki u našoj šumi nema, ni zdesna ni sleva. 

"Jao, modže neko da ponece DZucka, bac je tedzak", vajkala se Staša, kojoj se mačka beše otromboljila u rukama. Ma pusti ga, pratiće nas, veruj. Ali ne veruje ona već tegli i stenje (mačka trpi ćutke). Dobro, staviću ga na rame, biću Petson, a on Findus. Žućko kanda nema dara i strpljenja za glumu: odmah skoči na zemlju i strugnu između granja. Znam da bi i sam kuću našao.
Na jednoj mladici uočih listiće, pa svoje ushićenje podelih sa sestrićima: "Jaoo, vidite, šta je ovo?" "Šta", pitaju oni i gledaju kao goluždravi ptići. "L? L, ll, lll... list!" "List", ponoviše i moji papagaji. Uskoro će sva šuma biti zelena, mmm. Nadomak drvceta nađosmo i dve puževe kućice (ko da ih nalaze na putu, brate, ostave i ne žale). Možemo da ih obojimo, svakako će nam poslužiti za neku dekoraciju.
"Eno je naša kuća", reče Ignjat, i Staša se složi. Dok se probijasmo kroz dugu zamršenu suvu travu, najednom nešto pred nama trknu i odmače već daleko kad shvatih da je zec. Zeka, zeka, vikala sam ne bi li moji sestrići što pre obratili pažnju, da im ne umakne prizor. Namirisao ga i isterao Žućko, naša lovačka mačka.

U šumi sam bila, pa sad kao da sam na nekim drogama. Život je tako lep, baš to tu, baš to sad. Gledajte na svet dečjim očima (ili očima njihove tetke).

Odnos drugih prema tebi zavisi od tvog odnosa prema sebi.

Sve odrično

Mladi kolega s kursa: Izvini što pitam, nisi udata?
Ja (s osmehom): Nisam.
Kolega: Nisi se ni udavala?
Ja (s osmehom): Nisam.
Kolega (kroz osmeh): Pa što? Nisi htela da budeš domaćica?
Ja (klibereći se): Ne znam, valjda mi to nije bilo bitno. (Nisam znala šta sam htela. Nije problem da budem domaćica, između ostalog.)
Kolega: Imaš dečka?
Ja (s osmehom): Nemam.
Kolega (zapanjen, tihim glasom, valjda zbog poverljivosti): ?! A kombinaciju? Ni kombinaciju?
Ja (sa smeškom): Ne. Nisam taj tip. (Kakve crne kombinacije, na šta ti ja ličim?)
Kolega: ... (Ne može skriti šok i nevericu. Takav asketizam danas ne da nije u modi nego je praktično čudo.)
Ja (sa smeškom): ... (Uvek pomalo uživam u reakcijama sagovornika pri spoznaji mog (ne)ljubavnog statusa, donekle nastranog koliko i pomenuto uživanje.)
Sve odrično (a ja odlično).

Loše kamere

Svet je totalno poludeo. Svi koji su zauzeli svoje mesto u Sava centru isturili su svoje telefone i slikali se dok svetla nisu pogašena. 
Ni mi se nismo izdvajale. Sestra je pokušavala da napravi dobar selfi, ali joj nije polazilo za rukom. (Neki plastičar bi verovatno bio od pomoći.) Slika, slika, pa onda gleda, gunđa i redom briše. Gle kakva sam, sačuvaj bože, užas... Naporedo s njom i ja govorim isto. Možda je zbog osvetljenja, tj. polumraka u sali, kažem. A kako nije njima (dvema devojkama u redu ispred našeg, čije fotografije i očaravajuće osmehe gledamo pre no što dospeju na društvene mreže), ne slaže se sesra. (Mladost možda; ne mari ni za šta sem sebe, i nema boljeg filtera.) Ma moja kamera ne valja, ljuti se sestra (besna što ima novi telefon; na starom joj bila bolja kamera) i pokazuje mi mutne snimke. Pa verovatno, slažem se, možda si nešto pogrešno uključila.
Onda molimo potomkinje. Mia, ajde slikaj nas! Ne valja, ne radi to Mia kako treba. Mašo, hajde ti nas slikaj! Maša slika, a mi brišemo li brišemo. Vi nikad niste zadovoljne, kaže Maša. Videćeš kad ostariš, odgovara moja sestra.
I naposletku napravi neki prihvatljiv selfi sama. A nije u redu ova moja kamera, ne sviđa mi se, primeti opet, strpavši telefon u torbu.
Jeste, mi smo lepe; kamere, gadure, ništa ne valjaju.

Pekarsko-draguljarski pogled na brak

Baba nikad nije mogla da razume kad se neka devojka uda nadaleko (recimo, iz Senaje u Drlupu... ili iz Ranilovića u Umčare, iz Šepšina u Parcane ili iz Đurinaca u Mirosaljce). Dotle sat -- sat i po putuju, možda i tri prevoza promene. (A za zdravlje čije babe? Muškarci su svi iste barabe!) Nikako nije mogla da nađe opravdan motiv za taj sulud i nepromišljen čin.
I uvek je imala dva argumenta protiv njega (koji su u nas izazivali gromoglasan smeh): "svud se leba jede" (pa bolje gdegod u blizini nego iza sedam gora) i "nije mu zlatan" (pa da se toliko žrtvuješ).  Iz toga proizilazi da je imala neki, gotovo oksimoronski, elementarno-luksuzni (i pekarsko-draguljarski) pogled na ljubav i brak. Elem, na jelovniku obavezan i sveprisutan hleb upućuje na opšte, na porodičnu situaciju, a "Zlatko" se vezuje za konkretnog deliju i bitan je na ličnom planu (kad mladenci sami u sobi ostanu).
Kanda joj niko nije rekao da sem nagona za hranom postoji i neki drugi. U onim prvim posleratnim godinama, kad se ona, već dobro zašla u godine (dve decenije beše mlađa no ja sada, ali kriterijumi se menjaju), udavala, to očito nije bilo ni od kakve važosti. Uostalom, uglavnom su ti drugi birali supružnika, pa šta ti zapadne. (I srećna si ako ti zapadne išta: nakon rata oskudica bila u muškim glavama... i ostalim organima.) Doduše, pominjala je da ju je prosio neki imućan momak, a ona se udala u više nego skromni (da se poslužimo eufemizmom) dom. (Svakako pohlepna ni materijalista nije bila.) Zato što je deda bio lep, zadirkivali smo je. A ona nikad nije priznala ni ma kako pojasnila svoj izbor. (Uvek se ljutila, o tome nije želela da priča, tako da možemo samo da nagađamo.)
Previdela beše baba da, iako se svud jede, hleb niti se mesi na isti način niti je jednako ukusan. Zatim, negde je od kukuruznog, negde od belog brašna ili, pak, integralnog... klot ili sa semenkama... Ih, ima tu varijanata ohoho...Na metaforičkoj ravni naročito je bitna razlika između kifle i vekne.
Iz drugog babinog argumenta proizilazi da bi prevaljivanje velike geografske udaljenosti radi braka bilo opravdano jedino potencijalnim zlatnim polnim obeležjem izabranika. (Ja, iako bliska joj potomkinja, nemam ni približno stanovište: zlato ne samo da slabo cenim, sem ako ću u zlatari da ga razmenim, već ga i nemam na vrednosnoj listi.)
Ako nije zlatan, što da trošiš dragocenu energiju i prevaljuješ toliki put? Bataljuj! A bude li više kandidata s pomenutim međunožnim blagom, lako je načiniti selekciju (nakon formiranja rang-liste) jednim pitanjem: OK, bato, a koliko karata ima vaše zlato?!

Majka: Sutra moraš u vrtić, više nisi bolestan.
Ignjat (5 godina): Kako nisam bolestan? Vidi kako kašljem, vidi kako mi zapušen nos!
Majka: ...
Ignjat: E pa kad nisam bolestan, onda mi kupi sladoled!

Nakon prenosa derbija, majka pitala Stašu da li se deda drao kad je bio go.
Staša (4 godine) odgovorila: "Nije deda bio go, bio je obucen."

Ništa tako ne povećava apetit u dece kao nenaučene lekcije. To jede sve što stigne, sve na šta naiđe, sve što mu se nudi... samo da učenje odloži (ili, kojm čudom, izbegne). Može masno ćebe, i bobova slama i bunika... Jede sve, bez gunđanja, i nikako da prestane... samo da ne uči.

Lekovite mačke

Mačke upijaju našu negativnu energiju. Ako je porodica višečlana, a u kući samo jedna mačka, pročitah, ona se može preopteretiti upijajući negativnu energiju tolikih ljudi.
Pa ove naše dve preostale mučenice, rekoh sestri, ima da skapaju od posla (ako za mesec-dva ne okote odmenu). Doduše, među nama, nisu nam svima njihove (besplatne) usluge jednako potrebne. Neki od nas trebalo bi da imaju najmanje dve lične mačke, a nekima je dosta i četvrtina ili samo rep.

Kad spava, mačka se oslobađa te preuzete negativnosti. Ako je čovek pod velikim stresom, možda mačka ne stigne s tim da se izbori, pa će joj se gazdina negativna energija taložiti u vidu masti. Ta brižna i odana stvorenja žrtvuju svoju vitku liniju i zdravlje zarad gazdinog dobra. 

Po gojaznoj mački, dakle, znaćeš da joj je vlasnik na tri ćoška. Po mački se, bez obzira na to da li ima ili nema salo, i gost poznaje: ako mu priđe i mazi se -- nemate razloga za brigu; ako ga se kloni -- sledite njen primer, pripazite malo.
Nemate li mačke ni za lek, trk u nabavku. Mnoge mačke lekarice tuguju ko beskućnice. Udomite makar jednu vidaricu mačku, vrednu.

Ja: Meni moje salo smeta. (Nije isto s njim i kad ga nema.)

Ona: Meni moje ne, što mi smeta?

Ja: Smeta ti kad trčiš, kad se sagneš da vežeš pertle...

Ona: Ja s tim uopšte nemam problema... Imam patike na čičak.

Eto mi vesnice proleća: na mom ekranu mušica! Glupa kučka! :)

Žali mi se drugarica kako muškarci na netu svi traže erotske, da tako kažemo, fotorafije.

Pa šta si očekivala, da ti traže recept od preliva za turšiju?

Da imam psa

Volela bih da imam psa.
Malo, čupavo štene.
Da mi po dvorištu trčka
i da mu mnogo nedostajem
kod kuće kad nema mene.

Posle bi ono poraslo,
pa bismo šetali dugo.
Ono bi, srećno, lajalo,
A ja zurila u livade,
ništa drugo.

Da imam psa,
on bi me posvuda pratio.
Malopre bi sa mnom
i u podrum sišao
pa ne bih morala onako detaljno
da osvetljavam sve uglove
za slučaj da se neki manijak tu skrio
ko na filmu
i vreba me
jer zna da nemam psa
da me brani.

Ali psi ostare
pa me samu ostave.
Poslednji, eno, leži
pod travom pokraj plota.

Volela bih da imam psa,
ali da je mlad i čio
bar do kraja mog života.

Usamljena srca

Ovako ja zamišljam pasje vreme: sitna i hladna kiša satima je bez prestanka padala, a vetar ju je nanosio u lice. Da nisam morala na hor, ostala bih šćućurena kraj peći.
Malo mesto u sumrak beše prazno. Kroz izlog jedne kafane spazih tri usamljene prilike u tri ugla: konobarica, i levo i desno od nje po jedan gost. Svak beše zagledan duboko u se, iako se činilo da konobarica gleda na ulicu, a jedan od gostiju u televizor. Svak beše zagledan u svoju prošlost i budućnost, u svoje juče i sutra, u svoje imam i svoje nemam... Na korak jedno od drugog bejahu tri samoće.
Naposletku, čovek je neshvaćen i sam. Čak i kad je među drugim ljudima, čak i kad ne prestaje da govori. Ne razumeju ga, niko ga ne razume. 
Ljudi su usamljeni. I stid ih da o tome zbore. (A u sebi urliču od čežnje za bićem srodnim.) Sami  i kraj drugih. Ne usuđuju se ikom razdrljiti dušu i otkriti svoju prazninu. Sede zagrljeni, jedno uz drugo, smeju se skupa... a sami su. Gledaju se oči u oči, drže jedno drugome ruku, a ne razumeju se.
Naposletku, čovek je neshvaćen i sam.
Na stanici potom videh oglas, od onih kakve si nekad mogao naći u pojedinim novinama u rubrici "Usamljena srca". Zamalo da prsnem u smeh (ne znam šta mi bi; pa nemaju svi internet), a onda pročitah da čovek ima manja oštećenja vida i bi mi tužno. Još tužnije mi bi što usamljenik priželjkuje da srodna duša, ako je moguće, bude s istim hendikepom.
Udvoje se uvek bolje  i jasnije vidi (čak i kad su oboje slabovidi).  Pred svim tim putnicima na autobuskoj stanici čovek otvara dušu (kolika je hrabrost za to potrebna bila!) i vapi za toplom rečju, za toplim dlanom i još jednim očima, jednako slabovidim.
Udvoje bi im možda spoljni svet bio jednako slabo vidljiv, ali bi do dna srca pogled slabovid sezao. Uostalom, on, kao i svi mi, žudi za očima koje bi u njega, a ne u svet gledale. Kad imaš oči koje sjaje jer se ti, makar i kao mrlja, u njima ogledaš, nebitno je što ti je vid oštećen. Ionako, kako Egziperi reče, čovek samo srcem dobro vidi.

Penis i dijamanti

Najbogatiji trgovac dijamantima na svetu umro dok je produžavao penis. (Dokon bogataš -- đavolja rabota!) Eto, kad traži hleba preko pogače, tj. centimetre preko dijamanata. Ne raspolažem tačnim podacima (niti su mi bitni), ali šta mu zapinjalo osamnaest mesto petnaest, recimo? Šta bi se promenilo? Razumela bih da je neki napaljeni tinejdžer i da hiljade žena čekaju da ih udom blagoslovi (ko da mu je zlatan; ups, nije, ali dijamantski). Sa šezdeset pet godina nije se mogao nadati bogzna kakvim seksualnim avanturama. (Bio mu je biološki sat obešen o vrat.) Ako mu baš beše stalo (iako neki tvrde da nije sve u dužini... ima nešto i u dubokom džepu), trebalo je to mnogo ranije da uradi. (Mada sam sigurna da mu svetski poznatih manekenki na krilu nije manjkalo; ni u čemu, sem u polnim centimetrima, taj nije oskudevao.) Ali mogao je i da nadžogeri koji sitniji dijamant tamo gde mesa manjkaše (za sve, i ne samo fizičke, nedostatke dijamanti su odlično pomagalo) -- žene bi nagrnule ko muve na med i oči razrogačile, nijedna mu ne bi našla mane. Gde penisa ponestane i gde gaće nisu tesne -- žene obara sa nogu kad dijamant blesne. Kladim se da su mu sve začas dosezale orgazmički grč. (A za to se nije morao naročito zalagati: samo otvori vrata od sefa.) Pa koga je onda mislio da impresionira? (Svetog Petra, izgleda. Ili već nekog sličnog službenika, pandana u svojoj veri.)
Ko traži veće izgubi iz vreće. Hteo da produži spolovilo -- prekratio život. I ne da je ostao praznih ruku nego skrštenih.

Ne pridajem značaj Osmom martu. Nikom ga ne čestitam i (naravno) ne želim da ga ko čestita meni. To svi oko mene znaju. Zato moji srodnici uporno pokušavaju da me nerviraju i među sve druge žene svrstaju. 

Uprkos mom opiranju, uručeno mi je nekoliko čestitki.(Osmomartovske čestitke iritiraju me gotovo koliko i cirkularne poruke za Badnji dan i Božić.)
1. Druga moja sestričina poslala mi nekoliko prigodnih stikera (gde ih samo nađe): Srećan dan žena (ovo je, sigurna sam, poslala s najvećim zadovoljstvom jer zna kolko ja negiram pripadnost tom skupu), Ženska banda i Žene su budućnost. Posle se, takođe u pisanoj formi, i crekala.
2. Bratić mi je, onako uzgred, takođe na Viberu, otkucao: Srećan praznik.Uz to je stavio neki đavolasti smajlić.
3. Sestra od ujaka čestitala mi je na Fejsu.

4. Sestra od strica čestitala mi je neposredno.

5. Najstarija sestričina čestitala mi je, samo da me najedi, telefonom. Htela je, kaže,  da čestita babi, a mene đavo naveo da se javim.

6. Samo jedna poruka je delimično prihvaćena. Čestitka je više implicitna. Ipak, nisam mogla da je ne odbijem. Ali sam poljupce zadržala (za to je svaki povod dobar, ne pravim pitanje).

Ne smatram ovaj dan svojim praznikom. (Iako biste se zakleli da sam žena, ja sam devojčica u godinama.) I ne nalazim u njemu ikakav smisao. Mirišući karanfil nijedna žena neće ostvariti ma kakva prava (nijedna neće obezbediti poštovanje, veću platu), nijedna se neće ratosiljati mobinga i seksualnog malretiranja.

Osmi mart se može nazvati Danom cvećara: jedino oni trljaju ruke.

Ignjat sutra opet ide na Marakanu. Prstima je odbrojavao koliko još puta spava. Večeras se zadovoljno smeškao što ostade samo mali prst.
E, da povedeš i mene, i ja navijam za Zvezdu, počeh da mu se šlihtam, samo da vidim hoće li pristati (nemam ja kad na utakmicu, imam druge planove). Šta treba da radim, da obučem neku crvenu majicu, a? Imam.
Moras da navijas, reče mi on, krajnje ozbiljan, poluuveren da će me to odvratiti. Pa naučiću, aman. Kako se to radi, treba li da dignem ruku uvis? Ne, kaže (stidljivi kao Ignjat ne navijaju ručno), moras da pevas. E, OK, nije problem. Vežbaću noćas (sutra će me možda preslišati).
Zvezdaa mii jee svee (kad bi se zezali; ne spadam u fanatike); Zvezdo, voolim tee (navijanje za Zvezdu je porodična tradicija, ali ne poklanjam, a naročito ne izjavljujem, ljubav ja tek tako)... Zveezdaa, Zveezdaa, pevaa Marakana... 
Dok tetka temeljno vežba, osvanuće zora rana.

Autom prođosmo kraj nekog čoveka s cigaretom u ustima.
A Ignjat povika: Ej, bre, ti deda, šta pušiš? Boleće te grlo i umrećeš!
Mala deca znaju, a  dede ne mare i nestaju.

Ne može više

Svakoga dana majka od Staše nešto zahteva. Sinoć je Staši pukao film. 

Mama je pozva: Staša, ajde da se kupaš! A ona očajno raširi ruke i zakuka: Jooj, ne mogu vicee! Ajde da ce kupac! Ajde da jedec! Ajde u vrtic!
Što je mnogo -- mnogo je. Razumem da nema deteta koje se ne oseća kao ono poetsko pseto. Fifi, gledaj pravo! Fifi, digni rep! Fifi... Majka hoće ovo, otac hoće ono... a dete sve mora. I kako da ne poludi kad nema odmora?!

Medalja koja nedostaje

Nakon priredbe povodom Osmog marta sva deca su mamama uručila čestitke i medalje. 

Staša dotrča da zagrli mamu i preda joj poklon. A onda se opet vrati nazad, među decu koja su čekala svoj red. Ode do vaspitačica, pogleda ih značajno, iščekujući, ali one je i ne primetiše. Pritrča potom, praznih ruku, zagrli i mene, ali shvati da mi ništa nije poklonila. Zastade, pa se osvrte i izvuče iz majčine ruke medalju (nije pravedno da majka ima dva poklona, a ja nijedan), te mi je pruži. Zasmejasmo se. Na medalji piše: Najboljoj mami. Vratismo je stoga onoj kojoj je namenjena.
Ali valjda i tetke (makar i ne bile najbolje) zaslužuju medalje. No ne računaju vaspitačice da se jedna tetka uvek ušunjava među majčinsku publiku i nemaju kad da prave poklone za širu rodbinu.

Sutra nikako nije praznik SVIH dama. Molim da mene ne računate. Ispravno je: praznik svih dama (samo uslovno prihvatam to imenovanje) sem onih koje se iz tog mnoštva svojevoljno izuzimaju.

Bele hrizanteme

Poslednja stanica trideset petice ujedno je i simbolčna: za mnoge krajnja, bez mogućnosti da s druge strane sačekaju autobus u povratnom smeru.
Kako sam sela na ono sedište naopačke, posmatram putnike: mahom usamljene žene, mnoge još u crnini, udubljene u sopstvene misli... 

U sredini, držeći se desnom rukom za rukohvat, a levom stiskajući buket cveća, stoji stariji gospodin. Razmišljam... Jutros je sigurno ustao ranije no obično. Servirao je mački doručak. Uz krckanje granula, popio je kafu, sećajući se dana kad su kućom odjekivali smeh i njeni koraci, kad su dve šoljice zveckale dok ih spuštaju na tacne... Brižljivo je odabrao i ispeglao odeću (da mu ona štogod ne zameri), počešljao se, a onda izašao na ulicu. S prozora je za njim gledala mačka, tupo, gotovo ravnodušno. 

Ophrvan uspomenama, išao je nogu pred nogu, kao da nigde i ne želi da stigne, kao da i nema gde da ode. Ipak, u prvoj cvećari kupio je cveće koje je ona volela... Sad je stajao sam, sam u tom autobusu punom tuge, sam u ovom gradu, sam na celom svetu, stiskajući u običnom papiru bele hrizanteme. Nje više nema, to je bio zvuk.

Dan je topao, divan. Po izlasku iz autobusa čeka te pogled na reku... Svejednako nekud teče, ne mareći za prazne čunove. Veslači su prolazni i kratkotrajni, priroda je večna i velelepna -- ničijim se odlaskom njena lepota ne da pomutiti.
Tiho je, prosto prijatno. Čak i pokoja ptičica zapeva, umilna joj pesma kao melem curi na rane usamljenika. Rado bih sela pod neko drvo, da, prepuštena sunčevim zracima, porazgovaram sa sobom i s večnošću. I gospodin s hrizantemama, slutim, došao je tim povodom. 

Pažljivo će odmotati cveće i udenuti ga u vazu, pa dosuti malo vode, natočene na obližnoj česmi. Onda će sesti na klupicu pa dugo naizmenično gledati u fotografiju voljene žene  i u samoga sebe. Dok zuri u breze, niko neće znati da je zagledan u prošlost, u minulu sreću, u negdašnju ljubav i bliskost. Niko neće znati, sem onih koji takođe gledaju u breze. 

Otkad nije čuo njen glas (sem katkad u proleće, kad zašušti mlado lišće na vetru). Otkad život nema mnogo smisla. Otkad se nije iskreno, zvonko, od srca nasmejao. S kim i da se smeje? Mačka kanda nema smisla za humor i nikad je nije obuzelo takvo raspoloženje (ili ga drukče ispoljava). Istina, spava mu često pokraj srca, ali ne uspeva da ga ugreje. 

Kad ode ona koju voliš, poguren i teških nogu, hodaš okrnjen i pust sve dok je jednom (negde iza zemaljskih granica) ne sretneš ponovo.
Tome se susretu ovaj gospodin nada, to priželjkuje, o tome sanja dok sedi na klupici zagledan u breze. Ona je tu, ali nema i daleka, a međ njima mirišu bele hrizanteme.

Tajna uspešnog i dugovečnog braka: svak ima svoj telefon, svak ima svoj nalog na Fejsbuku, Instagramu, Guglu, Viberu... i svak gleda svoja posla, tj. bulji u svoj ekran.

Imala je crveno-crne minđuše. I kupila (crne) pantalone i (crvenu) bluzu da joj se uz minđuše slažu. Žena!

Izaslanik donjeg sveta

Već nekoliko dana na jednoj od najvših grana naše jelovine prebiva sova. Svakoga jutra majka izađe na terasu i malo se posagne da vidi je li još tu. I taman što se (s onom kataraktom) obraduje da nas je napustila, otac izađe da proveri... i samozadovoljno je razuveri.
Majci smesta pritisak skoči na dvesta. Uverena je da ta ptičurina ima funkciju izaslanika donjeg sveta i verovatno strahuje da najednom ispod krila izvadi spisak kandidata za put na onaj svet, te prozove nekog od ukućana.
Pre neko jutro i ja izađoh da se upoznam. Šta radiš tu, mala (od milošte; pozamašna je, bogme), doviknuh joj. A ona mi ni dobro jutro ne nazva. Ozbiljna, namrgođena, merka nas redom sve i možda u sebi šapće razbrajalicu: Eci-peci-pec...

Sestra: Ona kaže da ne voli ledene kocke.
Majka: Ko nije jeo ledene kocke?
Ja: Rekla sam da ne volim, ne da ih ne jedem. (Ko da čovek mora voleti sve što radi.)

-- Dobar dan. Katarina ovde.
-- Dobar dan.
-- Imate li u kući nekog starijeg od 35 godina?
-- Imam. (Svi trenutno prisutni spadaju u tu kategoriju.)
-- Može li da se javi?
-- Ta sam.
-- Aha, zvučite vrlo mladoliko.
-- Hvala. (Neki kažu da tako i izgledam. Da ne pominjem kako se osećam.)
-- Od jutros smo u vašoj ulici.. (bla-bla) masaža magnetima. Ako vas boli kičma, bla-bla... Kako vi stojite sa zdravljem?
-- Stojim dobro (da kucnem u drvo, da ne čuje zlo), ništa me ne boli. I nismo zainteresovani.
-- Dobro, ali mogli biste da iskoristite relaks masažu...
-- Ne, hvala, spremam se za hor. (I znam da uz tu masažu sleduje i ono mentalno masiranje, a nemam nameru da išta kupim.)
-- Traje samo dvadeset minuta, pola sata...
-- Stvarno nemam vremena. (Ne zaboravite da je vreme novac. A nemam ni živaca, ako ćemo iskreno.)
-- Dobro, prijatno.
-- Prijatno. (Daleko vam lepa kuća i čudesni magneti!)

Kako se ljudi lože da su dobri potomci ako na Zadušnice prave piknik na groblju (i da su oni koji tog dana posmrtno izletište zaobiđu -- loši).
Setite se kako ste se prema precima odnosili dok bejahu živi... Možete li sad da se pogledate u ogledalu... a da ne spustite pogled?!

U busu kašlje neko napred i neko pozadi, a ja između dve vatre... Pognuh se i spustuh u sedištu niže, da me grip ne spazi i priđe bliže. 

O pokojniku sve najbolje... dok ga ne sahrane (u Aleji velikana). A onda tabloidi menjaju dlaku (samo) i izvrću prljav veš: vanbračna deca, ljubavnice, pedofilija...

Na redu su roleri

Najsrećnija sam kad nešto ručno stvaram (i pisanje tu svrstavam -- prstima udaram po tasterima) i kad učim. Zato nemam nameru da prestanem. 

I volim kad mogu samo na sebe da se oslonim jer u sebe se najviše uzdam. Samo kad od mene zavisi, mogu biti sigurna da će nešto biti obavljeno na vreme i kako treba. 

Kad od mene sve zavisi, lako mi je svašta učiniti. Htela sam da šijem, pa išla na radionice i završila kurs. Htela sam da sebi napravim vizitkarte, i evo me na kursu grafičkog dzajna. Nedavno sam naumila da sestričini od drveta napravim kućicu za lutke (i kompletan nameštaj). Ali ne znam ništa o obradi i spajanju drveta. To znači da ću morati da smaram zeta, te da će taj posao trajati i trajatki. Znam da ćete se smejati (i ja sam se smejala) što sam na Guglu ukucala: kurs za drvodelje. Nisam sigurna da sam odustala od te ideje. Pretraživala sam alat za drvodelje, kako se zavijaju šrafovi  i sl. Strah me da ne dođem do nekih para i rešim da pravim kuću. Već se vidim kako guglam: kurs za zidare. Volim sve sama. I ko će to meni bolje od mene?!
Ima preko deset godina kako sam na Kališu videla neke promotere za školu rolera. Tad sam rešila da ću jednog dana otići kod njih. I, mislim da se "jedan dan" baaš primakao.
Čovek se uči dok je živ. Ne planiram da prestanem. Nisam osetila želju, no, ko zna, možda na red dođe i skakanje s padobranom. Voziću rolere, u to sam sigurna. (Neki pakosnik mogao bi mi pripisati krizu srednjih godina, ali ja još ni s prednjim ne bejah u krizi. Uostalom, to valjda podrazumeva i jurnjavu za, osobito mlađahnim, muškarcima. A muškarci, ma kog doba, nisu uključeni u moje planove.) 

Moje sestričine će se radovati: čim proleće grane, na rolere tetka će da stane (pa ćemo zajedno uživati).

Ne verujete? Samo me gledajte (kako kraj vas jurim na točkovima)!

Ja kažem da dete može da vozi rolere putem između njiva, pre nekoliko meseci asfaltiranim (da bar neku vajdu od toga imamo, kad je narušio prirodnu lepotu). A ona poče da gunđa kako bi mogla kod kuće da vozi, dok ona kuva ručak. Ali nema asfaltiranog puta, u 21. veku (to je već druga priča)...
Većina ljudi postupa tako: slepo se držeći jedne situacije i ignorišući druge, propušta priliku da uživa u aktivnostima koje voli. Život je suviše kratak da sedneš i čekaš idealne uslove. Kad čovek nešto hoće da uradi, traži načina; kad neće -- nalazi razloge.
Nemaš asfalt pred kućom, ali imaš rolere, pa se snađi (i zgodnu stazu za vožnu nađi). Imaš samo dve mogućnosti: da sediš i kukaš (dok na rolere pada prašina) što nema tog željenog puta, ili da voziš putem koji ti je dostupan.
Ako neće put Muhamedu, onda će Muhamed (na rolerima) putu.

Ovo je era paradoksa: ne prestajemo da se slikamo, a jedne fotografije u albumu nemamo.