Књиге против телефона

Маша се, ко и многа данашња деца, ретко вози аутобусом. Зато јој је то авантура. И место да, као ја, гледа кроз прозор, Маша по аутобусу "снима" путнике.
У једном трену шапну ми: сви на телефонима, само ова жена (прекопута нас) на књизи (ко на хероину; по аналогији, како су људи на телефону, компу, интернету, Фејсу... тако и НА књизи). Насмејах се њеном запажању. А ко је, по теби, паметнији, упитах. Па ова жена, одговори она, ко из топа (можда што тачно зна шта ми паше и које одговоре више вреднујем). 

Јесте. Некад је много више људи у аутобусу читало (ја лично не спадам у ту групу, то не прија ни мојим очима ни мојој глави -- у аутобусу искључиво гледам кроз прозор или у се). Додуше, досетих се, ови што висе на мобилном, тј. Фејсу, сигурно нису били међу њима (тако да је ипак енигма каква је судба задесила толику негдашњу читалачку популацију у возилима јавног превоза).
Књиге (и у шуми, и на њиви, и на трави, и на шљиви...), браћо моја, књиге (у авиону, камиону... па и аутобусу, јашта), а не звона (мобилних телефона) и прапорци (друштвене мреже), одавно је Доситеј завапио.

Ako me iko prinudi da promenim navike u ishrani, to će biti moji sestrići. Zbog njih ću postati kanibalista: poješću ih koliko su slatki! ;)

Од ових бубамара више не може да се живи. Па само што ми из носа не испадају!

Ја не знам одакле су ове бубамаре, зграну се пре неки дан моја стрина. Из Азије (ђаво да их носи), насмејах се. Додуше, исправе им нисам тражила на увид (чистим метлом и не питам ништа; и оне су грунуле у нашу кућу без питања).

Imati i nemati

Moju sestru je pre neki dan, kad se vratila s posla, dočekao poklon (ne, nije joj rođendan, mada se opasno primakao). U ukrasnom papiru, s mašnicom. I osmesi muža i dece. A unutra mobilni. /Neki najnoviji, reče mi sutradan, pa mi i pokaza. Ne znam ja na to ništa da kažem do da je lep (moje poznavanje telefona svodi se samo na estetski sud)./
Svi se smeškaju, iščekuju njenu reakciju. A sestra se ne smeška, samo što se nije uhvatila za glavu. Jaoo, pa zašto si trošio pare, poče da gunđa, trebaju nam druge stvari, trebaju mi zavese (planirala da ih kupi do slave, da renovirano predsoblje dodatno ulepša)...
Kako zašto ti je kupio, reče Matija, zato što te voli /e da je meni  ljubav, takva bar upola (ne mora baš najnoviji model), da se ratosiljam one staromodne krntije od mobilnog/. Ni šest godina još nema, a na teška pitanja odgovara bez problema. Ako nećeš ti, daj meni, Mia je odmah želela da situaciju iskoristi u svoju korist (što su ti devojčice, na pragu puberteta; ne misli majčino praktično srce da smekša, no kako da se sama ovajdi). 
Dobro, hoćeš li sad bez tih zavesa ostati, pitam (a znam). Neće, kupiće joj muž i zavese. Pa šta se onda nerviraš i kvariš zadovoljstvo (i sebi i drugima)? Mnogim ženama često kuća postane opsesija i bitnija od njih samih (pa je samo glancaju, lickaju i kite). Mnogim ženama je teško ugoditi (mislim drugim ženama; ja bih se radovala i "šarenoj" laži, samo da je zelena). Imaju telefon, nemaju zavese, imaju zavese, nemaju saksije, imaju saksije, nemaju lustere, imaju lustere, nemaju tepihe, imaju tepih, nemaju novi, moderniji, leteći, lepši tepih u drugoj boji (koji sobi bolje stoji)... i tako unedogled. 
Mnoge žene zaborave koliko su srećne (i sa starim zavesama, i s otrcanim tepihom, i s rasklimanim ormarom...). Ne misle na to da neke druge žene nemaju čak ni muža (a onda ti džaba i najlepše zavese i najmoderniji telefoni).

А колико ти имаш година, упита ме и вечерас Маша (као да воли по рани да ми копа, милион сам јој пута једва преко језика превалила). Толико и толико (да не пишем број, одузеће ми пола дана), рекох. А одмах додадох: толико има моја крштеница и толико имам споља, али изнутра имаам... двадесет (добро, можда сам мало претерала, често немам више од седамнаест, али сам заокружила).

Не, одлучно се успротиви Маша, изнутра имаш толико (само да за то не чују моји органи, па да се годинама прилагоде), а СПОЉА имаш двадесет.

И шта ми онда преостаје до младост која вечно траје?

Зна шта ваља

На часу народне традиције требало је да четвртаци напишу понеки стих о фијакеристи и кочијашу. Једна девојчица је за песму добила петицу. А учитељица је и друге мотивисала: хајде, хоћу да упишем још неку петицу!
И моја се сестричина онда наканила (неће деца да се претерано залажу ако нема конкретне награде). Тако је настао дистих о будућем фијакеристи, који је при избору занимања надасве ценио удобност (тј. мекоћу радног места илити радне подлоге, са које ће ретко дизати задњицу).
Од малих ногу фијакериста је реко: ја то могу јер седиште је меко. Меко, бато, па да вози и на крај света; коњи каскају, он седи -- шта му смета.

Малопре ми мајка отвори врата и својим гласом немилосрдно разори таму у мојој соби и мојему уму. Шта радиш ти, рече, стојећи у светлећем оквиру одшкринутих врата, пола два је. Спавам, зар то није очигледно (а немам обичај да у сну гледам на сат). 

То се одавно није десило, да преспавам пола дана. Можда зато што ми овог јутра нису раном зором убацили децу у кревет, а уморна сам од живоотааа (мора некад и да се прописно дремне, колико снага да се поврати, док ми судија у рингу не одброји превише).

Биће, надам се

Породица једне дивне младе жене спрема се да прослави Светог Луку. Правиш ли сама колачиће, питам је. Прави са свекрвом, она каже. 

Ех, како је то лепо (не треба ми много да почнем да сањам). И ја бих правила (рецимо... за Светог Василија; а и за друге прилике: хурмашице, пироге, баклаве...) са свекрвом... али је немам (да преиначимо једну народну изреку: говорим о купусу, а чезнем за месом). Не пропуштам ниједну прилику да се (често без мере, чак окрутно) нашалим на свој (уседелички) рачун.
Млада жена ме подсети на мој приоритет и приви вербални мелем на моје самотно и ојађено срце: биће (кад дође време, и ја се надам... шта ме кошта) и тога (свекрве, дакле оног којег је родила... мени за љубав, надам се).
Биће, нада последња умире (а како зна да буде дуговечна, можда ме и надживи).

Siroti mali čovek i čežnja za visinama

Opet smo nas dve bile u biblioteci. I dok sam na računaru tražila neka dela, ona uoči jedan popunjen listić. 
Naručio čovek Fausta (i napomenuo: s predgovorom, da mu slučajno ne uvale neki falični primerak, iz kojeg je neki neznani debil istrgao koju stranu, možda baš predgovor). I potpisao se: prof. Veljić (tačka mu je, doduše, bila ispred v, a ne iza f -- s pravopisom, očito, ne stoji najbolje).  
Vaau, profesor Veljić (polaže pravo na izuzetno poštovanje, ko da se preziva Jerotić)! Kanda je očekivao da se, shvativši s kako uvaženom osobom imaju posla, svi bibliotekari namah polome, oblećući oko polica i pentrajući se po merdevinama, ne bi li ga što brže i kvalitetnije uslužili, ne bi li našli Fausta najboljeg od svih, s divnim koricama, devičanski (netaknuti) primerak... Nije to bilo ko (pekar, lekar, apotekar...) i zaslužuje samo najbolje. Svi drugi su obične golje, niko i ništa, sitna boranija... Profesor Veljić je... PROFESOR, eej!
I meni je srce zaigralo. Profesor Veljić je bio ovde! (Čast mi je, izgleda da smo koristili isti komp.) A niko pred njim crveni tepih nije prostro. I nigde trubača da zasviraju, nigde cveća, nikakvih počasti. Eee, narode moj, zar tako poštuješ najbolje?
Profesor Veljić, uvređen, možda je onda odlučio da tiho, neprimećeno (baš kako je i ušao), napusti biblioteku, i to bez Fausta. Ići će na neko drugo mesto, gde će znati da se s njim ophode onako kako to njegova titula zaslužuje i zahteva. (Naći će neke stare sveske, možda i iz studentskih dana, prevrnuće neke stare beleške, snaći će se... Na času ga ionako niko ne sluša.)
Pre nekih desetak godina dočula sam da se u jednoj srednjoj školi mlada profesorka pri upoznavanju obavezno predstavlja kao: Jelena (ili Milena, ili Vesna, Jasna... nebitno) Perić (Milić, Spasojević... nekako), diplomirani sociolog. Ljudi obično izgovore svoje ime, češće nadimak, koji sagovornik gotovo nikad ne zapamti. E, ovu su sigurno pamtili iz momenta. Pretpostavljam da su jedva čekali da im okrene leđa, pa da prsnu u gromoglasan smeh. Pa zamislite da se rukujete s čovekom i on vam pola sata saopštava osnovne biografske podatke: Pera Perić, vodoinstalater, treći stepen stručne spreme, Laza Lazić, diplomirani inženjer biohemije i farmacije ili diplomirani inženjer prehrambene tehnologije. E, junače, vreme je novac, nećemo se predstavljati letnji dan do podne. 
Ne razumem te ljude. Pa koji si ti kurac, što je jedan moj rođak (kad ga uhvati piće) imao običaj da kaže. Smrdljiva vreća govana (izvinjavam se svima, naročito nosevima, koji teško podnose ovakve neprijatne istine), rekao bi drugi čovek, naročiti samouki filozof što godinama zauzima istaknuto mesto u mojoj usmenoj literaturi (i ne samo tu). Jesi li rođen kao čovek, nije ti dato da tu sudbu izbegneš i definiciju preinačiš u mirisno cveće. I šta se onda koprcaš u nameri da se predstaviš višim i eteričnijim nego što si (debelim crevom za tlo vezan ko za majku vrpcom pupčanom)? Što je čovjek, ko slabo živinče... Mali si, sitan, i nebitan (u OVOLIKOM kosmosu).
Treba li sad svako da ispisuje svoja zvanja i počasne titule, upita se moja drugarica. Ja treba da napišem (ne propusti priliku da se okiti samoironijom): ta i ta, nezaposlena. I poče da niže: mesar Tešić, manikirka... recimo Maja... Onda, da i ja dodam (kojeg uvaženog člana biblioteke): Pera pekar, Mile mlekar, Radisav kasapin (čekaj, pa to je isto što i mesar? nema veze, zvuči mnogo opakije, kao da ovaj kolje, a onaj samo tranžira), tetkica Mica, školska spremačica, večiti student Vasa, Cajka, pevaljka skromnoga glasa i zanosnog stasa (zbog prvog joj niko ne zamera, što je problem isključiti ton), Kosovka devojka (iako u blizini nema nijednog ginekolga koji bi to potvrdio), Majka devet Jugovića (prilaže, nek se nađu, krštenice kompletnog poroda), Minja daktilografkinja, Verka vešerka, Mirka kasirka, Janko kujundžija, Strale bunardžija (pokojni doduše), zidari Raka i Dragutin (upokojeni takođe, zajedno pivo međ ciglama pili, pa i pred knjigom jedan drugom da drže strah), Žika staklorezac, Mitar rabadžija (ustavio konje na Kalemegdanu, zamolio poznanika da ih pripazi, dok on samo časkom skokne), Ilija kolar,  pinter Obren...  I tako redom: otorinolaringolog, pesnik, šumar, brica, gumar... Ljudi većine ovih stručnih profila verovatno su po prvi put, i ne svojom voljnom, kročili, ili pre nagrnuli, u biblioteku (sem tetkice -- ona je, bar ponekad, morala da počisti), zahvaljujući mom tekstu; nadam se da mi neće zameriti zbog prisilnog uvođenja u ovu kulturnu ustanovu. (Jednog od pomenutih lično sam, radi vlastitih interesa, učlanila. Što među nabrojanom družinom gotovo da i nema visokoobrazovanih kadrova nije nikakva diskriminacija; želela sam, da, bar fiktivno, oni niži (ne)intelektualni slojevi dobiju prednost i priliku da se nađu tamo gde ih inače nema (kad da stignu, moj brajko, od čitanja se ne živi... sem ako si, recimo, spiker), a naročito mi je zadovoljstvo bilo da iz kandži zaborava, bar na tren, otmem neke zanatlije koje su gotovo izgubile bitku s modernim dobom.)
Tačno sam ga zamislila (profesora Veljića, on je naš junak), kaže posle moja drugarica. Ima oko šezdeset godina, radi u nekoj srednjoj školi (sed je i nosi naočare, da dodam; štrkljast je, usukan, povijenih leđa, dugačkog nosa na čiji vrh spusti naočare da preko njih učenike, kad ustreba, pogledom prostreli). Verovatno treba da predaje Fausta, pa traži neki predgovor, da se podseti... 
A možda je samo oduvek želeo da bude profesor, a nikad to nije postao, primeti jedan momak (da ne kažem čitav čovek). A daa, to nam nije palo na pamet, a vrlo je moguće. Hteo je da bude kapetan lađe... ali su mu dali pogrešan predgovor (ako ne beše i istrgnut). A kud ćeš bez kursa i GPS-a, bez kompasa i bez mape (ko da golim guzom zađeš međ pijane ljude), moj (možda nesuđeni) profesore...

Obrt(anje)

"Obrt u ljubavnom životu Veljka Ražnatovića: ovo mu je sad devojka." Ne znam koja je (ne klikćem na takve mamce, bar ne uvek i ne često :)), ali ga molim da smanji broj obrtaja -- zavrte nam se u glavi od svakodnevnih tekstova (i novih devojaka).

Ne znam koliko teško njemu pada ta promenljivost, ali kanda je preterao i nameće potrebu za novim narodnim poređenjima kojima bi bio dočaran sepen ljubavnog angažovanja Cecinog mladunčeta: ovaj žene više ne menja ko čarape, menja ih češće. ;)

I ne znam koliko godina sad ima (cenim ne više od dvadeset pet), ali ako nastavi ovim tempom, dojadiće nam ta jednoličnost stalne promene i obrtanje (u želucu).

Očev prst i cepanica

Izvadi mi iz prsta cepanicu, reče moj otac. Evo je ovde, vidi se, možeš i noktom. Ali ja je niti vidim niti sam je napipala. Ma beži, brecnu se on, ti si ćorava ko i ja (pa znaš šta, ja naočare koristim samo ponekad kad čitam; ne dešava mi se da po čitav dan vadim trnje iz prstiju). A ček da vidim je li taj prst, napokon se pokoleba. I posle ja ćorava. 

I stavila sam naočare, baš da vidim je li kako kaže. A nije, ništa iz prsta ne viri, jedva i s naočarima spazih. Možda se sad zalomilo, ostade otac pri svojoj tvrdnji, videlo se. E, sad se ne vidi, ja mogu samo iglom da ti "kopam" (haha, dobra mi metoda zastrašivanja i način da se kurtališem pacijenata), ako hoćeš. Neće (neka još koji dan odstoji, dokle malo ne zagnoji). Pa tako sam i mislila (junačina).

Zašto debeli (i još poneko) ne pleše

Na rekreativnoj, kaže Maša, jedan mali je pitao da plešu. I šta si rekla? Neću. Pa što? Šutnuo je u dupe, sve devojčice je šutnuo u dupe. /E, čestitam, dečko, baš suptilna metoda! I vala si se potrudio da se nijedna ne oseća zapostavljenom i neželjenom./ A posle ih sve pitao da plešu i sve ga odbile. E, pa devojčice ne zaborаvljaju lako, naročito modrice. Očito je dečko imao pogrešnog instruktora, a nikad ni čuo nije za bonton. Zar se tako udvara? 
Koji je razred, pitam Mašu. Prvi. Prvi? I već tako smeo i već tako strmoglavce poleteo! E moj brajko, ne stiču se tako simpatije niti ugled glavnog baje (a očito ni plesačko iskustvo). Kanda je bukvalno shvatio ono: ko se bije, taj se voli. Ne, nee. Kog šutiraš, toga boli... i sedećeš sam dok traje ples. 
Za to što ga je odbila, Maša je imala tri razloga: nije htela s njim da pleše jer ju je šutnuo, jer je nevaljao i jer je debeo. E, sad, ovo treće nemoj da mu zameriš. Nećeš ti za njega da se udaješ (pa da brineš što ti neće biti vitak i naočit, a što će ti frižider čas posla isprazniti, grcati u salu i imati visok holesterol)! Plešeš, ali se ne zbližavaš. Doduše, ja prva ne bih bila učtiva (ne što je neko debeo već ako me ne zanima). 
Plesala sam jednom u četvrtom razredu, s nekim ko mi se sviđao (i sviđao se svima u razredu, pa i školi). I to je bilo prvi i poslednji put. Ne znam ti ja to i nije za mene. Čudo je da sam tad bila tako smela. A sad i kad bih se osmelila, ne bih htela... osim na pustom mestu, među četiri zida, u četiri oka... ako će mi partner biti tolerantan na bol (kad mu stopalo zgazim, da se ne dere ko magarac, već da muški podnese moj zanos). A možda bude i neki drti densing (pa otkud znam, možda sam nadarena, nisam probala), ko zna (kanda se tu ne insistira na nepogrešivosti, važno da je drti, mogu da se potrudim).

Жена ко авион

Жена је имала триста двадесет килограма. Дечко (да, имала је и дечка -- живот је неком мајка, неком маћеха) ју је бодрио да се гоји. Онда се појавио нови дечко (она педесет две године, он четрнаест мање -- живот је неком мајка, неком маћеха), који је бодри да смрша. /Што мушкарци знају живот да ти улепшају, али и да га упропасте: угој се, смршај, угој се, смршај (ко да је жена балон, па надувај, испумпавај).../ И смршала је сто десет килограма (засад). Са двеста десет, наравно, још увек изгледа као авион (не мислим фигуративно; више нека олупина). Ал' има ПИЛОТА (живот је неком мајка, неком маћеха).
Лепо је говорила моја баба да се од љубави не живи. Од љубави се мршави (па може и да се сконча, ако претераш с љубављу)!

Фикус и ја, тј. он против мене

Уђох вечерас у кухињу, а мајка се на мене обрецну: зар мораш сваки пут да га закачиш? Кога, изненадих се (о чему ова жена прича; у кући нема никог сем нас троје, а тата спава). Фикус!
Тек тад и схватих да га је наџогерила тик уз врата и то тако да напола штрчи, тј. заклања ми пролаз. Зар мораш да га ставиш баш ту куд ја морам да прођем? /Умем и ја да се брецам (поготово кад ми ограничавају слободу кретања, а желе да не угрожавам друге). Зар у кући не треба човек да буде врста која доминира (и којој се други уклањају с пута)?/

Изађем, па ме опет нешто натера да уђем, и опет закачих тог лиснатог смарача, тог узурпатора мог простора (што се шири по мом ходнику, нарочито јер зна да ужива заштиту газдарице).
А стварно сам се трудила да га избегнем. Некако се заносим ка њему (а нимало ми није заносан, да не буде забуне, напротив -- листови му ружњикави, тамни, не цвета... дакле само смета). А и он, трећи пут сам лепо видела, колико год се ја одмичем, толико се он пропиње, не би ли ме докачио.
И после вероватно ужива кад његова власница на ме оспе дрвље и камење. Ако све то скупим на гомилу, па "узвратим ватру" истим наоружањем, тешко обома.

Мачка у фрижидеру

У време које сам одабрала (шта одабрала, огладнела сам ко вук) за ручак кантина беше готово празна, па отуда јасно чух разговор за суседним столом.
Док је момак јео  кроасан, девојка прекопута њега, спремајући се да загризе своју ужину, мирним гласом рече: знаш да је моја сестра успела да затвори мачку у фрижидер?
Не знам за њега, али мени сместа у грлу застаде залогај (пите од бундеве). И погледах девојку, ишчекујући нестрпљиво и с надом наставак, док она није журила с новим информацијама (кад зна што ми не знамо). Пет сати је била мачка у фрижидеру, напокон додаде. Добро је мачка, најзад рече, и мени лакну (па наставих да жваћем). Мало потресена, али добро. Момак такође настави да једе.
Црна мачка (без обзира на боју длаке)! Власница отворила фрижидер да узме штогод за јело, а мачка се крај ње ушуњала (вероватно истим послом). Само, није рачунала мачка да газдарица врата отвара споља, а има и најмање педесетак кила (дакле снаге). Шта ће маче (килаво), чак и да скаче? Не знам након колико времена би се следила. Мислила сам да толико сати не би могла да преживи.
Сестра (девојке која данас ни слутила није да ће убрзо постати књижевни лик) је у неко доба приметила да љубимице нема на видику, па се дала у потргу за њом. По читавој кући облеће (ваби и по тераси и по подруму...): мац, мац... а мачка цвокоће (колико је могуће кад су ти вилице слеђене) згрчена на другој полици у фризу (и проклиње шунку, за којом је шапом посегнула... и газдарицу, која на линију пази сад -- због тога мачка може да заглави у Хад).
Мачка је имала више среће него користи. Саветујем мачке (ако им је живот мио и радо би на раменима (нису им баш изражена, ал' тако се каже) сачувале живу главу) да за власнике не бирају слабојешна, мрљава створења (поготово ако су заборавни и занесени; нека им канаринаца у кавезима). Ти што само мљацну два-трипут на дан, можда неки кексић с ногу, нису подобни (и могу, ма колико нехотице, да угрзозе живот радозналој, гладној или просто алавој, животињи). Да су паметне (и да њих неко непто пита), мачке би преле само онима који се вазда примичу фрижидеру, у њега завирују и нешто ждеру (тако би унесрећена мачка имала више прилика да се избави из невоље и више шансе да из фрижидера, и то пуна стомака, шмугне). Студенти су идеалан избор: од самог погледа на хрпу скрипата расте апетит и дневно превале силне километре између поменуте гомиле и фрижидера (за који се увек радије опредељују). Ништа толико не подстиче глад као градиво које треба (често за врло кратко време, колико обично остане услед сталног пребацивања од данас за сутра) усвојити.

Маша се вечерас вратила с рекреативне наставе. Учитељица мало смршала, чини ми се, примети (готово забринуто) мој зет. 

Е, добро је и жива остала! Па ја кад чувам више од једног до петоро сестрића (све зависи ко је у комбинацији), останем без гласа, живаца и ногу! Како ли је онда њеној души,само помисли.
И реци: хвала богу што сам каменорезац (и што мртва уста не говоре,а камоли хоризонтални "клијенти" на главу да ти се пењу)!

Почели чункови да пуше, пожали се вечерас моја мајка мужу.
Шта им је то требало, још су они млади, добацих ја из шпајза. ;)

Hangar za babadevojke

Nedavno sam u nekoj prodavnici igračaka tražila jednu društvenu igru (onu koja nazivom sugeriše uzdržavanje od ljutnje, ali je, uprkos tome, redovno prouzrokuje među igračima). 

Imaju neku plastičnu tablu, s pingvinima i kockicom u kupoli, koju stisneš, pa kocka odskoči (deci je to zabavno, ali jedna drugarica reče da time igra gubi čar, ona voli kocku da zafrljači...). Imaju inače, ali ne i trenutno. Treba, rekoše, da im stigne sutra ili prekosutra.
Odem ja nakosutra i pitam je li stigla. Jeste, rekoše sve prodavačice uglas. Je li vaš muž bio juče (da pita), upita jedna, osmehnuta. Ne, ja nemam muža (sem ako mi to nije bio budući). Izvinitee, pokunji se žena. Ne znam ko me tera da insistiram na tačnosti biografskih podataka i da svima pred nosem (prkosno, izazivački?) mašem (svojim negativnim bračnim statusom). Dovoljno je bilo da kažem: ne (toliko sam morala; ko zna na šta je taj ličio, neću da ga zamišljaju u mom bračnom krevetu, koji i nemam). Ali ja moram da naglasim da ga NEMAM (i koji će mi... i šta bih s njim... nisam baš sigurna).
Međutim, čudno mi je što mi se ljudi onda izvinjavaju, kao da je uvreda ako ti pomenu nešto što nemaš. Doduše, možda i jeste uvreda jer izgledaš kao da imaš dovoljno godina da imaš i muža... a nemaš ga -- to je nedopustivo i svakako pokazatelj tvojih osujećenih želja i stremljenja... (Ja kud sam stremila, dobro se nisam, u ambis, strmoglavila.)

Jednom se desilo (i o tome sam davno pisala) da odem kod lekara (iz nekog banalnog razloga; to od čega ja bolujem, to se ne leči, naročito ne medicinskim sredstvima), a sestra na šalteru ne može da mi nađe karton. I traži, traži (a muka je uhvatila, preznoji se od tolikog, neželjenog i neplaniranog napora... i kafa će da joj se ohladi)... Da niste pod svojim devojačkim prezimenom, obrati mi se s nadom (da će me se konačno ratosiljati). 
?! ?! ?! TO je moje devojačko prezime, rekoh,  jetko, ledenog i glasa i pogleda. Izvinite, sestra samo što ne propade u zemlju (sramota me je što mi je tako lepo, što imam ko da mi cepa drva i, kad zatreba, da me bije, a ti nisi imala sreće -- nijedan te hteo nije). Pognu glavu i nastavi da rovari po kartoteci. To je uobičajena neugodnost udate žene (koja već liči na babu, nosi prave suknje do ispod kolena, stabilne i praktične štikle, kosu ni do ramena, naočare, eventualno brkove... ali MUŽEVLJEVO prezime) pred nesrećnim babadevojkama (od kojih neke izgledaju ko avion, rekli bi muškarci, a ne misle uvek na gabarit). 
Ništa, ništa... ajde ti u mišju rupu (međ stereotipe i predrasude), a ja ću natrag u svoj hangar.

Smrt i pravopis

Recimo da me progoni neki ubica (recimo da nema pametnija posla ni primamljiviju metu), a da imam koji tren za telefonski poziv (u pomoć, upomooooć), izgubila bih glavu. 
Prvo, jer ne bih nikog zvala (pa nisam luda, da mi skinu najmanje dvadeset dinara čim zinem), no bih cimala (jednu sestru, drugu sestru, majku, zeta... svi imaju promocije i povoljne pakete) pa dok to neko vidi (ja za to vreme, razume se, ne prestajem da bežim, posrćem i padam ko na filmu) i dok me pozovu ... biće vreme za sedmodnevni pomen. 
Ili bih poslala SMS. Međutim, kako bih bila u ogromnom strahu, sigurno bih (dok mahnito kucam) grešila ko luda, a poruku s pravopisnim greškama ne bih poslala ni u smrtnoj opasnosti. Dok ja sve ispravim, jebiga (i gospodi pomiluj). 
Sačuvala bih ugled pismene osobe, a izgubila život (mio, ma kakav bio).
I onda na spomenik mogu da mi uklešu: pritiska je zemlja teška, al' u poruci nijedna greška; sad pišemo kako nam se piše (inače familiju držim na oku, ocenjujem crvenom SMS-ove i statuse na Fejsu), na pravopis ne pazimo više!

Hoće da se ljube?

Maša ima običaj da sedne tik uz televizor. Nešto gricka ili meditira, pa u ekran pogleduje. Pre neki dan beše neka serija, pa kad joj se učini da će uslediti scena koja nije podesna za njen uzrast, upita: hoće da se ljube, da premestim? /Jašta da hoće, to koristi svaku priliku. Sad, znaju i da prevare očekvianja./ Ma šta premeštaš, rekoh, gledaj. Bolje nego da se tuku. /I da sad mi nismo tu, bi li premestila? Bi, tobože ona potvrdi, sklanjajući prste s očiju (već ih je bila namakla, za svaki slučaj, da je ko ne prekori; to je vid autocenzure kojom se predupređuje porodična). Kako da ne!/
Ako počnu da se skidaju, e onda premesti, dok još ima vremena (da ne preterujemo sa slobodama, i da ne bude više štete nego koristi).

 

Због крсне славе страдају главе

Крсне славе на селу, а можда и у граду (будући да су и грађани дошли из села, покушавајући из њега да побегну, али џаба, кад село из њих неће), у данима који им претходе узрокују велик физички замор, а неретко и озбиљне телесне повреде. То се све жене узврте ко да ће за славском трпезом седети (а више по кући цуњати и загледати, прстом по намештају повлачити) све сами чланови неке велике санитарне инспекције.

Митровдан се примакао, па моја мајка решила да генерално (али корак по корак, ма како клецав) кућу сређује (у, још је и добро; некад је пакет мера укључивао и кречење бар кухиње и ходника; старење и слабљење домаћице негативно утичу на степен хигијене, али зато благодатно на моје живце). Већ данима се бактала по двема собама, од споредног значаја за славу. И данас јој се прохтело да брише плочице у купатилу. Зато је довукла мердевине. Е, дај то, рекох, ја ћу ти обрисати. /Мислим, није да сам за тим жарко жудела и нисам том послу ни вична, али шта ћу... Само фали да се покрши, па да не могу ни да је сакупим, а камоли саставим. Или, не дај боже, да заглави у болницу, па ја да кувам, перем, пеглам.../
Шта ћу, одем до купатила, осмотрим мало уоколо, да видим одакле и како да почнем. Она већ припремила средства. Гледам и покушавам да сконтам како то да обавим: вангла с водом, зелена крпа у њој... Ево, на крпу сипаш ово и бришеш, рече мајка и даде ми неки арф. И тако арф и ја кренемо удруженим снагама да бришемо и бришемо. Међу пауцима зачас наста паника и сви се устрчаше куд који, не би ли живу главу на раменима изнели, а оставише куће и кућишта (од читавог насеља за трен не остаде ништа, ни камен на камену, мислим мрежа на мрежи: то све живо, и мало и велико, преко плочица, преко фугни у неизвесну будућност бежи). 
Богами, брзо се уходах. Али врло брзо и огребах надланицу леве руке. Већ тад сам помислила: кад год сам се неког сличног посла латила (дакле сваке десете године), било је више штете него користи... Што се не попнеш на мердевине, навалила мајка. Али ја нећу (да ми се памет соли, 
па чак и да је укусније), тврдоглава. Шта ће ми: станем на каду, станем на ве-це шољу, мало се ослоним на машину... и дохватим сву прашину. Него ми се нека иза бојлера баш била завукла, не можеш је досегнути (а видим да се жути ко смиље). Ставим крпу на штап од метле, па почнем да џарам, с једне стране, па ајд и са друге, де мало боље, још мало је остало, само мало да се протегнем... Проклета ми нога у зло доба омакну с каде ван ње (то сад реконструишем догађај), па сурвавајући се дограбим, инстинктивно, црево од бојлера и то ваљда ублажи пад, те се скоматам (окренувши се за сто осамдесет степени), али практично седнем у каду. И истог трена почнем да се церекам. (Ма ни огулила се нисам.)
Мајка, на онај тресак, излети из кухиње да види шта се збило. И види ме како у кади седим, ко да правим предах и чекам чај, а ноге ми преко ње пребачене висе и једна папуча спала ван каде (а друга, утврдих кад се из каде дигох, у њој). Длака с главе ми није фалила, ни ушинула се ни ишта уганула. Тек вечерас при купању открих малену модрицу изнад чланка десне ноге. /То што ме мало болуцкају лопатице, а вала и грудни мишићи (на које је поменути рад свакако оставио позитиван ефекат), има други узрок: гурај ону крпу лево, гурај десно... а руке ненавикле на физичке послове и напорне учестале покрете, изузев колико да прсти ударају по тастатури./ Ја се смејем, али с врха црева вода капље (канда сам га мало истегла).
Мајка после прича сестрама: мислила сам да омањим посао за славу (зато ме ангажовала, посао ми наметнула и живот угрозила). Биће да си хтела да омањиш број људи за асталом (и упола смањиш потребу за тортама), рекох. Али ко да сам коприва: гром око мене врда. Ето, а да сам ја била на твом месту, рекла после мајка, ти би рекла (јашта да бих) да сам трапава. Једна је сестра питала "што сте је пустили" (да се упушта у оно што не уме и не воли), ко за дете којем допусте да чачка око струје.
После сам брисала врхове регала и озледила десну шаку -- шикнула њоме и крпом преко неког ексера (за који качим новогодишње декорације).
Па ја нисам рођена да будем чистачица, закењках мајци, кад се појави након мог јаука, да види шта је сад. Ја ништа теже од лаптопа не дижем (лаптоп је у изреци заменио негдашњу кашику). Терају ме да се бавим кућном хигијеном и замало да ме отерају на онај свет. А замислите да сам звекнула главом, расцопала је... да сам покршила кичму... или да сам од задобијених рана преминула? Није да сам баш размишљала какву бих смрт волела, али да умрем из тако прозаичног разлога... и да се о томе још у новинама чита? Па срамота.

"Telo se sprema za menopauzu decenijama ranije". Pa čekaj, čim se okonča pubertet ili možda čak od samog rođenja? /To me podseća na ono: čovek umire od kako se rodi./ Ugleda dete prvi put svetlost dana, baci pogled na sat (pardon, na displej babicinog telefona) i odmah zarida: jao, sad će menopauzaaaAaAaAA!

A ako se ne spremi (mrzi ga, lenjo, neodgovorno...), sve preskoči! ;)

Pred spavanje

Naleteh na netu na spisak nekih rituala koje uspešni ljudi obavljaju pre spavanja. Rekoh, daj da zvirnem; možda sam već uspešna, a i ne znam.
Između ostalog, provode vreme sa porodicom. Psiholozi navode da ništa ne smiruje kao provođenje vremena sa porodicom (ništa o tome koliko razdražuje duvanski dim koji članovi moje porodice izdišu i koji se širi po celoj kući, pa me po ćoškovima presreće i guši) ili ljubimcem (već poduži period nemam ni kučeta ni mačeta, što se bukvalno i da promeniti, ali ono figurativno je rana neprebolna) pre spavanja. Čak (ovaj što je pisao sigurno je u dugogodišnjem braku, koji mu je na nos izašao; "čak" snižava vrednost partnerskih razgovora) i ćaskanje sa partnerom u postelji može vam pomoći i učiniti vas bezbrižnim. Eej?
Zavrnem jorgan s desne strane, zavrnem s leve, bacim pogled i pod noge (šta znam, možda se, đavo, tamo zavukao, ko zna šta je naumio)... I NEMA GA!

Uspešni ljudi imaju partnere, da s njima na jastuku ćućore; meni sad preostaje nesanica i noćne more.

Svi su muškarci partizan(ovc)i

Dan već miriše na zimu i sneg. Dok u biblioteci čekasmo knjige, sedosmo da predahnemo. A toplo nam, tačno bismo mogle zaspati, obe priznasmo. Znaš da ovde može da se čita, reče moja drugarica, i pokaza u drugi deo prostorije, tamo negde (zamislih ušuškano gnezdo) iza polica. Ali ne može da se spava (a to bi mi sad više pasovalo), nasmejah se. (Jedino da na krilu držim knjigu i glumim kako odmaram oči od čitanja.)
Prsnusmo u smeh obe kad ona predstavi scenu u kojoj neko redom gurka u rame i opominje one koje, s knjigom u ruci, dremež  savlada: čitaj... čitaj... čitaj (pa ovo je biblioteka, moj brajko, nije hostel)!
To je podseti na jednu drugu situaciju, o kojoj je nekad od nekog čula, i zapovednu rečenicu kojom se izriče zabrana (određenih seksualnih aktivnosti). Elem, pročulo se u narodu, nekad davno pretpostavljam (sad u eri interneta bioskopi su, nažalost, bez obzira na potrebe koje zadovoljavaju, većini postali izlišni), o sadističkom iživljavanju babasere, odnosno žene za sve (obaveze oko održavanja higijene) u bioskopu "Partizan" (od kojeg časne i poštene žene i danas, kad kraj njega prođu, odvraćaju pogled... ali ga ispod oka koji put krišom gleducnu). 

Taman počne projekcija (to sam ja tako zamislila), posetioci se taman udube (od samog početka, ne što im je koncentracija na zavidnom nivou, no što u filmovima nema nekog okolišanja i odugovlačenja: in medias res, pa u glavu (ispod pasa) tres),  urone u maštarije lako kao u bioskopsku tamu... Kad, eto ti od vrata babe (u plavom mantilu i borosanama, s ladnom trajnom kojoj već prolazi rok, a neki misle da je ipak s punđom) s upaljenom lampom (i da je goloruka, efekat bi bio isti kao da je po gledaocima, iz one kofe spuštene kraj ulaza, pljusnula ladnu vodu, kojom je upravo izbrisala hodnik). Tromo se gega od reda do reda, uperi u prvog (ne)srećnika lampu i tupim, mehaničkim, a unjkavim, glasom, ravnodušno (prema svemu, sem prema flekanju sedišta i poda) naredi (strogo, da ti se noge smesta odseku, a i ruke te, baš kad su ti najpotrebnije, izdaju): ne drkaj... pa svetlosni snop prebaci na drugog (kojem jednako pokvari zadovoljstvo), i tako redom: ne drkaj... ne drkaj (vremenska pauza između zabrana odgovara prostornom razmaku između redova)...  ti, ti tamo, da li ja turski govorim (ma samo da ne ostavi metlu ispred, gađala bi ko epski junak kroz prsten jabuku), ostav!

I zamišljam dalje kako ih kinji, sve vitlajući lampom i osvetljavajući sramotu (od koje se mnogi možda nikad ne oporave i ne usude ponovo da dođu): zatvaraj šlic, vraćaj nož u korice, ajmo svi ruke gore, da vidim gde su, da vidiim... Ovde ste našli! Pa nije luda posle da riba, a već se namnožilo fleka na itisonu (još nisu bili izmislili veniš), poguli zbog njih kolena (neka mi oprosti, ali kad je već klekla, bolje da se osevapila i tim ljudima u pomoć priskočila).
Lude li žene! Saosećam s mukama pomenutih filmofila i poštovalaca narodnooslobodilačke borbe (nakon Drugog svetskog rata, to je verovatno najveće okupljalište partizana). Pa to je kao da odvedeš dete u poslastičarnicu i taman kad ono zine, već spremno da se prepusti iščekivanoj slasti, klepiš ga po ruci (iz koje mu ispadne viljuška): ne jedi baklave, ne jedi baklave!

Od biblioteke i bioskopa stigosmo do internet kafea. Radila je ona (moja drugarica; u vreme masovne upotrebe interneta baba je verovatno već odavno bila penzionisana, možda i s beneficiranim stažom -- nije lako život provesti s drkadžijama -- ala oni sad šTucaju) tamo davno (a i u Takvudu, bilo je raznih (ne)zgoda; nije tajna da mnoge ljude uzbuđuje intimnost na javnom mestu). I kad jednom ode s tacnom punom šoljica i čaša da usluži nekog Arapina, prenerazila se. Na ekranu pred njim gomila, kaže, isukanih k..čeva (ju, kako to opako u genitivu množine zvuči: sjedinjeni, ko snop šaše, čine se ko sila kojoj ne možeš uteći -- potpuno razumem njenu reakciju). I to sve prirodno preplanuli, tj. crni (Arapin je, kaže, nesumnjivo bio rasista; i megaloman, da dodam.) Ionako, po sopstvenom priznanju, nevična konobarskom poslu i nesigurna na sopstvenim nogama, od neočekivanog prizora se zaljulja, a ruke joj zadrhtaše, te posuđe, zazvečavši, poskoči na tacni (na kojoj se jedva zadrža). Jednom je i u kinoteci po načinu na koji su se drmala vezana sedišta shvatila u kakvom je zanosu gospodin skriven iza stuba. Ko bi rekao da ljudima seksualni nagon buja i od horora.

A ona baba, da se vratimo "partizanovcima" i njihovoj mučiteljki, stvarno je preterala. Pa zar je očekivala da ljudi ostanu hladnih glavA (ovaj genitiv množine odnosi se na dvojac u vlasništvu svakog ponaosob -- muškarci su dvoglavi stvorovi), pita moja drugarica (slično je kasnije primetila i moja sestra, to su žene širokih shvatanja i s visokim stepenom empatije). Jeste, složih se, a zamisli da se pokunje, da pognu glave... Posle bi morali kod lekara, primeti ona, to nije zdravo. Uprkos tuđim (srećom fiktivnim) mukama s potencijom, zacerekasmo se nasred Knez-Mihailove.

Postupak pomenute osobe na ključnom položaju u bioskopu od ključnog značaja za stasavanje i buđenje seksualnosti negdašnjih generacija može se okarakterisati kao svojevrsno nasilje. A ljudi su lepo platili. Kad odeš na pijac, hoćeš da kupiš povrće, kod frizera se šišaš, u Partizanu... guliš bananu (tako li se u žargonu kaže?).
Kad gledaš melodramu – plačeš, kad gledaš komediju – smeješ se, kad gledaš horor – vrištiš, a kad gledaš pornić – ... samo ako si kastriran il' sakat, ostaćeš skrštenih ruku (u prvom slučaju, ako ti je volja, i bukvalno; u drugom samo metaforički).
Svi su muškarci partizan(ovc)i, što rado pušku uzmu u ruku... pa zagledaju, nišane, podmazuju, spremni oroz da povuku.

Kaži ako smeš

Spopali me juče sestrići: kaži ovo, kaži ono... ko da ja ne znam za jadac i ne prozirem predviđenu rimu iz momenta.
Kaži trava, navališe Matija, Maša i Mia. Neću. Ali oni i ne čekaju da se povinujem, uglas me zasuše insektima: dupe ti je (i kad ne zagrzizeš mamac) puno mrava! Mogu vam reći da to nimalo nije ugodno. /Sad mi je jasna ona anegdota o isuviše dobrodašnim ženama koje oca svog deteta ne mogu da imenuju, već samo kažu: sedi na mravinjak, pa kaži koji te ujeo./ Povrh svega, u davna vremena naši su mravi imali skroz drukčiju putanju, možda su svi bili mali... i sledili onog jednog, što je "u nedrima nesto".

Kaži voz, kaži voz, navalio Matija. E baš neću. Nema veze što neću, njih to ne brine: skini gaće skroz (hteo -- ne hteo, gaće će ti biti srozane)! E pa nisam valjda poludela na ovu jesenju hladnoću, da se prehladim (ajd što bih se obrukala, i đene-đene, ali neću zdravlje da ugrozim).
Kaži rupa, kaži rupa, prva zaiska Maša, a potom joj se brat i sestra pridružiše (da deluju ubedljivije na tetku koja se opire lascivnim igrama). E to vam je tek zanimljivo, rekoh. Ciganka te kupa (to kanda ima i neke rasističke elemente). Ihihih, crkoh od smeha. Generacije koje stasavaju sve su manje inventivne. Doduše, sve ove doskočice i nisu njihova tvorevina, čula sam ih još u nižim razredima osnovne škole, baš kao i oni. Dakle, sve te gluposti zaveštavaju se pokolenjima i prenose s kolena na koleno.

Kaži rampa. Neću (tu sam se baš zamislila, ne prozirem rimu... i ko zna kakva, neslućena, opasnost iz nje vreba). Dupe ti se štampa, kliknuše svi uglas (srećni što su me, misle, navukli na tanak led, tj. na kopir-mašinu). Tražila sam da mi ponove kako bih bila sigurna da sam razumela glagol koji preti jadnom dupetu (danas je ono bilo na tapetu). Dupe ti se štampa!
Hm, ovo je već simbol modernog vremena. Nekada davno mi nismo štampač imali niti smo čemu služi znali, a pogotovo nismo stražnjice štampali (šta god to podrazumeva), dupetu beše uskraćeno to neznano zadovoljstvo.

Ko na knjizi, ak' i malo, stoji...

Moji sestrići su danas kuću na glavu (ponajviše moju) prevrnuli (ne pitajte kako sam onda po njoj hodala... a da ne nagazim na traktor, kamion bez prednjih točkova, pola mekike...).
To se nije znalo ni ko pije ni ko plaća, a naročito ko se svaki čas dere i suze roni. Pa drž' u sobu, drž' u kujnu, dok se ne dokopaše ulaznih (tačnije izlaznih) vrata i dvorišta... a onda se tek razulariše.
U jednom trenu slučajno banuh u sobu, pa se umalo ne preturih (zbog ugrožavanja moje intelektualne svojine, koliko i zbog ugrožavanja bezbednosti mog sestrića). Ignjatu se prohtelo kroz prozor da proviri (kad ja hoću sobu da luftiram dok po selu šetamo) šta to sestre oko bagrema rade. Ali prohtevi veliki, a Ignjat mali i noge u njega ko u laži: kratke. Ipak, za svaki problem postoji rešenje (ne, ne mora da nazuva cipele na štiklu), nekad (kao sad) prosto nadohvat ruke, tačnije noge.
Tik ispod prozora na podu bejahu složene dve gomile mojih spisa: sa leve strane dvadesetak skripata, s desne tri debeelee fascikle. Poslužile su kao stabilna potpora mom sestriću i odlično sredstvo za širenje vidika. Tek uz pomoć literature uspeo je da vidi preko prozorskog okvira. Ne beše mu teško da se popne, a onda još samo malo na prste da se propne, dok se šačicama čvrsto drži za ivicu i potpomaže (koliko da mu pogled preko okvira prevali).
Nikad ne potcenjujte moć knjiga: čitali ih ili ne, mogu da vas (doslovno ili metaforički, kako vam kad zapne) vinu u visinu. Ko na knjizi, ak' i malo, stoji neuspeha neka se ne boji.

Porodično okupljanje u Lazi

Kad sam jutros otvorila usta (prvo njih, od mene se zahtevalo da promumlam odgovor na neko pitanje od izuzetnog značaja, recimo poput nedoumice koliko grba ima dvogrba kamila), nisam ih otvorila što sam ja želela. Kad sam potom otvorila i oči, nisam ih otvorila po svojoj volji. Na sve su me prinudili sestrići moji.
Pouvlačili mi se u krevet, pa se koškaju, grizu i grabe oko mene ko da sam lovački plen (a ne tetka svakom ponaosob). Konačno je Maša za ruku ugrizla Miu jer me ova zagrlila oko vrata, pa Maša tobože nije mogla isto da učini. A mogla je, rekla sam joj, da me isto tako obuhvati s druge strane, pa da me stisnu -- manje bi bolelo od svega drugog što mi priređuju. Pa ja čitav dan slušah vrisku i pisku. Dok su čekali da im stigne nova verzija čoveče, ne ljuti se, već su se svi naljutili jer ne mogoše da se slože kome će pripasti koja boja.

Joooj, poludeću od vas, na ivici živaca zavapih, u ludnicu ću da odem. (Baš u tom momentu, možda zbog ozbiljnosti moje izjave, svi su se stišali). U Lazu, mirno se nadoveza Maša, to i mama kaže. (Misliš da budemo zajedno? Da, da se družite, izjavi ona, kanda bi bila spokojnija da zna da nismo usamljene.)
E, onda neću, istog trena se predomislih. /Od nje će mi se pogoršati stanje i zaglaviću negde dublje, pa mi nema izlaska./
Potom mi se, ne mareći za moje ozbiljno ugroženo psihičko zdravlje, svih troje navališe na leđa i umalo mi kičmu ne polomiše. Pa, ljudi, moji, završiču poluluda na ortopediji (a u Lazi će mi čuvati mesto dok me zakrpe, da ne propustim porodično okupljanje).

Копаоник и купање

Сестра је вечерас рекла да су се деца лане на рекреативној купала сваког другог дана (дечаци и тад углавном под присилом). То је, кажу, сасвим довољно (па нисте врли -- главни је аргумент који бабе истурају против свакодневног купања, односно прекомерног гланцања тела), а треба и учитељица да предахне.
Будући да и ја ноћас бејах уморна (где бих могла троје сестрића у каду потапати), рекох: хајде да се играмо... ми смо на Копаонику, сад смо стигли... и купамо се сутра. /Па нису ни те учитељице луде. А нису ни тетке мутаве./

Žene u donjem rublju

Ignjat došao do vrata sobe, pa nikako prag da prekorači. Stao ko ukopan, prstić turio u usta i upro pogled u pod. Stidi se (kad se stidi, trpa prste u usta -- tako znamo), ne znam zašto, reče sestra.
A malo potom, dok sam u kupatilu prala zube, uzrok tog iznenadnog stida je otkriven. Na podu moje sobe ležale su neke novine, okrenute zadnjom stranom na gore. I na toj strani polugola žena (i to sasvim pristojna, sve kako reklama zahteva): u crnom čipkanom vešu, kroz koji se ništa ne prozire (i ona praktikuje brazilku, jakako).
Bože, pa šta mu je, ko da nikad nije video ženu razodevenu. /Malo mi bi krivo, sosećala sam s detetom koje je vidno bilo isprepadano. Niko od nas ne zna kako i zašto./ A leti na plaži sve gotovo takve (kupaći ili donje rublje, pa nema neke naročite razlike), ko da se nije nagledao (mislim, mogao je oči da ne smeće da ga je zanimalo).
Narednog dana sestra sve to prepričava i bacaka one novine (koje niko još nije ni spalio ni daleko od dečjih očiju sklonio) po krevetu, a Ignjat se izmiče, otresa ih s krila i kloni ih se ko đavo krsta (pritom samo što ne proguta vlastitu, ne ni tako malu, pesnicu). Šta ti je, Ignjate, pa žena u kupaćem, ništa strašno, rekoh. 
Malo po malo, kako ostadosmo sami, ohrabri se on i uze novine, pa poče i da nabraja telesne delove. Ovo, uperi prstom na pupak. Ovo pupak. Zatim: ovo noga, ovo ruka... I konačno, prst mu se, drhtavo i snebivljivo, spusti na čipkasti brushalter. Šta je to, pitam? Ignjat me gotovo uplašeno gleda (osmeh mu se jeedva nazire, kao puki nagoveštaj), dublje u grlo nabija šaku, glasa ne pušta, a kamoli reč (naročito adekvatnu) da izusti. Pipa, prstom šara, ali ne progovara.
Zar se tako rano, pobogu, rađa stid od golih ženskih nogu?! Zar se  pre treće godine budi stid od bujnih ženskih grudi? Kanda život prestane biti lak kad pogled zapne za ženski pupak. Pitam se: kad to od dečaka muškarac postane i u kom dobu ostane bez glasa kad žena grudima ustalasa?

Uputstvo: kako pripremiti knedle od šljiva, a da se ne ugojimo.

Pa zar se od pripremanja iko ugojio?! Niste smele da otvarate usta, domaćice gojenju sklone.

Zato bi vam od pomoći bio jedino sledeći savet: kako držati usta zatvorena dok s tanjira mame knedle sa šljivama?! ;)

Ruzmarine, moje rosno cveće

Možda bi ipak trebalo da zasadim ruzmarin. Ne, ne nadam se kićenim svatima (niti ih prizivam niti priželjkujem). Nego čujem da mirisanje ove biljke 5 minuta svaki dan može poboljšati pamćenje 75%. Doduše, ne znam koliko mi je to pametno: život vrlo često podnosim samo zahvaljujući tome što se (mnogo čega) ne sećam. Ruzmaariinee, moje rosno cveeće, ruzmaariine, moje rosnoo cveeće, što ne paamtim boleti me neće.