Kaži ako smeš

Spopali me juče sestrići: kaži ovo, kaži ono... ko da ja ne znam za jadac i ne prozirem predviđenu rimu iz momenta.
Kaži trava, navališe Matija, Maša i Mia. Neću. Ali oni i ne čekaju da se povinujem, uglas me zasuše insektima: dupe ti je (i kad ne zagrzizeš mamac) puno mrava! Mogu vam reći da to nimalo nije ugodno. /Sad mi je jasna ona anegdota o isuviše dobrodašnim ženama koje oca svog deteta ne mogu da imenuju, već samo kažu: sedi na mravinjak, pa kaži koji te ujeo./ Povrh svega, u davna vremena naši su mravi imali skroz drukčiju putanju, možda su svi bili mali... i sledili onog jednog, što je "u nedrima nesto".

Kaži voz, kaži voz, navalio Matija. E baš neću. Nema veze što neću, njih to ne brine: skini gaće skroz (hteo -- ne hteo, gaće će ti biti srozane)! E pa nisam valjda poludela na ovu jesenju hladnoću, da se prehladim (ajd što bih se obrukala, i đene-đene, ali neću zdravlje da ugrozim).
Kaži rupa, kaži rupa, prva zaiska Maša, a potom joj se brat i sestra pridružiše (da deluju ubedljivije na tetku koja se opire lascivnim igrama). E to vam je tek zanimljivo, rekoh. Ciganka te kupa (to kanda ima i neke rasističke elemente). Ihihih, crkoh od smeha. Generacije koje stasavaju sve su manje inventivne. Doduše, sve ove doskočice i nisu njihova tvorevina, čula sam ih još u nižim razredima osnovne škole, baš kao i oni. Dakle, sve te gluposti zaveštavaju se pokolenjima i prenose s kolena na koleno.

Kaži rampa. Neću (tu sam se baš zamislila, ne prozirem rimu... i ko zna kakva, neslućena, opasnost iz nje vreba). Dupe ti se štampa, kliknuše svi uglas (srećni što su me, misle, navukli na tanak led, tj. na kopir-mašinu). Tražila sam da mi ponove kako bih bila sigurna da sam razumela glagol koji preti jadnom dupetu (danas je ono bilo na tapetu). Dupe ti se štampa!
Hm, ovo je već simbol modernog vremena. Nekada davno mi nismo štampač imali niti smo čemu služi znali, a pogotovo nismo stražnjice štampali (šta god to podrazumeva), dupetu beše uskraćeno to neznano zadovoljstvo.