Више штете него користи

Већ данима (да не кажем недељама, ако није месецима, а врло је могуће и годинама) ја сам у тоталном хаосу: не знам на коју ћу страну пре. А овај данчић, ма нигде га нема, тек двадесет и четири сатића - па шта ћу с тим? Док трепнем - падне мрак. Мислим, док после целоноћног мучног тумбања по кревету отворим очи... Па онда опет тумарам по ноћи, а кад сутрадан устанем, дан већ одмаглио, и тако укруг.
Дакле, чим устанем, ја се растрчим, да постигнем све што бих хтела. Тако и прекјуче. Посла преко главе (ове шашаве). Покушавам да раскрчим неред у соби, да се лакше могу сагледати, а мобилни зазвони (јао, да ме само неко чује како псујем кад ма шта зазврчи у кући). Док сам се јављала, у исти мах ја се стукнух уназад до ТА пећи, не бих ли на њу дупе стровалила (шта да вам кажем: године су многе, а нејаке ноге). У том маневру с пећи се стрмекну једна чаша, што под мојом задњицом не нађе заклона, а из ње пљусну вода по поду. Ијааоој, ухватих се за главу, не скривајући од саговорника (тј. од сестре) да ми прети нервни слом (чекај, зар ти се то већ давно није десило, питали би моји сродници). 
Па ја више не знам шта ћу са собом, од мене вазда више штете него користи. И куд сам већ у хаосу, ја још себи муке увећавам. Чим прекидох разговор (бесна и на сестру што ме звала, и на кичму што тражи ослонца, и на чашу што је пала, на себе што немам очи на леђима, кад ми је памћење непоуздано - јер ту чашу сам баш ја на пећ насадила, ма бесна на цео свет), изађох на терасу да дограбим џогер, па одмакох (ко од шале, ко да ми је Баш-челик ћале - бес изазива последице сличне вишемесечном дизању тегова) пећ од зида, како бих обрисала проклети под. Искрено, тај део (пећи заклоњен) воду не би осетио ни крпу видео бар до Спасовдана (а и тад би га обрадовали други) да не беше проливене несреће. 
Тера ме ђаво (тај ме вазда лактом у леђа гура) да воду спустим на пећ. И није то први пут. На грешкама се учи, кажу, али ја, изгледа, слабије, или никако не, памтим, па морам мноого пута да погрешим, пре но што ишта у главу утувим.

Кад се Игњат родио, па док му мајка још имаде муке с успостављањем лактације (ала сам изучила тематику и стручне термине), моје дупе је такође изазвало невољу. (Јадна ли сам: ем не знам где ми је дупе, а где глава, ем не знам којe ми од њих више невоље причињава.)  Сестра наточила (намузла, да будемо прецизни) млека у чашу, а чашу спустила на ивицу кревета (док предахне и одмори руку, па да настави да глуми и краву и млекарицу у исти мах). Ја окренута јој леђима држах бебу, па се опет уназад у седећи положај спустих, не гледајући иза себе на шта (куку, могла сам да се нагрдим), а чаша паде на под (гадура, ко да није могла да се одупре)  и из ње се млеко расу на све стране (каква штета, каква штета, ко да видим очај банки хуманог млека и гладних бебица чијим су мајкама млечни извори пресушили, па што не гледаш где седаш, побогу). Јао, крпу, панично реагова сестра, једна од најпедантнијих (тиме и најдосаднијих) особа у породици. То је лепљиво, обрати се мени, ко да сам ја крива што је она поставила ту млечну замку. Она изврнута на кревету (породиље имају тежак, али и повлашћен положај), заповеда, а ја... Бриши под, бриши креветац, бриши кревет (ко да имам сто руку, дошло ми да уједам). Радије бих у руднику замахивала пијуком и све од среће певала хај-хо, ко Снежанини патуљци. А сестра лежи и, по обичају, не режи него лаје: хи-хи-хи, ко да си се посвађала с тим џогером (е, не смарај, ми нисмо ни у каквим односима, та справа ме уопште не занима).

Једном давно кад сам покушала да оперем прозоре, па кад сам их отварала, закачим саксију с цвећем, коју је мајка баш ту била наџогерила, саксија се стропошта, а земља из ње начини брдо насред собе. Најгоре је што сам онда морала да изгубим додатно време купећи ту земљурину. Кад год сам нешто хтела да урадим на брзину, потрајало је (услед силних нежељених последица) летњи дан до подне. Други пут сам оно средство за брисање стакла окренула наопако, па прснула себи у очи. Па јесу л' очи огледала душе? Јесу. Треба ли огледала брисати? Треба. (Ово што ми виси изнад пећи гледа ме прекорно и пита се је ли жртва дискриминације.)

Сва срећа што нисам шумар у планинским пределима - сваке би их године горани пошумљавали! Не дај боже да по шуми станем да посрћем (а како сам нестабилна, неминовно је) и о младице да се прихватам (дрво се на дрво ослања, а човек где стигне): да се јадна, за зелен бор 'хватим... до задње би се жилице сместа спарушио.

Мјесец (срам га било) кара звијезду Даницу

Док смо се једног дана, базајући сатима по ливадама и шумама, провлачили измеђ дрвећа, братић ми помену и да им је претходног дана професорка читала како "мјесец кара звијезду Даницу", на шта су сви ђаци, разуме се, прснули у смех (добро нису руку завукли... под клупу, наопако).  
Јесте ли се смејали ко луди, питам (ко да не знам), а он се само пригушено кикоће (још га држи занос од тих стихова који, ако средњошколце неко пита, недвосмислено упућују на коитус). Професорка је, како каже, посебно нагласила глагол (јесте баш, она је крива; и да је шапнула, то би као гром из ведра неба одјекнуло), који је већ сам по себи (иако секундарним, пренесеним, значењем) довољно истакнут.  Карати у значењу грдити, нарочито у школској учионици,  тотално је неупадљиво и не може доћи до изражаја од карати у значењу сексуално с неким општити. Несумњиво се свим тим поменутим слушаоцима у памћење за сва времена урезала (да је с колена на колено преносе) та небеска акција налик на оне шведске (звезда је, кладим се, сместа била "изврнута" на леђа и са свим крацима дигнутим увис; мислим, ја се надам да joш нису савладали целу Кама сутру, па да је замишљају у компликованијим позама), као што неки до гроба неће заборавити да "што Момчилу до колена било, Вукашину по земљи се вуче" (Многима су то једини стихови из наше епике који су на њих оставили утисак -- и сад им још разјапљена уста од чуда: ала је овај обдарен, леле -- који би се мушкарац усудио на црту да му стане, тј. у јавном тоалету крај њега пред писоаром да се разголити, или која жена у мраку да га сретне, а да не може да му утекне!)
У школи све друге речи у сенци су оних са сексуалном конотацијом (које имају посебан статус и наклоност ђачке популације). Знам да је једна професорка музичког поделила јединице готово читавом одељењу, јер су се оглушили о њено упозорење да обрате пажњу на изговор појединих речи у песми. Упркос томе, учионицом се заорило (махом од мушких гласова): пастирчее маалоо ии чилоо, што СИ СЕ таако снууждилоо... Након тога снуждило се и цело одељење. (А професорка је сама крива, што им је прстом упрла у ласцивни спој две енклитике).
Елем, како чују да "мјесец кара звијезду Даницу", и ученици који су дотад куњали или спавали све у шеснаест, скоче ко опарени и само што не упиташе: на ком каналу, на ком каналу? А девојчице, још увек тобоже стидљиве (тек понека стварно се црвени), затискују очи (а уши начуљиле, ценећи да оргазам неће уследити после првог стиха -- чуће се ваљда још шта, макар који уздах). 
Мјесец (срам га било) кара (да све пршти) звијезду Даницу (а она, како се и очекује од патријархално васпитане звезде, ћути ко заливена: ни А ни БЕ, ни ах ни ох)... Види ти мушкарчину!

Бубамара и фантомка

Да направи децу може ко хоће, али костиме за маскенбале вала само Кинези. Тако неки мисле, али моје сестре (и моја леђа) знају да то није истина.

Моји су сестрићи (па и још понеко дете у комшилуку), а и сестре (ем им деца оригиналнија, ем им сламарица неокрњена) имали среће. Ако коме (као Маши летос) падне на памет да буде принцеза - биће (и то каква!); ако пожели да буде бубамара - биће! И неће морати да буду једни од многих, јединственост им је увек загарантована.

Костиме које ја израдим (а стану ме труда и времена) чувамо и преносимо, као ретку драгоценост, с колена на колено, тј. из године у годину и с генерације на генерацију. Костим бубамаре сам пре отприлике две године начинила за Магдалену, па смо га спаковали да причека док устреба Мии, а пре неки дан се у ту туфнасту пелерину увила већ и Маша. 
Иако читав дан бејах ван куће, па уморна, ја се усред ноћи латих посла да преобликујем оне Магдаленине рогове (који, начињени на брзину, нису најбоље испали, па ни сачували првобитни облик). Сестри рекох да ујутру, кад пође у вртић, Маша сврати по рогове, а она ме у поруци упита од чега. Од оног од чега јој ја правим; јелене не ловим, не одолех да будем мало заједљива (јер су сви навикли да ја увек будем креативна и расположена, чак и кад сам мртва уморна). Мало још приших материјал око рајфа, протурих неку црвену жицу (за коју сам мајку слала да је потражи у сандучету с електричним бројилом; вала морам да одем у гвожђару, па да накупујем разноразних жица и којечега, не зна се кад ће да устреба). На жице наврнух мало вате, преко селотејп, па те вршкове турих у новогодишње куглице, с којих сам скинула онај део за качење канапа. Још некако обавих жицу једну око друге, да ми, иако сувише меке, стоје чврсто колико је могуће, а ипак ће мало да климну, колико је пожељно. 
Ја сам направила пелерину. Мислим, креирала сам је и кројила (јер ја не волим да се фушери - кад нешто радим, радим из све снаге), туфне су нашивале, по мојим инструкцијама и под мојим надзором, моја и Магдаленина мајка - јер ја бејах другим заузета. За пелерину сам одговорна ја, али је капу од грилон чарапа за Миу искројила њена мама. Та капа је сад саставни део костима. Али Маша је одбила да је сутрадан стави (ма  не хтеде ни за живу главу). Каже: тако они што краду (страхује дете да је с таквима не поистовете), и: нисам ја, мама, лопов! Шта зна дете шта је политика! 
Само ти то њој спакуј и пошаљи, рекох сестри, и објасни јој да они што највише краду НЕ НОСЕ ФАНТОМКЕ (и нису физички тако упадљиви и лако препознатљиви).

Кучка

Док на кишу гледах кроз прозор, она се снебивала ко стидљива девојка. Кад искорачих из куће, она се разгоропади. И пратила ме целим путем (ја ишла путем, а она мени на живце) док се кући не вратих с два литра воде у ногавицама. Како се докопах терасе (ко дављеник сламке) и дохватих браву улазних врата, она стаде, истог момента. Кучка!

Није кревет струњача

Пролеће тек почело, а мене умор савладао, прилегох око четири да дремнем и обновим енергију. Жао ми беше тако лепог дана: место да шетам, гледам цвеће, слушам птице... ја спустила и ону другу ролетну (једној се пре неки дан откинула трака, па је сама пала и дигнуће се кад се нађе мајстор вољан да је поправи; шта кога брига, кад је мрак у мојој соби).

Телефон звони, ја псујем (мајка, ко за инат, отишла у комшилук), али устанем, и наставим да псујем све док не дограбим слушалицу. Онда готово урликнем, само на неки пристојан начин: МОЛИМ? Мислим, претпостављам ја ко би могао бити. Да, она је (баш како сам и мислила), моја сестра. Разглаба и разглаба, а ја једва стојим на ногама и усне помичем, Бла-бла-трућ о овоме и о ономе, о којечему, па ме пусти да се вратим у кревет. 
Таман легнем, телефон опет. Ооо, мајка ме излуђује, има сат времена како је отишла у комшилук, и нема је да се врати, све морам ја да обављам место ње. МОЛИМ, рекох сасвим оштро и недвосмислено нељубазно. Знала сам да је опет она (испавала се, а воли да прича више но леба да једе). Е, знаш ли ти да сам ја поломила кревет? И ТО ЈЕ БИЛО ТОЛИКО ВАЖНО ДА МЕ БУДИШ? Како није, каже она, кревет сам поломила. А мислила сам да си тек легла (иначе не би она, таман посла), кад пре заспа. И малопре си ме пробудила, појасних јој, заспала сам сат времена пре тога. А добро, иди спавај. (Вероватно ју је после сатима гризла савест.) Е хвала ти (треснух проклету слушалицу)!

Хтела госпођа да покаже ћерки како се прави "свећа" (па то је бар лако: дигнеш ноге, ставиш руке пода д...задњицу и одбациш се... тако некако; сад сам баш пробала, да видим могу ли ја још). Покуша једном да дигне задњицу, па не може. Покуша други пут, ни тад не успе. Немој, поломићеш кревет, добаци јој муж (проклети баксуз). А не, хоће она да покаже да може. И таман одигне дупе, па се стропошта, а оквирна даска пуче, па за њом пуче још једна (не знам која док не видим). После је муж морао да набуџи душек, како би некако још могли да дремну док не купе нов или не закрпе, шта ја знам (данас се мајстор за све побринуо - кревет је као нов, ма ни ожиљак му није остао). Ооо, како гимнастика неповољно делује на кућни буџет. Сестра је за све окривила сопствену килажу. Али ја се не слажем. Па какав је то кревет, је ли од фурнира?!
Брачни кревет (који, знамо, није да се у њему само спава) морао би бити далеко издржљивији, не сме он тако лако да поклекне.

Безобразни шаптач

Маша ми се пре неки дан жалила како јој властити мозак задаје проблеме (јао, Машо, па да знаш само какве је невоље мени овај мој у животу приређивао; имати мозак значи увалити се у невољу). Упада јој у реч, данас ми, кивна, рече (не зна човек шта ће с тим мозговима; то се разуларило, не чека више да га пустиш на отаву, но сам како му се ћефне).
Стално јој (гле ђавола) говори две безобразне речи: једна од њих је будала (што, ценим ја, и није толико безобразно, а нужно је ради идентификације већине људи коју срећеш), а друга је п....а... ираз за женски генитални орган  - и Вук ју је, колико се сећам, уденуо у свој Ријечник и уопште се није око тога узбуђивао (хм... или баш јесте... како се узме): реч је потребна ради именовања одређеног дела тела, и шта ту има да буде безобразно... ако је шоља шоља, дрво дрво... и вагина је п.... (упс, опростите, лицемери). Хм, па и то срећемо на сваком ћошку, постало је тако обично, не знам што се потреса (нисам ја ни мама, ни васпитачица, ни ма какав пуританац и моралиста)...
Кад се то деси (увек изненада) Маша се лупка руком по глави и љутито заповеда: ћути, ћути, ћути! (А мозак се прави глув, ни пет пара не даје, но тера по своме.) Ево опет ми каже (вазда се тужака): будала и п....! (Е вала је стварно досадан, навалио ко мутав на телефон, ко бубуљичави тинејџер, ко да нема других ствари да о њима мисли!) 
Па добро, Машо, кажем, не слушај га, не обраћај пажњу на то што ти говори, ти немој да понављаш. Ти њему говори (гласно, да га надјачаш) лепе речи (узврати ударац, па да видимо... ком опанци, а ком п....обојци): цвеће, дрвеће, облаци, трава (баш смо шетале кроз природу)... Па ја му причам, каже Маша, а он опет говори ружне речи: будало и ... знате већ. Само га ти игнориши, не обраћај пажњу, немој да се узрујаваш, па му више неће бити забавно (мораће да попусти, бар да испадне паметнији).                                             
Лако је њему с Машом, малом и збуњеном; да видимо како ће с тетком на крај да изађе!

Нема за Рајка капа

У коју год радњу данас уђох, питала сам једно исто: имате ли неку мајицу с миш-рукавима... али зелену, љубичасту, пинк, наранџасту...? Нема па нема. Добро, хвала, довиђења. Све ме продавачице одмере и схвате докле сеже моја опсесија. Само ме једна старија (пре ће бити власница) погледа испод наочара и закључи: аа, ви сте мало авангардни (тешко ће вам се угодити)! И још се чудом чудила: ви сте први који сте нам то тражили, за 69 година постојања (ууу, госпођо, што ви безобразно постојите)!

Нисам баш разумела поенту. Је ли требало да се постидим (што не желим да се облачим као други и како мода диктира, већ у складу са својом природом и потребом)? Да осетим кривицу што тражим нешто чега нема, а главе не осврћем на оно што се у обиљу нуди? Да "пређем" на крем, браон, црно, драп, окер, сиво... зато што се то масовно и производи и носи, те је доступно на сваком ћошку? Је ли требало да погнем главу што сам једна у милион, једна у 69 година?

Не секирам се: ако нема ту за Рајка капа, наћи ће се (макар је сам кројио). Рајко никад није марио за капе којима се диче други ни очајавао што мора да се помучи док своју пронађе.

Јутарње тегобе (шта се коме заломило)

Не знам шта ми је. Легнем после један (и то ми је јасно због чега), а из сна се пренем можда већ у седам. То се све чешће догађа. Пробудим се (ваљда због нечег што у мени панично вришти), а нисам се наспавала (па ни жива ни мртва), те нисам ни за... шта. 

Јутрос сам такође пробуђена присилно (да не кажем насилно), али је "кривац" спољашњи и људски, тачније породични, фактор. Најпре је до мене допрла бучна кратка расправа мојих родитеља (ваљда су се копља ломила око тога ко ће први заглавити у купатило, јер су их обоје сабајле снашле стомачне тегобе). Срећом отац оде на посао, па му жена остаде без саговорника (у њиховом случају тачнији израз би био - сагаламџије; наставе ли тако да "шапућу" срце ће ми се једном откинути од страве, а Аморова га стрела није докрајчила). 

И таман сам успела да намолим сан да ми се опет примакне, а моја мајка кроз прозор купатила довикну (проклето село, где је довикивање дозвољен и прихваћен начин комуникације) стрини: хоћеш да меериш притисаак (сабајле, јер ће она после бити одсутна)? 

Еее, стрина дође да мери притисак (то задовољство се у њиховим годинама не одбија, и конзумира се редовно уз кафу, слађе но ратлук), а мени због њих две притисак скочи, срце се стресе и избуљише се очи. Да су тај апарат принеле и до мог кревета - прсла би му скала.

Провинцијална кутија

До пре неколико година ја тога уопште нисам била свесна. Ако сам и осећала неке тегобе, нисам мислила да ми је кућа тесна. А сад знам колико ме живот у провинцији обогаљио. Осећам се као да сам спакована у кутију неодговарајуће величине с производима сасвим другачије врсте и намене и скроз некомпатибилним, па сам сва стиснута, ноге и руке ми преплетене, те пробијају кутију на све стране. Давно сам је надрасла, хтела бих из ње да искочим, али она не попушта, стеже све више: као да ју је неко споља облепио селотејп траком. Пустите ме одавде!

Можда сам луда... ал' тешко ми је одолети

Бејах можда у позним тинејџерским годинама, а врло је могуће да сам их тад била и превалила (само ме нико није обавестио). У школи, ма где у јавности, вазда бејах мирна ко бубица (ма уста имам, а језик ми се везао у чвор), а код куће ме обузимао неконтролисани смех и само сам трчкарала и поскакивала, брбљала ко навијена (па мора негде да буде испусни вентил). 
Неретко се дешавало, кад ме обузме неки неодређени занос, да у кући певам на сав глас. Певам, скакућем по кући и обављам узгред све што треба (кувам, перем, чистим...). Тако сам једног дана излетела на терасу, дерући се из петних жила (умереност ми никад није била врлина и увек сам хтела све или ништа, па ил' ћу да певам да се земља тресе или нећу реч прословити): можда сам лудаа (на пола стиха баш отворих улазна врата и искорачих, колико да зграбим лавор, а не престајући да певам) ал' чим те угледам... Управо у том моменту поглед ми нехотице скрете ка друму и угледах... сестриног школског друга (затекао се у погрешно време на правом месту, или тако некако). Није ни покушао да се прави како ништа није чуо, ништа није видео... Гледао ме смешећи се, не скривајући симпатије (и није у мом животу остао једини очаран мојом природношћу и непосредношћу... кад мислим да нико не гледа или кад гледа неко којег сматрам блиским).
Претпостављам да ме је руменило сместа облило, али сам, само на трен оставши ко скамењена (јао, шта ћу сад?), изустила поздрав и одмах, све с лавором, утрчала натраг у кућу. Па добро, нисам баш нормална, сад моји укућани и најближи сродници нису једини који то знају. Шта да се ради, ионако сам била искрена: можда саам лудаа...

Много година касније сазнала сам да је тај момак био заљубљен у мене, сазнала сам онда кад већ више (претпостављам) није био (нити ми је био у близини, а није било ни важно). Ја о томе појма нисам имала, а и да јесам, ништа не мења. Мислим, он је наочит (еуфемистички речено) и данас-дани, живи у другом делу света... Но, све је то небитно. Ал' мислим: можда је баш тај мој певачки наступ био пресудан, можда сам му у том трену, против своје воље, памет занела. 
И даље редовно певам на сав глас по кући и по дворишту (ливадама и шумама, где год ме такав напад снађе), и то се толико занесем да уопште не марим хоће ли ме ко (сем укућана, који немају избора) чути. Ако се још когод заљуби у мене, не желим да сносим одговорност (затисните уши, морске сирене нису једино опасне по срце - кобне су и оне што кад ходају земљу не додирују).

Страст према интернету слаби бешику

Тог дана деца су, као и обично, вршљала по Машиној соби (ако не можеш да их победиш, пусти нека демолирају кућу). Одрасли су их тек повремено (кад неком падне на памет или кад којe дете закмечи или закука - како су препуштени сами себи, зна да дође до окршаја) надгледали. Углавном су игрaли игрице (један куца по тастатури, а остали се начичкају уз њега и зевају ко да игра мечка). Матија, који је, будући најмлађи, обично посматрач, али занесени, страсни (редовно гледа шта сестре раде и учи се), и ужива идентификујући се с другим играчима, тог дана се сам докопао компа и активно учествовао у игри (дограбио кормило, па не зна за доста). А те игрице се баш отегну: с једне на другу и никад краја. Већ после прве можда требало је отићи до купатила, позвати неког да припомогне... али баш је било узбудљиво, како то прекинути? Матија се увијао као квочка на јајима, седео ко на иглама, стискао ноге (не испуштајући ни на трен миша и не губивши озбиљан израз лица - рођен је за хазардера) и најпосле се упишкио... на радну столицу, Машину. 

Опрезно с тим модерним злом: игрице слабе бешику и чине је непоузданом. Мали је одавно зависник, на тетку (не могу да порекнем, али много је да мени на врат сву одговорност натоваре), ал' ја , хвала богу, никад нисам доспела до тог стадијума (мада сам била близу, морам признати).

Да се уда "пчела" није хтела

У самопослузи данас сретох сестрину школску другарицу. Поздрависмо се дискретно у пролазу мимоишавши се с муком (она увек беше позамашна, али и продавнице данас крцате, немаш куд да узмакнеш) између две уске полице, али се потом нађосмо у реду једна уз другу. Како си, упита ме осмехнуто, па упита и за моју сестру. Шта ради? Гаји бебу. Разменисмо још неколико куртоазних реченица, а време као да се отегло - никако она да стигне на ред (чудо једно колико минут може да буде дуг), па тако ни разговор да се оконча.  
А ти, јеси ли се удала? (О проклета и моја мајка и квасац по који ме послала. Штрудла коју је наумила да прави... једног дана, на нос ће ми изаћи.) Ах, земљо, отвори се (пардон, требало би да се обратим бетону - на њему стојим), да пропаднем у те од срамоте (и нађем мира и спаса). Нисам. Нећеш ти, насмеја се она. Сад, можда стварно и мисли тако, али пре мисли да мене нико неће. Ма и баш те брига, шта ће ти. Изгледа да све удате жене осећају непријатност пред неудатима, па и потребу да их теше говорећи како "то и није баш нешто" и како би се радо таквог статуса одрекле. Па не бих рекла да је вама (удатим женама) тако лоше, рекох (опусти се, жено, ниси ме увредила упревши прстом у за мене резервисано место у матичној књизи венчаних, које годинама зврји празно; тиме што си себи мужа приграбила, ништа мени ниси одузела...). У ствари, све је човеку у животу онако како се потруди да му буде и како, мање-више, заслужи. Ја сад не бих, каже она (разумем, дојади то прање чарапа и прљавог веша; да не помињемо пеглање, кување, чишћење...). Е све у своје време. И све има и предности и мане.
По једној народској дефиницији (сто пута сам је од оца чула) брак је каца пуна... није пристојно да кажем чега (телесних излучевина), а на врху мед, који се брзо поједе (остатак живота конзумира се само оно што остане испод)... Истина, нека су и све друге брачне каце на овоме свету једнако пуњене, ја сам убеђена да би моја могла да буде јединствена - да у њој само меда буде. 
И многa би бића, знам, хтела да им баш ја будем "пчела" (а ја нисам од оних што с цвета на цвет лете; она сам што стрпљиво чека... да се међ латице Једноме тек уплете).

Џери пере кола (тетка грешке вреба)

Како бацих поглед на неколико реченица које је Миа писала, а учитељица потом прегледала и означила као тачно, ја спазих грешку. Џери пере кола са сунђером. Одмах хтедох да предлог са прецртам, али се сестра успаничи: немој, треба да види учитељица, па после да има пик на мене (тј. дете, које треба она да оцењује, па може да му закида...). Добро, дообро. Миа, инструментал који означава друштво користи се с овим предлогом, а кад означава средство (што је у овој реченици случај) употребљава се без њега. Ако је Џери прао кола са сунђером, њих двојица су то заједно радили. Пишем оловком, возим се аутобусом, играм се коцкама, једем кашиком (а може и прстима, ако те нико не кори)... То су средства којима нешто радимо. Је ли јасно? Јеси ли разумела? Аха, разумела сам, климну главом она. И понови да је Џери кола прао сунђером.

Нешто касније, кад ми паде на памет, затекавши је у спаваћој соби, упитах: а да је уз Џерија кола прао и Сунђер Боб, како би гласила реченица? Она се кратко снебивљиво осмехну (стрепевши да ће погрешити) и одмах потом одговори: Џери пере кола... СА Сунђером (Бобом).
Е сад, ако учитељица није, којим (несрећним) случајем, превидела грешку, постоји опасност да ће јој Миа једном на исту указати. А буде ли учитељица осветољубива, сестра ће ми о главу олупати и Џерија, и кола, са сунђером или без њега.

Чувај зубе, мани се бомбона

Миа, Маша и ја враћамо се из продавнице. Машин деда затекао се у дворишту, па се нашали упитавши ју: јеси ли ми купила бомбоне? 

Не може, спремно, озбиљна и неумољива, одговори Маша, нимало се не збунивши и не колебавши - кваре се зуби!
Тако деда силом чува зубе, а Маша свој џепарац.

На дрвету расту јагоде

На нацртаном стаблу Миа има четири празнине у које треба писаним словима да упише шта расте на дрвету. Крушке, досети се одмах Миа и прибележи, па стаде да мисли шта још. Јабуке, добаци јој мајка. Али нисмо учили Б, подсети је Миа. Како Миа ниси учила Б, не сложи се мајка, што све време тумара по тераси и качи веш (а успут надзире израду домаћег задатка).
Добро пиши (на крају попусти): крушке, трешње, јагоде... шта још расте на дрвету? Тек пошто се ми закикотасмо, она увиде да је јагоде почупала из земље и накалемила по дрвету.

Данас нам је диваан даан

Данас нам је диван даан, диван даан, диван дан... Не, бре, ја, интернет се, кажу, "родио" на данашњи дан, пре двадесет и пет година (за мене још је голуждрави птић;))... Данас нам је диваан даан, диваан даан, диван дан... И јуче је био.. И сутра ће бити (што због њега, што због неког другог, што због пролећа, које ми јутрос кроз прозор у собу груну)...

Док си девојка, сви су момци твоји

Моја баба је, као и многе друге, имала обичај да каже: док си девојка, сви су момци твоји (то је имало смисла једнако као и натурати силне колаче неком ко одбија да једе слатко), али никад им није успело да ме у то убеде и нагнају да посегнем за том гомилом (ја никад нисам била промискуитетна), бар да је начнем. 
Који ће мени толико мноштво - па (на страну све друго) зaмислите само толике чарапе и кошуље да переш? (Далеко им лепа кућа... и прљави веш!) И шта ће мени ма ко, кад ме само један занима? А да ли га нема или има - шта се то кога тиче!

Лаптоп и лажара

Преспавала сам код једне сестре, а носила и лаптоп. Други зет и сестра вечерас су ме возили кући, кад зет, наједном тобоже брижно, упита: јеси ли понела лаптоп (како да спаваш без њега)? Па како нисам, далеко било (померих се с места)! Таман посла, не бих ока склопила, мени је лаптоп као Игњату лажара!

Сестре или морални чувари

Јутрос чучнем крај кревета да обавим неки посао (можда да обујем неко дете), а једна сестра примети: види ти се д...угме (иако сам баш тренутак пре повукла гаће навише - знам ја да ме вазда компромитују)! Па нек се види, шта те брига (немам ја шта да кријем, а и да хоћу - не могу: фармерке плитке, а д...угме позамашно). Јел' му фали нешто? Не фали му (можда му претиче). Шта ти онда смета?
Вечерас седим на кревету, малко и немарно погнута (издају ме леђа), а друга сестра озбиљно примети: спустила ти се мајица (на грудима), подигни је. Како знаш да је нисам намерно наместила баш тако? Е не може човек и ако хоће да се разголити.

И није то ни први ни последњи пут, тако оне стално пазе на моју репутацију и не дају да извири ништа од оног што воли да извирује. Мало-мало па, нарочито лети, нека од њих, а каткад и обе углас, злурадо добаце: види ти се д..., испале ти с...еменке... Дојадише ми! А као да ја немам друга посла но да пазим хоће л' који милиметар више извирити кад не треба.
Мислим да је то из чисте љубоморе. Удате и узорне жене, па се закопчале до грла. А и то што дечија уста "осакате" није баш за показивање и хвалу. Е па, може ми се (мада имам меру... за дубину деколтеа)!

Ко има сестриће, нема (довољно) сна

Помогла сам сестри да примакнемо табуре уз угаону, како бисмо проширили простор за спавање, па смо се моји сестрићи и ја поизвртали. Миа сутра има такмичење из ритмике (на којем ћемо је бодрити), али не да им се (или не дају једни другима) да усне: вазда се тумбају, задиркују и кикоћу или кмече. 
Најпосле се неко од њих сети да им недостају играчке с којима обично спавају. Миа је захтевала свог меду, Матија (Миину) кравицу (коју је присвојио), а Маша, која је код своје куће заборавила пчелицу Зујицу, није имала посебну жељу: може било која играчка (чуди ме, обично не поступа по принципу "дај шта даш" и не пристаје ни на какве компромисе; додуше с другом тетком нема много погађања, има да се зна ко коси, а ко воду носи; моја глава је једина на коју могу некажњено да се пењу).
Сестра се зачас из Миине собе појави с гомилом тих меканих створова у наручју, па ме с врата упита: хоћеш ти једног? Ја бих, рекох с осмехом, али ти немаш (тог којег бих да свијем на груди, тог што би ми шаптао у тами... и који није чупав и длакав...)! 
Свеједно, како је, после деобе, један медвед био претекао, сестричине га, мени доделише (не хајући за то што сам се противила и одбијала - шта ће мени тај медвед, само да ме жуља). Чим ми паде шака, под окриљем мрака (мојим сестричинама промакло је то злостављање), турих га под главу (кад се већ по кревету смуца и од немила до недрага потуца, нек буде од користи). Што је удобан, ма какав дормео! (Ал' ја само свог "меду" сањам, а можда и он мене би хтео.)

Како се ситуација у кревету није смиривала (дрека и цика нису јењавале), сестра, на превару, одведе Матију у спаваћу собу (малу децу није тешко обманути или подмитити). Маша и Миа (пошто прва другој, у одмеравању снаге, учупа добар прамен косе - тај корен је забрињавајуће слаб), почеше да причају бајке, да измишљају ... Тако је у Мииној бајци добра вила рекла принцу да принцезу пољуби (е вала нема ту ни Љ од љубавника кад га у леђа треба ћушкати). А он се (ала је неваспитан, поред тога што је ограничен) обрецнуо: где да је пољубим, у чело, у нос, у образ, било где? /Боже, што неким принчевима треба цртати!/ Не, будало, него у уста, прекори га вила. Док је он извршавао ту наредбу, ја сам се у мраку смејуљила. (Бејах напола заспала, а чекало ме и прање зуба и туширање... Рука ломна, тело измождено, а клеца ми старачко, овај слабачко, овај... ма клеца ми колено, бре. Дође доба да идем... ма какав гроб, пу-пу, да идем у купатило.) 
Онда је Маша инсистирала да се упали светло и лично се постарала да одагна мрак; кад сам га наново угасила, хтела је млеко (хоћеш да умрем, питала је... ако јој млеко не донесем), а кад је испила три пута по трећину шоље, захтевала је да телевизор остане укључен, јер она друкче не може да заспи. Кад сам јој предложила да броји овце или звезде, вадила се да она не зна да броји (ваљда колико звезда има... овце би и Матија, на енглеском, пребројао)...
Мрцварење и надмудривање, убеђивање, мољење... трајало је док у собу није банула вештица, пардон, моја сестра, а Миина мама. Боже, што су жене хистеричне кад им се спава и кад су под притиском, па им прекипи. (Како је у бесу одаламила где не треба, па јој рука оманула, јутрос ми се жалила да ју боли. Е ако, баш волим, и заслужила си, једва дочеках да негодујем због њеног неконтролисаног беса.)
Кад следећи пут зачух њене кораке у ходнику, за сваки случај одмах угасих телевизор и стрпах мобилни (јесте, куцала сам поруку) под јорган, те се начиних да спавам (нећу да се суочавам с негативном енергијом). Миа је већ била решена да заспи и трудила се својски, Маша је ћутала да не изазове теткин гнев. Тако их је сан напокон помиловао. Ја одавно већ бејах напола заспала, а чекало ме и прање зуба и туширање... Рука ломна, тело измождено, а клеца ми старачко, овај слабачко, овај... ма клеца ми колено, бре. Дође доба да идем... ма какав гроб, пу-пу, да идем у купатило.

Љубим те у аорист

На Миином кревету нађох браон хеланке са зеленим цветићима. Како Маша и Миа имају обичај да купују једнаку гардеробу, упитах да ли су њене. Машо, јесу ли ово твоје хеланке, или си их спаковала у ранац? Моје су, рече, али ја одлучих да проверим да ли их је друга тетка ставила у ранчић. Није, нема их, довикнух Маши, која беше остала у дечијој соби. 
Па рекох ти ја, примети самозадовољно Маша, појавивши се опет на вратима дневне собе. 
Е, љубим те у аорист (увек паднем у занос кад моји сестрићи правилно употребе неки граматички облик, с којим и одрасли кубуре)!

 

Бронзана медаља фали за сет

Како је данас освојила златну медаљу, а пре неколико месеци сребрну, Миа примети: имам прво и друго (место), немам треће (шта зна дете шта је сујета, а цени да је увек добра разноврсност). То ти и не треба, пресекосмо је сестра и ја углас, насмејавши се.

Дебело па лепо

Дебело па лепо, вазда је говорила моја баба (тад то није звучало ни прихватљиво ни утешно). Кад погледам неке жене што остављају утисак као да су се из гроба дигле (живи костури), морам да се сложим, коначно.  Па то само неком некрофилу, с естетским критеријумима нижим од моралних, може да се допадне. Одох нешто да поједем!

"Плишане меде"

Помогла сам сестри да примакнемо табуре уз угаону, како бисмо проширилe простор за спавање, па смо се моји сестрићи и ја поизвртали. Миа сутра има такмичење из ритмике (не којем ћемо је бодрити), али не да им се (или не дају једни другима) да усне: вазда се тумбају, задиркују и кикоћу или кмече. Најпосле се неко од њих сети да им недостају играчке с којима обично спавају. Миа је захтевала свог меду, Матија (Миину) кравицу (коју је присвојио), а Маша, која је код своје куће заборавила пчелицу Зујицу, није имала посебну жељу: може било која играчка (чуди ме, обично не поступа по принципу "дај шта даш").
Сестра се зачас из Миине собе појави с гомилом тих меканих створења у наручју, па ме с врата упита: хоћеш ти једног? Ја бих, рекох с осмехом, али ти немаш (тог којег бих да свијем на груди, тог што би ми шаптао у тами... и који није чупав и длакав...)! 

Свеједно, како је, после деобе, један медвед био претекао, сестричине га, мени доделише (без обзира на то што сам се противила и одбијала - шта ће мени тaj медвед, само да ме жуља). Чим ми паде шака, под окриљем мрака (моји сестричинама промакло је то злостављање), турих га под главу (кад се већ по кревету смуца и од немила до недрага потуца, нек буде од користи). Што је удобан, ма какав дормео! Ал' ја само свог "меду" сањам, а можда и он мене би хтео.

Интернет ће упропастити свет

Игњат је на мом кревету лешкарио, а Маша се око њега мотала. Ја сам се врзмала око лаптопа, па се десило да сам морала да искуцам коју реч (од неколико реченица) на Скајпу. Потпуно заборавивши на сваку опасност од Машине радозналости и умишљања да је довољно способна за све што јој падне на памет, окренула сам јој леђа.
Накнадно сам се присећала кроз маглу како ми је довикивала да се бата можда укакио. Ја можда нисам ни зуцнула на то, јер су ми мисли биле другде усмерене. А дете није криво што сам тврда на ушима, морало да се сналази како зна и уме.
Кад одвратих поглед од монитора и Скајпа, имала сам шта и да видим. Имала сам, али не бих видела (ништа чудно) да ми Маша сама није поверила: није се укакио, само је "прцнуо" /Нисам успела да сконтам је ли Маша хтела да каже прднуо или трћнуо, тртнуо, ко зна... како је означила узрок једва видљиве жуте мрље на пелени. Е, мој Игњате! Тако човек најчешће у животу пролази: прдне, а сви око њега мисле (па и тврде) да се усрао./
Преда мном је лежао и у очи ме гледао Игњат, у сасвим другом положају од оног у којем је остављен (измештен и окренут за бар деведесет степени; не смем ни да помислим како је до тога дошло - да ли га је сестра вукла за ноге?), с голим ногама истуреним увис (све бебе су као лаке жене - ноге им вазда дигнуте) и откривених гениталија (држаћу се најбезазленијег, научног, израза; не бих да томе придевам којекаква "народска" имена, од којих ми се у најмању руку повраћа, ако ми не дође да пукнем од смеха). Тренерка му је била свучена и бачена на кревет, а памперс одлепљен како би Маша у њ завирила и поставила дијагнозу. Крај њега стоји Маша, озбиљна и важна, због операције коју је управо самостално обавила (а није прошло ни два минута, ма само сам три реченице откуцала... добро, можда четири...).
Мајке (моја и дечија), увидевши да се нешто чудно збило, утрчаше из кухиње (насилно им беше прекинуто кафенисање и напасање мозга отавом), забленуше се у полунаго дете и почеше да ислеђују. Па како ниси видела, пита моја мајка. /То ми је једно од омиљених питања, које ми готово свакодневно поставља, и највећих здравствених проблема (притисак ми од њега скаче као луд): па како ниси видела да су кокошке на тераси обориле саксију с цвећем, па како ниси видела ово, па како ниси видела оно... Ко да сам стоoки Аргус ил' бар да имам очи на леђима./ Па како ниси чула, не може да "ВЕРУЈЕ" моја сестра (то вам је једна од највећих неверница: ни у шта што ја (не) урадим она не може да ВЕРУЈЕ). А чула сам ја како Игњат нешто мумла (тако он кад га неко тумба), али то ми је тек накнадно допрло до мозга.
Мајка и сестра одмах су, по ко зна који пут, закључиле да сам непоуздана и да деца у мом присуству (под мојим тобожњим надзором) нису сигурна. (А сви воле да их пребаце на моју грбачу! Па имам и ја душу... и имам интернет...) Ко на интернету виси, не треба ни да рађа. Ако ипак родим, искључите ми интернет!

Свака травка узалуд не расте

Док сам обавила сто послова, па док сам се вратила кући, у земљи се свашта издешавало, а ја о том појма немам (као да сам иначе информисана, ма шта ме се тиче). 

Како расклопих лаптоп (то је прво што учиним кад у кућу уђем), мајка навири на врата и издекламова: тамо неки са сином гајио марихуану у П., недалеко од нас, те да погледам на интернету (ала су се навадили; сконтали да штошта овде откријем пре њих и да могу да нађем све што пропусте или за шта немају потпуне информације). Нису чули презиме (верглају они спикери ко навијени), а ради су знати (као да је то неки мештанин, па звао комшије на мобу; то се ради где нема "носатих" комшија, што гурају нос у туђа посла... и кућне лабораторије).
И нашла сам вест, разуме се. Тамо неки, стар шездесет седам година, одгајио марихуану у саксијама (неке му стасале до два метра, а неке тек бебе - десет центиметара). Не беше ничег што они већ нису знали, тако им и рекох. Место презимена само почетно слово П с тачком (пих, очекивали су да им издиктирам родослов пет генерација уназад... а ништа од тога, ко зна с ког је дрвета тај пао).
Тата се изврнуо на кревету, дремуцка (пао му притисак, не знам што; од мене притисак углавном скаче, дакле одговорност не сносим). Како те, бре, није срамота, почех да га, полуозбиљно, корим с врата. Само се изврнеш, ништа паметно да урадиш. Човек старији (коју годину) од тебе, па ради, труди се, привређује. Посадио марихуану, па му ОВОЛИКА порасла.
Тек тад схвати шта сам наумила, па покуша да задржи усне мирне (а не може, увек мора да се, макар благо, исцери кад ја лупам).Што ти не посадиш, упита он. Ти си задужен за баштованство, ето зато. /А не би ми ни пошло за руком: да се јадна за зелен бор ухватим, и он би се зелен осушио! Чекај... па марихуану ионако треба сушити, а? Ха, још ће испасти да сам изузетно подобна, богом дана!/
Ма шта је зарадио, прихвати тата моју игру (и сагледа ситуацију из практичног угла), само двадесет четири хиљаде евра - осам месеци по три хиљаде (мало ли је на ову скупоћу?).
Е па: зрно по зрно - погача, марихуана по марихуана - ћорка! (Зарадио је, зарадио је... приде који дан робије!)