Тог дана деца су, као и обично, вршљала по Машиној соби (ако не можеш да их победиш, пусти нека демолирају кућу). Одрасли су их тек повремено (кад неком падне на памет или кад којe дете закмечи или закука - како су препуштени сами себи, зна да дође до окршаја) надгледали. Углавном су игрaли игрице (један куца по тастатури, а остали се начичкају уз њега и зевају ко да игра мечка). Матија, који је, будући најмлађи, обично посматрач, али занесени, страсни (редовно гледа шта сестре раде и учи се), и ужива идентификујући се с другим играчима, тог дана се сам докопао компа и активно учествовао у игри (дограбио кормило, па не зна за доста). А те игрице се баш отегну: с једне на другу и никад краја. Већ после прве можда требало је отићи до купатила, позвати неког да припомогне... али баш је било узбудљиво, како то прекинути? Матија се увијао као квочка на јајима, седео ко на иглама, стискао ноге (не испуштајући ни на трен миша и не губивши озбиљан израз лица - рођен је за хазардера) и најпосле се упишкио... на радну столицу, Машину.
Опрезно с тим модерним злом: игрице слабе бешику и чине је
непоузданом. Мали је одавно зависник, на тетку (не могу да порекнем, али много је да мени на врат сву одговорност натоваре), ал' ја , хвала богу, никад нисам доспела
до тог стадијума (мада сам била близу, морам признати).
Нема коментара:
Постави коментар