Fikus, kućni neprijatelj broj jedan

Tata je pronašao stoličicu, ali ne tamo gde ju je ona ostavila. Ja sam je sklonila u sobu, rekoh, nisam mogla da prođem od onog fikusa (nadžogerila žena i fikus i stolicu, ko barikadu, pred sobna vrata). Ne mogu da sakrijem jed, prosto moj san nikad nije bio da živim u botaničkoj bašti, naročito kao podstanar jednog fikusa (koji će mi uskraćivati slobodu kretanja, tj. teturanja kroz hodnik). 

Bogami, dobro ste ga skresali, jetko nam prebaci majka. /Evo pre neko veče kad se Staša s fikusom (jedva, a onolicko dete) mimoiđe, na fikusu ostade list manje. Vidii kako ruši, vidii, reče Ignjat uprevši prstom u polusveli list na podu (da je valjao, duže bi se opirao)./ Pa šta ga stavljaš nasred kuće, jedva dočekah da iskalim gnev zbog tog štapa s nekoliko pišljivih listina, koji, izgleda, ima prava na veći komfor nego mi. Ma nemoj, uvredi se ona, ko i uvek, a gde da ga stavim? Stavi ga u... sad kad ti nisam rekla! Pa stavi ga gde hoćeš! Ako nemaš gde, nemoj da ga uzgajaš. Treba mi zbog fikusa da idemo uvučena stomaka? Sve na prstima i uza zid da se mičemo, da slučajno ne okrznemo tu jalovu biljnu spodobu (da ima neki raskošni cvet, crveni, ljubičasti, roze, žuti... pa da mu se do zemlje poklonim)? Hajde de, dosta smo u kući trpeli to ugnjetavanje (mislim, da budem iskrena, ja i nisam: kad god sam pokraj tog čuda prošla, u glavi mu se od mog posrtanja zavrtelo). Pravda za ukućane i neko ćoše za fikus!

Sve isto čeka

Nedavno se majka kod lekara srela s nekim čovekom i ispričala se ko s rodom rođenim. (Čekaonice u zdravstvenim ustanovama nekad su ti bolje od kafana: vidiš koga davno nisi video, porazgovaraš i nasmeješ se bolje no u rođenoj kući, nema one kafanske buke i galame, a niko ti dinara ne traži.) Zna nju, zna joj i svekra (pokojnog), imaju neke zajedničke rođake, za koje se interesovao... Ali majka ne zna ko je on, što mu nije rekla.
Kad ga kasnije kod kuće opisa, ja sam ga smesta identifikovala (eto, imam izuzetne detektivske sposobnosti... a i neki dan pre sam ga srela, pa se sad dosetila).
A majka u čudu: jao, pa zar je moguće da je Pera Perić (tako ćemo ga zvati) toliko ostario?! Kako je TOO bio lep čovek! (A jeste, zaista.)
Nasmejah se, malo i podrugljivo. Pa nije Pera Perić imun na starost. Vreme onaj zub vazda brižljivo oštri, pa ko besan pas kida i dere sve redom, nije gadljiv ni na lepe ni na pametne. Nikakve obzire nema i ni za kakav mito ne mari: je li ko rođen, lep ili grdan, naposletku mora da ostari. (A tamo smrt te strpljivo čeka; pre ili kasnije svak joj padne šaka, protiv nje nema ni metka ni leka.)

Ko ima tetku ima i kamion

Ignjat već neko vreme obožava vatrogasce. Ima vatrogasni kamion, u koji staje litar i po vode, i crevo koje baca mlaz osam metara. Zasad on misli da na tom kamionu može samo da sedi dok njime upravlja. Tajnu o vodi i crevu otkrićemo mu tek kad zavlada trideset stepeni, pa da imamo redovno osveženje.
Svakog dana mi gledamo Simu vatrogasca, s kojim se Ignjat identifikuje. (Stašu smo, i ne tražeći joj dozvolu, proglasili za Micu vatrogasicu. Svi u kući imaju neku ulogu: neki gase, a neki pale vatru.) I čim negde u kuhinji izbije vatra, Ignjat mi naskoči na leđa, uključimo sirenu (UUUU-UUUU-UUUU) i pojurimo da vatru zaustavimo. Večeras sam ga šest puta vozila do kuhinje i nazad. Kad mu jednom pomože da mi se nakači na leđa, njegov otac zlobno primeti: evo ti kobile! Nisam ja kobila (konju jedan), ja sam kamion! 

A ima nekih koji su skloni tvrdnji da sam avion (figurativno dakako, ne zaslužujem ta krila svojim dimenzijama... ili možda ipak, samo nekim, al' nećemo o tome).

Danas kad se rodi dete, nije mu ukazana dovoljna dobrodošlica ako ti je srce puno. Ako se i otac i čitava uža i šira familija (muškog roda) ne uroljaju kao svinje (pri tom poređenju svakako se misli na nedoličan izgled koji pijanstvo prouzrokuje; nikad nijednu svinju ne videh kako nakreće šljivovicu), to nikakva radost nije. One peradice što pucketaju pitomo ko vatra u smedervcu u zimskim noćima, pet para ne vrede i odavno su bataljene. Dovučeš, brate, tešku artiljeriju, pa udri, udriii, da se do boga čuje (ko da on nije obavešten o novosti).
Da li je neko pucao kad sam se ja rodila, pitam oca. (Tad se nije pucalo, reče ravnodušno on.) I sama odgovaram: jedino od muke (što sam takva kakva sam, naopaka)... eventualno ako je neko prdnuo (šta znam, možda je dan pre bio pasulj za ručak). 

Kakav banalan doček za jedno ovako uzvišeno biće!

Da li još neko dok se tušira peva "Bože pravde"? E šta hor učini od čoveka!

Sopran(čić)

Prljave cipele i pogrešan izbor

Što sudbina ume da bude pakosna (lepo je vidim kako nam pravi smicalice, pa nam se za leđima ceri ko kuče Dragoljupče, očekujući našu reakciju). Matija se tobože zaljubio u jednu Anđelu. I Anđela se zaljubila u njega... i u Stefana (od viška glava ne boli, nek se nađe, ne ište joj hleba... možda tek neki kolačić u vrtiću). Ima žena koje su od malih nogu tako kolebljive (neumesno je da upotrebimo grublju reč), pa se ne ustežu da sede na dve stolice (ili malo tamo, malo ovamo).
E taj Stefan ima iste cipele kao Matija (sudbino, stvarno si gadura). Ili bar izdaleka tako izgleda. Kad je mama jednog dana povela Matiju iz vrtića, Matija joj pokaza Srefanove cipele (i bitnu razliku). Ozbiljno i prekorno primeti: pogledaj, POGLEDAJ kako su prljave!  (Zar ona, Anđela, to ne vidi, pobogu!)

E, svima se može naći mana, a rivalu ponajpre. A žene, ko bi ih razumeo... često biraju te neuredne i nemarne tipove (s kaljavim cipelama... koje će jednom one morati da čiste) ili bitange koje ih tuku (nažalost, ne samo u vrtiću).

Kraj stare i početak nove godine proslavljamo ravno četiri meseca... ako me ulični novogodišnji ukrasi (koji svetle, svetlee... a kilovati šibaju ko ludi) ne demantuju u martu.

Gledam onaj Trg Dimitrija Tucovića i samo se nadam da to čudo što grade neće biti lepo kao Cvetni trg.

Gde je ona vila što za noć razruši Skadar na Bojani kad je najpotrebnija!

Pazi šta sanjaš

Inspirisan valjda činjenicom da se najednom više žena našlo na jednom mestu (a on sam samcit), poveri nam davnašnji san: da ima tri žene.

Da ti se ne sloši, upitah, nasmejavši se, jedina (jer ostale behu zaokupljene pričom i ič nisu marile za muške snove). Dopola to beše prikrivena blaga ironija, a otpola neskriveno upozorenje na moguće posledice. Kad je naš narod utvrdio da od viška glava ne boli, teško da je u vidu imao mnogoženstvo (pre bih se kladila da višak žena izaziva nesnosnu glavobolju). Čak i da ne zaboli, treba je sačuvati na ramenima (te u tu svrhu kljukati bromazepamima i bensedinima). Znaju žene da dignu pritisak i kad su u jednini, a kamoli u tročlanoj bandi.

Razumem i zašto je ta ideja toliko primamljiva. Malo ruka' (i ostalih delova) -- malena i snaga, ali tri para ruku, eee to je kapital! Pa zamislite (dok ne dođemo do čuvenog ali koje sreću kvari, ne samo devojci, no i potencijalnim mladoženjama)! Ajd' kad obavljaju kućne poslove -- milina! Kad peru -- tri žene peru; pa kad se kuva --tri žene kuvaju (svakojakih jela, prste da poližeš: jedna kuva sarmu, druga mesi pogaču, treća pravi baklave); kad peglaju -- tri žene peglaju... Sve u domaćinstvu obavljaju trostruko brže, sve je na svom mestu i sve na vreme (prinesu, odnesu), lepo ti... Tri žene mese, tri žene pletu, tri žene kuću metu, tri žene u krevetu (ajoooj).... zatežu posteljinu, šta bi drugo (ako ste pomislili... pa stvano ste bezobrazni).
Ali (šta ćemo) kad tri žene zvocaju?! Ni dušmaninu da ne poželiš! Tri žene -- tri jezika (koja zvocaju, zvocaju... ne puštajte mmmmašti toliko na volju)! To ti je mač s dve oštrice (tri britka mača! pa gomilu bi muškaraca, a ne tog jednog nesrećnog alavca, "sasekle" u paramparčad), tj. jedan jezik (u svake), a mogućnosti dvojake (pa joj draže, prokletnici, da zvoca, kosa ti se na glavi diže... a samo kad bi htela malo niže, ovaj bližee, bliže, da pristupi... džaba ti njoj pričaš... eh, žali bože takav potencijal).

Ne bi to išlo tako glatko, odmah mu bi jasno. Kad bi mogle da žive svaka na posebnom spratu, zato glasno pomisli, da međusobno ne kontaktiraju (to bi zaista mnoge muke predupredilo). A našle bi one načina (i čaršav kojim bi se kroz prozor niže, na kafu, spustile, kao što bi na lakat progovorile, da ih kojim slučajem nužda, odnosno selotejp na ustima, nagna), nasmejah se (onako kao da ne pripadam ženskom rodu, od kojeg se obično distanciram). A ne znaš šta je gore, kad vade oči ili kad se uortače pa melju ko prazne vodenice, ne daj bože da udruženo palacaju.

Nakon minut (svedočeći tom susretu žena, koje ga i ne behu svesne) već se sasvim predomislio, odustao od sulude namere (ma pametno, dosta ti i ta jedna). To je bio moj san, priznade setno, sad se srušio (gotovo da se ču glasna lomnjava i krhotine mladalačkog sna razleteše se po mermernom podu). Pazi šta sanjaš, tj. želiš, lepo narod kaže, možda ti se i ostvari, pa posle da bude kuku i lele (mnogo su mi tri žene cele).

Šta je to seksi?

A šta je to seksi, upita me pre neki dan Maša. Lepo je kad je dete radoznalo. (Sem ako ne pretera. Dok je na zimskom raspustu čitala neku knjižicu, za svaku drugu reč je tražila objašnjenje i tako nervirala sestru, ometajući je u čitanju. A šta će, potrefilo se tako nekako da je mnogo nepoznatih reči: em fobija, em papirofobija, i ko zna šta sve još beše...). Čak i ovako iznebuha, kad me zatekne nespremnu.
Kažem: pa to je, recimo, kad je žena privlačna muškarcu, kad mu se dopada njeno telo, kako izgleda. (Lupam, ne znam ni ja kako da objasnim; nekom bi se odraslom moglo objasniti kratko: diže ti se na nju... pritisak. Ali ja s Mašom još o hipertenziji neću da zborim.) Recimo, kad obuče minić, a zgodna je, ima lepe noge (lupam, šta ću, ne znam kako da dočaram). Znaju za njom onda i da zviznu, da dobace štogod (prostačine).
Maša me gleda, pomno sluša, pa jedva dočeka: znači, TI si seksi? Jesi, ti si seksi (kao da mi se ruga, voli to, jer zna da ću se opirati)! Molim, jaa, ma gdee (mada, umem da budem, još kako, samo se pravim, neću da priznam, pogotovo njoj... i ne dopuštam gotovo nikom da u tome ma kako uživa)...  Ti nosiš miniće, izloži Maša svoj argument (kad sve bukvalno shvata i za svaku reč hvata). Ma pusti mene (a što nosim -- na moru i po dvorištu), ja to drugačije nosim. (Ne šaljem nikakvu poruku muškarcima, što ne znači da ih baš to ne zaintrigira. A i što su mi noge, nikakve mislim (ali su moje, što im svakako diže cenu; zbog ostalih atributa, mahom netelesnih, rekla bih, progledaju mi kroz krive noge). U stvari, nije poenta ni u onome što žena oblači, koliko u njenom stavu. Ili je pak ponajviše u pitanju nešto urođeno, čime i nehotice zrači. Istina, i muškarac može biti seksi (razume to moje oko, ali se ič ne tiče moje duše i mog tela). Eto, to otprilike znači seksi. Ne mogu sad baš da se udubljujem i tražim pomoć literature. 
Aaa, iznenadi se Maša, ja sam mislila da je to kad se ljube (čula u nekom muzičkom takmičenju da je neki takmičar seksi). Paa, dešava se, neretko, i da se ljube (oni što su jedno drugom seksi, ako je to uzajamno). Mada ne moraš (a često se i ne usuđuješ) da napadneš svakog ko ti je seksi.

Ah, ljubav

Sutra dolazi Luka, kaže mi sestričina razdragano telefonom. Koji Luka, pitam (pravim se da ne znam). Ne znaš koji Luka, lecnu se tobože ona. Koji, ostadoh pri svom navodnom neznanju. Luka dugokosi (a počupala bih svakog koji mi se oko sestričina mota, čak i da mu je kosa kratka), pojasni mi. Ih (radosti)!
Mama je pravila baklave, nadoveza se. O, spremili ste za Luku baklave (blago njemu, mali je pravi srećnik, ne samo zato što mi je sestričina golema lepotica), primetih. (A nisu, kaže sestra, ne zna ni da li on voli baklave). Mama će nam kupiti i neke grickalice.
Igraćemo se lego kockicama, znam, on to voli, nastavi sestričina sa mnom da deli zanos. I ići ćemo, možda (ako mama dopusti), napolje (da se veru po drveću, pretpostavljam, ona to voli). 

Аh, ljubav, ljubav (zašto me je zaobišla kada sam u školu išla; ne računam onu platonsku, izdaleka, neizrečenu i neizrecivu, kojoj sam čitavog života sklona, već neizmernu sreću kad se s nekim pentraš po drveću)!

Маша: Дедаа, дедаа, донеси ми воду!

Деда (појавивши се у соби с чашом): Ко је млађи?

Маша: Ја. Али старији имају предност. ;)

Kako su džeparoši ostali bez mog priloga

Uđem u neku trolu kod Slavije, ne sluteći da sam markirana i na nišanu. Odmah mi u oči, ne znam zašto, padne jedna Romkinja (stara trideset -- trideset pet godina), koja se užurbano (iako ne beše neke gužve) primicala srednjim vratima (kanda kani na sledećoj stanici da izađe). Stade s moje desne strane i spreda me zagradi uhvativši se za šipku s busplus aparatom. Na trenutak pažnju mi privukoše njeni izmanikirani nokti (u tom trenu nisam bila svesna koliko su joj dugi prsti). Sledećeg trenutka shvatih da se pred vratima stvorila nezgodna gužva i (sam mi bog reče) odlučih da spustim ranac s leđa i proturim ga napred. (I inače sam na oprezu. Zato sam i propustila pun autobus, nikad toliko ne žurim... U životu sam imala nekoliko bliskih susreta s manijacima, pa sad čim me nešto takne, ja se štrecnem i odmah gledam je li nečija torba ili ruka. Slobodno budite paranoični, jednom ćete biti u pravu, kao ja juče.) Činila sam to lagano, bez žurbe i iz čiste predostrožnosti. Kako se ranac pomaljao s prednje strane, videh da je na njemu sivi šal, ali sam tek naknadno promislila o tome (ranac je bio na mojim leđima, vlasnica šala kraj mog desnog boka). Krajičkom oka više sam osećala no videla kako me žena netremice gleda, ne pokušavajući šal da skloni. Sad prepostavljam u kakvoj je panici bila. A jasno mi je i da se grdno razočarala kad stisnuh ranac ispred sebe. U sledećem momentu ukaza se slobodno sedište i ja sedoh. 
Intuicija mi nije dala mira. Kad uvideh da žena koja se već na Slaviji tiskala do vrata nije izašla na narednoj stanici, upališe mi se dodatne lampice. Posmatrala sam je. Doterana prosečno, pristojno izgleda. Ali nešto mi je brkata i čudna pogleda, izgleda kao neka muljara. A sva se pošljopila, što kaže narod, pola što je ostala bez plena, pola što nije znala da li ja znam i šta ću da preduzmem.  Na korak od nje stajala je druga Romkinja, ne starija od osamnaest, u nekom plavom kaputu, čini mi se, i sa čojanim šeširom navučenim na oči. Da, caka je u tome da obe ne izgledaju sumnjivo, već kao dame (a džaba, kad ispod šešira tupavost zjapi) -- to olakšava posao. Sklopiše mi se kockice. Starija se progura i usput mi ranac prekrije šalom, kako bi mlađoj obezbedila povoljne uslove za rad. Hm, sa mnom nisu imale sreće, a ja sam je imala više no pameti (nije to prvi put). Vraćala sam film unazad. Kanda su se obe u isto vreme ka meni progurale. A sad su stajale na po koraka jedna od druge i tobože se nisu poznavale. Hm, loše im je formirana jedinica, nije trebalo da obe budu tamnopute. Da su bledolike, pa ima ih ihahaj, pun autobus. Ali njih dve... kraj istih vrata, progurale se u isto vreme na Slaviji i nijedna nije izašla kod Beograđanke.
Gledam onu stariju, ona gleda nekud neodređeno, ali ko pokisla, i uvija ustima. Iscerih se u sebi. Sad, snajka, možeš do sutra brke da sučeš, ne uspe da ih omastiš. Razumem, nije lako pomiriti se s tim da si ostao praznih šaka (aj da je na ovoj zimi ne ostavljamo baš kratkih rukava).

A ne bi se mnogo ovajdile. Ranac mi beše pun blaga, ali isključivo intelektualnog. Da beše pola sata pre i da su me sačekale kod Hrama, još bi i namakle hiljadarku. No u novčaniku mi sva dokumenta. Kad kažem dokumenta, ne mislim na kreditne kartice (to ne posedujem), već: karta za prevoz, za biblioteku, lična karta, peronska, kartice za knjižare... i to je uglavnom to. Grdno bih se izmaltretirala (a bogami i naplaćala) dok sve to ponovo "povadim".
Tek kad na Terazijama kretoh da izađem, videh da mi je ranac dvadesetak centimetara otvoren. I tad mi noge klecnuše, od pomisli da je nešto moje zamalo dopalo u ruke tuđinu. A stvarno bi se razočarale... Novčanik uglavnom gurnem skroz pozadi, iza gomile literature. Zamislite onu malu (koja verovatno nije imala kad da se školuje, odmah završila ovaj zanat: leva ruka -- desni džep, desna ruka -- crveni ranac...) kako izvlači skripta, poeziju Vaska Pope. Još jednom turi ruku u nadi da će napipati šta traži, a kad izvuče... Opa, opet Popa! Vrati mi moje krpice (natrag u ranac), vrati kad ti lepo kažem!
Da sam odmah zasigurno sve skontala, pa da im poželim srećan rad. I da pitam: jeste li se umorile? A sudeći po onome što sam naknadno saznala, dobro su se (o)znojile (i radeći i strahujući). Izgleda da su ceo dan bile vredne. Ispostavilo se da su ranije tog dana već imale sreće. Mene oko pet nisu uspele, ali su oko dva opljačkale majku moje prijateljice. Šesnaest crvenih -- malo li je (za minut-dva straha).
Moj otac je gotovo čitav radni vek proveo na Slaviji. I poznavao je, kaže, grupu nekih džeparoša, svraćali u radnju. Sve mu trikove poverili. Kad vidiš nekog, kaže mi tata, u leto s jaknom preko ruke, da znaš da ti je novčanik u opasnosti. Viđao ih tata u busu, dok "rade", pa, seća se sad, sramota njega, sramota njih. Stakloresce nisu dirali. A jednom samo desilo se da se namerače na tatinog prijatelja, takođe poznanika. I čovek ih upita: gde mene nađoste? A oni, izvinjavajući se, izjaviše: jebiga, brate, gužva (a šmekaju samo torbe i džepove, ne mare za lica).

Koristite li gradski prevoz (recimo trolu od Slavije ka Terazijama, kao ja juče), otvorite četvore oči, a stiskajte torbu uza se. Klonite se gužve i sumnjajte u one koji vam nisu sumnjivi!  Prijatna vožnja!

Cveće za mamu

Maša mi malopre saopšti: tata i ja smo kupili mami neko cveće (ljubav, ah, ljubav), roze i zeleno. I zeleno, zadivih se? Pa zeleni su listići, kaže Maša (kao da je igde videla drukče; doduše, ima nekih bordo). A nije veštačko, još reče, da slučajno ne pomislim (zna da ga prezirem). Kupili ste joj buket, pitam. U nekoj kutijici, kaže Maša. Aha.
Da li se mama oduševila, pitam, tek onako, iz pristojnosti. A mama je htela neki džemper (samo je, valjda, nisu pitali), u Mašinom glasu osećalo se razočaranje. 

U pozadini čuh sestru kako se kliberi. Praktična žena; od cveća (naročito rezanog) nema neke vajde (i mora, kad-tad, da uvene; ja, recimo, takođe ne volim poklone koji imaju rok trajanja... a, da budem iskrena, nema ko ni da mi poklanja).

Odem u kuhinju po vodu, vidim džem od šipka, pa uzmem šargarepu iz turšije. Takva sam uglavnom, u kuhinji neodlučna, pa kad ne znam šta ću pre, najčešće pođem redom. ;)

Tako mi je žao što nijedno dete neću imati, da mu za prvi i osamnaesti rođendan ne napravim svadbu. ;)

Ko nema u glavi, ima međ nogama

Kliknem na naslov da vidim šta se to dešava u mesnoj industriji (čije usluge baš i ne koristim), a "nećemo poverovati". Rekoh, da vidim, pa da opet ukućanima zvocam i, kako oni misle, pamet solim (ko da im parizeri, viršle i paštete nisu dovoljno slani).

Kad, okolo samo se mreškaju gadne gomilčine sala po stomacima (trbuh, koji vam sad liči na ogromne naćve pune naraslog testa, biće vam ravan za deset dana ako... ništa ne okusite, pretpostavljam), đipaju predimenzionirani penisi i skaču ogromne grudi, da te strava uhvati. A pod slikama, od kojih neke te penise predstavljaju u ozbiljnoj (doduše cenzurisanoj) akciji, verbalni mamci. Želite da imate veći... ni pet ni šest nego k...., ni pet ni šest nego 12-15 cm? Očas posla, razume se; leti vreme, ko da čeka. Želite da za dve nedelje imate grudi tri broja veće? Za kolebljive priložene su ispovesti zadovoljnih mušterija (recimo, jednog što je tobože uvećao spolovilo za 15 centimetara, pa mu sad devojke vrište... od zadovoljstva valjda, mada ne isključujem ni suprotnu mogućnost).
Sudeći po navedenom, kanda bi na ovom svetu svi muškarci bili srećni vitlajući uokolo k...evima od trideset centimetara, a žene dičeći se s...ma što u kolu osciliraju od kolena do temena. Niko se ne potresa ako ima manje zuba u vilici no falusnih centimetara (pre uvećavanja) ili praznu glavu. Ko nema u glavi, ima međ nogama!

Budi bolji od sebe

Ovih dana sam pokušavala sestričine da "navučem" na knjigu. Da, knjga je kao droga, ako joj samo dopustiš da ti se uvuče pod kožu.
Najpre sam sa svakom radila odvojeno. Pa jedno poglavlje čitam ja (da pobudim interesovanje), jedno ona ili podelimo  kako se već dogovorimo (ipak su bez čitalačke kondicije, ne treba ih obeshrabriti). I čitamo naglas, da obe čujemo. Baš je zanimljivo, rekla je mlađa sestričina. Nisam znala da ovako debela knjiga može za tako kratko vreme da se pročita, čudila se starija. I, ne sudi o knjizi po koricama, takođe je rekla. Naročito ne sudi po broju stranica i ne dopusti da te to odvraća -- upusti se u čitanje i uživaj.

Lakše je čitati u sebi, napomenula sam im, i zahteva manje energije (ali to je uglavnom ostalo za dane posle raspusta, kad se nađu same u svojoj sobi i kad me ne bude da u pomoć priskočim; zaista se nadam da neće odustati od čitanja).
Jednog dana, budući na raspustu, zatekoše se u mojoj sobi obe, pa, nakon sati i sati rktanja, skakanja, zurenja u film, navedoh ih da se late knjige. Obe zalegoše u krevet, ja ih ušuškah pod jorgan, a one utonuše u maštu. Međutim, starija je oštro protestovala što mlađa čita naglas (tako joj lakše, a i lako joj kad knjižica ima tridesetak strana, skupa sa slikama) i ometa joj recepciju. Sukob se potom produbio, pa počeše i da se koškaju oko toga koja je više stranica pročitala.
Ne može to ionako precizno da se meri: jednoj slova krupna, drugoj sitnaa, sitnaa; jednoj osam, drugoj deset godina... odustanite. Vi se ne takmičite jedna s drugom, rekoh. Ne takmičite se sa bilo kim. Svaka treba da se takmiči jedino sa samom sobom, da svakog dana sve više stranica pročita. Cilj je da čovek samog sebe neprestano prevladava i postaje bolji. Tek tad se primiriše i svaka se posveti ličnom nadmetanju.

Lajanje

Mama pita jednogodišnju devojčicu kako kaže kuca. Av-av (kako bi drukče.... mada može i agrrr, ako je baš ljuta). 

Njoj i maca, i kokoška, i krava kažu av-av, napominje majka. 

Pa nije dete krivo što oni ne znaju da govore (jezikom svojih predaka) ili su, u najmanju ruku, bilingvisti. Možda je i njih, dok bejahu mali, rodbina (uža i šira) vazda smarala istim pitanjem: kako kaže kuca, kako kaže kuca? A kad deca odrastu i puste jezičinu, posle im kriv đavo, pa zvocaju: nemoj da laješ! ;)

Ko će znati

Moja danas stečena mudrost: govori tiho i nosi nevaljalca sa sobom. Govorim tiho jer više ne mogu da se derem. I nosim Ignjata na kuku, jer jedino tako mogu biti sigurna da mi iza leđa, tj. u kuhinji, neće počiniti neki ršum.

 I pitam ga: Pa što si tako nevaljao, Ignjate?
A Ignjat odgovara iskreno (i pevušeći, ): Nee z'aam.

Strepnja od Nekog

Čarape koje je ukvasila, Mia je skinula i ostavila strgnute na tepihu u kuhinji, jednu kraj kreveta, drugu ispod stola.
Što si bacila čarape ovako, upitah, skloni ih. Ma nema veze, odgovori ona, neće sad niko da dođe.
Nikom, odnosno nekom, pripadaju glavne zasluge za održavanje higijene u mnogim kućama. Po svemu sudeći (kako od njega sve domaćice strepe), Neko je viši sanitarni inspektor (nekorumpiran, avaj). I mnogi samo zbog njega moraju da se posvete čišćenju.
Ko zna šta sve ne bismo morali da radimo da nas NEKO ne drži na oku. (Nije malo puta moja majka, u nameri da me prekori zbog nemara, rekla: vidi kako je, ko u svinjcu, da sad neko naiđe... Valjda bi se smesta okrenuo i otišao odakle je došao... a što se mene tiče mogao bi komotno da ode u tri lepe.) Ili bismo, da samo znamo kad će neko na vrata banuti, dovodili kuću u red tek pred njegov dolazak. Ali nikad se ne zna kad Neko može naići.
Da nije nekog (što ima običaj da baca pogled po ćoškovima tuđih kuća i gleda ima li paučine), digli bismo sve četiri uvis i neizdrživo bi nas bolelo uvo. Ali neko može da naiđe, neko može da vidi, neko može nekom (drugom) da kaže... Pa da pukne bruka, ne daj bože.

Mia i ja se vrzmamo oko kreveta i laptopa, nešto krojimo. Na Fejsbuku se nešto, videh, zacrvene, pa joj rekoh, pošto beše bliže, da vidi ko je to i šta lajkovao. A Mia, zbunjena, stala pa gleda, ne zna šta će i kako. Pa ti ne znaš da vidiš ko je lajkovao, nasmejah se. Ne znam, reče ona.
Ne razume se (toliko) u Fejsbuk, kako je to divno! Neki njeni vršnjaci odavno tu izbacuju selfije, krevelje se i bekelje, vršnjakinje se već puće i plaze... Moja Mia ne zna da pogleda obaveštenja. Kako je to divno, biti neupućen u Fejsbuk! (Iskreno se nadam da će još dugo ostati u tom neznanju.)

Dobre ideje

Sinoć smo se Mia i ja silno zabavile krojeći do po noći koješta od kartona. Ti imaš baš dobre ideje, pohvali me (ko zna koji put u životu) ona, diveći se. Ja sam tetka Ideja, rekoh, Ideja je moje drugo ime. (Doduše, slabo sam šta od tih ideja zaradila, ali niko nije savršen.)

Ničija mlada

Mama i brat joj prenoćili, pa večeras otišli kući, a Mia ostala. Oni došli samo na jedan dan, začudi se Mia. Pa kad tvoja mama ne može bez tate (najgora je od sve dece, samo hoće kući). Nedostaje joj, reče Mia s razumevanjem, da se mazi s njim... svaki dan to rade (bračni parovi, učite se na primeru); Matija se igra, a oni se maze. Maze se, tobože se zgranuh (a i malo da pljusnem kofu leda preko romantične scene). I ti bi to radila da imaš muža, objasni mi sestričina. (Ne znam šta je navalila s tim bračnim aluzijama. Večeras probah novu, svečanu i dugu, srebrnu, haljinu na bretele, a ona se tobože zadivi: ti si mlada? Jesam, jesam, samo ne znam čija.)
Kako znaš, upitah. A ona iskolači oči i osmehnu se od uva do uva: IMAŠ DEČKA?!
Mislila da je pitam kako zna da se mazim... Jadno ti moje maženje, i periodično, a nekmoli svaki dan.

Čitanje za lagan san

Kad je moja najstarija sestričina navukla pidžamicu i oprala zubiće, mogla je da uskoči u krevet i posveti se čitanju.
Prvo poglavlje je već ranije bila pročitala. (Više, reče, ne stiže zbog domaćeg. Da, daa. Kad zavoliš da čitaš, rekoh joj, uvek možeš da izdvojiš malo vremena pred spavanje.) Drugo poglavlje sam joj pročitala ja, ne bih li u njoj probudila znatiželju. A onda sam joj knjigu prepustila, rekavši da ću tražiti da mi prepriča kad se vratim (da budem sigurna da je pročitala).
Moje tuširanje kanda je potrajalo jer u sobi zatekoh  sestričinu usnulu, s knjigom na grudima. Mislim da od knjige nema boljeg sedativa (dobro, možda zagrljaj... ne znam, pa neću da govorim o tome). I nema slađeg sna od onog koji te zatekne da čitaš, pa te prekine. Izvukoh lagano knjigu, da je ne probudim, pa i zavirih, baš da vidim dokle je stigla. Jao, pa ona nije mrdnula s mesta, najpre se uspaničih. A onda mi laknu: iščitala je jedno, ono zadato, poglavlje(nce), pa zaspala pred drugim. Premorilo se dete (od šest-sedam strana), pa će sutra spavati do pola dana. Sad i tetka štogod da pročita treba, ne bi li (nezagrljena) spavala ko beba.

San

Pre nekih godinu dana prvi sam, i jedini, put sanjala svoju potomkinju. Imala je crnu kosu do ispod ramena, šiške, krupne (valjda plave) oči, divan osmeh... i bila odenuta u pink-zelenu kombinaciju. :)

"Iskreno" saučešće

U petak uveče primetismo da ne rade fiksni telefoni (u čitavom selu), što me se i ne tiče mnogo (ja fiksni koristim ne češće od jednom nedeljno u proseku, a ni toliko ne moram). Аli ni internet nije funkciosao kako treba, tj. sve vreme, kontinuirano... a to me se i te kako tiče. Sve u svemu: nema ga, nema, pa ga nestane, tako nekako.

Ni ti nemaš internet, upita me sestra. Nemaam, gotovo prosiktah (upravo ga nestade, a tek što smo počeli da gledamo crtani; i nije meni, naravno, zbog crtanog, ko mojim sestrićima, koliko zbog noći koja sledi -- kako je probdeti, a Fejs ne videti?). 
Moje saučešće, isceri se ona (što je samo prividno paradoksalno izrečenom; jasno da se naslađivala mojim zavisničkim mukama).

Osmica desno

Mi se redovno okupljamo oko laptopa. Kad ne gledamo crtaće, obično ja kuckam, a oni mi vire preko ramena (ispod jedne miške, preko glave, ispod druge miške, kroz prste... sve zavisi koliko ih je prisutno i da li traže podesniji ugao). 

Obično ja kuckam, a oni samo gledaju, no ima nekih što vole da mi se u posao mešaju (pa i da mi, nehotice, smrse konce). Pre neki dan, Staša mi se prišunjala sleva i op -- ni opazila nisam, a ona mi pruža nešto stisnuto s dva prstića (i nešto mumla, ne znam da li je očekivala pohvalu, nagradu...).
Jaoo, nevaljalice jedna mala, kako si to smela da diraaš, dreknuh. A ona i dalje mumla, pravdajući se sad (i pokušavajući da dokuči koliko je situacija ozbiljna). No, šta vredi tući dete kad je krčag razbilo (mislim, ko da bih ga tukla i da je na mestu krčaga bila moja glava).
Jaoo, Boki, požalih se sestriću na Fejsu, Staša mi je upravo iščupala osmicu (dole desno). Ne, ne, nije zub... I ne znam treba li zbog toga da se radujem (ovu je lakše nadomestiti, a, istini za volju, i nije mi od neke potrebe... ko zna da l' je ikad stisnuh, imam i osmicu gore, ta mi je nekako uvek bliža).
Gledam sad na tastaturi tu klimavu, naherenu, silom udenutu osmicu, vidim malu štetočinu i smešim se... Sestrići (da su mi živi i zdravi), kakva su to čuda: dušu da ti (mesto osmice) vade, a osmehom rane da ti slade.

Slavljenje začeća

Nema više intimnosti i radovanja u tišini, ćutke, ljudi rado s čitavim svetom dele intimne trenutke. Odnedavno, kako čujem, proslavljaju se (ne samo pijankama i pucnjavom, već i vatrometom dakako) i prvi dani trudnoće. Buduća majka, valjda čim joj se zacrveni onaj test za trudnoću ili odmah nakon ginekološkog pregleda, na kojem je utvrđeno da se čedo u njoj zamelo, obnaroduje radosnu vest familiji (ako medicinska sestra na ginekološkom odeljenju ne bude hitrija, pa i pre o novosti informiše celo selo). I to onda mora da se zalije hektolitrima alkohola (ne gutljajima već eksiranjem boca između ždranja svih onih brava koje je familija smesta natakla na ražnjeve), ocu možda već tad cepaju košulje (dok ga tapšu po ramenu: ala si ga napravio, momčino, svaka ti čast), zabadaju glava u tortu (tako da od torte ne ostane ništa, a glava jedva čitava; i jeste, došlo je do mešanja običaja i brkanja lončića, ne zna se više ko pije ni ko plaća, a često ni za šta je račun) i puca se u nebesa ( i u pse, i u mačke, ako šta od tog otkud iskrsne)... 

Sve to naravno neće biti dovoljno naglašeno aako se vreme, mesto i detalji oplođenja (još dok se dešava) ne objave na Fejsbuku. Pretpostavljam da za vreme snošaja oba učesnika ostaju onlajn i  statusima beleže svako ah i oh, svaku pozu (uz napomenu o prednostima i manama iste, o težini izvođenja i stepenu zadovoljstva koje izaziva, a naročito o tome koji položaj tela pruža veće šanse za začeće), a bar jedno od njih preuzima ulogu sportskog komentatora i uzbuđeno prenosi situaciju.
Evo ga, najbrži spermić upravo juriša na tromu jajnu ćeliju, jajna ćelija nema kud, pribila se uza zid jajovoda i drhti ko prut (da li od straha, da li od iščekivanja i slasti)... Moćni spermatozoid postiže još veće ubrzanje, tek što nije razneo i izobličio jajnu ćeliju, jajnoj ćeliji klecaju noge (ajd, antropomorfizovaćemo je i mi, pre no što to postigne naš jurišnik), čeka, jedva čeka iiiiii evo gaaa -- pogodaaak, ljudi moji, pa da li je to moguućee? Čovek (još jedan) je kresnuo ženu i ostavio je blagoslovenu (na Fejsbuku svi vazda prave od komarca magarca i od tvoraca embriona metu i šampiona). Čestitamo, i nadamo se da je muško (inače će vas svi gledati sažaljivo i tešiti vas: nema veze, biće muško drugi put)!

Čitaoci u vrtlogu

Biblioteka grada Beograda organizuje akciju "Čitam pa šta", kako bi osnovce podstakla na čitanje. 

U mojoj sobi je knjiga "Lota pravi lom" i čeka na Mašu, dok Maša u kuhinji s dedom gleda "Paramparčad" (i čeka da joj se prispava).

Da može knjiga da se prikači nekako na televizor, poverila je nedavno svoju čežnju majci, pa da ja čitam kao seriju. Eh, prednosti i mane modernoga doba...
Uopšte nije lako, ni s puškom, decu privoleti knjizi, navesti ih da joj samo priđu (slobodno, ne ujeda, ne ujeda) i dotaknu joj korice... A kad je otvore, onda već nemaju kud, čarobni svet će ih zgrabiti kao vrtlog. 

Istina, morala je tetka malo da povuče (ne, ne za kosu, taman posla, ne praktikujemo prisilne metode), malo da pogura (jer se deca, danas uobičajeno, batrgaju i opiru, imaju strah od čitanja i jedne stranice) da bi se Maša s knjigom združila. I znate šta: Maši se u tom vrtlogu dopalo.

Medijska zvezda

Jutros Maša prominu kraj televizora i primeti: Gle, Rada Macura! I upita zbunjeno: Ona je pevačica?(Jeste, jedina koja se oblači, i to slojevito.)

Ja na to prsnuh u smeh. A kako dete i da ne pomisli da je pevaljka? Vidi je u Parovima, međ gomilom onih budala (kojima bi komotno mogla da preporuči: obucite se... ne morate slojevito), viđa je kod Le(j)e Kiš, međ gomilom sličnih gostiju, ne silazi s TV ekrana (ko da je visoki državni zvaničnik)...
Oblači se slojevito i prebacuje iz studija u studio, kliberi se, pući, ždere kojekakve poslastice, a verovatno katkad i pocikne uz narodnjake. 

Eto kako medijska pažnja pretvara ozbiljne tete u "starlete" (od kojih portparolke ne razlikuje dete).

Životinjska tabla

Dopala mi preksinoć u ruke Stašina drvena tabla s nekim životinjama, kojima su glave razdvojene od tela. 
Kako mi ruke bejahu dokone, rešiše da se zabave. Međutim, te glave neko je toliko istumbao i pomešao da nikako nisam mogla lisičju glavu da dovučem do lisice, a da lava rešim pandine. Zato što možeš da ih guraš samo određenom putanjom, a neke su od tih glava prave glavurde, ne možeš glavu slona kraj žirafine provući (jedna mora nazad da ustukne, da pričeka dok druga prođe, pa da se potom vrati na mesto). A ja zapela, hoću pa hoću, lakšim i prekim putem. Ma samo malo fali, milimetar-dva, da se glave mimoiđu. Malo fali, a velike muke stvara. Kivna što mi se ne da glave da složim onako kako treba, upitah se glasno ko smisli tu zavrzlamu ko Rubikovu kocku.
Videći me kako se napinjem da proguram glavetine kroz iglene uši (mrzelo me da manevrišem i rotiram, pa navalila ko sivonja), sestra mi se obrati ko svom detetu (kad šta suludo naumi, pa hoće da ga urazumi): ljubavi, ne može taako, moraš prvo da... Eto, hoće da bude duhovita (na moj račun). I da ispadne pametnija, pa mi ote tablu da pokaže kako treba. Ali brzo joj splasnu optimizam. Zapelo, a, iscerih se podrugljivo.
Tek što spusti tablu nazad na ugaonu, Maša je dohvati i očas posla svako telo dobi glavu kakvu je želelo.

Kabl ili smrt

Moje "trt-mrt, život ili smrt" uglavnom je vezano za laptop, odnosno internet. Ima interneta -- ima mira u kući(i u mojoj duši). Nema interneta -- nema spokoja među četiri zida moja (a ni među svim ostalim zidinama). Ja onda ne mogu usnuti, to je kao da mi neko zakuca daske na prozor. I ko kroz taj prozor nije virio, tačnije sasvim se naslonio i preko presamitio, taj ne može da razume. 

Ima već mesec dana kako mi laptop pravi probleme. Tačnije ubuntu, moj operativni sistem, nešto pobrljavio (sigurna sam da je Staša za to najodgovornija). Ali snalazim se nekako. On u klin, ja u ploču, i tako koliko god puta treba, sve dok dok on ne popusti, a ja pobedim.
No juče, sasvim iznenada i ničim izazvan, poče da mi se gasi. Udenut mu kabl, ali on ko da struje ne okuša. Baterija je vaj kada crkla i na nju se odavno ne može računati. Ali zamislite užasa da ostanem u nedoba bez kabla!
Desilo se to kad smo gledali crtni. Crko nam je kabl, prosiktah Ignjatu, koji je iščekivao da ja, kako obično činim, začas sredim stvr. I kako on zna da je za sve neko odgovoran, reče (da sa sebe skine krivicu): MAŠA je crkla (nezgodno je kad dete misli da je svaki glagol prelazan)! Aleksa nam kritično mesto oblepi izolir trakom i neko vreme bejasmo mirni. Ali najednom, iako kabl nismo takli, on nas opet izdade. Neko sam vreme nalazila položaj u kom bi radio. Posle smo terali mak na konac, gasio mi se na svaki minut, a ja ga palila dok sam mogla i dok nisam izgubila živce. Džaba sam kabl previjala i levo i desno, motala oko laptopa, provlačila ispod, vukla niz krevet... drž' na sever, drž' na jug..., drž' tamo, drž' ovamo, veži u Gordijev čvor, ispravi kao špagetu... i ne vredi. Džaba sam i nekoliko puta tastaturu besno ošamarila (kad me spopadne panika, postajem nasilna). Džaba sam psovala. Na kraju moradoh da se prepustim mukama i snu.
Danas sam odmah odjurila do Bokija. I Boki je našao rešenje. Morao bih, reče, kabl da zasečem. Seci, ako treba i vene (mi) seci... samo da proradi. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, odlučio je da žičicu koja štrči zalemi. Sve mu prepustih (on najbolje zna šta i kako treba) i odoh na probu hora (da udarim brigu na veselje; zna se da ko peva na zlo ne misli).
A kad sam se vratila, na ekranu me čekala poruka: Radi sad kao da je nov; samo nemoj da ga savijaš da se ne odlemi. 

Mislim, možda se ipak savilo jer je u jednom trenu prestalo da radi. Ali onda sam ja brzo reagovala. Videla sam kako treba da svetle lampice (nikako crveooo, NIKAKO) i pohitala da kablu nađem položaj koji paše. Još sam brzo primakla jednu dokolenicu, što se na krevetu sušila, i njome kabl podvezala. I sad opet radi kao da je nov (a znam da nije... i da samo drži vodu dok majstori odu, tj. dok ne kupim drugi). Ali ne smem laptop da maknem s mesta, a kamoli da ga držim, kako sam sve ove godine činila, na krilu. Ne mogu da se zavalim u jastuke, moram da klečim na jorganu ili da zauzmem turski sed. Trnu mi noge, nije mi ič zgodno i ugodno. Ali imam net, da ne izvoljevam mnogo.
Blagosloveni bili sestrići, porasli i kompjuterima vešti. Da takvi nisu, crno bi im jutro osvanulo s tetkom manje. Mislite jedna manje-više (ima ih na tone), ali ne nalaze se takve (ludače) na putu (dok ćete ih pred laptopom često naći).

Ničija nije gorela do zore, ne mogu to da objasnim ocu.

Možeš da ne silaziš s TV ekrana, možeš da ispiraš mozgove, da prodaješ maglu i muda za bubrege, al' doći će i tebi jednom Rumunija. ;)

Skadar na tepihu

Ignjat je za rođendan dobio onu kućicu od PVC folije. (Malo sam tragala po netu, ne bih li se pravilno izrazila, ali opet nisam sigurna kako se taj materijal tačno zove. Uglavnom, verovatno znate na šta mislim. Izgleda otprilike kao neke zavese za kupatila, a ova je ukrašena žirafama i još ponekom životinjom.)
Maša i ja odmah smo prionule na rad, kaneći da kuću podignemo na tepihu njene sobe. No nije baš išlo tako lako, kako nam se činilo da će ići. Najpre smo utvrdile da imamo cevi u četiri različite dužine. Onda smo pogledali (i Ignjat s nama, kao da se nešto razume) sličice, da budemo sigurni gde koja cev ide. Pet komada varijante A, četiri B, dve C i četiri D... ili možda nekim drugim abecednim redom. 

Oni zglobovi koji služe za spajanje nekako nisu načinjeni baš kako treba: taman u njih udenemo cevi, a one se iščupaju, ma čim ih pogledaš. 

Dodatne otežavajuće okolnosti predstavljali su Ignjat i Staša, naročito Staša. Ta se vazda vrzmala oko naše građevine, zavirivala, osmehivala se, pocikivala, opipavala... i rušenje izazivala. A kad izvučeš jednu cev, automatski se poremeti ravnoteža i sve ostale otkažu poslušnost. Mašo, podupri to nogom, doviknem panično, podupirući s druge strane i sama. Pa to je, bre, teško podići ko kulu od karata. Taman se poradujemo kad vidimo postojanu konstrukciju, a ona se poremeti...ili je poremete. Ne damo se obeshrabriti. Izbacimo decu iz sobe i zatvorimo vrata, te počnemo na miru ispočetka da konstruišemo. Ali Staša, ta stenica, neće da se okani. A kadra je bravu dosegnuti i vrata pogurati. Cevi koje još ne sigosmo da ugradimo, Ignjat dograbi i nosi po kući "daske" (jadne nam stubove). Hristovih smo se muka namučile.
Konačno smo uspele da nabacimo foliju i da građevina ostane stabilna. Ali zadovoljstvo zbog toga beše nam kratkotrajno. Čim se Staša u kućici nastanila, kuća nije izdržala, od njenog se zanosa poprilično raspala. 

Na kraju mi se sve smuči, pa besno digoh ruke (neimari bi trebalo da  imaju mira, ali roditelji ovih nevaljalaca isto su želeli dok ispijaju kafu u dnevnoj sobi). Ko da zidam Skadar na Bojani, pa što ja za pet minuta sagradim, to Staša za sekund obali.

To boli

Kad se Matija razljuti, stane da lupa rukom o sto, ne bi li gnev iskalio. Udaraj glavom o zid, predloži mu majka mirno (klin se klinom izbija, a (auto)destruktivno ponašanje deteta tobožnjim podsticanjem na još gore) i nastavi da gleda televizor kao da se ništa pažnje vredno ne dešava.
To bolii, pobuni se Matija kroz plač, nisam luud (da te poslušam)! Ali ruke prestadoše besomučno o stočić da tuku.

Ja držim tebe

Izađoh juče iz kuće noseći Ignjata u naručju. Na terasi još beše podebeo led (a i kad je žgoljav, jednako je nezgodan, čak i nezgodniji), pa se okliznuh lako (ali na nogama ostadoh). Ju,prepadoh se (nije šala; ajd što bih se ja pokršila, no dete da se povredi).
Ja d'žim tebe, tiho prozbori Ignjat reči utehe, ja d'žim tebe (grleći te oko vrata). (Ne sekiraj se, ja držim tebe i noge su mi u vazduhu, dok ti držiš mene i noge su ti na klizavom terenu.)
Ja držim njega, on drži mene. Ako ti se tetka na ledu stropošta, bogami, Ignjate, i tebe će da košta.