Osmica desno

Mi se redovno okupljamo oko laptopa. Kad ne gledamo crtaće, obično ja kuckam, a oni mi vire preko ramena (ispod jedne miške, preko glave, ispod druge miške, kroz prste... sve zavisi koliko ih je prisutno i da li traže podesniji ugao). 

Obično ja kuckam, a oni samo gledaju, no ima nekih što vole da mi se u posao mešaju (pa i da mi, nehotice, smrse konce). Pre neki dan, Staša mi se prišunjala sleva i op -- ni opazila nisam, a ona mi pruža nešto stisnuto s dva prstića (i nešto mumla, ne znam da li je očekivala pohvalu, nagradu...).
Jaoo, nevaljalice jedna mala, kako si to smela da diraaš, dreknuh. A ona i dalje mumla, pravdajući se sad (i pokušavajući da dokuči koliko je situacija ozbiljna). No, šta vredi tući dete kad je krčag razbilo (mislim, ko da bih ga tukla i da je na mestu krčaga bila moja glava).
Jaoo, Boki, požalih se sestriću na Fejsu, Staša mi je upravo iščupala osmicu (dole desno). Ne, ne, nije zub... I ne znam treba li zbog toga da se radujem (ovu je lakše nadomestiti, a, istini za volju, i nije mi od neke potrebe... ko zna da l' je ikad stisnuh, imam i osmicu gore, ta mi je nekako uvek bliža).
Gledam sad na tastaturi tu klimavu, naherenu, silom udenutu osmicu, vidim malu štetočinu i smešim se... Sestrići (da su mi živi i zdravi), kakva su to čuda: dušu da ti (mesto osmice) vade, a osmehom rane da ti slade.