Mislila sam da je onaj hoverbord ko bicikl: kad jednom naučiš da voziš, nikad ne zaboravljaš. Ali nije.
Nisam od prošlog leta na nj stala, pa se sinoć jedva nakanih. I to sam zahtevala da mi sestričine budu pri ruci (ako mi se koja grana, za koju se grčevito hvatah, izmakne). Stala ja, pa samo što ne poljubih drum (u pustoj i neosvetljenoj ulici). Ovo me ništa ne sluša, počeh da jadikujem, previjajući se (i gledajući da sačuvam glavu na ramenima). Kad, iz drugog-trećeg pokušaja, povratih  i zadržah ravnotežu, Mia mi dade ruku, a Maša mi odostrag spusti zadignutu majicu i podiže spuštenu suknju (kanda se nešto razlabavila, ne verujem da je skala na vagi pala). Vide ti se gaće, reče. (Blago meni dok mi je sestričina: gaće ima da stoje gde im je mesto i skrivene od očiju javnosti.) Mada sam sigurna, čak i da nekog zanimahu moje plave pamučne gaće, prst pred okom se nije video.
Danas smo s Ignjatom i Stašom išle u šetnju, pa smo se svi popeli (ja poslednja) na kotur sena (one su posle i preskakale s jednog na drugi). Sad si se vratila u mlade godine, primeti, kroz osmeh, Maša, spremna, ako ustreba, da mi pruži ruku.

Ko, bre, vratio? Zar sam igde odlazila? Pa ja, bre, nikad i nisam prestala da se penjem po drveću (samo kad mi kakvo zgodno na put stane). U dobroj sam formi još, iako se, ipak, najčešće penjem po živcima i na glavu (članovima porodice).

Četrnaest

Staša je prva počela da odbrojava prstima kako bi odmerila vreme za koje će Mia nešto učiniti: jedaan, dvaa, trii... I tako do deset, tuđa pomoć joj skoro nije trebala. 

Usput se pridružio Ignjat, pa je niz nastavljen: jedaanaest, dvaanaest, četrrnaest... Triinaest, ispravih ga. On ponovi: triinaest. A kad ja dodadoh četrrnaest, on se brecnu: Pa reko sam!
Istina. Četrnaest je pomenuto, nećemo sad sitničariti oko redosleda (jogunastog li broja, između dvanaest i trinaest se uglavi, pa se lud pravi).

Čudnovata stvar: što je frižider puniji, to mi je apetiti manji. Ne daj bože da se isprazni, pa da se sve obrne. ;)

Na vratima jedne radnje jutros videh upozorenje: VISOK PRAG. Za ispisivanje tog upozorenja (bez kojeg se kupci mogu gadno povrediti) upotrebljena je tupa narandžasta bojica. Napregnuh se da pročitam u prolazu, pa se nasmejah: ako na visok prag i istoimeno upozorenje naiđe kogod s visokom dioptrijom, loše će se provesti.

Želeti zahvalnost od onog kojem činiš dobro jednako je ružno kao i ne osećati je prema svome dobrotvoru.

Navijački prateći vokali

Na ivici kreveta (spreman da svakog časa poskoči, ako situacija to bude zahtevala) sedi moj zet. I čim se ukaže šansa za gol, on drekne: Ajdee, AJDEE! (Bokte, pokida se čovek, treba neku nadoknadu od Zvezde da tražimo za pretrpljeni mu bol i pogubljene živce; nek budu gratis glasne žice.)
Iza njega sede i leže (kako ko) moji sestrići. Uglavnom bulje u mobilne telefone. Ali kad zet vikne, viknu i oni (eventualno bace pogled na ekran): Ajdee, AJDEE!
Šta ste mu vi, prateći vokali, upitah prolazeći. (Neko mora i da se pravi pametan. A što mi teško. Ajmoo, AJDEE!

Moji sestrići: Zvezda je pobedila!

Ja: Baš sam srećna zbog toga, moj život konačno ponovo ima smisla.

Dete božije

Kako spazi novi lak za nokte, odmah se na njega ustremi. Ali dok ona privuče stoličicu, da dosegne policu, ja lak sklonih na sigurno. Ona, međutim, vide stari, ljubičasti, pa posegnu za njim. Ne, rekoh odlučno, prvo moramo da sredimo sobu, zatim da skinemo taj lak koji imaš, pa tek onda mažemo. Ne vredi joj pričati: tobože klima glavom kao da razume, ali obilazi oko lakova ko mače oko slanine i gleda kako da ih prigrabi.
Dok bejah u kupatilu (vrata nisam zatvorila), a ona se ušunjavala u sobu (ne zna da ja imam oči na leđima i na bokovima), upozorih je da lakove ne dira. Budući da se nije obazirala, već ulazila u opasnu zonu, doviknuh oštro: Prvo aceton, daj aceton, Staki, ACETON! Toliko joj se smučilo moje drečanje, da mi odvrati: Dob(r)oo, dete bodzije (iako su oba oblika ispravna, prednost se daje pridevu božji, ali Staša još ne lista pravopise), cta ti je?
Kad je Maša nedavno zamolila da joj nešto donese, odvratila je: Jooj, ne moogu, dete bodzije, pune su mi ruke (lutaka), vidiis li?
Na mukama grdnim Staša je: svud poneko dete bož(i)je (nedokazno, tvrdoglavo). Svako od nje nešto ište; odbije li -- pište, vrište.

Mače utrči u kuću i zavuče se u neki ćošak, a ona navali da ga tera: pis, pis!

Nikad da se nauči: mačići su kao pop. Udavićeš se ako popa moliš: "daj, pope, ruku!. Ako ti je život mio, moraš reći: "NAJ, pope, ruku!"

Tako je i s mačićima: ako ti volja da ih izmamiš iz skrovišta, pali samo mac-mac.

Ako neće on tebe, drži ti njega

Neka joj rođaka, kaže, rekla da se nije promenila (iako se godnama ne videše). Ma menjamo se mi, primeti ona, okrutno iskrena, samo ne primećujemo. A dobro, pokušah da nađem kompromis, ali i ne menjamo se kako se neki menjaju (naglo i intenzivno). Sretneš čoveka, mlađi od nas, a već deda (ili baba). 
Ne znam da li to zavisi od genetike, nagađa ona. A onda se složismo da zavisi od svega pomalo: od genetike, od načina života, od duha... Vedar duh mnogo znači. (I kad stalno nešto učiš, stvaraš, kad granice razmičeš, obaraš...) Valjda će mene moj (dugo) držati, nasmeja se ona. Nego šta će. A i da neće, drži ti njega. Gde da ga držim, upita ona đavolasto. Za gušu... ili gde je najosetljiviji (mislim gde ti slađe i efektnije, da ga odobrovoljiš). Ona me pogleda značajno: Je li on muško? Pa (taj) DUH, šta će drugo biti! Držaćemo se, kaže. Ne brinem ja za te (a duh se već zadovoljno meškolji), znam te.
Sad ću to da pišem rekoh. I svi će te, da znaš, prepoznati (iako ti ime ne pominjem). Kako će me poznati, pita. Po duhu. I tački oslonca.

Sok umesto torte

Ja točim vodu na česmi u dvorištu, a sestra mi dovikuje: Dođi na tortu, ako hoćeš! Hoću, kako neću, odgovorih. I mislim se: Kako po ovoj vrućini nemam volje ni potrebe da doručkujem, a za slatkiše sam uvek raspoložena (prokleta bila).

Odem i, pre no što sedoh pod lipu, pitam: A kojim povodom torta?(Mislim, ja je jedem i bez povoda, ali je tako retko ko pravi.) Ma nisam te zvala na tortu, reče sestra, nego na sok. Pa dobro, nasmejah se, šta je tu je, može i sok. I sok je sladak, još od višnje, domaći.

Hm... Jeste da je voda s česme šuštala, ali torta i sok ne zvuče nimalo slično (ako ne računamo ovaj jedan zajednički okrugli samoglasnik). Kako sam ja od soka uspela da čujem tortu, pojma nemam. Biće da što je babi milo, to joj se i snilo.

Porodične (ne)zgode u kupatilu

U kući koja vrvi od ukućana često se dvoje-troje zateknu u kupatilu. Jedan izlazi iz kade, drugi ulazi u kadu, treći na noši, četvrti pere zube, peti na ve-ce šolji (ili kraj nje, zavisi od pola i potrebe), kad je već slobodna... 
Nedavno se Staša, sedeći na noši, dok je tata ve-ce šolju nišanio, iznenadi. I upita: Tata, cto pickic naopako?! (Svašta, svašta: toliki čovek, a ne zna kako se to radi!) Računa valjda da nije seo poput nje. A nije da sama nije, po ugledu na brata, pokušavala stojeći da piški uz drvo. (Nepravda baš: kako on može, a njoj ne polazi za... rukom!) Na kraju je to ipak morala da obavi na tradicionalan način.

Pre nekoliko meseci Maša je znala da se mama tušira, pa je banula u kupatilo nekim poslom i zbunjeno očima zaškiljila. I pričala posle: ja gledam šta je ono (kakva anomalija) mami! A u stvari, mama bila kupatilo napustila i mesto tati ustupila, a tata... ako je hteo da piški, nije "naopako" stao. Mama crkla od smeha. A Maša je kritikovala ozbiljno: A i ti, mogla si da zatvoriš vrata (koja ključa nemaju, da se sitna deca unutra ne zaključaju; sem toga, teško se zatvaraju i često ne slušaju).
Kad čeljad nije besna, kuća nije tesna. Ali kroz kupatilo nekad, bogami, ne možeš da prođeš (a kamoli bez svedoka da piškiš "naopako").

Manipulacija od malih nogu

Malena figurica mace zapala je ispod ugaone. Dohvati mi, naloži Staša majci. Ali majka odbi: Ne pada mi na pamet, dohvati sama!
Potom majka ode u spavaću sobu, odakle ubrzo ču kako Staša traži drugo rešenje (da ne mora da se saginje). Igi, reče bratu, dohvati mi ti, ti si dobar dečko. Što da gore ruke (tj. guli kolena), kad ima mašice (tj. godinu dana starijeg brata). 
Manipulacija se uči od malih nogu. Ne iz knjiga: samo gledaš kako te odrasli privole da nešto učiniš. Velika je moć hvale.

Dohvatio je brat, svi su slabi na komplimente. Ili je prosto, kako sestra reče, dobar dečko. Ali nije ni on naivan. Mnogo puta Staša vozi trotinet, on bicikl, pa mu dosadi. Onda bi hteo trotinet, pa kaže Staši (da je umilostivi): Stasa, evo tebi bicikl, jači je! Drugi put je obrnuto, hoće bicikl, pa kaže: Stasa, evo ti trotinet, brzi je.
Lako je od nekog dobiti ono što želiš ako mu samo njegov gubitak predstaviš kao dobitak. Svaki put pali.

Maca

Staša se zatekla na podu s gomilom mačaka u krilu, dok se ostatak mačje družine vrzmao po sobi. 

A ja stajah kraj nje. Budući u zgodnoj poziciji, ona se nekoliko puta izvi i virnu mi pod lepršavu haljinu. (Karirano, zeleno, žuto i plavo, pa ne može čovek odoleti.)

Šta tu ima, upita je majka. Maacaa, ko iz topa odgovori Staša, što će još godinama čekati dok nauči šta je polisemija. A moja sestra samo što ne crče od smeha. Previja se pet minuta na krevetu, gotovo kičmu da ušine. 

I to mače što pod suknje skače, našlo gde će -- da m' sestra premine!

Tešenje

Vrativši se s hora, još pre no što joj videh lice, već samo opružene noge, shvatila sam da nešto nije kako valja. Raskinula s dečkom, pa sva ko pokisla. (Oprostite mi zbog nedostatka empatije i sklonosti depatetizaciji.) Potcenjujem pomalo te probleme (naročito tinejdžerske), priznajem.

No, nas dve smo same, i nema nikog ko bi me spasao neugodne dužnosti. Ej, ne sekiraj se, nije on poslednji na svetu. Možda još nije sve gotovo, ko zna. Zaljubićeš se još ko zna koliko puta. Možda, ovaj, šta bih ti rekla, ne razumem se, mm... aaa... Mora malo da boli, ali proći će. Idi pusti film, neku komediju, da se smeješ. Mmm... ovaj...
Pravo da vam kažem, ne umem ja nikog da tešim. A ako već moram, pre bih utešila čoveka kojem je neko umro nego onog kog ljubavni jadi more.

Niisam znala da sam (u)krala

Išli mi danas u šoping (to mi nekako adekvatniji izraz od kupovine: doživljavam ga kao totalno gubljenje kontrole i sumanuto kupovanje svega i svačega). Elem, planirano je da u jednoj radnji (iz četiri nivoa, od kojih je nas zanimao samo poslednji -- s dečjom garderobom) u Knezu sestra i ja, što hitrije (jer je zeta poslepodne čekala neka utakmica) pokupimo šta nam se svidi (zet se, pretpostavljam, nadao da će nam estetski kriterijumi biti visoki). Za to vreme Maša i Ignjat se se uglavnom smarali, dok je zetu, srazmerno rastu gomile u torbi, tj. novčanog iznosa, skakao pritisak.
I tako, sestra i ja na istoj strani, pa sestra na jednoj strani, ja na drugoj, onda ona na drugoj, ja na prvoj (kad smo kadre stići i uteći, i čas posla stranu promeniti)... Kupi ona, kupim ja, gomila u torbi raste. Neke stvari, ipak, hvala bogu, nakon probanja i zajedničkog razmatranja, vratismo nazad. A onda, konačno, siđosmo do kase. 
Zet i deca odoše da nas pričekaju napolju. Ja ostadoh kraj sestre. Daj mi novčanik i čekove, sestra reče, dok je prodavačica kucala i kucala... Ja smakoh s ramena ručku svog cegera i istinski se prenerazih: Ju, ko je ovo stavio ovde?! Na vrhu moje torbe stajala je, skupa s ofingerom, roze suknja s karnerićima. (Sestra je želela da je Maša proba -- košta samo petsto dinara. Maša nije delila njenu želju. No majčina se ne poriče: suknja ima da se proba, nema priče!)
Sestra prsnu u glasan smeh, kao i ja, nakon nekoliko trenutaka zbunjenosti. Prodavačice se osmehivahu. Valjda su skontale da bi bilo prilično besmisleno kraj onih dvadeset-trideset odevnih predmeta donetih na kasu, ukrasti jednu suknjičicu. Kako smo uzele samo jednu torbu za kupovinu, sve smo u nju trpale, a kad se sestra od mene udaljila, ja sam prinosila ono što sama odaberem: špilhoznice za Stašu, pidžame za Stašu i Mašu... Dešavalo se da torba bude u mojim rukama, pa je spustimo negde, a onda je sestra uprti. Dešavalo se i obrnuto. U nekom trenutku sigurno sam suknju nesvesno ćušnula u svoju torbu. (Prokleto moderno doba, gde po radnjama stoje platnene torbe, umesto onih metalnih korpa za supermarkete. Doduše, nije da mi se nije dešavalo da i s tom korpom krenem napolje.)
Kuku, zlo da sestra novčanik nije stavila u moju torbu. Pa zamislite da sam krenula ka izlazu, a ono čudo krene da pišti ko ludo. Pa se svi ka meni okrenu, pa mi obezbeđenje priđe i zamoli me da otvorim torbu. Ja otvaram, iznenađena, ali potpuno mirne savesti, a unutra: roze suknja! Ko bi im objasnio da nisam kanila ukrasti? I bar da sam nešto uzela. I bar da je za mene. (Uzgred, garderoba za žene u većini radnja mi je grozna i pretežno od sintetike. Ne bih to nosila da mi neko pokloni.) Nego Maši suknjicu, koju čak i ne želi.
I šta da kažem, dok u zemlju propadam? Izvinite, molim vas, nisam znala da sam (u)krala!

Topla furuna

Iako usred leta, od jutra bejaše hladno i padala je kiša. Momak koji mi iđaše u susret govorio je nekom u telefon: Napolju je hladno, pada kiša, hoću da mi založiš tu furunu! (Ne, sigurna sam da to nije bila naredba, iako možda tako zvuči.)
Zamislila sam s druge strane "žice" ženu, koju (nadam se) voli i koja (idealno bi bilo) voli njega. Još u pidžami, izvukla se iz toplog kreveta s osmehom i pohrlila da voljenom biću pripremi utočište. Na vratima ga je posle dočekao i topli zagrljaj. Onda su sedeli na krevetu, on s rukom na njenom ramenu, ona s glavom na njegovom. I ćutali su. Kad imaš ruke koje te grle, možeš i da ćutiš.
Na mene kiša ni hladnoća (poslednjih godina) ne utiču, bar ne negativno. (Lako je meni kad imam TA peć.) Ali pomislih: U životu čoveku je dosta da ima jednu furunu i kraj nje nekog ko će je založiti, tako da se, promrzao i smožden životnim (sitnim koliko i krupnim) mukama, u istinski topli dom vrati.
Da mi je da se za mene neka furuna razbukti...Ili, ako baš mora, da je ja podložim...

Matijini ljubavni jadi

Proletos smo gledali Miin nastup s horom. Pred opštinom sjatila se rodbina učesnika i sugrađani. U toj masi Matija brzo uoči i svoju simpatiju. Istinski obradovan, sve nas o tome obavesti: Eno je Lena! (Mama i sestra mu vazda govore: Vidi kako je slatka Iva! Ali on se ne da pokolebati: Meni se sviđa LENA!)
Malo-malo, a on pogleda gde je ona. I samo se smeška. Konačno mu se, naknadno čuh (jer se bejah nakratko udaljila), posrećilo i da sedne kraj nje (posrećilo čitajte kao: taj je seo gde je hteo). Istog trenutka gotovo, reče mi posle Matijina baba, Lena je pokupila prnje i odatle se s kompletnom pratnjom udaljila. Ne znam koliko je to bila njena volja  i kakav stav o Matiji ima. Ali me taj postupak najedio. I već počeh da popujem sestriću: nije ona jedina na svetu, i tome slično. 
Čim posle uočih tu malu s nekom nadrndanom (iz aviona se videlo) (pri)prostom babetinom, sve mi bi jasno. Ovaj moj brbljao samo i, tako "nasrtljiv", verovatno se babi nije činio kao podoban za zeta. Preduzimljiv i odlučan čovek, more (na majčinu familiju nije)! Babin postupak ga nije obeshrabrio. (I uporan je, dakle. Takođe mu ne manjka samopouzdanja.) Iskilavio mašući joj kad god joj slučajno sretne pogled. Još nam se pojada što ne stiže poljubac da pošalje -- ona mu okrenula leđa. 
E crni moj nesrećniče, oblećeš oko nje, a ona tvrdi pazar.  Digla nosinu (dobro, uistinu je to nosić, mala je vrlo sitna), ko da je jedina na svetu. Naučila je to baba tvrd orah da bude. Seo moj sestrić, onako naočit, pametan ko pčelica, do njih i umesto da budu počastvovane, baba đipila ko oparena i odvukla unuku na drugu stranu. Polako, gospođo, ne paničite, pa neće on da se ženi njome. I da hoće, ja bih se usprotivila (kad bih mu oči mogla otvoriti). Pogotovo kad vidim kakve opajdare joj vise s porodičnog stabla. (Pa nisu ludi stariji što su odmah pitali od kojih je kuća devojka. Možda u familiji imaju bolesnih, ludaka... paranoika. Ili: baba joj ona brkata, preka pogleda, što rado viri preko tuđeg plota? Pa gde bi ona mogla bolja biti? Iver ne pada daleko od klade: i ova će viriti kroz tarabe.)

Odahnite, on još ne zna nos da obriše, a kamoli da izdržava porodicu. Ipak, otme li se stvar kontroli i dođe li do oltara, budite bez brige: kad pop upita da li ko ima šta protiv sklapanja tog braka, lično ću dići dva prsta. I zameriću što se mlada onomad nije babi oduprla i ostala da sedi kraj mog sesrića dok u pozadini hor muzički upotpunjuje romantičnu scenu pevajući: Kišaa padaa, trava rastee, goraa zelenii... 

Poslah sestri na Viber pitanje: Je li ko video moje naočaretine? (Nikako da se pomirim s kvarenjem vida, otuda augmentativ. I nikako da doznam gde to u mojoj sobi predmeti koji su mi nužni netragom nestaju.)
Odgovora još nema, pa škiljim i kucam tekstove.

Vruće pantalone

Na vašaru sjatio se narod. Pogled mi pade na jednu devojku, tačnije njene vruućee (ili pre vrele) pantalonice, preciznije dupe koje u njih nije stalo (jer nije ni predviđeno da stane).  Šeta s momkom. A kraj momka stariji muškarac i žena, verovatno njegovi roditelji, prostodušni ljudi, skromni (možda bi u zemlju propali da vašarište nije betonirano, ali skrušeno podnose svoju muku).
Ja nikad nisam bila moralista. Ne smeta mi da se žene razgolićuju, sve dok imaju mere i ukusa. I sama umem da nosim haljine dubookog dekoltea. Ali pomenuti prizor mi stvarno beše gadan. Između erotike (nagoveštaja) i pornografije (seksualnih obeležja "na izvolte") ogromna je razlika.
Ova nastupa, upitah, u šali, sestru. (Znamo da su šatori puni gologuzih nazovi trbušnih plesačica. Bazaju oko šatora, mame i pelješe matore nesrećnike, što su izjutra možda prodali kravu s teletom, pa će je zadenuti za tange ili u brushalter.) Ne. Bar ne pod šatorima. Ali to poturanje dupeta pod nos šetačima takođe je vrsta predstave. Ne sumnjam da je imala silne "gledaoce".
Ne razumem samo što bih ja morala da gledam u tuđa gola dupeta? Još mi je nerazumljiivije da devojka tako polugola šeta s momkovim roditeljima. Nema iole poštovanja. (Da nisam odviše konzervativna? Pregazilo me vreme? Svako vreme nosi svoje breme, a ovo oskudnu odeću?) Jadan taj nesrećnik. Sve su sad takve, reče moj sestrić. Stvarno? Gologuze? Kukala im majka. Da je plaža, pa i po jada, nek nosi polutange, tange, šta joj volja (mada svakako mislim da ne moramo gledati tuđe genitalije i prateće elemente). Ali nasred vašara?! Kraj potencijalnog svekra i svekrve? I kako joj nije gadna pomisao da svi seljaci kraj kojih prođe balave za njom i njenom guzicom? Što reče jedna moja sestra, to je degradacija žene. Ali što pametnu degradira, time se gologuza ponosi.
Kad devojka ima (manje ili više dobro) dupe, a nema ni stida ni srama, to je vrlo neugodna kombinacija. Doduše, sigurna sam da se gomila muškaraca ne bi sa mnom složila: njima je itekako ugodno. (Ne bi takvu pred oltar odveli, ali ima šta bi rado.)
Majke, pazite kakve starlete gajite!

Jedne noći ona s društvom odšetala do seoske crkve. Nije bilo svetla uopšte, još se čudi. Kako nije bilo, čudim se i ja. Ne znam pop nije kod kuće, valjda zato. Šta, kad nema popa, nema ni svetla (na kraju tunela), zatvorena su čvrsto vrata gospodnja (ode li pop na more, ponese nebeske ključe)?!
Elem, sinoć se zatekosmo u toj istoj porti. Sijalice su radile, doduše. (Valjda se pop vratio domu svome.) Sedimo za stolom, a pred nama puca pogled na groblje. Najednom tamo uočismo svetlost, za koju moj zet smireno reče da je odsjaj.
Ti se nisi plašila kad nije bilo svetla, pitam sestričinu. Pa šta da se plašim, bilo nas je četvoro, kaže ona. A vidi koliko je njih, klimnuh glavom ka groblju. Svi se nasmejaše. Al' ako ćemo pravo i hvatati se u koštac, snage nisu ravnomerne.

"Muke" sa stomakom

Volim da pevam u horu, iako je s vremena na vreme to za mene vrlo traumatično. Jedna od današnjih trauma (da, bilo ih je više) jeste fotografisanje.
U jedom momentu sve smo stajale kraj klavira. I dok su me neke koleginice, na sugestiju dirgentkinje, vukle u prvi plan (mene što čitavog života pozadinu ljubim), a ja se opirala, jedna mi saveznički, polušapatom, reče: Uvuci stomak!
Eto, nikad od mene žena neće biti. Ne bih se toga nikad setila. A i da se setim, gde bih ovoliku stomačinu uvukla? (Raspolažem stomakom adekvatnim bar četvoromesečnoj trudnoći. Al' srodili smo se, poslednji put kad je bio ravan nisam imala više od dvanaest godina.) Lažem, verovatno bih, bar donekle, i mogla. Ali ja niti umem niti volim da lažem, ni na slici. To vam je što vam je. Mada, više vam nije, a neki od vas bi, ako me intuicija ne vara, želeli da jeste. Isturen je (delimično i zahvaljujući "zdravoj" kičmi), ali nezainteresovan za utiske koje ostavlja.

Istina, možda ne bi bilo loše da se potrudim. Kad bih ga uvukla, to bi imalo i dodatni pozitivan efekat, večeras ustanovih. Probajte sami: dole uvučem -- gore se automatski isprsim. Pa da vidiš te lepote: stomak ravan, a grudi ohoho!
Ali ne vredi, večiti sam kontraš. Neću ja da se utopim u masu i tačka. Sve ravnih (ili uvučenih, ko će znati, možda i steznicima sputanih) stomaka, ja sva nabubrela. Ne marim za posmatrače, neću da se udajem. (Mislim, jasno je da lisica ne voli kiselo grožđe.) Uostalom, u doba dok mi vlastiti stomak beše neugodan, reče mi jedan čo'ek jednu reč, ne mogu vam reći koju, ali i sad se nasmešim. Nisu li, reče, u prošlosti slikali žene s pozamašnim trbusima. Ti stomaci, ako je verovati njemu (a ja sam u večitoj dilemi) erotični su i ... ne mogu sasvim da ga citiram pred vama.
Posle sam otkrila orijentalni ples. Stomak mi nekako dobro došao. Zavolela sam ga, takvog kakav je (ko što sam, možda još ne dovoljno, zavolela i ostalo nesavršeno što sam). 

Odavno nemam potrebu da ga krijem. I džabe je meni govoriti: uvuci stomak! Ne zavodim (bar ne svesno i namerno), udavati se neću. Ako će me neko zbog stomaka manje ceniti, preživeću.

Recite ne dijetama

Kaže: Milanka smršala šest (ako ne beše dvanaest) kila. Jela samo krastavce, a ona mnogo voli krastavce. (Sad nisam sigurna da li će imati efekta ako se za ovu dijetu opredeli neko ko krastavce ne voli.)
Zgranem se na pomen bilo kakve dijete. (Da ne pominjemo mršavljenje uz pomoć nekih čarobnih pilula i praškića.) Ne prihvatam režim ishrane koji podrazumeva totalno odricanje, trpljenje i patnju. I stalno ženama (što salo godinama talože, al' bi preko noći da smršaju, ako može) ponavljam da treba način ishrane da promene trajno. Ne da odbace hleb, čak ne moraju ni slatkiše u potpunosti. 

Sve govorim toliko samouvereno i odlučno jer sam saznanje stekla na ličnom iskustvu. Nikad nisam prestala da jedem slatkiše. Samo sam ih jela ređe. Nikad nisam pojela (niti ću pojesti) obrok bez hleba (volim hleb, ali integralni i onaj domaći iz detinstva). Ali i danas jedem krišku po obroku (nekad ne mogu ni toliko da pojedem). Uglavnom. Kad mi se jede više, ja sebi ne branim. 

Hranu treba jesti svežu ili barenu, pečenu (prženu može ponekad, gde će čovek živeti bez pomfrita). Sem toga, slušajte svoj organizam. Jedite kad ste gladne. (Šesnaest puta na dan ja to radim. Šesnaest puta jedem, ali pomalo.) 

I jedem i u deset noću. Ako ležem o ponoći ili posle nje, neću jesti u pet-šest, pa da mi creva do jutra zavijaju. Bitno je, kažu, da od poslednjeg obroka do spavanja prođe dva sata.

Nikad me preskačite doručak! (Preporučujem bareno jaje, čudotvorno je!)

Jedite iz malih porcija.
Žvaćite sporo, mozgu treba petnaest minuta da spozna da ste siti.  
Pijte najmanje dva litra tečnosti (najbolje vode) dnevno.

Volite, sebe pre svega. Volite život. Volite svoje telo, iako nije savršeno.
Imajte hobi, radite ono što vas usrećuje. Družite se s decom i kućnim ljubimcima. Smejte se. Šetajte prirodom. Hranite svoju dušu, manje će alavo biti telo. 

I nemojte da mi još neka pomene dijetu! Sve drže dijetu mesec-dva, pa kad je puste... frižideri začas opuste.