Mislila sam da je onaj hoverbord ko bicikl: kad jednom naučiš da voziš, nikad ne zaboravljaš. Ali nije.
Nisam od prošlog leta na nj stala, pa se sinoć jedva nakanih. I to sam zahtevala da mi sestričine budu pri ruci (ako mi se koja grana, za koju se grčevito hvatah, izmakne). Stala ja, pa samo što ne poljubih drum (u pustoj i neosvetljenoj ulici). Ovo me ništa ne sluša, počeh da jadikujem, previjajući se (i gledajući da sačuvam glavu na ramenima). Kad, iz drugog-trećeg pokušaja, povratih  i zadržah ravnotežu, Mia mi dade ruku, a Maša mi odostrag spusti zadignutu majicu i podiže spuštenu suknju (kanda se nešto razlabavila, ne verujem da je skala na vagi pala). Vide ti se gaće, reče. (Blago meni dok mi je sestričina: gaće ima da stoje gde im je mesto i skrivene od očiju javnosti.) Mada sam sigurna, čak i da nekog zanimahu moje plave pamučne gaće, prst pred okom se nije video.
Danas smo s Ignjatom i Stašom išle u šetnju, pa smo se svi popeli (ja poslednja) na kotur sena (one su posle i preskakale s jednog na drugi). Sad si se vratila u mlade godine, primeti, kroz osmeh, Maša, spremna, ako ustreba, da mi pruži ruku.

Ko, bre, vratio? Zar sam igde odlazila? Pa ja, bre, nikad i nisam prestala da se penjem po drveću (samo kad mi kakvo zgodno na put stane). U dobroj sam formi još, iako se, ipak, najčešće penjem po živcima i na glavu (članovima porodice).