Невоље са видом

Пре неко вече сестра и ја се затекосмо у њеној спаваћој соби док се неки тип на ТВ-у из свег (прилично слабог) гласа борио да постане део сазвежђа Гранда. Јасно сам видела да, сем што нема нарочитог талента, има тридесет две године (прошли су сви твоји возови). Матора дртина, безосећајно рече сестра, при чему се обе исцерисмо подругљиво (па нит нам је род нит помози бог... а, ни крив ни дужан додуше, иде нам на нерве).
Има тридесет две године (нас две смо ходале и трчале пре но што је дртина зачета), рекох. Тридесет седам, исправи ме она, идући по кући за неким послом. /Још прилично верујем својим очима (сем пред омотом индустријских слаткиша, тј. словима мањим од зрна мака, међ којима се скривају опасни састојци - ту су у последње време потпуно немоћне, могу само да нагађам), али сам иначе несигурна, па помислих да сам неким случајем погрешила; уосталом, и да је тридесет две, то ништа не мења - неки су - само се осврните око себе - маторе дртине и са двадесет седам./
Сутрадан док шетасмо, сестра рече како из оптике још није узела наочаре које је поодавно резервисала. Тешко јој да се помири с чињеницом да има ситније (и у "овим" годинама очекиване) проблеме с видом (џаба што је офталмолог рекао: диоптрија први пут с толико година - одлично). Каже, колеба се, мисли да ли да узме наочаре, можда је још рано, треба после стално да носи (са сталним се и коначним најтеже помирити), није баш тако страшно...
Ма шта није, обрецнух се ја, кроз смех, кад си синоћ човеку додала пет година (не само да не видиш довољно добро но изазиваш убрзано старење). На то се и она насмеја, увидевши озбиљност ситуације. Надам се да ће колико сутра наочаре преузети, макар за туђу добробит.

Ужина у клупи, завист у речнику

Кад смо се спаковали у кревет, пре него што уронисмо у сан, моји сестрићи и ја се, по обичају, распричасмо. /Овог пута нисмо прешли све границе, па не беше потребе да сестра долази у дневну собу како би нам очитала буквицу./
А неки (њени другари), каже Миа, држе ужину испод клупе, па, кад учитељица не види, узму мало и поједу. Насмејах се замисливши ту сцену: дете којем крче црева, па се увија у мукама и покушајима да неопажено дограби мрву кифле и стрпа је у уста док је учитељица неким послом заокупљена.
Па ко је то радио, упитах (изгледа да и у мени чучи нека трачара, само што ја о том нећу наоколо трубити: што се догодило у сестриној дневној соби, и Мииној учионици, ту и остаје...). Илија је то радио (а сигурно није једини), одговори Миа.
Ја се поново насмејах /знајући колико озбиљан изгледа тај прекршај и колико храбар починилац у очима послушног, и свакако не тако гладног, детета (глад те сили да кршиш забране)/.
А јеси ли му ти тад завидела? Шта то значи, зачуди се Миа. /Миа не зна шта то значи, зачудих се ја./ Па то је кад си љубоморна, кад би хтела да имаш оно што има неко други, а ти немаш, једва некако разјасних. Да ли си му завидела? НЕ (није завидела), без и најмањег колебања одговори Миа. 

О, блажено оно дете које не зна завист шта је!

Глатко: боли, али је слатко

Враћах се кући, весела и насмејана (и глатка, и ГЛАТКА, отуда у заносу), грицкајући неки бисквит. А у сусрет ми, иста таква (сем одреднице у загради, за коју је тек требало да се постара) наиђе другарица, с посла.
Идеш из Београда, упита ме (можда сам деловала толико исцрпљено). Не, била сам на депилацији. Шта си депилирала, изненанди ме она. Волим непосредне људе, ни пет-ни шест: шта си депилирала? Амм... насмејах се због спонтаног питања, не знајући још како да одговорим (а знам да нисам морала уопште). Она већ поче да ређа потпитања: ноге... или препоне... Све, рекох, баш у исти мах кад она упита за бразилку. Све, понових, кроз смех.
А јел' боли (муке Исусове; делујем ли као да патим?), упита, начинивши болну гримасу, ко да ће је сад козметичарка бацити на сто и рашчеречити. Ма јок, бре, ћаскаш са женом и не приметиш (кад је стручна и вешта). Сад, нећу да те лажем, не може бити баш да длаке нестају као руком однесене. За лепоту мора нешто и да се претрпи (стисни зубе... и рашири ноге).
А боолии, не да се она убедити. (Побогу жено, дете си родила! Ја нисам, а види ме!) Мени се чини да су многе жене праве кмезе (ни зубе не поправљају без анестезије). Ја, такође ми се чини, спадам у оне које бол или слабије осећају или боље подносе (храбра сам, бре, делија-девојка). Одмах потом рече да јој се с терена вратио дечко, па жури да се брије... (Ма иди, ииди, кад си кукавица! А можеш лепо на депилацију, па си месец дана мирна.)
Е каква неправда: она није депилирана, а долази јој дечко; ја јесам, а... Неправда, па то ти је!

Предизборна кампања

Моја рођена сестра недавно је приговорила мужу што више уопште неће да шета. Док се ниси оженио, рекла му је, још си и хтео понекад да прошеташ. /Ја лично памтим само један пут, кад се с нама, пошто смо га једва наговориле, без икаквих кондиционих припрема, упутио на брдо, позамашно богами. Па и том пиликом није се поуздао у властите ноге, већ потерао мој бицикл, па мало вози, а мало гурај. И све време је гунђао због успона и непромишљене одлуке да нам се придружи. Али се, кад се коначно домогосмо, врха, задoвољно осмехивао, уживајући у погледу и дивној пролећној природи. Зете, сваки је добитак по цену неког губитка: изгубиш мало енергије, коју кап зноја, можда и који килограм, да би на крају изгубио дах... од лепоте./
Е па то се не важи, одговори он хладнокрвно (готово подругљиво), то је била предизборна кампања (сад што ти је - то ти је)! 
Сестра од тетке јуче рече како је и њен муж приметио да се нека "предизборна обећања" не испуњавају. Док се ниси удала, ти си месила теста (с годинама ваљда жене почну више да пазе на линију и да се клоне кухиње, због чега и мужевљев желудац трпи).
О људи моји, па на шта то личи: у свакој се кући политичи!

Можда је тако хтела

Подесила сам аларм и устала на време, тако да се спремим натенане. А на крају сам опет постигла једва само део од оног што сам хтела и појурила ко без главе. Ух, замало да заборавим минђуше. Дограбих једне зелене, од оних што висе на, такође зеленој, кофици у регалу и излетех на врата. 
Сатима сам ишла по варошици. Контактирала и разговарала с разним људима, на разним шалтерима. Гледала у њих достојанствено. Запиткивала, слушала њихове одговоре, осмехивала се...
Након неколико сати вратим се кући и у једном моменту случајно се нађем пред огледалом. И одмах видим... на десној зеленој минђуши виси једна плава. Ооо, људи! /И после мој зет каже да се превише огледам! Да сам јутрос бацила само један кратак поглед пре изласка, не бих ишла онако накарађена./
Шта ако су све те жене које сам сретала виделе мој промашај и питале се о чему се ту ради? Ја украшена као циркусант, гледам у њих озбиљно, као да "није ми ништа".  
Сетих се, једна ми је пријатељица руком извукла минђуше из косе, да каже како јој се такве допадају. (Сва срећа да ми је коса подужа, па се надам да минђуше нису превише долазиле до изражаја.) Што ми бар ти не рече да на једној минђуши носим другу, упитах је поруком. /Шта би било да ми је, не дај боже, слинац извирио из носа?! Не ваља кад су људи превише учтиви, срамота се онда несметано шири./ Па ја сам мислила да си тако наменски ставила, каже она. /Ето, кад се и иначе облачиш неуобичајено, људи никад не могу да буду сигурни кад је нешто намерно, а кад нехотице./ Јесам, кад јурцам ко без главе.
Ако ме наредни пут видиш закопчану на леђима, да знаш да то није модни хир ни знак екстраваганције.

Кувам, дакле волим

Готово свакога дана ја на Фејсбуку поделим неки рецепт, оно што ми се најпре наоко допадне од свега што до мене с разних страница допре. Ставим то на Фејсбук, па кад стигнем, ископирам - нек стоји, не иште ми леба.
А пита ме другарица пре неки дан: да ли ти то све и правиш? (О, побогу, жено, па кад бих стигла?) Не правим НИШТА (што не значи да нећу направити штогод кад буде прилика), насмејах се готово грохотом, због тог оштрог контраста (моја колекционарска страст, скупљање виртуелних рецепата, изгледа, доводи народ у заблуду, мисле да сам врсна домаћица).
Али баш ових дана мислим... Чим уграбим мало времена, имам нешто да замесим. Просто сам се тога зажелела (мешења баш). Данас док сам пролазила главним градом, однекуд ми до носа допре мирис некаквог прженог теста. И не да ми се пробуди апетит - бану ми у срце носталгија (жал за детињством, што беше, и будућношћу, која не стиже). Сетих се бабе и њених бућкаваца, бакиног колача с џемом (за који смо изгубили рецепт)... Једне давне године испекла нам је гурабије (тако она рече, а колач беше налик лењој пити). И баш тад, док бејаху још вруће, наишле моје другарице (ко да су намирисале; жива ти мајка, рекла би моја баба, ономе ко набаса док је нешто на трпези). И данас-дани другарице често помињу тај колач (тиме и моју бабу) и тај дан. За многе лепе дане везане су јестиве успомене, шољице с чајем, торте, пите...
Јесен се некако лакше подноси уз пецива и колачиће, природно је тад месити, пећи... да сва кућа мирише, а укућани се врте око шпорета, не могући да ишчекају... Од топле куће и мирисних посластица и у души топлије бива.
Не сањам скупе ресторане и луксузну храну... Сањам како Једноме печем погачу с бикарбоном, па је једемо с кајмаком и сланином... Како му правим пироге (које не да никад нисам правила но ни видела ни окусила), палачинке, савијаче, шта год пожели... Има истине у оном што народ каже да најкраћи пут до мушког срца води преко стомака (надам се да ће тај стомак имати стрпљења док се извештим; рекла бих да и женска срца имају те пречице, али зарасла у трње, слабо ко туд прође).  Уосталом, рекла бих да и кување (дакако с љубављу), у неку руку (ону која држи варјачу), жену чини женственом и пожељном. /Увек се насмејем кад на сувениру, рецимо у облику малене кухињске даске, прочитам да свака жена мора знати мужа волети, мазити и кувати. (Пазите само да остане сочан!) Како језичке заврзламе зачас убаце мужа у лонац!/ 
Сањам (и држим кецељу при руци)...

Пензије ће од октобра бити смањене, ако сам добро информисана, за десет одсто. Ми у кући сад разматрамо могућност да нашем поштару, сразмерно томе, смањимо напојницу. ;)
Е па, поштаре, стисни зубе и стегни каиш - не може економска криза да се свали само на наша плећа! ;) Поднеси свој део, ниси политичар! ;)

Хладно беше да бог сачува. Али и тад мора да се шета. Игњату ћебенце под гузу, ћебенце преко њега до врата, па вози. Он се не буни, само гледа у дрвеће, одсутна погледа, док му се очи не склопише.
Маша испрва не хтеде у шетњу, тек навалила на лаптоп и кинеске цртаће с полуголим мушкарцима (стално причам сестри да ти цртаћи нису за децу, али сестри не вреди причати; без икакве цензуре, Маша гледа шта јој воља). Е па не мораш, рекох, нећеш онда бити здрава (кичма ће ти се искривити, вид ће ти ослабити... добро, била сам мало оштрија, да се добро замисли: од рачунара ћеш оћоравити...). Још ни корак не направих, а она се поколеба (не успевајући да одагна љутњу): дообро, ДООБРОО... Страшно је осетљива на здравље и кад јој већ нешто натураш на нос, она прихвата савете.
/Недавно смо на нету читале неки чланак како деца у иностранству у вртићу проводе време напољу и кад пада киша, а код нас мајке, чим три капи падне, одмах затварају децу у кућу . Прекјуче је киша лила ко из кабла, а Маша остала напољу јер сам јој ја "рекла да је то здраво". И склонила кишобран устрану, да киша по њој пада (да стварно деца од кише расту, не знам како би се у кућу вратила), па после у кућу ушла мокра до голе коже. Е па Машо, нисмо се баш најбоље разумеле./

Машу сам морала да возим на волану. И иначе је досадна ко стеница, а сад је имала и добар аргумент: не може да хода јер се претходног дана повредила, павши низ степенице - огулила леђа и повредила задњицу. Ништа, кад Машу боле ноге, тетки јачају мишићи.
Свеж ваздух, покоја птичица певуцне, јато врапчића пролете (дошло таман згодно да научимо именице које означавају више  животињских јединки у заједници). Како се зове кад више птичица лети заједно? Другарство, кликну Маша, насмејана. Јесте, и то, алии... Јато, зове се јато. А неколико говеда, упитах (па се и сама замислих). Крдо (то ју ја учим). Више свиња? Не знам, уопште се не узнемирава Маша. Чопор. (Пази, свиње ко и краљеви животиња - чопор.) А жирафе, осети Маша надахнуће? А?! (Сад ако почне да наводи мишеве и кртице, готова сам!)
У једном дворишту спазисмо јагњешце како се затркује на три патке, у намери да се с њима поигра. Но патке се разгаламиле, уопште не имадоше за то разумевања. Позив на игру схватиле су као физички напад и похитале у заклон, те јагње најпосле одустаде.
А наше јагње у колицима спавало, па му се сан покидао (од Машине вике): вири (испод оног ћебета) ко миш из трица.

Забуна на Плавом мосту (и још понешто)

Пре неке две деценије другарица и ја пошле на традиционални новогодишњи маскенбал у КСТ. Тема маскенбала беше "Србија кроз векове". Ја додуше, како бејах зловољна (због зиме и ко зна чега све још), нисам се маскирала. Једва сам се наканила и да пођем, и то само зато што се другарица љутила, инсистирала, беше већ купила карте, бла, блаа... Рекла сам да ћу јој дати новац, покушавала на све могуће начине да изврдам и да је се ратосиљам, али она је и даље наваљивала (жива сам се појела што сам уопште пристала на нешто што ми не прија).
Тек накнадно сам увидела (склопила сам коцкице) да ме је и позвала због тога што је хтела да учини услугу брату своје другарице, иначе свом бившем момку, који се, из неког разлога, заинтересовао за мене /па, с данашње тачке гледишта мени је јасно чиме сам га, нехотице, очарала, да у мени има нечег чега нигде нема; али тада сам се чудила, јер бејах тотално спутана, ћутљива, неприступачна.../ и ужаснула се због дрскости да неко покуша да ми се приближи на ма какав, а нарочито такав, начин, без моје дозволе и ма каквог знака да то желим.
Тад још нико није појма имао колико је то узалудн покушај и како сам ја тврд орах, да ми мушкарци не могу приступити ближе од пола метра, а нарочито да се никад не бих петљала с бившим момцима својих другарица (па зар су мислили да сам толико неморална?), све и да су бескрајно заносни, и да су последњи на свету. На страну што сам била апсолутно интровертно биће и одувек искључиво моногамна, а намењена Једноме којег је тек, много, мноогоо касније, требало да сретнем.
Како је другарица становала на Коњарнику, зашли смо подно њене зграде, до моста (оног Плавог, озлоглашеног), да причекамо њене пријатеље из Врчина. И стојимо тако нас две, помало цвокоћемо од децембра, кад, зауставља се крај нас ауто. Ми обе погнемо главе унапред, очекујући да у ауту спазимо оне које чекамо, а из аута се ка нама погнуше две средовечне мушке главе. Добро вече. Добро вече? (да, с упитником, јер се питасмо шта ови од нас хоће, можда да их упутимо у неку улицу). Коначно они прекидоше тренутак непријатне тишине, за коју се чинило да предуго траје. Радите нештоо... или шта, упита возач, делимично наднесеног тела над једнако блентавим сувозачем, који беше до нас. (По свој прилици оно што смо ми на том месту чиниле спадало је у "шта", а њима би одговарало да смо "радиле нешто".) Средовечна господа, уморна од рмбачења, жениног звоцања и дечјег извољевања, а обузета предновогодишњим расположењем, решила да се часте... (Е, па, чикице, јесте да се ближи Нова година, али није сваки дан Божић... ни свако женско лакомо на ситне паре.) Могли су да добију само штаком по оним перверзним главурдама.
Не, нее, чекамо другаре, прва се освести и разумеде другарица, прснувши у смех (и извукавши нас из неприлике).
И сад се питам колико провокативно може да делује зелена перјана јакна. Ја у зимској јакни, закопчана до грла (претпостављам да и "мостарке" имају зимску гардеробу, али јасно "етикетирану"). Она, "инвалид" (једне подвијене ноге) са штаком, белим брчинама и брадурином (од вате). На страну моје наивно и чедно лице; никако не успевам да у Вуку Караџићу видим уличну проститутку, али мушка машта (или глупост, пре) изгледа нема граница. 

Већ други пут једна ме другарица, говорећи како ју је мој текст насмејао, пита: а да ли се стварно догодила та сцена?
Већ други пут ја њој кажем: да, ја увек полазим од реалних, најчешће баналних, догађаја и реченица (да знате какво је то неисцрпно благо), а сама бирам угао посматрања и додајем коментаре.
Па нисам толико јадна да измишљам како ме је човек назвао девојчицом.

Намћор и гомила

Већ данима бејах мртва уморна, али ме другарица позвала да заједно погледамо неки програм у Центру за културу (данас више није ИН, иако је економичније, говорити Дом културе), па прикупих снагу да јој учиним по вољи.
И успела сам да се спремим на време. Међутим, киша осула да пада ко бесна. Другарица јави да не може од ње из куће да изађе. И ја, шта ћу, кад сам се већ оденула и кад сам кренула, одем сама (лепо неки кажу: сама сам се и родила). 
Па шта ће мени ко? Не верујем да сам постала толико самопоуздана, само се испоставило да ми други људи нису нарочито, a поготово преко, потребни. Уосталом, живот је кратак, интересовања и приоритети различити - не може човек да чека неког ко је расположен да с њим дели ужитак.
Није ми први пут да на изложбу или на књижевно вече одем сама. Ја као да желим да тај контраст између мене и осталог света буде уочен. На једној страни су сви други: (не)углађена господа, докони пензионери, жене у елегантним хаљинама и на штиклама, напирлитане, с карминима на уснама, које увијају и пуће, не би ли оставиле утисак нарочите отмености... /Некад је, у доба већих криза, било и чанколиза, људи што су волели да о државном трошку омасте брке - јер после сваког књижевноуметничког програма, буде и штогод да се грицне и цугне, што добрим делом организаторима служи као црвић на удици - да привуку довољан број публике./
На другој страни, изван читаве те гомиле, скроз у позадини, с главом ослоњеном о јапанску графику (из осамнаестог или деветнаестог века), таман на кимоно неког самураја, стоји створење у гуменим чизмама (па киша је падала; није циљ да импресионирам иког, но да, колико сам у стању, осетим ту уметност, и није битно моје споља но изнутра) и једва прикрива благи подсмех.
И сви као нешто једни с другима коментаришу, осећају потребу да изразе дивљење (најчешће ономе што ич не разумеју) и изгледају учено и паметно. Само намћор у чизмама (што, додуше, осмехом и позитивном енергијом на исто узваћа) ћути ко заливен, посвећен својој љубљеној самоћи (и задржавајући своје (не)знање за себе). Кад је ликовна уметност у питању, мој "суд" се углавном може свети на лепо - није лепо, а то немам потребе да иком поверавам, кад никакве користи не може да има.

Нека деца (никад ми није јасно по ком критеријуму их бирају, по вредносном свакако не; можда нико други није хтео) говоре хаику поезију (ни одабрани стихови нису баш најбољи; примећујем како погледи посетилаца блуде некуд, одсутно, досадно им је као и док слушаху сувопарне поздравне речи). Они који на таквим вечерима наступају редовно имају говорне мане, шуште, муцају и не читају како треба. Немају често ни самопоуздања (на децу мислим), али их неко доводи у заблуду да су изузетни у чему нису (па програм се мора одржати, новац се мора зарадити, па ако неће да учествује ко је најбољи нека учествује најхрабрији). Нисам се ни трудила да сакријем осмех док је девојка књижевнотеоријски текст читала истим тоном као да на позорници игра Хамлета. Аман, дете!

 По ко зна који пут закључих: што мање вредности човек има, то више жели да се истури у први план. А талентовани (и притом никако не мислим на створење ослоњено о графику) вазда се повлаче у позадину, снебивају се и колебају, непријатно им је и несигурни су.

Зубић Вила и дискриминација

Маши је јуче, након више дана климања, напокон испао први зуб. Зачудо, то ју је посебно обрадовало. Њену маму такође. Само је тетка гледала збуњено у доњу крезаву вилицу своје сестричине. (Још није страшно, не види се, док не испадне из горње.)
Тај тренутак је данима с нестрпљењем ишчекиван. Томе ће се чудити само онај који још није чуо да постоји нека Зубић Вила ("презиме" јој вероватно од те силне колекције дечјих секутића), која такве губитке надомешта... поклонима које оставља под дечјим јастуком.
Кад ју је мама упитала шта би волела да јој вила донесе, динаре или евре, Маша се без размишљања, определила за страну валуту (па зна дете да динар не вреди ни пет пара). И те виле се избезобразиле, неће да цуњају и базају, поклоне да купе, него oставе кеш (ал' добро је док лично уручују, док дете не пошаљу на банкомат).
Кад се данас вратих кући, Маша ме дочека вешћу да је од поменуте виле добила евре. Стварнооо? Колико си добила? Паа... мислила се и прерачунавала Маша: пет црвених и једну плаву. Да ме убијеш, нисам могла баш да будем сигурна о којој своти је реч, јер ја само знам да је небо плаво и трава зелена, ништа између тога не памтим, а боју новчаница поготово (трошим и не гледам, и не мислим, и не жалим... само кад имам шта).
Испоставило се да су црвене хиљадарке у динарима, а плава двадесет еврића. Широке руке та вила, богами (а разнолики апоени, канда је истресла све из новчаника). Е где је била пре неколико деценија, кад смо ми себи вадили зубе вешајући их о браву собних врата? И ником ништа, ни петопарац у касици да звецне. А и кад човек зађе у позне године, а зуби почну да се осипају ко парани џемпер, те виле нигде нема, као да у земљу пропадне (каква је то дискриминација). 

Следећи пут кад налети, могла би и у моју усну дупљу да завири и остави коју стотину еврића.

Лисје жути, пси по њему каке

Опет сам седела у парку, што обично користим за пуштање мозга на отаву или за самоспознају (као да још нисам спознала да сам се уврзла ко пиле у кучине, ал' бар могу да променим положај - да седнем... и плачем). Лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто доле веће пада... Е, Бранко, Бранко...
Крај мене, не опажајући како се важним послом бави биће у гуменим чизмама (које све време ишчекују кишу, а кише нема па нема, ко за инат), пролазе људи, посетиоци изложбе цвећа, пролазе пси, протрчавају деца... Две жене на клупи прекриле главе јакнама своје деце. О сачувај боже, шта ли изводе? Мислим, нисам ја неко ко мари за углађено и "пристојно" понашање, за норме и табуде, него... требало ми је мало времена да схватим. Жене спасавају живу главу... од кестена што с врха дрвећа падају као ђулад (па ко жив, ко у Ургентном центру).
Један пас њушну у суво лишће па застаде, због чега застаде и његов газда, држећи поводац и гледајући некуд у даљину као да појма нема и ич га се не тиче што његов кер на трави обавља нужду. Нема он ништа с тим: он ништа није чуо, ништа није видео, ни у шта ногом загазио. И пас и човек, по обављеном послу, одшеташе ноншалантно, мирне савести, као после било ког уобичајеног акта (па није им ни први ни последњи пут). Нема закона, а нарочито не савести, који би газду принудили да покупи оно што за његовим љубимцем остаде као потенцијална опасност за недужне шетаче.
Десет минута након тога наилазе деда и баба с унуком у колицима. Деда, желећи да обрадује унуче, вади кестење испод сувог лишћа. И баба се придружи. Ја их гледам испод наочара и размишљам, ако дођу до критичне зоне, да их упозорим. Срећом на време одусташе иначе би се гадно... изненадили. Уосталом, то што сам ја видела једног пса да се унередио на једном месту, не штити народ од свих других паса који су, неопажено, кад ја нисам гледала, нужду извршили на другим местима.
Под сувим лишћем у парковима је "минско поље". Лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто, пси по њему каке...

Јесен у парковима

Беше топло, а лишће жуто и шушкаво, па почех да посећујем паркове, сасвим сама (шта ћу, таква ми клета судба; на клупи до мене љуби се двоје тинејџера, безобразлук, овде су нашли... да праве зазубице). И тамо имам исту муку: намештам се као квочка на јајима, идем с клупе на клупу. Кад ми на првој постаде хладњикаво (јесте да по њој, онако дивно зеленој, бејаху осликане беле раде, али нашла се у сенци и залатку, а вече се примакло), ја спазих једну крај дрвета, ко сланина: ред сунца и ред хладовине. И похитах сместа ка њој, али показа се да два момка, што наиђоше са супротне стране, такође воле "сланину". И као што у животу често бива: ко пре девојци - његова девојка (ја остадох кратких рукава, који су ми под оним сунцем добро дошли). На трен се разочарах, али онда повише те спазих другу клупу, на којој ће ме сунце људски огрејати (па добро ко се од сунца крије...).
На клупи поред моје мајка храни бебицу домаћом кашом, што ми измами осмех (који поклоних беби, мајка и не виде). Волим кад се мајке труде да своју децу хране здраво (а не кад се ваде, као моја сестра понекад, да имају гомилу обавеза, не стижу да скувају, па купе - оно пас с маслом не би појео, верујте, пробала сам да видим чиме ми се сестрић трује).
Једна баба, рекла бих добро зашла у осму деценију, прође с неким колицима за куповину и скупљајући кестење, баш као и један малецки дечачић. И ја сам се једва уздржавала да не покупим бар оне кестенчиће који су ми на дохват руке; има дана. /Наредног дана сам у другом парку видела тројицу дечака, три брата рођена, све сам сконтала, што су по пуне мајице кестења сакупили, а отац им потом исте немилосрдно просуо, да не вуче кући. Деловали су срећно с тим даровима јесени, јер ми се чини да не добијају често, а нарочито не скупе, поклоне ма од кога./ Како спазих баку, с плавом косом ошишаном на паж, осмехнух се, помисливи како ћу и ја бити баш таква (црвенокоса додуше, али немам намеру да се одрекнем боја које волим)... мислим ако будем... бака (ко може да ме принуди да остарим, има начина да се то избегне). На глави је имала неку розикасту ешарпу и циклама шал око врата, плаву сенку на капцима (добро, тиме не верујем да ћу се красити, ни сад се не шминкам), розе кармин и преплануо тен. У једном трену спазих како разговара са собом (ту предиспозицију већ имам). 
Кад устадох и кретох кући, она ми се обрати: а и ви волите циклама боју (баш таква је била и моја трака око главе, минђуше и наруквица... остало зелено, разуме се), лепо вам стоји! Хвала, рекох, и вама (заиста; лепа плавокоса баба с прилично виталним телом и младалачким духом, а таквог и имиџа - бејаше одевена у неке хеланке и дугачак сиви џемпер, у патикама). Да, сложи се бакица, нарочито кад поцрним (очито је жена озбиљно, девојачки, посвећена сунчању; надам се да у соларијуме не иде). И није она одувек била наклоњена тим веселим и топлим бојама. Каже, моја боја је била црна (каква радикална промена), до пре годину дана кад ми је мама умрла (богати, колико је година мама имала?). А сад воли циклама и тиркиз. /Од тога се нас две обе широко осмехујемо, не зна се која више. Има нека тајна веза... између јарких боја и позитивне енергије и не зна се да ли прво захтева друго, или друго одређује прво./
Ето, никад није касно да човек почне да ужива у животу, да осећа радост и да је око себе шири. .

У суштини мени уопште не смета кад се уснули путник у аутобусу наслања на туђе раме. Не смета ми... ако са њим не делим седиште.
Иду, брате, с посла, с факултета, уморни, неиспавани... па им добро дошло - мени у крило главу само што не спусте. Е нећете вала!
Ја се прибијам уз прозор, повијам и скупљам рамена док не заличе на рамена четворогодишњег детета, али не вреди. Позамашан младић, отприлике двадесетпетогодишњак (ма пет пара то не вреди, верујте, многи од њих већ су подбули, задригли и налик на средовечне мушкарце) опхрван сном, па му све глава ка мени пада (куд си навро, па ја једва и своју главу на раменима носим).
Раме уз раме (од толиких раменчина, чак и кад их не стичу у теретани, немам где да седнем); ја одгурујем, он се наваљује, па ко надјача. Мислим се, да л' се можда аутобус тако (не)згодо нагиње, па их сили да нарушавају мој интимни простор, јер веома је чудно да им глава никад не клоне на супротну страну /као да и у сну знају да би тако, звекнувши о под или шипку, задобили озбиљне пореде него све циљају, кад не може на јастуке и меке душеке, оно бар на моје (не свима намењено) раме/.

Поноћ већ је прошлаа, врееме да се спиијеее (и подочњаци тврде)... А Мите ни од корова!

Пусти девојчицу

Још док сам седела у парку, засула ме неколицина крупних капи. Немарно се дигох с клупе и кретох низбрдо, све ногу пред ногу. Ситуација ми није деловала озбиљно, а прогнозу нисам претходно чула. Наједном се киша натушти, па осу да пада све брже и брже  (а ја гологлава: ни капе ни кишобрана)... И ајд што пада, него и захладнело људски (а ја такорећи "гола голцита").
Кад сам налетела на отворена врата једне зграде, у чијем се предворју већ беше сакрило неколико људи, киша је увелико пљуштала. Сачеках да се примири, па чим се улењи, ја обмотах зелени шал око главе и похитах уз улицу. Те обиђем једну барицу, те обиђем другу, те упаднем у трећу (јер немам где друго да згазим)... Журим док се киша опет не распомами (ћудљива је овог лета вала, није се с њом шалити).
Преда мном симпатичан отац с ћерком (којој је отприлике пет-шест година), обоје имају кишобране, па за кишу ич не хају. У ствари, весели их. Девојчица подмеће кишобран под млаз воде из олука, отац, држећи је за руку, стрпљиво чека да наставе пут и дели радост с њом. Како сам ја очигледно била у журби, а тротоар (на којем су вазда паркирани аутомобили) узан, млади отац, повукавши је устрану, скрете пажњу ћерки: пусти девојчицу да прође!
Хах, осмех ми се сместа разли од једне до друге стране шала (па одока се види да сам мала; да ли од јарких боја, да ли због зеленог ранца, ко ће знати). Хвала (пре свега што сте ме ратосиљали неколико деценија, а потом и што имате обзира према томе да неко некуд жури и не присиљавате га да чека док се ви забављате), прослових, хитајући пред њих.
Мислите да није занемарљива чињеница да господин не носи наочаре? Ма хајде...

Јесте да је од летовања прошло тек месец дана, али ја сам данас купила и пинк купаћи (још ми зелени у колекцији фали) и већ креирам нове тунике и хаљине за плажу.
Е, не липши, магарче, до зелене палме и плавога мора!

Вратим се кући, а три пара ногу потрче ка капији и троје руку ме чврсто загрли (једне ноге још не ходају и руке не знају да грле... али помазе каткад). Па има ли шта лепше на овоме свету?!

Чувај се прага

Џаба ма где (и на ударним местима - очи да истера) пише ПАЗИ ПРАГ (не да га од ичег чуваш и надзиреш, но да пазиш да о њега не запнеш и простреш се ко пола коња). Можда би требало написати: пази СЕ прагА (нарочито оног тек који центимтар изнад основног нивоа, притајеног и подлог). Прагови су врагови, све се праве питоми и приступачни, безазлени (ко да мрава не би саплели) па се створе где им се не надаш. Тако сам се недавно ја затетурала у једној радњи, ал' потом ми лакну кад чух да се готово свим посетиоцима дешава исто (иначе бих дуже умирала од срамоте).
Док се о њега не саплетеш (нарочито ако том приликом разбијеш нос) нит ћеш га спазити нит ћеш пазити.

СрБски говори да те глава не боли

Целим путем један је данас на седишту иза мене млео на енглеском као празна воденица. Дошло ми да га декнем песницом у главу, само никако не хтеде да ми окрене леђа (а и мени било незгодно да се осврћем, страх ме да се не ушинем). Овде је нашао да ми се прави Енглез (случајно знам да је Србин и српскога рода; зло да није), у мојој отаџбини!
Мало потом споља се зачу нека дрека. Док је аутобус пристајао на станицу, крај њега спазих четири (види се врло питома и фина) младића у навијачком заносу и црно-белим дресевима (не знам који им је ђаво, ваљда се данас одигравала нека утакмица). Расположени и насмејани, понеки и загрљени (такав присан однос каткад захтева навијачка страст), извикивали су пароле и клицали своме клубу.
Да л' да им покажем средњи прст, помислих... јер ја навијам за Црвену звезду (то је породична традиција... иако ме спорт ич не занима).
Да истурим пркосно средњак (иако то готово никад не радим и не иде ми уз очи... благога погледа) сваком ко У ЗЕМЉИ МОЈИХ ДЕДОВА одбије (или не зна, замисли то; па нек ћути, ко заливен) да говори срБски (па да га цео свет разуме)? Да затрем семе сваком ко се усуђује да клања док се ја крстим? (Где то сме да буде: кад ја гледам лево, има сви да гледају лево, и нема истине сем моје!)
Кад је један филозоф рекао да би коњи и волови, да умеју да сликају, богове сликали по свом обличју (коњи као коње, волови као волове), вероватно није претпоставио да ће се врло брзо баш то и десити (па се гложе чији је цртеж бољи и истинитији). 

И још нешто: немој случајно да је неко у Србији, брале, упражњавао анални секс (на педере се мисли дакако; ови стрејт могу шта хоће да раде... ако им се женице не буне), ма ни помислио да није! Или немој да "ја" помислим да си педер, што да те бијем џабе!

Молим контролоре у ГСП-у, ако им опет падне на памет да часте путнике с овереним картама, да мени место чоколадица спреме бурек с вишњама!

Чувај ноге за старе дане

Похитала сам мало да бих "ухватила" аутобус у подне, јер да сам чекала онај наредни, тек за сат времена, не бих се добро провела. С рукама пуних кеса, једва бих се углавила међ ђацима (не могу ја, и дупло старија и под теретом, с њима да се лактам и за место борим), да стојим мислим (а то би, чак и да имам комоције, било врло неугодно).
У поруци се извиних другарици што сам је оставила саму у граду. Објасних јој да у овом аутобусу комотно седим. У ђачком би ми фалиле бар четири деценије да деца размисле (можда) да ли да ми, можда, уступе место.
Не би ни тад, одговори другарица. Рекли би: што ниси чувала ноге док си била млада (јесте, и ја се сетих, да је и у мом ђачком добу то био главни младалачки аргумент). Е па хоћу, чуваћу док сам млада... Дођавола, већ сам закаснила!

Вероватно се то свакоме бар једном у животу десило: да се нађе на путу чистачици, односно њеној метли, обично у школи или на аутобуској станици. Таман седнеш на клупу, а чистачица, често намргођена или бар суморна, ћутке почне около да витла метлом. Претпостављам да је и другима тад напријатно колико је мени.
Прво се ломим у дилеми шта да учиним (срамота ме да жену ометам у вршењу дужности), па коначно придигнем ноге (ни због кога толико нисам ноге дизала) или их макнем устрану, а неретко и устанем, да може и под клупу метлу да подвуче (иначе осташе тамо опушци до следећег пута, а много је недељу дана).

Петица ко врата

Миа је јуче пре одласка у школу троипогодишњем брату читала, два пута, "Стару слику на зиду". После је део тог текста, улогу Владе, читала и пред својим другарима и учитељицом. Прочитала и течно и тачно, разуме се (ее, у вежби и понављању је тајна успеха; зато ја стално понављам... исте грешке).
Тако се Миа кући вратила, насмејана, с петицом, ко врата (не, нисам видела нити ми је ко навео димензије, но... импресивно звучи).
Ко има књижевности жудног брата (који још не зна сам да чита), за тог су резервисане петице ко врата!

Крцко Орашчић, вандал

Пре неки дан моја сестра је нашла сломљен креветац за лутке. Стога је Матија, главни (а и једини) осумњичени, позван на рапорт.
Зашто си то сломио, упита мама. Матија се готово ни тренутак није снебивао. Па нисам то јаа, рече самоуверено. Него ко је, и даље љута, упита мама. Паа... неки мој брат. Који твој брат, механички пита мама (и прави се да не зна ко је стварни кривац). Па Крцко Орашчић (ако при руци нема другог брата, да се на њега кривица свали, шта јунацима, побратимима, из цртаћа фали?), одговори Матија.
Е тако је то кад имате за брата вандала. А пази само какав се деструктиван тип крије иза тог слатког деминутивног имена, по којем би помислио: сићушно створење, нежно као свила, мрава не би згазио... Додуше, ма колико безазлено звучало, име му је врло индикативно и асоцира на ломљење (nomen est omen).

Тешке мисли на ште срца

Јесте да сам устала у пет (а легла непуних пет сати пре тога), али другарица и ја пристигле смо на њено радно место (школица с дивним двориштанцем и зеленом гвозденом капијом, што ме подсећа на детињство; у дворишту смоква, због које рекох да им је школа у рајском врту - срећа да наставници не шетају наги, с припасаним смоквиним листом преко препона) расположене и насмејане.
Како седе у зборници (пошто одјутрос прва у њу крочи, претходно упали светло), лице јој се наједном уозбиљи и поглед одлута. Шта ти је, упитах. Размишљам о животу, тргну се и опет насмеја она. Нашла си о чему ћеш овако рано, прекорих је. Не ваља то на ште срца!
Она се гласно насмеја, па реши да предузме нешто: идем да попијем кафу, да дођем себи! /Ето што ја себи никад нећу доћи (вазда нисам при себи) - не пијем кафу и нема силе да ме ико на то принуди./
Ћути, добро је док не пређеш на ракију (од толиких тешких мисли). Кад се на послу појавиш с чокањчићем (изузетно згодним за ломљење језика: чокањчићем ћу те, чокањчићем ћеш ме...) у џепу, биће јасно да су те опхрвале крупне мисли (мислиш, мислиш, па ништа паметно да смислиш... и накренеш стакленце).

Кад ја неком (у милион година) кажем "љубим те", само га молим да се уразуми или да ми учини неку услугу (па да будем сигурнија да ће се потрудити: то "љубим те" некако захтева веће, брже и озбиљније ангажовање "љубљенога")... сем ако... можда... мислим.. има среће... и СМС као доказ (да и ја каткад, силом прилика, подлегнем баналности). ;)

Бурек у 22.00 (нисам крива што се тата касно вратио с посла, а у близини радње му недавно отворена одлична бурегџиница).
Еее, никад се ја нећу удати (треба то хранити по цео дан... сваки дан, а нисам мрљава)!

Малопре сестра и зет кренули кући, па ја упртих Игњића и однесох га до кола. Мрзело ме да навлачим џемпер, рачунала сам брзо ћу, ништа ми неће бити.
Ја не знам како Маши (у кратким рукавима) није хладно, зачуди се сестра, седајући у кола. Па Маша (покушах да јој објасним једном реченицом) има шест година, а ти... три'ес' шест (да се слаже; уистину има коју годину мање, мрзело ме да рачунам).
А и теби (не знам како није хладно), надовеза се готово истовремено она (гледајући ме у мајици кратких рукава и подсећајући ме, донекле злобно, на опасност од херпеса). Е паа... ни ја немам три'ес' шест (немам). ;)

Не знам који ми је ђаво: у последње време примећујем - почела сам и кишу да волим (еј, КИШУ!), одистински.

Чињеница да ми је соба већ месецима преиначена у радионицу и отуда вазда у нереду од тренутка кад се најаве изненадни гости чини ме врло нервозном и негостољубивом особом.

Погрешила сам што сам јуче затворила прозор, још није време за то. Зато сам усред ноћи, потерана сувим кашљем, скочила и докобељала се до окна, обрушивши се на браву. Хитно ми је требало ваздуха!
Невоља је само што свеж ваздух није једино што кроз тај прозор улази у собу. У саму зору кроз њега ми је ускочио петао, додуше (и срећом) тек својим гласом (а тај има добре гласне жице, нажалост).
Кукурикуууу! Кукурикуууу, покрај саме моје главе, чинило ми се. Ко ме пита што још нисам канила да се будим, а поготово устајем. Шта он мари. Наспавао се, пробудио се, протегао, па штелује глас и импресионира кокошке у селу. Петао делија (не препоручује се за добар сан)!

Добро јутро, свиње, и вама

Ако није петао (шта знам, замаје се неким послом, па заборави да ми иде на нерве... или воли сваког јутра да наступа на различитим локацијама, па ми га јутрос не беше под прозором), онда су свиње. Откуд се створише толике и ко их је тако разјарио, да ми пола сата дижу тензију?! Па ко да им је неко (садиста) поднео сплачине под нос (оне све рипиле, па њуше, облећу и цвиле), те им канту наизменично измиче и приноси (јадни Танталчићи).
Коначно су, чујем, услужене (лепо их "видим" како су се поизвртале и прибиле једна уз другу - свиње немају фобију од телесне блискости, трбушине им се преклапају, те оне задовољно и тихо мумлају) и у моју собу се вратише мир и тишина). Сад може  дан да почне натенане (чим се наканим да одбацим јорган).

На ливади уживам

Ја признајем да сам зависна од лаптопа, од интернета, од Фејсбука. Ко признаје, кажу, пола му се прашта; само у мојој кући још му се додаје, још му се на муку стаје. Дисконектовала сам се послеподне. Али сам претходно оставила поруку на Фејсбуку да идем на ливаду и поручила високим травама да се размакну и пригрле ме нежно (оне, кад не може онај који треба; истини за вољу, и у њиховом се наручју осећам једнако спокојно). Глупо, као да ливаде имају профиле на Фејсбуку. Али ионако ми је циљ био само да испољим усхићеност и присност с природом, ливаде ме и ненајављену дочекају раширених руку.
Кад ставих зелени ранчић на леђа, већ беше готово пет. И на друму ме пристигоше аутом снајка и братаница. Стадоше да ме поздраве и упитају куд сам се упутила, тако одевена као ђачић (ко детенце, рекла је снајка). На ливаду. Братаница ме упита шта носим у ранцу (да у њему беше штогод да се чалабрцне, можда би ми се и она на пикнику придружила; али не, у ранцу имадох само зелено ћебенце, флашицу с водом и још неке ситнице, плус нека скрипта, ако ми се случајно причита). И још додаде: ти знаш зашто живиш! Па знам, живим да уживам (кад и колико могу). Нажалост. не чиним то често колико бих желела.

Бејах у јапанкама, али у повисоку траву загазих слободно, као и увек. Не бојим се ја змија ни крпеља. Прострех ћебе надомак неког шипражја и усамљеног дрвета, да ме сунце не гњави. Но и пре но што стигох и ногу да спустим, на њ се наџогерио неки браонкасти скакавац (е, пријатељу, погрешна ти подлога, упадљив си). Наравно да сам га хитнула руком у траву. На мом ћебету нема места за двоје... или баш има... али тај други није он и није скакавац, више је налик божанству у људском обличју.
Након што нокте на стопалима намазах зеленим лаком, ја се опружих полеђушке и сјединих с небом своје плаве очи. Не бисте веровали колико често над нама лете авиони (па сијасет сам их видела, у свим смеровима, како им се секу путање). Не знамо јер не дижемо главу (од посла, од брига). Нада мном је летело и неколико птичица. Једна од њих по свој прилици беше грабљивица, неки кобац, шта ли... Кружила је као да тражи плен, али се није усудила да ме зграби (паметно, позамашан сам ја залогај за нејаки кљун). Иза плота мукало је неко говече. Ако се уплашило да ћу му помакљати траву, без разлога се секирало - бејах сита. Како је дивно небо кад се гледа кроз траву (можда звучи немогуће, само онима који никад на тло нису легли и упрли поглед увис).
Тотално сам заборавила да је лето већ на издисају и да је од Светог Илије сунце све милије (и одлази на спавање сваким даном све раније). Кад осетих свежину, чисто се љутнух на саму себе што из куће нисам изашла пре (требало је све послове да баталим, ништа није важније од сунца, траве и неба).
На друму сретох рођака, који ме упита где сам била. На ливади, рекох, без околишања. На ливади (изненади се, готово забезекну он), сунчаш се (одмах претпостави и разлог, па не иде нико у шуме и ливаде без разлога)? Не (ја се не сунчам ни на мору), рекох, само уживам (не знам зашто је људима увек чудно кад неко воли живот и ужива у малим стварима; истина, оно што је другима мало и небитно мени је изнад свега)!

Не знам како се то ради (и не занима ме), али неке додатно обрађене (уоквирене, "украшене") фотографије на Фејсбуку (којима се власници диче, а маса диви) изгледају као на загробном споменику (пу-пу).

Петао делија

Погрешила сам што сам јуче затворила прозор, још није време за то. Зато сам усред ноћи, потерана сувим кашљем, скочила и докобељала се до окна, обрушивши се на браву. Хитно ми је требало ваздуха!
Невоља је само што свеж ваздух није једино што кроз тај прозор улази у собу. У саму зору кроз њега ми је ускочио петао, додуше (и срећом) тек својим гласом (а тај има добре гласне жице, нажалост).
Кукурикуууу! Кукурикуууу, покрај саме моје главе, чинило ми се. Ко ме пита што још нисам канила да се будим, а поготово устајем. Шта он мари. Наспавао се, пробудио се, протегао, па штелује глас и импресионира кокошке у селу. Петао делија (не препоручује се за добар сан)!

Јуче ми је цркО бојлер, малопре прсла сијалица у соби и коначно ми је пукао филм (срећом не и онај романтични, који управо планирам да гледам;))!

Ужасно ме нервирају ове етикете од шест метара с унутрашње стране мајица и џемпера (мора из авиона да се види марка, превидеше да за то мајица најпре мора бити изврнута, односно скинута - узгред, тотално је незанимљиво ако то чиниш сам;)), јер кад год обучем нешто, ја те шалове, заставе од етикета морам да исецам.
А то, верујте, може одузети прилично времена (и живаца) у сезони куповина (распродаја). ;)

Сви су имали, само неки нису

Маша је од пре неки дан предшколац. Но, будући да већ годинама иде у исти вртић и у исту групу, то некако није доживљено драматично (као кад сам, рецимо, ја кретала у предшколско, након шест година башкарења без икаквих обавеза у властитом дворишту).
И кад се првог дана вратила, рече (протестним тоном): само ја нисам имала перницу (мама није стигла да је опреми), а сви другари јесу, а неки нису... Па ви сад разумејте, ако можете.
Готово сместа Маша је с мајком одјурила до књижаре и купила и ранац и, вероватно највећу могућу, перницу (с неким принцезама; добро је да на њој не бејаху оне винкс виле и сличне сподобе). Како су смешни родитељи (мора све одмах, ко да је о главу и ко да ће сместа почети да пишу семинарске радове). Ја бих куповину ипак одложила док не обиђем неколико књижарица, па да одаберем најбоље (пробирљива сам, ух, нема ми равне).
Ето, сутрадан је и Маша имала перницу, а неки другари и даље нису (или су имали мању, скромнију, с мањим бројем фломастера, с другачијом гумицом, лепшим зарезачем...)
Саосећам с онима који су добили најскромније пернице (а можда и остали без њих) и две-три бојице. Неће то моћи да спута њихову машту ни сазнање, али ће им оставити прве ране (због жудње за оним што имају други) и презир према родитељској финансијској немоћи. Касније ће, тек деценијама касније, можда схватити (да је боље знати него имати) да срећу чине мале ствари (за које нема и не треба пара).

Стрељање шућура с капије

Ја не разумем ту потребу мушких припадника српске нације (ни жене, које своје мужјаке у томе свесрдно подржавају и кличу од неког недефинисаног одушевљења, канда су скупа у некој екстази) да све славе испаљујући хице из револвера, карабина, кубуре, танџаре, којекаквих оружаних направа. Тако кад се венчава, тако кад се рађа - метак шућур ил' ваздух погађа (у ретким случајевима, не дај боже и далеко било, и недужни створ може да страда).
Недавно се задесих на једној свадби. Будући да бејах дадиља, а након сестриног упозорења да ускоро стижу сватови (где су млади, ту је шала, а где су сватови - ту шале нема, однео је враг и смрт вреба иза шућура, или тикве, како у којем селу), одгурах Игњата у колицима што даље од ораха, на који је била насађена мотка, и на њеном врху привезана тиква.
Како се устави колона аутомобила, окупљене званице у дворишту зауставише дах и сви до једног (сем мене - вечити "контраш" и онај који забаву квари, у најдаљој позадини, где сам својим телом штитила тело свог сестрића), озарени, к небу погледаше (покоји, претпостављам, и вратове ушинуше). Не знам која је улога главног стрелца у сватима, али гађање шућура је особита част, која може прерасти у велику срамоту, ако шућур не буде устрељен из бар трећег пута. Заточник цара Душана имао је да стреља кроз прстен јабуку, а данас је то стрељање шућурчића (деминутив би се у другим ситуацијама и код других именица можда и могао тумачити омаловажавајуће, али у наведеном контексту тај задаје грних мука) с капије изгледа све што је преостало од витешких обичаја из давних времена.
Младожењин заточник, богами, на изненађење и усхићење свих присутних, проби шућур из првога пута. Двориштем се у исти мах пронесе граја и аплауз (само се једно биће у гомили, готово љутито одмахујући главом, презриво исцери маси за леђима и одахну што је опасност прошла).
Како је то опасан обичај, како човек може улудо да изгуби главу, мишљах у себи, окружена гомилом у трансу. Не сећа се човек зла док му се о главу не обије и на Ургентном не постави дијагноза.

Карте на преглед, молим

Читала ја да ће од септембра контроле у аутобусима бити ригорозније и да чак и месечне карте треба "валидирати", иначе ће бити сматране неважећим, а власници кажњени (новчано дакако).
И први пут кад, при уласку у Ластин аутобус, наиђох на онај апарат, ја принесох картицу (шта ми тешко, кад сам се већ сетила: ево, наједите се).
Готово истог трена за леђима ми се појави контролор: молим вас, карту на преглед! Изолите, освртох се и сталожено (а и спокојно, мирна ми савест) пружих. Он прихвати карту, али је готово и не погледа. Докле ви путујете, обрати ми се строго и намргођено. Ја рекох. Колико (пара, коју зону) сте куцали? Како сте то куцали? Ја га гледам, на трен збуњена. Он наставља да придикује: то се овако принесе, па  одаберете зону...
Човек и даље у руци држи моју карту, маше ми њоме испред носа, а не види на њој моју фотографију. Господине, то је персонализована месечна карта (какве зоне да бирам?).
Контролор (очито недавно примљен у службу, па жељан шепурења и славе) истог часа занеме и ћутке ми пружи карту назад, а ја осмехнута (и тријумфално) прођох у задњи део аутобуса.
За собом чух контролора како се обраћа возачу: ја сам погрешио. /Како је пре мог појављивања већ био прегледао карте путницима у аутобусу, сместио се испред возила и мотрио на путнике који пристизаху. И пошто виде да сам карту само принела, не одабравши зону пре тога, подивљао је од среће, помисливши да ће коначно уловити неког ко се шверцује. Жалим, чико, што вам не приуштих то задовољство!/ 

А мени ни извините ни опростите. Дресирани само да лају и уједају (никако себе за језик)!

Продавци старог гвожђа

Један од мојих највећих страхова јесте страх од оних купаца старог гвожђа (што с времена на време селом прођу), односно страх да ће им моји родитељи, без мог знања (јер не би могло другачије), дати неку стару справу, канту (стари бојлер, зарђали ексер, шраф ;)), ма какав предмет... за које мене везује носталгија и љубав према минулим временима (од које су моји родитељи, као и већина људи, "оперисани").
Малопре претрнух од помисли да су неко време стајали (и товарили робу у камионче) пред мојојм капијом, а ја у кухињи паприку сиром пуним и не слутим зло.

Кише се не бојимо - природу и мокру волимо

Киша направила тек мали предах, а ја реших да свог сестрића провозам у колицима, док опет не пљусне. Где ћеш га по киши, зграну се моја мајка. Па шта, шетају децу и по мразу (мора на све прилике да се навикне и да се челичи). Како је киша прогнозирана бар недељу дана, значи беба толико дуго не би удахнула свеж ваздух. 
Истерах колица и спустих низ степенице, па потом у њима Игњата ушушках у плаво ћебенце, а у руку му тутнух жуту мацу. Но како је све време маци грицкао уво, у уста му убрзо стрпах лажу.
И тако шетамо нас двоје, уобичајеним путем, гледамо ћутке около и уживамо. Волимо природу ми, чак и кад је мокро, чак и кад је хладњикаво (не можемо да чекамо идеалне услове да је волимо, волимо је онакву каква у датом тренутку јесте). /Морам да приметим како у последње време скоро свакодневно афирмативно пишем о киши (надам се да ће она то умети да цени). Такорећи почела сам да је волим, из горе већ наведеног разлога: ако нисте с оним (сунцем) кога волите, волите оног (кишу) с ким сте!/
Не плашите се кише вас двоје, упиташе нас комшије, што пред кућом, испод стрехе, упијаху остатак дана. Ваљда неће, штрецнух се ја (помисливши како моментално може да пљусне - ћудљива је у последње време, а ни колица ни ја немамо крила). А готово истог часа, чини ми се, почеше да капљу опомињуће, ретке и једва осетне капи.
Ааа, изгурах ипак колица до предвиђене тачке (знам да будем инаџија, нажалост не и у крупним животним ситуацијама), до места где се завршава асфалт и остаје пут посут каменчићима, те се окренусмо и похитасмо низбрдо.
Да сам ја сама, не бих марила: јесте да од кише деца расту, али мали је он да се скваси, а и куд да жури, порашће (сви ми сестрићи израсли, још ми он остао таман за наручје). Сем тога, његова и моја мајка вероватно би ми гунђале (боље да га вратим исправног, каквог сам га и повела).
Киша је, чинило ми се, све више показивала зубе, па коначно и потрчах, гурајући колица пред собом. И све време бејах у дилеми треба ли да потрчим још брже, јер никако нисам могла да разлучим шушти ли то силно сићушна кишица или лагано звецкају моје дуге циклама минђуше од дрвених коцкица (које Игњат особито воли да дочепа, кад год му се пружи прилика). 
Имали смо среће: киша се (једва) уздржала (па има она обзира према новорођенчади) док не ступисмо у кућу.

Нека пада киша - ко је шиша

Упркос томе што смо углавном изузетно мирољубиви (да занемаримо понеке што воле да лају... а такви, каже се, не уједају, бар не да остану зуби; додуше, да будем искрена - најдубље су и најтеже ране што се не виде), у мојој породици традиционало се свађамо са медијским личностима.
Моја баба се редовно свађала са спикерима (кад су вести које изричу неповољне, нарочито ако ће пензије бити умањене или каснити... ма и пола сата - из истих разлога споречкала би се и с поштаром), али је исто тако учтиво и редовно (док јој не стану на жуљ) одговарала на њихове поздраве. Почне Дневник и како спикер гледаоцима пожели добро вече, тако и моја баба, већ одавно пред екраном спремна, држећи руке једну уз другу, спуштене у крило, свечана изгледа и често осмехнута (сем кад је била лоше воље), исто пожели њему (па лепо васпитан човек одговара на поздрав поздравом).
Пре неки дан сам затекла тату како, лежећи, гунђа временским презентерима (након чега демонстративно напусти кревет и изађе на терасу), "почастивши" их... срамота ме да кажем чиме (изнервирао се човек што ће опет киша, и то данима, да нам на нос изађе; не знам што се толико потресао, можда још не беше извадио сав кромпир).
И насмејах се, себи у брк (добро ми дође што још нисам почела брке да бријем; на срећу скроз су дискретни, такорећи невидљиви), јер се ја исто тако свађам кад ми најаве кишу, олују, ма какво невреме (све испод двадесет пет степени). Као да су нам гласници криви због онога што од човека не зависи (додуше, клима се толико истумбала баш захваљујући људској похлепи, себичности и немарности). Људска је потреба ваљда да за све што нам не паше нађемо кривца, те на њега свалимо дрвље и камење.

Пре неку ноћ сам на нету гледала прогнозу за пет дана, поверовала (ја ипак највише волим кад ми се нацрта - на сличици ниједне кишне капи не бејаше), па сам сутрадан искисла до голе коже. Обула сандале од самих танких каишића, готово као да сам боса. Обукла дугу, танку и лепршаву хаљину. Како нисам могла (или нисам хтела да се скривам по радњама и под стрехама, кад имам грдна посла), препустила сам се судбини (што беше врло неугодна, мојим стопалима нарочито).
Док киша капље, ја тобоже покушавам да бирам где да згазим, само петом, како би ми се мање сквасиле сандале (да; не марим за ноге много, њих је лакше опрати). А моја хаљина по асфалту се вуче (кад је до колена не задигнем, од чега ми слаба вајда - јер беше већ до чланака мокра, лепи се непријатно, хладна, за моје ноге).
На улици продавци (зарађују на туђој муци) извикују: киишобрани, кишобрании! Нуде кишобране, а ја (бесна на судбину и метеорологе) гацам у води до чланака! Маните ме људи, требају ми чизме, а не кишобран - чизма главу чува. Да су ми неке на расклапање, рекох касније сагооврницама, ваљало би, па да их стално у торби носим, јер ове године никад се не зна кад ће киша да пљусне (поготово кад из куће излазиш рано, а касно се у њу враћаш). Онај Бранков стих "беше ведро, пак се наоблачи" никад није био актуелнији но овог лета. И да се само наоблачи, па ђене-ђене, но се и смрачи, но дуне гадно, поскида црепове, почупа дрвеће... Ових дана кућу напуштам комплетно опремљена (кога су змије уједале, он се и гуштера плаши): навучем гумене чизме (јој, што их волим, јер су љубичасте, зелене и циклама), понесем и џемпер и јакну, а имам и кишобран (нека ми се све нађе).

Чоколадица и услужно жвакање

Маша се, као и обично чим дође из вртића, посветила игрицама. Дакле, руке су јој вазда на тастатури и нема кад да их на ишта друго усредсреди.
Кад јој пружих кокос-чоколадицу, она, бацивши на трен поглед на њу (колико да види шта јој се нуди), заповеднички рече: отвори ми! Да нећеш можда и да ти сажваћем, бубнух ја (помало и љута што од ње не могу да дођем до свог лаптопа), сасвим случајно, а глагол који употребих би ми потом симпатичнији на буквалном но на пренесеном плану. Из истог разлога сместа ми пође вода на уста. Но узалуд сам се надала потврдном одовору - мора Маша нешто и сама да уради.

Не види се без наочара

Недавно ме једна сестра затекла за столом како обедујем (таман сам се спремала да помакљам последње залогаје пасуља). Да ли је могуће (да ја једем?), упита (ко да ми је свемирски брод слетео у авлију). Затим додаде, обративши се мојим укућанима: кад год ја наиђем, она једе (па не живим ни од ваздуха ни од љубави, жено), а рекао би човек... (да не једем никад, да сам кост и кожа...?), а не види јој се ништа! Да ли ми се само учинило да ме погледала у пределу груди?! /Нисам ја крива што посматрачи не налазе за сходно да ставе наочаре. Сматрам да још не постоји потреба за микроскопом./

Јесен стижее раанаа

Јуче су за послеподне најавили гадно невреме које треба да стигне из суседних земаља. Сместа ми је опало расположење, ионако не на завидном нивоу. А невреме није дошло. Данас су га такође најавили за послеподне и опет сам се накострешила. Помислих, сад је готово, каснило је, али неће нас обићи. Скоро је поноћ, а још га нема. Изгледа да га ишчекујем као драгог госта, али ја само страхујем да не бане усред ноћи и (док ја спокојно снивам) пљусне ми кишу по полусувом вешу.
Како сам цео дан покушавала да заведем, какав-такав, ред у својим ормарима (јер какво је стање у ормару и соби, такво ми је и у глави - куку и леле), не бих ли коначно узела свој живот у своје руке (за шта најпре треба да га пронађем у гомили којекаквих предмета), повремено сам вирила кроз прозор и дизала главу к небу да видим иде ли. Тек предвече, кад соба доби иоле пристојан изглед, одлучих да све баталим и одем у шетњу, док ми се пружа прилика (да то обавим у јапанкама, а не чизмама). 

Кад год хоћу да протегнем ноге на брзину, ја идем укруг, па тако и сад. Са главног пута скренем на споредни, посут каменчићима, па се преко ливаде домогнем стрининог винограда (шта ћу, кад се ту нацртао)... Е тај виноград ми је у јесен тачка спотицања: пола сата не могу да пређем неколико десетина метара. Укопам се крај чокота, па само зверам (које ли је пуце црно и слатко), откидам и макљам...
Јеесеен стижее раанааа, виноограадии зреелии, немаа коо даа их обииђее, да не бии уувеелиии... Немаа коо даа их обииђее... други него ја (а док је актуелна она песма: копаа цураа винограад, винограад... - нигде ме нема). Што да вене поред живе мене?!

Чизмице

Пре неки дан, један који је још личио на летњи (упекло сунце беше) Миа, Матија и ја решисмо да прошетамо до паркића. Одевну комбинацију сам и успела да им склопим, нашла и мајице и шортсеве. Али се нешто спетљах код обуће. У ствари, сву забуну је направио Матија: бацио пред мене патике, па се ја уопште не сетих да има и сандале (и то какве - зелене). Пробрљах по његовој торби, али чарапице (не иду патике на босу ногу) не нађох. 
Сестра ми тад беше још на радном месту. Миа, рекох, позови маму телеофном и питај је шта да обујемо Матији. Миа, да приштедимо на времену (и стигнемо до парка у току дана), учини све по заповести.
Мама, шта да обујемо Матији? Сестра јој говори, а Миа не чује (као да јој је пролеће ударило у главу). Шта? Кад трећи пут упита исто, сестри дојади и рече јој: обујте му чизмице! /На то се цео њен колектив, касније смо сазнале, грохотом насмејао, али Мии и мени не беше смешно./
Које чизмице, упита она озбиљно (не увиђајући да таква обућа не одговара временским приликама. Које чизмице, и ја несвесно и механички питах. Тек накнадно прозрех сестрину шалу, у ствари више њен израз беса због наше занесености и "неспособности".
Шта је рекла мама да му обујемо, упитах Миу кад прекиде везу. Рекла је чизмице. А нема везе, додаде она, да ме умири, већ смо му обули патике (нећемо губити време да га преобувамо). 

Хеј-хај, баш нас брига, возамо се..

Знала сам да ће Игњат врло брзо заспати, али и да ће му пријати да спава док га ја кроз ноћ возам. Лето је на измаку, најављено невреме тек што није стигло из Хрватске, Црне Горе и питај-бога-откуд - треба искористити прилику и уживати у топлој ноћи.  

Међу зрикавцима још је неколицина ентузијаста, који покидаше гласне жице. Како зађосмо из главне улице у споредну,  с оскудним осветљењем, па отуд интимнију и романтичнију (уживај, Иги, у теткином друштву, док ти је неко не преотме, ради поменуте романтике), до мене однекуд допре мирис некаквог слатка (нисам успела да утврдим које се воће мешкољи у шећерном сирупу). Набрах нос још једном и преда мном се створи огромна шерпа (рецимо црвена с белим туфнама) на смедеревцу, у шерпи слатко се пени, домаћица пену скида кашиком у тањир... А ко ће ту пену појеси, а?

Игњат је све време спавао, чврсто, упркос силним аутомобилима и моторима што с буком пролетеше покрај нас. Да ми пробуде сестића! Напредак цивилизације и развој овог нашег малог места уопште не погодује сну бебе.
Некад је то био миран крај, могло је и по пола дана да прође, а да ниједан ауто не наруши сеоску идилу. Чујеш како зује пчеле док под јабуком читаш лектиру, а чујеш, ако ти воља, и сопствене мисли (само што тад и нису биле нарочито паметне).
Многима је пољопривреда била основна делатност, па не имадоше времена да шврљају (а данас сви од мотике беже главом без обзира... аутима наравно). /Моја баба је, патећи од несанице и слушајући ноћу аутомобиле, често исте бројала, па се после чудом чудила: одакле том народу паре (за бензин)?/ Моје сестре, мој брат (који беше најстарији и идејни вођа) и ја знали смо да разапнемо пластичну траку (скинуту с паковања монти или црепова) преко улице, па се посакривамо иза плота и чекамо да видимо ко ће налетети на нашу замку. Онда се церимо као луд на брашно (кад си дете, ни брашно ти не треба, никакав спољни подстрек, изнутра те нешто голица).
И тако... Ноћ одмиче, Игњат спава, скупа пролазимо селом, а ја шњувам и по властитом детињству.

Podrška muškim čarapama (tamo gde su proglašene nepoželjnim i sramnim)

Internetom јe, ne tako davno, kružilo pismo (jedno od onih koja iziskuju upotrebu protivpožarnih aparata, a od kojih meni pripadne muka -- "pismo koje je zapalilo internet") tobože neke majke, blogerke, koje je, tobože, ostavila kao zbirku kojekakvih saveta svojoj deci (a u stvari, kladim se, smislio neki lukavac kako bi bljutavim i patetičnim izjavama, za koje sam veruje da su beskrajno originalne i duhovite, izazvao pomenuti virtuelni i metaforički požar), za slučaj da joj se "nešto desi", tj. da pandrkne naprečac (pa da ne može usmeno da im popuje).
Između ostalog (i dobrog, i usiljenog, i preteranog...), sinu je naložila: "skidaj čarape kad jebeš" (citirala sam, da mi ne bude neprijatno ako ja sama to napišem ili da ne moram, radi izbegavanja neprijatnosti, da pojedina slova nadomeštam tačkicama, odnosno da tražim neki eufemistički, perifrazni izraz za pomenuti glagol od ŽIVOTNE važnosti: odbijemo li da uz njega stanemo kao subjekat ili objekat (kako se već kome zalomilo) -- nesta života), kao da je taj modni prekršaj, ili nemar, u ložnici od ključnog značaja za opstanak. Skidaj čarape dok jebeš (ako ne jebe nogom i čarape mu nisu do ku..., pa ga upasuje, možda ima običaj da ih koristi kao improvizovano kontraceptivno sredstvo; još ako ih retko menja, zaštita od trudnoće je zagarantovana -- sve će mu bežati glavom bez obzira i zatisnutog nosa)!
Ženo, ako čovek već j.be (posrećilo mu se; šta bi neki dali da su na njegovom mestu), nalog ti je izlišan; stoga, odstupi, ne ometaj i ne kvari zadovoljstvo. Uostalom, ne priliči majci da nadgleda sina na takvom zadatku (i,  dok je on u seksualnom zanosu, obleće okolo kao bokserski sudija po ringu). Mogla si spremiti i šire uputstvo (neke majke su ko mirođije): ne, ne tako, niže ruku, drugu pod zadnjicu... silnije to, jače upri kukovima, drži je za kosu... udri iz petnih žila, ne ko pile neko, jesi l' jeo leba... i švargle... čarapeee, jao, skini čarape, od njih tvoj libido ne dolazi do izražaja... ajde sad, cepaj, tako, sine, ljubi te majka, muški....
I mnogo puta pre toga na internetu i u štampi sretala sam te muške  čarape (ženske niko ne pominje, sem kao poželjne, one do butina i haltera), u koje se prezrivo i s podsmehom upire prstom, dok one stoje u nekom ćošku, pokunjene, povređene i (na brzinu) odbačene (da partnerka ne prsne u smeh i ne splasne uzbuđenje). 

Neko je, iz nekog razloga, j.b.če (ups) u čarapama (naročito belim) proglasio za glupe, smušene i nepoželjne i to se godinama provlači kao stereotip. A odelo ne čini čoveka, pa pretpostavljam da ni čarape ne umanjuju nečiju spretnost i nadarenost, nečija osećanja ili tek seksualni nagon. Kao što rđavom ..... (da izvinite zbog probirljivog subjekta) svaka dlaka smeta (jeste, brazilska depilacija, ali omakne se koja), izgleda da neke žene traže dlaku u jajetu (ne, pobogu, nisam na to mislila) i bosonoge ljubavnike (mesto da budu zahvalne i ne traže hleba preko pogače, kad su do juče skapavale od gladi, a ko zna šta ih čeka sutra, kad mladost mine iza krivine). Kao da nijednoj nikad ne izviri dlaka (ne daj bože slina) iz nosa, ne desi se da slučajno glasno podrigne, ne daj bože prdne (pa u zemlju da propadne)... 

Odnos ljubavnika ujedno je i romantičan i parodičan, kao i sve u životu. Uostalom, zna se da čizma glavu čuva. E pa kad se ta čizma izuje, noga mora da ima drugog čuvara. Zašto čarape (koje predupređuju zle posledice slabe cirkulacije) ne mogu da učestvuju u tom, uzvišenom i banalnom (u isti mah), činu? Nije li od posteljnog "stajlinga" ljubavnika za telesnu ljubav bitnija pametna (i po mogućstvu lepa) glavica? Bi li koja žena zamerila Apolonu što ne skida sokne kad bi (na krevet dakako) da se popne?! I što svi, protivno vlastitom iskustvu, žele da veruju da se stvarni seks odvija ko na filmu, spontano, perfektno, bez greške, da svako tačno zna kad šta da uradi i da nikad ništa nije smešno, nezgodno, trapavo?

Pa šta ako neko ne izuva čarape, nek ima i priglavke, patofne... samo nek mu (jedino one) spadnu od zanosa kad me (i do grla zakopčanu) pogleda i nek mu poskoči srce (i ne samo ono; slobodno ga zamenite tačkicama, jer ovde ima dvojaku ulogu -- da bude to što jeste i da kamuflira drugog aktera, čije se imenovanje izbegava da ne ciknu žene, što od strave, a što strašću ponesene).