Већ данима бејах мртва уморна, али ме другарица позвала да заједно погледамо неки програм у Центру за културу (данас више није ИН, иако је економичније, говорити Дом културе), па прикупих снагу да јој учиним по вољи.
И успела сам да се спремим на време. Међутим, киша осула да пада ко бесна. Другарица јави да не може од ње из куће да изађе. И ја, шта ћу, кад сам се већ оденула и кад сам кренула, одем сама (лепо неки кажу: сама сам се и родила).
Па шта ће мени ко? Не верујем да сам постала толико самопоуздана, само се испоставило да ми други људи нису нарочито, a поготово преко, потребни. Уосталом, живот је кратак, интересовања и приоритети различити - не може човек да чека неког ко је расположен да с њим дели ужитак.
Није ми први пут да на изложбу или на књижевно вече одем сама. Ја као да желим да тај контраст између мене и осталог света буде уочен. На једној страни су сви други: (не)углађена господа, докони пензионери, жене у елегантним хаљинама и на штиклама, напирлитане, с карминима на уснама, које увијају и пуће, не би ли оставиле утисак нарочите отмености... /Некад је, у доба већих криза, било и чанколиза, људи што су волели да о државном трошку омасте брке - јер после сваког књижевноуметничког програма, буде и штогод да се грицне и цугне, што добрим делом организаторима служи као црвић на удици - да привуку довољан број публике./
На другој страни, изван читаве те гомиле, скроз у позадини, с главом ослоњеном о јапанску графику (из осамнаестог или деветнаестог века), таман на кимоно неког самураја, стоји створење у гуменим чизмама (па киша је падала; није циљ да импресионирам иког, но да, колико сам у стању, осетим ту уметност, и није битно моје споља но изнутра) и једва прикрива благи подсмех.
И сви као нешто једни с другима коментаришу, осећају потребу да изразе дивљење (најчешће ономе што ич не разумеју) и изгледају учено и паметно. Само намћор у чизмама (што, додуше, осмехом и позитивном енергијом на исто узваћа) ћути ко заливен, посвећен својој љубљеној самоћи (и задржавајући своје (не)знање за себе). Кад је ликовна уметност у питању, мој "суд" се углавном може свети на лепо - није лепо, а то немам потребе да иком поверавам, кад никакве користи не може да има.
И успела сам да се спремим на време. Међутим, киша осула да пада ко бесна. Другарица јави да не може од ње из куће да изађе. И ја, шта ћу, кад сам се већ оденула и кад сам кренула, одем сама (лепо неки кажу: сама сам се и родила).
Па шта ће мени ко? Не верујем да сам постала толико самопоуздана, само се испоставило да ми други људи нису нарочито, a поготово преко, потребни. Уосталом, живот је кратак, интересовања и приоритети различити - не може човек да чека неког ко је расположен да с њим дели ужитак.
Није ми први пут да на изложбу или на књижевно вече одем сама. Ја као да желим да тај контраст између мене и осталог света буде уочен. На једној страни су сви други: (не)углађена господа, докони пензионери, жене у елегантним хаљинама и на штиклама, напирлитане, с карминима на уснама, које увијају и пуће, не би ли оставиле утисак нарочите отмености... /Некад је, у доба већих криза, било и чанколиза, људи што су волели да о државном трошку омасте брке - јер после сваког књижевноуметничког програма, буде и штогод да се грицне и цугне, што добрим делом организаторима служи као црвић на удици - да привуку довољан број публике./
На другој страни, изван читаве те гомиле, скроз у позадини, с главом ослоњеном о јапанску графику (из осамнаестог или деветнаестог века), таман на кимоно неког самураја, стоји створење у гуменим чизмама (па киша је падала; није циљ да импресионирам иког, но да, колико сам у стању, осетим ту уметност, и није битно моје споља но изнутра) и једва прикрива благи подсмех.
И сви као нешто једни с другима коментаришу, осећају потребу да изразе дивљење (најчешће ономе што ич не разумеју) и изгледају учено и паметно. Само намћор у чизмама (што, додуше, осмехом и позитивном енергијом на исто узваћа) ћути ко заливен, посвећен својој љубљеној самоћи (и задржавајући своје (не)знање за себе). Кад је ликовна уметност у питању, мој "суд" се углавном може свети на лепо - није лепо, а то немам потребе да иком поверавам, кад никакве користи не може да има.
Нека деца (никад ми није јасно по ком критеријуму их бирају, по вредносном свакако не; можда нико други није хтео) говоре хаику поезију (ни одабрани стихови нису баш најбољи; примећујем како погледи посетилаца блуде некуд, одсутно, досадно им је као и док слушаху сувопарне поздравне речи). Они који на таквим вечерима наступају редовно имају говорне мане, шуште, муцају и не читају како треба. Немају често ни самопоуздања (на децу мислим), али их неко доводи у заблуду да су изузетни у чему нису (па програм се мора одржати, новац се мора зарадити, па ако неће да учествује ко је најбољи нека учествује најхрабрији). Нисам се ни трудила да сакријем осмех док је девојка књижевнотеоријски текст читала истим тоном као да на позорници игра Хамлета. Аман, дете!
По ко зна који пут закључих: што мање вредности човек има, то више жели да се истури у први план. А талентовани (и притом никако не мислим на створење ослоњено о графику) вазда се повлаче у позадину, снебивају се и колебају, непријатно им је и несигурни су.
Нема коментара:
Постави коментар