петак, 26. септембар 2014.

Глатко: боли, али је слатко

Враћах се кући, весела и насмејана (и глатка, и ГЛАТКА, отуда у заносу), грицкајући неки бисквит. А у сусрет ми, иста таква (сем одреднице у загради, за коју је тек требало да се постара) наиђе другарица, с посла.
Идеш из Београда, упита ме (можда сам деловала толико исцрпљено). Не, била сам на депилацији. Шта си депилирала, изненанди ме она. Волим непосредне људе, ни пет-ни шест: шта си депилирала? Амм... насмејах се због спонтаног питања, не знајући још како да одговорим (а знам да нисам морала уопште). Она већ поче да ређа потпитања: ноге... или препоне... Све, рекох, баш у исти мах кад она упита за бразилку. Све, понових, кроз смех.
А јел' боли (муке Исусове; делујем ли као да патим?), упита, начинивши болну гримасу, ко да ће је сад козметичарка бацити на сто и рашчеречити. Ма јок, бре, ћаскаш са женом и не приметиш (кад је стручна и вешта). Сад, нећу да те лажем, не може бити баш да длаке нестају као руком однесене. За лепоту мора нешто и да се претрпи (стисни зубе... и рашири ноге).
А боолии, не да се она убедити. (Побогу жено, дете си родила! Ја нисам, а види ме!) Мени се чини да су многе жене праве кмезе (ни зубе не поправљају без анестезије). Ја, такође ми се чини, спадам у оне које бол или слабије осећају или боље подносе (храбра сам, бре, делија-девојка). Одмах потом рече да јој се с терена вратио дечко, па жури да се брије... (Ма иди, ииди, кад си кукавица! А можеш лепо на депилацију, па си месец дана мирна.)
Е каква неправда: она није депилирана, а долази јој дечко; ја јесам, а... Неправда, па то ти је!

Нема коментара:

Постави коментар