У суштини мени уопште не смета кад се уснули путник у аутобусу наслања на туђе раме. Не смета ми... ако са њим не делим седиште.
Иду, брате, с посла, с факултета, уморни, неиспавани... па им добро дошло - мени у крило главу само што не спусте. Е нећете вала!
Ја се прибијам уз прозор, повијам и скупљам рамена док не заличе на рамена четворогодишњег детета, али не вреди. Позамашан младић, отприлике двадесетпетогодишњак (ма пет пара то не вреди, верујте, многи од њих већ су подбули, задригли и налик на средовечне мушкарце) опхрван сном, па му све глава ка мени пада (куд си навро, па ја једва и своју главу на раменима носим).
Раме уз раме (од толиких раменчина, чак и кад их не стичу у теретани, немам где да седнем); ја одгурујем, он се наваљује, па ко надјача. Мислим се, да л' се можда аутобус тако (не)згодо нагиње, па их сили да нарушавају мој интимни простор, јер веома је чудно да им глава никад не клоне на супротну страну /као да и у сну знају да би тако, звекнувши о под или шипку, задобили озбиљне пореде него све циљају, кад не може на јастуке и меке душеке, оно бар на моје (не свима намењено) раме/.