Ignjat nam se večeras poverio: - Malo mi je dosadna veroanuka,.. I matematika, i digitalni sveet, i svet oko nas...

Ja: - Jebote, pa šta je ostalo, ima li nešto da voliš?

Ignjat: - Šalim se, šalim se, najviše volim svet oko nas... i fizičko, i engleski, i srpski, i likovno...

Sva sreća da srpski svrsta među "voljene" - inače bi došlo do porodičnog rata. ;)

 

Zaaspoo Jankoo pood jaablaanoom, miile mojee draaaaageee; leepee moojee crrnee oočii, poogleedaajtee naa mee...

Ako ste se danas zatekli nadomak naše čarobne šume, iz koje je odjekivala ova tužbalica, to smo bile Maša i ja.

 

Tek pošto se vratih iz kupovine, rekoše mi da mi je nos žut.

Pre toga sam pazarila, išla s decom u park... Niko mi nije rekao.

Nije trebalo od Staše da prihvatam onaj maslačak. Ili bar nije trebalo da ga mirišem.

Onda sam obukla i ceo dan nosila majicu naopačke (leđni deo spreda). Niko nije primetio. Sreća da nije bila na kopčanje.

 

Kad sam stigla iz kupovine, gotovo već sav krompir beše posejan.

Potrudila sam se da bar jednu vrstu zagrnem. A kad htedoh i poslednju, brat mi preuze motiku, rekavši: - E, književnik, idi, piši pesme!

Dakle, nije da ja neću da se bavim povrtarstvom već nisam kvalifikovana. A ne daju mi da se prekvalifikujem.

Jebote, kako kliknem na neki proizvod, da vidim bolje, ulete mi u inboks s pitanjem: Kako možemo da vam pomognemo?

Tako što me to nećete pitati?

Pa ja sama ne mogu sebi da pomognem, a da mi pomognu drugi!

 

Mlada rođaka večeras pomenu kako sutra "radi" trepavice i skrete razgovor u tom smeru. Prevrćući očima u sebi, čekala sam promenu teme.

A danas sam kraj starog bunara sat vremena zborila s čika Mišom o zajedničkim precima, njihovim ratovima i drugim mukama. I ogovarali smo Jednog čoveka.

Mogu vam reći: ja sam muško i imam osamdeset godina (i prirodne kržljave trepavice). ☺

Piše mi Sanja: Ljubav se desi kad se najmanje nadaš.

Pa nek se desi, ko joj brani! ;)

 

 Ne govori drugome da je čupav, ako ne kaniš da ga očešljaš.

 

Jedan od najglupljih običaja u novijoj istoriji jeste običaj da zvanice šlagom sa slavljeničke torte po licu zamazuju onoga koji slavi rođendan.

Ako je to ikad (a čisto sumnjam) bilo inovativno i zabavno, odavno je prestalo da bude.

Zašto to gosti rade i zašto slavljenik trpi, pri čemu se svi prave kako im je zabavno? Zato što su videli da drugi tako rade, zato što su prihvatili da je to neizostavni deo proslave, zato što nemaju petlju da se odupru modi ni u tako banalnim postupcima...

Tako mi je mučno i neprijatno da svedočim masovnom nekritičkom prihvatanju i prenošenju gluposti.

 

Ja: - Okucila se Dobrila (kuja koja nas je usvojila)! Šest komada!

Drugarica Kaća: - A da, tebi ide to razmnožavanje...

Ja: - Aha, sem ličnog.

Nimalo nisam optimistična kad mislim o budućnosti čovečanstva.

Čovek je prosto pokvareno alavo biće.

 

Ja kad rešim da se ubijem u 23.00, ustanem, "ispurim" hleb u tosteru i namažem masti, pa posolim i zaspem tucanom paprikom.

Dalje znate sami...

Ako samoubistvo ne uspe, ponovim postupak.

 Ove doktorke po domovima zdravlja ko mutave! Kako ja da znam koga je prozvala?! Ako leba nisi jela, uzmi, sestro, megafon!

 Upravo sam, pred mrak, zasadila neke smokve i višnje.
Al' da me ubijete, ne bih se kladila da znam koja je koja.

 Devojke što su nekad radile na hotlajnu sad su "chat/video operateri". I dok su nekad hleb zarađivale napaljujući nepoznate muškarce, sad ih samo "animiraju".

 

Lepo sam je pitala koji će sladoled: čokoladu, karamel ili jagodu.

Ona je naručila čokoladu.

Ali čim smo sele za sto, jedna naspram druge, i čim je spazila moj preliv od jagode naspram njenog čokoladnog, rekla je: - Možemo da probamo jedna od druge.

I čim je probala, poželela je da probanje traje, odnosno da se zamenimo. Menjale smo se nekoliko puta: ona je jela kod sebe "belo", kod mene "crveno", tj. jagode, tj, ono najbolje.

I primetila je: - Nisam znala da se ti tako dobro razumeš u sladoled!

Ih, nego kako! Sledeći put me slušaj (a ne moju porciju da slistiš)!

 

Danas smo Staša i ja išle u grad. Pored dve malecne slikovnice, u moj ranac ona je stavila i dva sjaja za usne.

-Staki, da ostavimo samo jedan - predložih - šta će ti dva!

- Ne - odbila je mirno - jedan mi za gornju usnu, drugi za donju.

 

Staša: - Prvo - blato, drugo - zlato, treća - sreća, a četrta - magareća...

Ja: - Ne, prvo -zlato, drugo - blato...

Staša: - Nije, prvo - blato, drugo - zlato...

Ja: - Ma nije, Staša, prvo - zlato, znači da je onaj prvi najbolji, zato se kaže zlato.

Staša: - Ma nee, prvo - blato, drugo - posle iskopaš zlato!

Ja: - Pa braavo, u pravu si.

Slušajte pažljivo decu, možda oni vide ono što vama promiče.

 

Žali se sestra kako je Ćufta postao nevaljao, laje na ljude (čudna mi čuda - pas koji laje! i ko da ljudi ne laju). Danas je jurio komšinicu Živanu.

- Pa to je zdravo - rekoh.

Ćufta mu dođe kao seoski trener. Ako ko nema psa koji će ga cimati u šetnju, evo Ćufte, spremnog da se pozabavi komšijskim zdravljem.

Uostalom, pojasnih joj, ne znači svako av - sad ću te rastrgnuti! A gde vredi ljudima objašnjavati. Pa oni ni jedni druge ne razumeju, a kamoli životinje.

 

Ja: Kakav je haos u ovoj sobi!

Staša: I kod mame ista priča!

Izgleda da čitava porodica ima isti "književni ukus" - ista su nam štiva.

 

Muškarci su mnogo smešni. Misle da je dosta što imaju onu stvar da padneš u trans kad ti se obrate. Još ako su mladi i lepuškasti, ne pojme ravnodušnost. Slab je to kapital, drùškane, i ima na svakom ćošku.

Intelekt, prijatelju, i duhovitost! Mada i tad mrka kapa - nisam zainteresovana! (Hvala nebesima na toj nadmoći!)

 

Ignjat je saopštio roditeljima da sam ga ja naučila da "peva": Prijatelju, prijatelju, marš u pizdu materinu!

A kako si to odmah zapamtio! - primeti otac.

- A da izračunaš ono iz matematike, to ne znaš! - javi se i majka.

- Pa ti ne znaš da objasniš! - reče Ignjat. - Ovo je lakše.

Ja kad objasnim - to je trajno stečeno znanje. Nije da deca neće da psuju nego nema ko da im objasni.

Prijatelju, prijatelju...

 

Staša i ja slagale smo slikivnice na Mašinu policu. Vadile smo ih iz ormara i fioka. U jednoj fioci bilo je i svezaka, i bojanki, olovaka, koječega, možda i popa s bradom.

- Kako vam je ovde krš! - progunđala sam.

- Znaš, mi baš ne držimo red - objasni mi Staša.

 

Jao, povraća mi se od ove predizborne kampanje. Na jednu stranku mislim samo. Znam da ne možete da pogodite koju.

 

Kad na Fejsu vidim zahteve muških osoba (gotovo bez izuzetka), uglavnom reagujem na isti način.

Taj i taj vam je poslao zahtev za (ko bajagi) prijateljstvo...

E baš me zabole!

U Zavodu za transfuziju mi je najviša cena. Vazda traže krv žena što nisu začinjale i rađale.

Kanim se da posadim neko drvo.
A ne izlazi mi se jer em hladno em sam srećne ruke ko ona iz narodne poezije ako bi se za zelen bor uhvatila.

 

Što mi je smešno kad majka, u panici, vikne deci: Nemojte, uješće vas!

A psu to ni na kraj pameti, iz aviona se vidi. Deca znaju da procene kad je pas bezopasan.

Ne puštajte ih bez tog upozorenja među ljude!

 

Poslednjih dana dobijam bar jedan zahtev dnevno.

Ne znam gde me vide ti muškarci, al' da me se manu!

Neće se od mene niko leba najesti. Ni okusiti.

 

Čuvanje dece je vraški težak posao.

Morala sam tuce čupavaca slistiti da se povratim. :)

 Kad god na TV-u kažu: mir, stabilnost i ono treće - ja u sebi kažem nešto drugo.

 

Jedna Stašina drugarica neće da dođe Stašinoj kući. Stidi se, kaže, Stašinih roditelja... brata i sestre...

A Staša je hrabri: - Ne treba njih da se stidiš, oni su ludi ko struja!

 

Kad zlo (ili loše) pamtim,

ja ne pamtim da ti vratim,

već ja pamtim jer ne mogu to da shvatim.

Ti i ne znaš, a ja patim...

Kad imam para, nemam vremena.

Kad nemam para, imam vremena.

Često nemam ni para ni vremena.

A nikad se ne desi da imam i jedno i drugo.

 

Ignjat je učio stanja vode pa smo u šumi vežbali. Dok se verao po krivom drvetu nad potokom, upitah:

- U kakvom je stanju ova voda?

- U prljavom - nije imao dilemu.

A nije ni netačno.

 

 Majka: - Omršao Miki (u rijalitiju) 18 kilograma!
Šta li je jeo? Nisam ga nikako videla da jede.
Ja: - Pa zato je i smršao što ga nisi videla - nije jeo!

 12. mart 2022.

Ignjat je sestri i sebi iz kuhinje doneo po tanjir nudli.

Staša: - Meni si dao manje!

Ignjat: - Mama mi rekla da ti to dam.

Ćuti i jedi. Neko nema, jede samo mrve.

 

Izgleda da je nuklearno oružje aktivirano, a nišandžija malo omanuo.

Moja sestra kaže da joj je atomska bomba u sobi. A kanda je i moju sobu jedna pogodila.

14. mart 2022.

Na današnji dan slavili smo joj rođendan. Umalo da zaboravim (jer ne pratim datume). A nije čudno, i sam čovek brzo biva zaboravljen i potisnut. Život se nadalje nesmetano odvija.

Na današnji dan ona je nekad pravila starinsku tortu s orasima. Volela bih tu tortu još jednom okusiti. Ili njene bućkavce, bakin kolač s džemom, sitne krompiriće iz rerne, trošu... Izvrsno je kuvala jer je to uvek radila s ljubavlju.

I ništa joj nije bilo teško. Iako je imala težak život. Imala je lep i topao osmeh, kad se osmehne. Znala je, naučivši od nas mlađih, nekad da kaže: jebiga. Onda smo se tome smejali.

Za jedanaest godina nijednom nisam otvorila album da je vidim (viđala sam je samo na nadgrobnom spomeniku). Jednom davno sam je videla na snimku. I plakala sam mnogo. Još skupljam hrabrost da se suočim s uspomenama.

Dok sam bila mala, ona je bila nana, Posle me bilo sramota da tepam, A u samrtnom času moje babe iz mene je nemoćno dete, svesno neminovnog gubitka, opet vrisnulo: nano!

Juče sam htela da danas odem na groblje. Danas sam to zaboravila. Ali ona ionako nije tamo. Možda čak nije ni u staroj kući. U mom srcu je ušuškana.

Sestra gleda seriju, zet i sestrić gledaju fudbal, sestričina uči istoriju... Moram sama da se igram! Pa to sam mogla i kod kuće.

 

Zavaljena u jastuke i s laptopom na krilu ušuškana sam u Matijinom krevetu.

Sestra se žalila da je boli glava i da mora da odspava.

- Ti se igraj tu! - reče mi i ode k mužu u dnevnu sobu.

Ne znam što zatvori vrata na dečjoj sobi.

 Crv sumnje i najtvrđe utvrđenje potkopa i oslabi.

 

Matija lista moje tekstove i proverava da li sve naslove znam (a znam) napamet: on počne, a ja dovršim.

Početak jednog naslova sadrži penis. I on ga mirno izgovori ni na koji način ne odajući da mu je to neobično, neprijatno, da je iznenađen...

A onda mi otvori dušu: - E, a sestra mog druga u šestom razredu iz biologije učila i morala da odgovara penis!

Gledajući me u oči, smejuljio se i očekivao da se pridružim njegovoj reakciji.

- Ne verujem da je učila samo o tome, nije penis baš toliko (bar u šestom razredu) bitan da mu se cela lekcija posveti.

- Dobro, pitala je nastavnica i o penisu je odgovarala. A kako to da odgovara?... Penis je k...!

Pa sigurno nije rekla tako, već: to je muški polni organ.

Da ne ulazimo u to čemu inače služi, nas je slatko nasmejao pred spavanje.

 

Obukla sam gornji deo sestrine žute pidžame. Sto puta sam je dosad nosila. A sad mi nešto pouska, nešto me steže, nešto mi smeta...

- Ma šta je ovo? - počeh nervozno da je vučem od sebe.

- Zar sam se (toliko) ugojila?!

- Ma mama prala, pa presušila - začas me umiri Mia.

Jašta. Kako mi pametna sestričina!

Kaži mi šta misliš o Konstrakti, da ti kažem ko si.

 

Sudeći po komentarima na netu, propast, užas, Sodoma i Gomora, bruka i sramota u Srbalja nastupili su sa Konstraktom.

Biće da u nas slabo ima zdravih tela.

Najgore što se ove mačke ne usaglase kad mi zaspe na krevetu: ili levo ili desno!
Ne znam kako da se zavučem pod jorgan, a da neku ne probudim.

Samo su mi falile radnje u kojima mi prodavačice kažu: - Srećan Osmi mart!
I ja tebi, komšinice, i ja tebi!

 Kako neko može TOLIKO da razgovara telefonom?!
Ja ne mogu više da slušam.

 

I kad te tobože vole takvog kakav si, ljudi ipak čeznu da malo više ličiš na njih.

 Sve bi bilo u redu kad bismo se svi ponašali kao da smo normalni.

 

Da li je čovek ostario kad ceo dan provede na snimanju serije, pa se smrzne na zubatom suncu, pa mu se oči sklapaju, pa ga mrzi da ide na program povodom Osmog marta? Pitam za druga.

Ja, zbog zanesenisti svoje, umesto u vodu za supu, počela onu goveđu kocku da drobim u vodu za poparu.

I rekoh neka, biće ukusnija. A majka sad gunđa kako ne može da jede. Ja probala i baš je ukusno.

Besno to, besno! Ne bi ni znala da nisam rekla. Izmišlja. Ne zna da sutra možemo jesti i bobovu slamu, kad bi je bilo.

Sugrađani, nadam se da vas nije uhvatilo ludilo.
Ja nisam danas išla do prodavnice, nemojte ostaviti prazne police. Ostavite koje kilce brašna i za mene.

Na snimanju jedna gospođica u širokim belim pletenim pantalonama. I to ne pirinač, klot-frket, već neke kike. Ja bih u tome bila ko jeti!

Koliko me Fejsbuk zasipa receptima za brzo mršavljenje, ja ću samo čitajući postati kost i koža.

 Panično kupuju zalihe samo oni što imaju para.
I pomno prate (iz)vanredne dramske nastupe.

 

Zet (zajebava se) Ja ću da glasam za Micu zavetnicu.

Ja (otvaram mu oči, informisala se na netu): Ma gde, ona ti podržava Vučića!

Zet: Ma ko kaže? Vidi kakva je mačka!

Možda je mačka, ali očito lukava ko lisica.

Ignjat i ja vežbamo čitanje po ulogama.

Prvo sam ja bila učitelj, a on Miša.

- E sad si ti učitelj, a ja Miša! - rekoh.

Ali Ignjat, već iscrpljen, zavapi: - Ne mogu, ne mogu, Ceco..

Pa se doseti jačeg argumenta: - Kaki mi se, kaki mi se!

I otrča u prizemlje.

Ne rimuje se džabe čitanje i sr...

 

Izgleda da sad virus šalju iz mrtvačnice: vidi ko je upravo umro!

A kad nisam proveravala jesam li ja na snimku, ko je maločas otegao papke- tek me ne zanima.

 Ljudska površnost je sve dublja.

Danas sam dobila dva predivna vunena ćebenceta. Jedno sam odmah izvadila iz kese da se divim. Videvši na krevetu drugu kesu, majka upita: - A šta je ovo?

- Pa drugo ćebe - rekoh.

- Za ženu i za muža - pojasni drugarica, koja me je tim poklonom obradovala.

A gde sad da nađem muža?! Samo mi pravi probleme. ;)

 

Knedla u grlu

 - Sve i svašta jedem, a knedla u grlu (danima) stoji, nikako da je progutam!

- Od kukuruza? - upita majka (jer se baš bejah žalila kako je kuvani šećerac pun vode).

- Ne.

- Pa od čega ti je?

- Od života, valjda.

Majka prevrte očima negodujući. Lakše bi joj bilo da mi se u grlu zaglavila knedla sa šljivama. (A ta bi možda sve i razrešila.)