Ако ти је много једна, узми две

Свратих јутрос до сестре на посао да јој однесем лењу питу (није да се хвалим, али та ми пита баш иде од руке).
А она се побуни: што си ми донела толико? Па два колача (мало позамашнија, додуше, према свом потенцијалу).
Хоћеш ти једну палачинку? Не могу, рекох (понела сам лењу питу и себи). /Јесте, много волим слатко, али наиђе и мени лош дан./Понеси једну, навалила сестра (да се реши дела слаткиша и заштити своју витку линију). Ма не могу, не дадох се наговорити . Узми обе, предложи она. /О, побогу, жено; ја ти кажем да не могу да подигнем десет кила, а ти ми кажеш: дигни двадесет./
Ваљда мисли да ми је једна мало, па хоћу све, тј. обе или ниједну.

Леш од миша којег нема и други проблеми

Има неколико дана како сам у соби осетила задах неке стрвине. На моменте само, отприлике кад прођем средином собе, то ме запахне. Померала сам кревет, подизала, завиривала на све стране, њушкала, и ништа. Шта ли то може бити, питала сам укућане, и, док су они слегали раменима, сама одговарала. Миш? Пацов? Бубашваба? Закључила сам да кличина смрада отприлике одговара омалом, рецимо мишјем, лешу. Али откуд он (ниједне нам мачке већ данима нема), ко га је донео и где га је ћушнуо?
Излуђивало ме што не знам шта ми се (и где) надомак кревета распада. Уведем мајку у собу, питам (надајући се чуду, изненадном разоткривању те смрдљиве мистерије): да ли осећаш? Не. Уведем оца, осећаш ли нешто, питам. Не осећа ништа. Нико сем мене не осећа, а и ја само на одређеном месту и одређеној висини.
Оставим прозор отворен читавог дана (ко да ће проблем волшебно испарити), а кад се увече вратим, иста мука ме сачека (и збрчка ми нос).
И чим сам у прозору зачула зунзару, обрадовала сам јој се, ко никад пре. Знала сам да ће ме она одвести до тајанственог извора непријатног мириса (такозваног смрада), како би рекао мој наставник хемије. Док сам нешто касније (пошто се зунзара у соби одомаћила и похрлила извору задовољства) изврнута на кревету разговарала телефоном са сестром, мушица зазуја у регалу. Ааа, ту си, дакле. Ноћас ми је и било пало на памет, па сам заборавила: да нису јаја (стоје од Великог петка, а нека су била и полупана)? Мислим, та јаја су у виду глава лутака које сам ја начинила стајала месец дана на полици, тик до књига. Приђох одмах и поњуших оно за које сам знала да је излупано. И ево га: хах, ту си, погани лешу од миша! Лав и Златокоса сместа су изнесени на терасу.
Неколико сати касније случај ме (благословен био) нанесе до тог кобног места и на полици спазих мноштво неких жућкастих ситних кончића, бога питај чега... са неког биља. Хм, сигурно је то, кад је ветар дунуо, улетело кроз прозор, али како је успело чак довде и што се баш све само ту сместило? Оног тренутка кад спустих прст на једну жућкасту мрву (да утврдим текстуру, 'бем ти радозналост), нека друга се мало маче. Аааа, па то су, па то суу... намах ми се склопише све коцкице ( и диже ми се од ужаса коса на глави -- не подносим црве ни у трешњама, а ногама и рукама ћу копати и у гробу да им умакнем). Кукуу, кукуууу, кукуууу, отрчах на терасу с преостале две лутке, не престајући да кукам. Онда отрчах по усисивач (е шта све нећу доживети, и усисивачу да се радујем, и усисивачем да рукујем)... Мајку ли вам гадну, запамтићете кад сте се усудили међу моје књиге да се распршите. /Мајка је после рекла: па они ће сви да измиле! А неће, надам се да су се погушили од оне прашине која их је у усисивачу салетела -- и над попом има поп).
Најпре сам подизала по неколико књига и вирила под њих, да видим докле су ти скотови зашли, а онда ми пуче филм и повадих све књиге те их, у неколико гомила, поређах по поду. Чим сутра нађем кутије, имам у њих да их потрпам. /Полице ћу оставити готово празне. Гуше ме сви предмети у соби. Лепо људи за све (ма како негативно било) кажу: ко зна зашто је то добро. Да се све није збило како се збило, ко зна докле бих се осећала стешњена мноштвом предмета у соби, свим што ме визуелно саплитало и оптерећивало, те ме ометало у фокусирању на мој тренутни кључни циљ./
Међутим, онда се појави нов проблем. Нешто је у ормару, тако ми се чинило, крцкало, лупкало... Јао, шта је сад, каква напаст, и откуд?
Дођите, нешто лупа, не знам шта је... Тата, дођи (ти си домаћин, мушко си, глава породице -- твоје је да се први суочиш и супротставиш опасности). Он гунђа (не воли, све и да ми живот виси о концу, кад га одвлачим од телевизора), али дође. Слушај! Бла, бла, бла, блаа, шта да слушам? Јел чујеш нешто? Не чујем ништа, каже он. Па кад би престао да говориш, чуо би.
Позовем мајку. Слушај, јел чујеш нешто? Она се тобоже притајила, ослушкује. Не, каже. Јаоо, зацвилех, не миришете, не чујете, с ким ја живииим! Она се смеје. А нешто и даље лупка. Коначно је чула. Али појма нема шта је. Миш, каже. А мачке ни од корова. Како се то појавило баш сад кад сам усисавала црве, питам. Можда имају неког осветника? Нађите га, или ја овде нећу да спавам.
Можда је змија, рече мој отац. Каква змија, обрецну се мајка, шта лупаш. Каква, брецнух се и ја. Онаква као што лежи данима, разјапљених уста, у каналу на кривини (оздо жута, одозго црна; Игњат, Маша, Сташа и ја ишли смо да је видимо више пута)? 
Јаоо, ја не смем да спавам. Како се мајка примаче регалу и науми да отвори нека врата, ја се попех на кревет, ишчекујући да отуд рипи неко чудовиште. Нее, не отварај, стрепела сам од немани која би могла да искочи. Зови тату да га (тог неименованог и неидентфикованог, а бучног, уљеза) ухвати. А тату боли брига, и то боли људски (то је, при крају седме деценије, најозбиљнији здравствени проблем овог човека).
У оном лудилу, дограбим стари телевизор (да мало расклоним и истерам незнаног галамџију на чистину) и однесем га у стару кућу. Неко време се не чу ништа, а онда опет поче да лупка. Мајка дође, ослушну и коначно утврди да кабл (који беше укључен у штекдозну) помало попушта и увлачи се у усисивач. Отуда та чудна лупа. 
Ух, спаде ми камен са срца. Већ сам се била уплашила да ми је соба уклета.

Слово иже, али слатко ниже

Није ништа чудно што ми се од раног јутра (добро де, знам да је прошло подне, али ја сам недавно устала) једе нешто слатко.
Проњушках по кухињи, али ништа не нађох. Но, сетих се да је мајка ноћас кувала слатко од јагода. Хм, а знам и где би могло бити остављено (да се прохлади, а мени на милост и немилост).
На шерпи са слатком, као и увек, беше влажна кухињска крпа, прикачена с четири штипаљке (отприлике на свакој страни света по једна). Хм, слаба је то заштита пред алавим устима сладокусца. Откачим једну штипаљку, задигнем крпу, па захватимммм кутлачим (шалим се, у питању беше само велика кашика). И онда крпу наново преко свог потајног дела пребацим и прикачим, ко да ништа није било. 

Док још који пут данас облетим око шерпе, мајка ће се наћи збуњена ко онај калуђер из шаљиве народне приче. Како би био сигуран да га ђак неће оштетити, записао на сиру (где се сече) ИЖЕ.  Ђак, међутим, био довитљив: одсекао повелику кришку, и с њом поменуто слово И, па написао ново. А калуђер потом, видећи слово, али и умањен комад сира, остао у недоумици: слово иже, али сирца ниже. 
Мајко, данас ћеш се и ти закалуђерити.

Џаба, синовци

Што волим да поткресујем крила. Млади момци (кочоперни ко петлићи -- кад већ поменусмо крила, да се надовежемо асоцијацијом), сујетни, жељни поена и рецкица, гледају из прикрајка, девојци иза леђа, очешу се у пролазу, обилазе као маче око сланине... А ја гледам кроз њих, преко њих, око њих... и правим се да ништа не разумем. 
Од мене се, момци, ваша сујета неће леба најести (ал' моја ће прсте појести, не хранимо се истим: ви освајањем, ја одбијањем), напротив, спашће с ногу, сва ће да се усуче. Ја сам вам ко недоступни планински врхови које никад нико, ако је за утеху, неће освојити.
Џаба притежете каишеве да истакнете струк, џаба поврћете рукаве да вам севну мишићаве руке... Џаба вам новци, моји синовци... Још не знате од какве сам ретке и незгодне сорте.
И кад ми  на Фејсу пошаљу захтев за пријатељство, само се насмејем. Не да сам тврд орах, дечаци, него ми се ни она зелена љуска не да отворити. 
Добро, јесте млади, јесте згодни и лепи (колико сте паметни и духовити, што је уврх листе пожељних квалитета, питање је), ал'... шта ја имам с тим?

Пола чаше вина и свастика фина

Сестра насула пола чаше црног вина, па рекох, ај да узмем и ја (ваља наздравити, не рађају се бебе у фамилији свакога дана). Је ли лепо, питам. Она климне главом (после је утврђено да нам се укуси разликују, тј. ја сам вероватно веће извољевало). Међутим, трочлана комисија, коју су, поред мене, чиниле и моје сестричине, убрзо је закључила да је покисело. Ми волимо слаткооо (није ово био први пут да су сркутале из моје чаше; рачунају: све што могу ја, могу и оне). Додуше, њих две су неколико пута морале да цугну (ваљда да не погреше у оцењивању).
А иначе насула сам два-три прста. И то је било довољно да моји зетови, што су наспрам мене седели и циркали домаћу љуту, сместа исколаче своје очи, почну да се подгуркују и збијају шале на мој рачун (који може да се прави и без крчмара, али без њих двојице не може). /Тако они сваки пут кад ми у чаши спазе алкохол: дакле, у просеку једном годишње (кад трећи зет направи вишњевачу или кад ми дође, као сад, да мало будем порочна... и пијеем за твоје очии, и пијеем за твоју љуубаав, јер хоћуу да се смиириим...)./А онда су ми све време гунђали, куцајући се, што не испијем (већ једном), што не доливам још... Мисле да сам шљокара као они и да ћу насести на њихове форе (па, овако неискусну, да ме пиће обори с ногу). 
Само наздрављју и подстичу нас да лочемо (али моје усне сваки пут кад накренем чашу једва да оно вино лизну; да је вишњевача, друкче би било). Рекох сестри: шта бисмо од других могле да очекујемо, кад ови наши (су), па хоће да нас напију. Први пут кад сам се удаљила од стола, сипали су ми ракију у чашу с обичном водом. Мисле да сам толика будала да не приметим, па да искапим тај бућкуриш. Е, жалим случај, план вам није успео. 
Зајапурили се и само се клибере, а ниво ракије у флашици пред њима само опада.
Кад пођосмо кући, овај млађи, тако рече, "води" сваје, јер су се напиле. Тобоже их усмерава, ал' свастике се опиру (то пргаво, не да се ни повести ни потерати, а камоли за раме ухватити). Она друга, крочивши на друм, заиста загази у бару пред самом капијом. (Плакну ноге, па може право у кревет.) Муж пије, а жена посрће, чудна нека узрочно-последична веза. Па добро, докле ћеш више (да ме брукаш), упита је потом муж, докле више (што пијеш кад ти шкоди).
Ето, не попије жена ни по чаше вина, а већ је шаљу на састанак анонимних алкохоличара.
 

Иста ја

Највише волим кад ми неко каже да моје сестричине, или бар нека од њих, личе на мене. Много то волим, чак и ако није истина. 
Али Миа ми, рекла бих, сличи и по нарави (не кажем да је то за њу добро, напротив). Некако је као ја занесена, осећајна је и болује и туђе болове.
Прошлог пролећа је с прозора гледала како им улицу насипају каменчићима и јадиковала: а ја сам навиклаа да возим бицикл по оном путуу...
На то се моја сестра разбеснела: нервира ме што се тако везује за све, и за стари пут... Иста ја!

Тако леп дан (и мирише липа), а ја у кревету, пао ми мрак на очи. И почела сам да разговарам са собом (лажем, радим то одавно). Време је... Лаку ноћ!

Опасни отвори

Имајте у виду да свака беба има два опасна отвора, кроз која вас може изненадити. Чак и девојчице имају обичај (и способност) да пишке увис (кад леже на леђима). Стога, ако сте их расповили, не прилазите без штита и будите спремни да избегнете напад. Ако опасност вреба на другом отвору, будите још опрезнији. Ништа не мрзим као лаж, али се радујем кад ме сестрићи слажу да су се укакили.

Свак је своје маме дете

Случајно сам чула разговор две бабе у трамвају. Једна другој говоре о својим родитељима. Једна позове телфоном оца, а он јој каже да му почиње серија или вести и да зове касније. Старији, кажу њих две (и саме у позном добу), воле тако на миру да гледају, имају своје ритуале. Старији, кажу... а саме се једва крећу (нарочито силазе из трамваја) и примичу осамдесетима.
Док имаш родитеље, увек имаш старије, и можеш се осећати младим. Свак је дете својих родитеља, па чак и кад родитељ има осамдесет, а дете двадесетак лета мање.

Кад сам ја била школарац, матор је био већ свако ко је имао двадесет пет година. Онда се граница померала. Сад кад у новинама прочитам да старица има шездесет година, ја не могу да верујем. Па моја мајка још није старица; баба је то била, али имала је преко осамдесет година.

Имам њега

Не могу да замислим живот без њега. 
Сваке ноћи, пре но што угасим светло, ја га покријем јорганом, па се и сама ушушкам. Пазим да му оставим довољно места. Убило би ме (а вероватно и њега) да га нехотице одгурнем и падне на под. 
Ујутру се пробудим, па, док се још сну не отргнем, проверавам да ли ми је све битно ту. Руке? Ту су. Ноге? Ту су. Каблови?! Туу! Пипнем крај себе. Ах, ту је и он!
Последње је што видим пре но што заспим. Кад оторим очи, прво је што угледам. И први разлог да се осмехнем. И да се осетим срећном... јер имам њега. Откријем га, нестрпљиво, а опет обазриво, да га не расрди хладан ваздух. Придигнем јастуке да се о њих ослоним и узмем га у крило (положај на који смо обоје навикли), узгред се протежући не бих ли  жути кабл гурнула у утичницу. 
И дан може да почне.

Кад се мења пелена

Сташа се била укакила. Знате како се то најпре утврди? Уколико није било (а често не буде) звучних ефеката и нос на даљину не разабира јасно ситуацију у пеленама, онда га примакнеш дечјој задњици. Па ако се дете није укакило, лакне ти и осмехнеш се (евентуално наставиш да зуриш у Фејсбук), а ако јесте -- паднеш у несвест (нисам напоменула: сигурније је да пелену "одшкринеш" и у њу завириш).
Елем, Сташа се била укакила, али за то нико није знао. Мајка ју је раскомотила и опуштено одлепила пелену, не слутећи каква се опасност у њој крије. А кад је видела, нашла се у невољи и завапила у помоћ.
Позове мајка у помоћ бабу. Па јој четири руке не бејаху нека сигурација. Позове стога баба у помоћ  тетку (ко да ћемо репу чупати). Па једна за једну ногу, друга за другу, док се мајка укоштац с опасном материјом хвата (пазећи да ништа не замаже). 
А потом позив доби и тата, који стаде на врата, да с безбедне удаљености посматра како се операција одвија. И да се направи паметан, позвавши у помоћ и деду: хајде и ти (но деда се баш био изврнуо на кревету и не би се дигао кад би бомбе око њега падале)! Тобоже, толику смо дреку дигле око једног малог детета и његовог д... Дете, зете, јесте мало, али нимало безазлено оно што му је у пелену стало.

Тетка кадра поскочити и преврнути се

Кад бисте могли да бирате тетку, ваљало би да узмете неку хитру и окретну, креативну и толерантну, детињасту и игри склону... као ја.
Данас сам с Машом провела неких пола сата у парку. Она је испрва скакала с пењалице, а моја улога је била да (дајући јој упутства, те придржавајући и усмеравајући где треба) тај скок чиним што безбеднијим. Потом је, испрва опет уз моју помоћ (једна од улога тетке је да увек буде при руци и пружа подршку дечјим подвизима), почела да се преврће преко шипке, па је и мене позвала да јој се придружим. Мамило ме то баш, морам признати (и нисам се дуго нећкала). Али ме мало беше страх, више од неуспеха (пре свега, хоћу ли уопште моћи довољно да поскочим) но од повреда.
Коначно стиснух петљу (ко да ћу скакати с литице, а не преко шипке високе метар и двадесет, одока). И освртох се око себе да видим гледа ли ко. Не што ме (јер није) срамота због година, већ што не знам како ћу то све извести (да се не обрукам!). И превртох се једном, ко у неком бунилу, не стигох ни да осетим занос. И преврнух се други и трећи пут. И то како треба, ваљано. Од тога се бар насмејах слатко. А није да и занос нисам осетила. И ко зна докле бих се тако превртала да нам за неких пет минута није кретао аутобус.
Сад нисам сигурна да ће Маша бити прва која ће инсистирати да идемо у парк, а нарочито да се преврћемо. /Али сам сигурна да ми је баш то превртање узроковало упалу плећки и пазушног дела. Трипут се преврнула и упалу мишића зарадила -- ал' ми је кондиција! Обрадовала сам се кад малопре чух да и Машу боле ноге. Дакле, упала мишића не мари за године (па ми сместа лакше паде), једнако погађа и сестричине и тетке./

Лепа и (зато) сама

Обећала сам јој да ту информацију нећу "злоупотребити", више пута ми је напоменула: немој о овоме да пишеш на Фејсу (ко да мени вреди причати)... /Почеће жена да ме избегава (сви ће, кад ме виде, прелазити на другу страну улице), али не могу да одолим, баш ме копка.../
Упарени вазда покушавају да спаре неспарене /што често сличи на спајање жуте и зелене чарапе (добро, ја бих тако и носила, волим да шокирам околину) или сокне и доколенице/.
Не, то није мој случај: ко би се усудио да ми икакав сусрет с потенцијалним младожењом уприличи, спознао би моју гневну, рееетко активирану, страну.
А она, толерантна и отворена за све путеве божије (не зна се којим ће стазама и богазима, можда с ногавицама пуним чичка и подераним по трњацима, банути онај који је суђен), смешка се и прихвата сва нуђена познанства. /Лепо васпитана девојка, фина и пристојна... А не ко ја, што се претварам у дивљакушу (постављам непремостиве ограде и не марим за друштвене норме и обзире) и кад ме само погледа онај који ми није по мери (не мислим на висину, већ онако свеукупно: кад привучем неког који ме не привлачи, а не устеже се да приђе).
Елем, стигосмо до поенте: једном је приликом требало да се упозна с кандидатом, који, испоставило се, канда није имао намеру да јој приђе. Ангажовањем "проводаџије" утврђен је и разлог томе снебивању: девојка беше одвише лепа, па момак проценио да је није достојан или да, и успе ли да је освоји, не би могао да је задржи. /Е вала рационалност достојна дивљења! Можда баш она штити људско срце од бола. Клониш се оног за шта мислиш да ти није доступно и мирна Бачка... и срца јуначка./
Дакле, то је? (Хм, то би било донекле утешно објашњење... што од толиких срца што воле ниједно није волело мене.) Ничега превише, лепо су говорили стари Грци. Будеш лепушкаста, па ће се за те наћи прилика (за врећу закрпа и за лонац поклопац). А не ко цура Љепосава, невеста Милића Барјактара, једина којој тај пробирач не нађе мане: зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера... Па и она је, што се уклапа у претходну причу, нељубљена скончала на путу до новог дома и љубавног гнезда. Чини се да је изузетна лепота уједно и проклетство, као да с несрећом иде руку под руку.
Знам много лепих, а неудатих и усамљених девојака. А, опет, виђам гомилу оних према којима природа није била милостива (и ко гроб ружних, да не будем лицемерна), па не само да имају мужеве (често врло наочите), но их врте око малог прста. У чему је тајна појма немам. Уосталом, треба имати на уму да се многи (можда чак већина) не узимају једино из љубави (постоје неки мотиви који су им битнији).

Није све тако црно. Ако те младићи обилазе ко киша око Крагујевца, погледај се у огледалу, можда је ту одговор зашто  ти ниједан не приступи. Сама си и лепа, она о којој се сања, због које се ноћима не спава и по крчмама (како да кажем кафанама, одвише је прозаично) опија, за којом у потаји и читав живот уздишу, којој се песме пишу... Мало ли је?

Имам среће (што ми груди нису веће)

Братић је рекао да сам баш лепа. Сестрић је рекао да ми је хаљина топ. Снајка је рекла: стајлинг ти није за десетку него сто! Многи су рекли слично. Неки нису рекли ништа, гестикулирали су. А неки су само зурили.

Двадесетогодишњакиње су, рече ми једна, расправљале о томе да ли под хаљином имам брус. Немам, кажем (где да га ставим, дубок ми изрез и спреда и одостраг). А залепила си оно (тамо нешто, што служи за подизање и учвршћивање груди)? Нисам, кажем, осмехујући се. Па каакоо, збуни се она. Како? Децу немам, брус немам, имам среће! Није увек боље кад су груди веће. /И мали мрав би се сложио: залута ли под неке висеће, ни Интерпол га не би нашао. Кад поменусмо популарног, у народњаку опеваног, инсекта, сетих се скорашње (не)згоде (заграда се задржава само из угла мрава). Другарица ми се повери како јој неки мрав тумара по леђима. Можда је онај мали мрав, насмејах се (шта ми тешко кад мрав друге голица). Можда, сложи се и она, али, додаде, није у недрима (како има обичај) нестао... мада је тешко уочити разлику (најдуховитији су људи који се на свој рачун шале). Мали мрав је побркао лончиће (што му, претпостављам, не смета да свее дубљее луутаа). Или, како она накнадно рече, промашио страну света и нестао у непрегледној пустињи (духовита девојка шали се још имајући у виду свој грудни кош)./
Не могу ни (све) врло младе девојке без бруса да ходају. А шта ћеш, никад два добра заједно (мада би жене и јаре и паре): не иду (како би жене желеле) и велике и високо постављене груди. 

Елем, да се манемо ове дигресије усредсређене на недра, један мали је, сваки пут кад му у видокругу искрснем и нађем се надохват руке, отворено бленуо или ми бестидно опипавао хаљину (ложи га ваљда што је дуга, плава и што сија). /Што ти је данашња младеж куражна и предузимљива: то пипа и не пита, насрће без околишања./ И сваки пут га тата одврати, јер ваљда сматра да је старосна разлика (једва нешто преко четири деценије) међу нама неприхватљива (што су ти родитељи конзервативни!).
Мали је можда чуо кад сам на сав глас (као и увек) певала: уудааћуу сее за моомчићаа млаадаа... али нисам баш имала у виду неког у пеленама.

Сваадбен венац капиијуу ми краасии, моје даане деевојачкее гаасии... Маштам, бре (ено ми на капији само неко канапче, које тобоже брани Игњату да истрчи на улицу), смирите се, не збирајте сватове!

Готово сам целу песму отпевала у ове ситне сате (шта све у овоме мозгу заузима место, ни не зна човек шта све зна). Рекох, баш да видим докле ће ти стихови из мог нехотичног сећања тећи... Миила маајко, весели се и тии (што ћеш ме с грбаче и 'ране скинути)... Идем коод свеекрвее, носим јоој даарове (шта да јој носим сем честитости, ретко је то благо и било би јој драго), неекаа се ии онаа раадуује...

Нека, што да ускраћујем жени задовољство! ;)

Свако вече проверавај нису ли ти родитељи заборавили закључати улазна врата. Једном ћеш, рецимо ноћас, бити у праву.

И шта би било да ниси проверила, а?! Безбедност док спаваш да ти буде угрожена? /Јао, што ти родитељи ништа не мисле./ Коме год падне на памет може уобразити да је принц и ложити се како је предодређен да Успавану Лепотицу тргне из стогодишњег сна. /Па кад она скочи, онако крмељива, рашчупана и неиспавана, има ноге да му се одсеку и бог нека му је у помоћи. Трчао би главом без обзира не би ли се докопао неке друге бајке, у којој су лепотице макар мало приступачније./

Закључавајте врата и спавајте мирно... ако вам је воља (и срећа вас послужи) и целих сто година. ;)

Опет Баја крив

Мајка пере судове, а Игњат и Сташа се, спази мајка крајичком ока, рву на поду. /Не, није се штрецнула, није панично скочила; можда је чекала крај рунде, па да прогласи./ Само се, једном руком трпајући посуђе у машину, а другом вадећи теглу из фрижидера /то сам измислила, да буде очитије како би ваљало да је мајка вишебројне ситне деце бар тројеручица... и још кад би била стооки Аргус, па би донекле и имала шансе да децу држи на оку, сваком од стотину понаособ), продерала: Игњате, сиђи с ње!
А Игњат је, у чудном положају и чудна израза лица, погледа као да жели нешто да јој каже, али не успева. Виде то мајка тек у једном трену док је у машину трпала и шерпе.
Тек кад приђе ближе увиде да се Игњат није навалио Сташи на леђа, као што има обичај. Сташа је прилегла на њега.
Из детињства памтим како нас је повремено посећивао неки Баја, који је вазда приповедао своје породичне догодовштине (и муке) и свака се прича завршавала закључком: опет Баја крив. Тако некако је и Игњат, озлоглашен, увек први (па и једини) осумњичени за сваки окршај.

Храни сестру да те уједе

Док је Игњат с татом скокнуо до неке радње, ми смо чекале у ауту.
Маша, која се враћала из школе, затражи да једе, тј. да јој извадим оустатак ужине из ранца. Шта је ово, спљескан сендвич, упитах. Онда нећу ни да једем, побудни се Маша. Ма хајде, ништа му не фали, само су га мало књиге притегле.
Док је Маша грицкала, Сташа се протезала ка њој и успевала да откине покоју мрву. Машо, дај јој мало. /Треба Машу подсећати да и другом ваља дати./ И Маша јој стави мрву у уста, а с мрвом и врх прста.  Сташа сместа стисну зубе као да ће комад меса да прегризе. А Маша врисну и пови се од бола, бризнувши у плач. Заборавила Маша да се прсти не трпају у лавље чељусти. Кад се мало примири, опет рекох: дај јој мало, видиш да тражи, али не стављај прсте. Не даам, и даље плачући обрецну се Маша на сестру, ја ти дајем, а ти ме једееш. /Навикни се, Машо, тек ће да те рањава; и мене су ове моје стотину пута за срце ујеле./
Мала је (изгладнела) сестра као пас, којег храниш да те уједе. У крилу теткином седела сестра мала, па се очас претворила у канибала.

"Читај", не дангуби

Пре неки дан у једном тржном центру спазисмо чувеног гинеколога како из самопослуге гура пуна колица намирница. Тај гинеколог надзирао је све трудноће мојих сестара. Тако сам и ја често боравила у његовој ординацији. Кад кажем ординација, мислим, наравно, на чекаоницу. Чекала сам сестре, евентуално који пут (У ординацији) гледала сестриће на монитору.
И мој зет, који је поменутога и приметио док смо излазили из једне радње, рече: јави се човеку! Шта ја имам да му се јављам, свашта. Па сваки је пут хтео да те прегледа, слага мој зет и не трепну. Боже, боже, што тај човек измишља, па и сам мисли да је истина. /Јесте да су ме једном-двапут СЕСТРЕ (доктор не вуче потенцијалне пацијенткиње за рукав, да не кажем...) упитале за кад имам заказано, али то је све, извукла сам се./

Синоћ у другом тржном центру, тачније у гаражи, одлучих да се ослободим једне од две мајице које сам на себи имала. Седнем у ауто, и кроз рукаве свучем бретеле. Али онда схватим да сам то погрешно и залуд радила. Куд сад да скинем мајицу, преко ногу? Морала сам да увучем руке у мајицу с рукавима, па онда да се ослободим оне друге. Док сам се око тога трудила, мој зет, стојећи крај аута, преузе на се улогу макроа и тобоже се обрати заинересованима (у близини, срећом, никога не беше): сто тридесет евра? ма не мораш, доста је и сто (лако је глогиње млатити туђим... разумете поенту)... Док сам се из мајице искобељала (врло успешно, тек ако ми је у том маневрисању једном севнуо бок или пинк брусхалтер), већ ми је цену спустио на две хиљаде. Динара. Разумем да је кренуо у озбиљну куповину (чим водиш жену, јасно је да ће новчаник бити ојађен, а у, ма колико дубоком, џепу, наступиће гадна осека), али за толико му није запело.

Нешто касније се из Кнеза ка гаражи у Народном фронту спустисмо преко места у Сремској на којем је некад био депо, а тамо се на клупама затекли неки мушкарци углавном (али не и искључиво): све два по два у мраку седе; и пију пиво, углавном. (Ништа чудно: вече угодно топло, у Кнезу нека манифестација, допире фина музика... уживају људи.) А мој зет (што ме уопште није изненадило) иронично примети: лепо си место нашла (да њиме прођемо); овде ти сваког дана читаш (тај човек никако да прихвати да кад кажем читаоница, мислим читаоница, све иза тога тражи неку метафору)?! Тај глагол је у његовим изјавама увек с наводницима (а ја "читам" у најмању руку  с библиотекарима по неким мрачним буџацима).
Е, овај човек је опседнут мојим не(ис)коришћеним сексуалним потенцијалом, рекох сестри, мојим еротским (не)животом. Не знам какву поруку покушава да ми пошаље (шта се он секира, кад моје "књиге" њему ни у џеп ни из џепа; воља ми да читам даноноћно, воља да на џепна издања пада прашина и паучина -- ја са својом библиотеком могу да чиним шта хоћу), можда како је сулудо  снагу и лепоту проћердавати (свастика лепа ко слика, а погрешне књиге чита).

Кад жена мужу дозлогрди (звоцајући и извољевајући), па он (на безбедном одстојању) прогунђа: 'бо те онај ко те довео (а зна се да му брак није наметнут), да ли он то куне, благосиља, наводи воду на своју воденицу...?

Кад видим све оне захвалнице полепљене по бандерама, стаблима и фасадама, само (са жаљењем и бесом) помислим: колико ли је гладних могло бити нахрањено од пара уложених у ту хартију за замазивање очију (од поверења се не живи, црева крче ли крче)!

Жаргон и унижавање (жена и љубави)

Два средњошколца изађоше из аутобуса па се поздравише. Је ли, која ти је она што је седела с тобом, упита један. Тања (или Вања, или Ана, није важно, нема неке разлике, све те клинке су врло сличне...), тек што рече овај други и, ко из топа, додаде: хоћеш да ти завршим (ма нема ту да часиш часа, одмах у акцију)?
/Неколико минута се јео што није малочас знао, да се не губи време. Што да му заврши тек сутра, кад је могао данас?! А лепо људи кажу: све што можеш данас, не остављај за сутра... Сутра ћеш можда у бусу имати другу сапутницу, не дозволи да дође до застоја у "завршавању"./
Згранух се у себи. Не би се овај наносио главе да је Тања моја ћерка, или сестра, или сестричина... /А овај други би засигурно остао кратких рукава. Кажу да не...  осваја жене леп него упоран, али ја верујем да вук по поруци месо не једе./
Е, данашња омладина, тотално прозаична и неинвентивна. Преко везе се (и туђим залагањем) и девојка (коју, изгледа, нико ништа и не пита, а она увек потврдно одговара) стиче. Нема код њих околишања ни одуговлачења, нема фемкања,  ово-оно... Какво црно удварање, наговештаји, ишчекивање, стрепња... Чак изгледа није уобичајено ни да свако сам себи капу кроји, девојку бира, па се сам труди да је импресионира... Јок! 

Ортак (познаник, комшија, рођак...) ти "заврши" (као да је љубав посао, а жена, неретко добровољно, сведена на ствар) и миран си. /Канда стварно те цурице не одолевају слаткоречивости модерних проводаџија. Мени је одувек било непојмљиво и кад неко мољака да га препоручиш као добру прилику: кажи (јој) неку лепу реч за мене. А то обично буду такви да сате и сате можеш читати имагинарни речник лепих речи и ниједна не паше. Једино ако си склон полагивању и сматраш да циљ оправдава средство, све се да уклопити./ Теби после остаје да је "одрадиш" и то је то. /Јадне ли су те девојке остављене на милост и немилост жаргонским изразима./
Не, немој ми прићи... док ми другар "не заврши". Тешко земљи куда војска прође и девојци коју неко "заврши".

Куглице за клинце

За неки дан слатка једна девојчица слави шести рођендан. У играоници увек је и за мене резервисано место. У тој породици имам статус двоструке другарице: другарица мами, другарица ћерки (а другујем и са татом, с неким људима није тешко бити дружељубив)...
И питам малопре њену маму хоће ли правити кејкпопсе (оне колачиће у облику куглица, па натакнуте на штапиће, као лизалице). Даа, потврди она и додаде да су је већ три клинца питала исто. Ето, и ја четврта, клинка (што волим да се правим мала, а донекле ми и успева). Увек се ушуњам међ те клинце сладокусце па барабар с њима таманим колачиће. /Деца торту и не гледају, кад није кугличаста; а ја прво смажем торту, па се наврзем на куглице./
И чуди се моја другарица, та мама која прави јестиве укусне лоптице. Прошле године, каже, направила сам седамдесет, и ниједну кући нисам вратила (па није кад свима на растанку шаље понеку), остала сам без текста. Ма за текст мање-више, ваља понекад и заћутати, него што си остала без куглица.      

Ове године биће дупла доза. Ми клинци радујемо се томе.

Док сам јој од црног колаж папира припремала вештичије нокте, да употпунимо коситим вештице, који с њом путује на Копаоник, Миа примети: срећа моја да имам талентовану тетку!

Срећа моја да ја имам сестриће који мисле да им је тетка изузетно талентовала, да јој нема ни мане ни равне. ;)

Кад се ја варјаче латим

Мајка ми се разболела. А треба јести. Дакле, ступих у кухињу (одају у којој обично проводим онолико времена колико је потребно да натрпам храну у тањир) и кретох редом. 

Прво да видимо чиме све располажемо. Имамо говеђу коцку за супу, имамо резанце... Одлично, ето супе! Налих воду у лонац да проври. А за то време, носећи зелену ванглицу у руци, упутих се у јагоде. 

Берем, берем, махом полузреле. Ова киша што сваки час пада тера моје јагоде да труле. И ово сунце које слабо греје не да им да сазру. Добро, шта је -- ту је, јешћемо и ове розикасте, неће црева да нам провале.
Кад сам већ у башти, бацих поглед уоколо. Аа, ево зелене салате, могли бисмо то уз слани пиринач. Чим супа проври (само је малчице искипела), пиринач ступи на сцену, тј, ринглу.  Док се пиринач кувао (и он је тек двапут покушао да прескочи зид шерпе), замесила сам интегралне крекере. А кад сам крекере испекла и зачинила салату, остаде још само да узварим и укиселим млеко. Први пут сам то моје омиљено јело справила. Мајка је, додуше, сваки час морала да одговара на моја питања. (И проклињала болест која ју је салетела.) Ко пита -- не скита, а и кува ко матор! Кад ставим коцку, у хладну воду или кад проври? Кад продинстам лук и шаргарепу, сипам пиринач? Чекам да се млеко прво охлади? Је ли добро овако? (Принесох јој шерпу с млеком до кревета.) У чорбалук прво ставим кашичицу шећера, а? А павлаку разредим млеком, па сјединим с оним у чорбалуку? И сад? Аха, поклопим чорбалук тањиром, па га ушушкам, рецимо у карирано ћебе. Али тањир ми се ритну, ћебе се замочи. Е, ставићу ја преко и ову ванглу, таман је, па ћебе преко. Тако, сад му нема мрдања.  Још да препечем кришку хлеба, да се наждерем ко човек, па на спавањац.
Ретко уђем у кухињу, али кад се примакнем шпорету, сатима се не одмичем -- умало јадник не издахне.  А што сам скувала онај пиринач (с колико мало уља моја мајка не би веровала, а ни отац, да зна, не би окусио), па прсте да поједеш (кад испразниш шерпу). Свака ми част (хвалим саму себе кад нико други неће), могу да се удајем. Мислим, не могу баш вечерас (шта сте потрчали?), пала сам с ногу (а ни плава хаљина ми још није готова, да занемаримо што је за дугу прилику намењена).  /Једино ако ће младожења све време да ме носи... а сумњам да би то имало благотоворно дејство на његову кичму. Треба, мученик, да ми се ушине на по пута до олтара, па оде маст у пропаст... а ја остах да сплићем беле кике./ 

Најела сам се као прасе (баш да не кажем крмача). Зло да ми мајка дуго и често болује, зло да ја често и много кувам -  учетвртила бих се. Kад се ја латим варјаче, у кухињи сатима крчка (покаткад кипи), а мајка само што не заплаче (због риме, а и што јој дозлогрдим запиткујући).

ХВАЛА на поверењу!

Није нам проблем да вас изневеримо.

(Инспирисано бандерама.) ;)

Маша тетку надмудрила

Кад сам за Ускрс правила слаткише (волим ја тако за празнике да немам мере, па месим и месим), Маша је била моја асистенткиња.
Најпре припасасмо кецеље (ја плаву, она неку бабину шарену, а омању), спутасмо косе шналама и гумицама, опрасмо руке, засукасмо рукаве... па прионусмо на посао. Ја надзирем ванглу, а она инсистира не само да састојке додаје, но и да их сама досипа. Ја посегнем за чим, она скочи: могу јаа, могу јаа, моолим тее... ОК, ја напуним шољу брашном, она је изручи, једну, другу, трећу... Ја ставим двеста грама масти (две извршне кашике, тако сам утврдила једном и не мерим више), доспем шећер, она све виљушком сједини. Сад ћемо јаја! Ја ћу, ја ћу, потрчи одмах Маша. Принесе два јајета, а ја их узех да покажем како их једно о друго треба лупити и како отворити. Маша најпре гледа, а онда и сама дограби прстима. Отвори ми се љуска и забеле пред очима (ал' никако да се зажути)... Видиш, Машо, под љуском се налази опна, ала је ова чврста (док показујем како шта треба радити, ја дајем и упутства, изосим примедбе...). Никако да раскидам, па да ми жуманце и беланце куљну у ванглу. Коначно закопах прстима у то белило (и опет ми се ништа низ њих није слило). Машо, напокон дрекнух, одакле си узела јаја? С кревета, рече она. 

Ама, ми као да изводимо народну приповетку Дјевојка цара надмудрила. Још ћу пилиће из куваних јаја (које баба на листу новина беше оставила) да излежем!

Више нећу преко дана да пијем бромазепам, повајка се јутрос моја стрина. Кад попијем дању, нисам нормална.

Е, стрина, ја ти не пијем ништа сем воде, па опет... тешко би се могло рећи да сам нормална (по дану колико и по ноћи). ;)

Добро је, веруј

Док тумарасмо тржним центром, сестра ми приђе не би ли ми подесила пинк бретелу (из мојих мајица увек бретеле и рамена вире).
Што ниси ово лепо наместила, види како ти се увила, примети. Ма јесам, одговорих, можда ми се увила током спавања. Спаваш у брусу (јашта, ко да је део моје коже), зачуди се (или благо згарну она), то није добро (новине свашта пишу, не зна човек у шта да верује... па све занемарим и држим се властите традиције).
Ма какви није, имам ја ваљда огледало. Добро је, још како добро!

Модерни лавиринти

Кад год одемо у неки од ових модерних тржних центара (где ујутру уђеш, па сатима бео дан не видиш), ја се чудом чудим (најпре по оним гаражама без краја и мени разумљивог путоказа). 

Никад немам појма где смо се паркирали, не памтим то. И никад немам појма где је улаз/излаз ни како да га нађем. Не памтим, и не трудим се да упамтим. Делом и због тога што знам да мој зет све то одлично зна. /Ја се у простору сналазим као и у времену, па сад ви видите колико сам изгубљена./
Да ме неко, рекох данас кад смо се вратили у гаражу и упутили колима (мислим, зет се упутио колима, а сестра и ја за њим), ујутру убаци у гаражу и остави ме да тражим излаз (рецимо да то буде неки ријалити), остала бих тамо вечно затурена (сем ако би неко решио да ме потражи... а што би неко био толико луд и који ћу му андрак). Да с аута скину таблицу (и сакрију из њега Сташине играчке, Машин ранац, Игњатову дуксерицу...), ни ауто никад не бих препознала.
Ето, ако неко реши да ме се отараси, зна шта му је чинити.

Ију, нисмо платили!

Кад се ми разлетимо по тржном центру, по радњама и по оним одељењима... право је чудо да се не погубимо. Док отац и мајка меркају гардеробу, пробају кошуље... ја често останем пред вратима с троје деце. Троје деце, различите старосне доби, за неупућене, теже је сачувати но стадо оваца (плазма кекс који им тутнеш у руке и у уста умири их и обузда тек за неко време).
Једно ми кмекеће у колицима и пружа руке увис да га спасим оних уза, друго гледа како да ми низ ходник утекне. Носећи Сташу на куку, потрчим и једва успем неваљалог двогодишњака да шчепам одостраг за отвор мајице.  После се мучим док га за једну руку довучем пред врата или док не стигне помоћ. И тако једно три пута. 

Уђемо гдегод, па једно гледа хаљине за Машу, друго за Сташу, треће с Игњатом бира качкете... Одабрану одећу обично трпамо на кров колица и тако одвозимо до касе. Данас се на колицима затекао само један зеленкасти шеширић за Сташу. И уопште не куписмо оно по шта смо дошли.
У нашој породичној колони, најпре су се излазу примицали родитељи. Отац је  Игњата држао на куку, а мајка  у колицима гурала уснулу Сташу. Тик иза њих хитала је тетка с Машом. И кад на вратима писну онај аларм, сестра ми се и зет нађоше у чуду (ал' нису стигли у земљу да пропадну, брзо смо се досетили), као и ја у први мах. Срећом, одмах ми сину: јао, па нисмо платили капицу! Утом се већ и они сетише, за главу ухватише и прснуше у смех, извињавајући се фином момку из обезбеђења. Каже, дешава се, ставе људи преко руке и крену напоље, забораве...
Сестра се одмах с Машом врати до касе. А кад изађе пред радњу, позва ме до друге да ми нешто покаже. Само немој то, молим те, више да радиш (да нас брукаш), рекох тобоже озбиљно. И сви се насмејасмо. /Па, жено, не упуштај се у то кад не знаш како се ради./

Од вишка глава не боли (али страдају срца)

Кад су на Ускрс моје сестричине спавале са мном, у кревету се од онолике романтике једва нађе места за мене, тек колико да се шћућурим. Па оне ни о чему другом нису говориле до о љубави. /Просто ми припала мука од толике патетике./ Сестричине усхићене, а тетка преврће очима (срећа те се не види у тами). Љуубав, љубав, много ми ви знате шта је љубав (међу нама: не подносим све те клинце што их вероватно чупкају за косу и јуре око клупа). 

Сви дечаци из мог одељења заљубили су се у мене, пожали се Маша. /Неки су јој нарочито досадни./ И дечаци из оног другог одељења (првог разреда), додаде одмах потом. Док се Миа и ја чудисмо тој помами, Маша још једном промени исказ: ма цела школа се заљубила у мене! Ууу, Машо, пази да ти популарност не удари у главу (кад неће у срце). 

Од вишка глава не боли, али страдају силна срца (што Машу воле, а Маша их не воли).

Што ближе дан за облачење уске свечане хаљине, то се мени више једе свадбарски купус.

Мислим да ћу од вечерас променити јеловник (да ми не зафали још једна хаљина). :)

ПукО је ходник (од искрености)

Матија је недавно провео неколико дана у болници. На сву срећу, мама је била с њим. Вратио се с ожиљцима од игле, кроз коју је примао инфузију, и с модрицом као успоменом на вађење крви из вене. Упитах га је ли плакао. Јесам, рече искрено, вристао сам... пукО је ходник колко сам вристао.

Сан је лажа, а у соби карамбол

Чини ми се већ годинама како уопште не сањам. Добро, знам да сањам, али се ничег не сећам, па мислим да и не сањам. 
А уочи Ускрса сањала сам како ходам по некој висини, тавану (вероватно је ирелевантно, али у оближњој просторији бејаше читаоница; не би ме чудило да сам ходала по плафону Народне библиотеке). На крају путање, а пред неким отвором (којег ссе ваљало домоћи) нагло се губило "тло" (тачније нека бетонска подлога) под ногама, не беше никаквог ослонца. Требало је добро искорачити преко амбиса, како бих се докопала сигурног стајалишта. И ја сам канила, али сам стрепела (од висине... или дубине, зависно од имагинарне тачке гледања). /Нисам сигурна колико је страх од висине само карактеристика мене сањане, а колико будне; дешавало се да поставим лотру на тераси, попнем се на таван, а после не смем да сиђем. Није страшно кад не смеш да се попнеш, већ кад си се већ попео, а не мили ти се назад./
Од тог силног страха ваљда тргнем се из сна и, онако смућена, не палећи светло, устанем, те (све пипајући ваздух, а потом и ормар, пред собом) одем до ранца да из њега ископам флашу с водом (сетила сам се да је ту, а грло ми се беше осушило од ТА пећи). Флашу напипам скоро из прве, отворим је и накренем, те се тако, пијући ко сунђер, вратим уназад, не престајући да се, још напола уснула, питам шта ли је значио онај сан (канда сам много пута сањала како се плашим висине -- то није без ничега, што би рекла моја баба), и дроснем дупетом о кревет. Додуше, то ми је само била намера, испоставило се да дроснух поред кревета -- омашила сам лежај, за који центиметар, услед чега сам се стропоштала на под и ћоше лаптопа (на поду сам га оставила пред спавање, лепо чух како тихо скикну пода мном и препадох се за његово здравље, од којег зависи и моје лично) и питом ми из флаше (или можда уста) вода пљусну по поду (и опет по несрћном лаптопу; сместа сам га отворила да се те капљице слију). Док сам се дизала (јер шта човеку друго преостаје: избаце га из ринга, а он се, ма како кљакав и тром, натраг у њега врати) и задњицом заузимала део кревета, сигурно сам и тихо опсовала (не сећам се шта, али знам да тешко подносим падове, нарочито оне који могу да науде мом рачунару).
Касније у току дана, кад већ бејах завршила све што сам хтела (и ставила икебану с перуникама на сто), попех се да у регалу нађем... сад не знам више шта, можда розе тунику. Баш сам ћаскала с Машом и како отворих врата, она се (касније сам схватила) извалише са шарке и слетеше на сто, успут ме добро ћошком звекнувши у леви длан (који ме и сад боли ко у очи). Потом омлати најближи цвет и окрњи ми лепи аранжман, те у парампарчад разби чашу и сломи црвену свећу, у њу стављену са жутим бисерима. (Управо сам то била спремила да поставим на празничну трпезу.) Неколико минута само стајах на табуреу (који користим као штуле, не бих ли се домогла горњих делова ормара) и гледах у неверици, спремна да бризнем у плач (али Маша је чекала мој потез, беше ме срамота). Ко да сам се на бога камењем гађала! 
Ето шта значи сан, ето. Да ћеш имати посла с љубљеном метлом. У ствари, морала сам да посeгнeм за омраженим усисивачем (ситни комадићи стакла по поду се расули куд који, а сестрићи ми по њему радо бауљају). Није било друге: да чистим, купим срчу или да (што је мени увек драже) седнем и плачем. А бар да ми чаша беше од кристала! После би ми још остало да почупам бокоре од лала и покидам још две струне -- да о истом трошку искалим бес што младост и снага јењава.

Пушење убија

Јуче је Маша у неколико наврата ишчитавала присутнима (пре свега, пушачима) текст на паклицама цигарета. 
Ако не преврће очима и не гунђа, баба гледа, сркуће кафу и отпухује дим у даљину, пушећи још страственије.
Седне Маша на слободну столицу и удуби се у читање, као да, у најмању руку, има да савлада омању причу.
Пушење убија! Пих, од нечега мора да се умре! Дувански дим штети људима у вашој околини. Е за то ме баш заболе! (Не кажу, али сигурно помисле.) Потпуно је иста реакција пушача, не само у мојој кући.
Ако је састављач упозорења мислио да заштити бар непушаче, стављајући здравље пушача на прво, а здравље недужних људи у окружењу на друго место, погрешно је конструисао градацију. Ко над собом кроз дувански дим не зарида, што другоме живот крати (или квари) неће да га гане.

Каже се (и пише): Христос воскресе или Христос васкрсе.

Ни воскресе ни васкрсе (сем ако би заменили места с Христом) не пишу се великим словом. /Писање глагола великим словом и петсто тридесет и осам узвичника иза њега неће вас учинити већим људима ни верницима него што сте./

Маша је то научила, научите и ви.