Што волим да поткресујем крила. Млади момци (кочоперни ко петлићи -- кад већ поменусмо крила, да се надовежемо асоцијацијом), сујетни, жељни поена и рецкица, гледају из прикрајка, девојци иза леђа, очешу се у пролазу, обилазе као маче око сланине... А ја гледам кроз њих, преко њих, око њих... и правим се да ништа не разумем.
Од мене се, момци, ваша сујета неће леба најести (ал' моја ће прсте појести, не хранимо се истим: ви освајањем, ја одбијањем), напротив, спашће с ногу, сва ће да се усуче. Ја сам вам ко недоступни планински врхови које никад нико, ако је за утеху, неће освојити.
Џаба притежете каишеве да истакнете струк, џаба поврћете рукаве да вам севну мишићаве руке... Џаба вам новци, моји синовци... Још не знате од какве сам ретке и незгодне сорте.
И кад ми на Фејсу пошаљу захтев за пријатељство, само се насмејем. Не да сам тврд орах, дечаци, него ми се ни она зелена љуска не да отворити.
Добро, јесте млади, јесте згодни и лепи (колико сте паметни и духовити, што је уврх листе пожељних квалитета, питање је), ал'... шта ја имам с тим?
Од мене се, момци, ваша сујета неће леба најести (ал' моја ће прсте појести, не хранимо се истим: ви освајањем, ја одбијањем), напротив, спашће с ногу, сва ће да се усуче. Ја сам вам ко недоступни планински врхови које никад нико, ако је за утеху, неће освојити.
Џаба притежете каишеве да истакнете струк, џаба поврћете рукаве да вам севну мишићаве руке... Џаба вам новци, моји синовци... Још не знате од какве сам ретке и незгодне сорте.
И кад ми на Фејсу пошаљу захтев за пријатељство, само се насмејем. Не да сам тврд орах, дечаци, него ми се ни она зелена љуска не да отворити.
Добро, јесте млади, јесте згодни и лепи (колико сте паметни и духовити, што је уврх листе пожељних квалитета, питање је), ал'... шта ја имам с тим?
Нема коментара:
Постави коментар