Нисам је чекала, изашла сам пред њу

Док сам коначно раскрчила и окитила собу беше већ сат и по до поноћи и Нове (великог, а и малог слова) године. Кад се, у јакни, с капом и капуљачом на глави и умотана у шал, појавих у ходнику и изјавих: одох да прошетам двеста метара /метража је шала на сопствени рачун - рекох, нећу издржати више: сестра ме већ данима плаши минусом (јуче ја седим с другарицом у омањем престоничком кафићу, испијам топлу чоколаду, а она шаље поруку: да ли знаш да је напољу минус осамнаест, требало је да дођеш раније; после на станици видех да је минус седам, сестра мало заборавила да смо под планином настањене, а мало јој термометар склон преувеличавању) и сви редом се ноћас на хладноћу жале/, и отац и мајка ме (кроз онај, празнични, дакле бујнији, облак дуванског дима) с неверицом погледаше.

Мајка, која се тек беше вратила споља, рече, донекле уплашено: ГДЕ ЋЕШ, бацају петарде са свих страна (ма неће гром у коприве, а и ко да би била нека штета да останеш без првог детета)... Додуше, да сам изашла пола сата пре поноћи, врло је могуће да би ми последњи дан ове године био и последњи уопште.
Одлучих да се на брзину попнем на брдо и бацим поглед на околину (нека ми се ова година омалим подвигом заврши; уосталом, ко на брду, ак' и мало, стоји... није могао на боље место да оде). Гумене чизме мало су ми отежавале успон (а вала ми и за прсте бејаху хладњикаве и нехотице ми на ум падоше оне силне филмске ампутације ножних прстију после Игманског марша) - све проклизавају уназад. Ваљда сам се стога (а не због крштенице, како би неки тврдили) поприлично задихала. А и треба извући сву ону зимску опрему (јакну од по тоне). Тек при врху брда обазрех се на село и варошицу под слеђеним снегом, што се цаклио под уличним светиљкама (ах, зар смо могли више пожелети за овај празник? сем да су и гране дрвећа остале под снегом повијене - то би била истинска бајка). С прозора трепћу лампице (моје у чинији на столу кроз прозор делују као да је унутра пожар; не, не видех то одозго но кад изађох на капију)... и наглашавају снежну идилу. Ех, како је лепо волети и вољен бити. И не бити сам... кад сиђеш с брда (не могу очекивати да се увек заједно пењемо).

Постајах мало, смешећи се, промислих о (бе)смислу живота, о (сопственој) (не)срећи, па дограбих неки штапић и у снегу оставих специјалне поруке за специјалне особе (да сам их данас, како сам мислила, одвела на санкање, вала би се грдно изненадили и обрадовали). Потом низбрдо више стрчах но што сам ходала (снег ме на то принуђавао, а не хладноћа и страх од предстојећих ратних, овај празничних, оружаних дејстава). И склизнула сам који пут, некад нехотице (наопако, да скрљам врат), а некад вољно, па опет загазих по меком снегу (што је сигурно - сигурно је). Шта знам, стровалићу се, скршићу неки део; пошла сам у кратку шетњу, не у Ургентни центар (а новогодишња је ноћ, кладим се да особље тамо вапи за неком фрактуром).
По повратку у топли дом остало је само да се истуширам, навучем љубичасту спаваћицу и завучем под пругасту постељину (нова година је могла да почне).

Најбољи начин да се осветите онима који вам (као мој отац) бацају петарде под прозор јесте да на то не реагујете.
Он уђе у кућу, пун неког задовољства, једва спречава усне да се не исцере... а ја ни А ни Б. Ако бациш петарду, петарда пукне ко луда, а нико не врисне нити дрекне, узалуд си је бацио.

Јелка је окићена, још понеки собни кутак такође, кревет је спреман и нова година може да дође. Нека ми опрости ако јој окренем леђа (тумбам се сву ноћ).

Први снег... до гуше додуше

Ко верује да се никад не нађу два добра заједно, никада није устао у свануће док веје снег и ноге му утањају у омање сметове, никада у такво јутро није ходао средином коловоза кроз пусто село, или варош...
Ја јесам у томе уживала, али не јутрос (како сам се надала). Снег је био одвећ ситан и мокар и засипао ми је лице и очи, што нимало није пријатно. Истина, још не бејах залупила капију кад ми на памет паде кишобран, али одустадох од те идеје као сулуде (руке су ми већ биле пуне кеса, па боље да сам прикачила самар, само ми је још кишобран фалио; уосталом знам да би остао тамо где бих га из руке пустила). 
Испрва само ходах споро, смешећи се и осврћући свуд уоколо. Ем мрак, ем снег, ммм, милина! Али и хладно, бре (баш смо се били размазили). Верујем да би се с тим сложио онај певац што ме редовно у ово време препадао - јутрос ни да зуцне, завукао се у мишју рупу (или се увалио између мачке и миша, који се не либе да на температури испод нуле легну једно уз друго)!
Низбрдо просто стрчах, да се што пре спасим тих мука (нимало није пријатно кад од снега не видиш куд срљаш). Кад се домогох првих зграда, у долини, већ беше некако мирније (удолина, па ветар не дува као луд). Али улице прекривене дебелим слојем снега, готово нетакнутог, ако не рачунамо траг аутомобилских гума и понеку људску стопу. Хех, подсмехнух се у себи (загазивши на коловоз и бирајући утабану стазицу), те комуналне службе "спремне су да дочекају снег" целе године... сем кад падне. Тротоари непочишћени, па нема друге могућности но да се правиш да си ауто.
На станици шачица људи, још снена, махом неиспавана и оптерећена неизвесношћу (хоће ли се аутобуси одупрети природној непогоди или ће данас сви остати заробљени у овој недођијици, што за већину и не би било лоше - нерадан дан на поклон). Углавном ћуте ко заливени, посвећени својим бригама.
Два кера завучена под клупу, где се испрва играху, обратише пажњу на мене чим кеса шушну, а кад им дадох по мрвицу проје, почеше и весело да ми скачу по бутинама. Једва их се ратосиљах: храни кера да те испрља од главе до пете!
Док је аутобус стигао (ипак), ја сам већ одустала од одласка у престоницу. Седела неко време на клупи у чекаоници, да видим шта ћу и где ћу (као да бих за пола сата-сат могла сконтати оно што читавог живота не успевам). Један аутобус ка кући ми оде јер ја нисам марила куд су наумила возила на перону (и нисам хтела да прекидам себе у размишљању, можда ми и нешто паметно падне на памет).
Коначно реших да упитам кад има аутобус за моје село (ма ту одмах повише центра, али што да брдо, по овом кијамету и у јутро рано, преваљујем пешке). Службеник на шалтеру све време се загонетно смејуљио док ми нешто мрмљаше, а ја од тога готово ништа нисам разумела (иако сам тобоже климала главом и сама нешто мрмљајући). Човече, јеси ти јео леба одјутрос (или бар проје, као ја)? Шта се само кезиш, да ме шармираш неће ти успети (а и не верујем да ти је то циљ). 
Убрзо се укрцах у возило, а унутра топлооо (постоје моменти кад човеку ништа више од тог не треба), ах (ипак остадох у неком скврџеном, одбрамбеном, положају). И возач се некако присно осмехну, продорно ме и значајно погледавши, али ја остадох хладна. (Шта је овим људима одјутрос, шта су се наврзли?)
Хо-хо-хоо, дрекну Деда Мраз с радија. Иди, деда, у к.... (није ми до весеља, а знам да ме ионако немаш на списку)! Први снег, па нас већ дотерао до дувара. Сва сам се следила. У таквим ситуацијама човек престаје да жели ишта друго, чак и љубав; топла соба је све што му треба, кревет и јоргани. Ал' кад сам већ уранила и адекватно одевена, најпре дограбих лопату и разбацах снег од капије до врата. Е, нека вајдица и од мене и од овог дана!

Е паа... скарабуџила сам је (напокон)! Да ли и ваша јелка има предњу (бујнију, раскошнију) и задњу (коју не види нико;)) страну, као моја Лепосава?

Шта је први снег према првом снијегу!

Минђуше сам направила. Сад само да нађем неку црвену мајичицу, која ми иде уз њих. А новогодишња капица ми баш добро стоји (и још боље прикрива чињеницу да ми коса вапи за прањем;)).
Заборавила сам како смо црвена боја и ја некад, с разлогом (у огледалу) биле лудо заљубљене једна у дугу. ;)

За отварање моста никад аплауза доста

По дружини што се окупаљала пред аутобусом проценила сам да се ради о каквој екскурзији (пензионерској рецимо). Тројица-четворица мушкараца у седмој деценији живота (која година мање-више) широко су се осмехивала, вероватно збијала неке шале и радовала се предстојећим заједничким тренуцима. Онда се појавише још двојица, од којих један, чим се рукова с осталима, изади из џепа флашу од аквавиве, с по литра домаће љуте (то ја претпостављам, патриЈотски је) и пружи првом до себе, а овај потом проследи даље. Сваки се најпре крстио (ее, види ли заиста све Бог, мора да се и сам крстио и рукама и ногама), па онда цугао. 
У међувремену сам већ начула да се тог дана отвара неки мост (мислим, дочула сам нешто и раније, али никад не прочитам и не одслушам вести у потпуности). Велики вођа изгледа не жали паре за подршку: бесплатна вожња за десетак, максимум дванаест, људи из провинције, као да у граду није могао да напабирчи толико (нека и има те који му, по партијском задатку тапшу, али да се не расипа). 
Слободна вожња организована је аутобусом који иначе редовно креће за Београд у осам и десет. Али зна се шта је приоритет: напредњаци имају предност, мост не сме да чека.
Крсте се и пију ракију из пластичних флаша, смеју се, готово усхићени пред важном улогом (да кличу Вођи). Нема их више од десет, максимум двадесет, с просеком старости од шездесет година. И један момчић, у чијој руци беше мотка с увијеном заставом (трнова би њему требала, трнова... да не помињем ону која је, сем што оставља трагове у виду модрица, носу врло неугодна). Лице му озарено неким поносом, канда мисли да чини крупну ствар, осећа се вреднијим. Гледам га, гледам... па га препознам: пре неких десет година тај мали је похађао специјално одељење у школи (не, нећу да потцењујем и на то стављам поенту).
Након петнаестак минута, сви насмејани и узбуђени, поседаше унутра, а готово у последњем часу у аутобус улете и једно женско чељаде. Онако с леђа судим да нема више од двадесет пет. А баш ми је криво што јој лице не видех, да видим која то девојка с матором мушком багром иде да кличе вођи док отвара мост.

Како су лукави, рече један човек, не носе своју заставу, но заставу Србије... па после буде како је народ спонтано дошао да подржи мудрог вођу.

Наш аутобус није каснио десет, како је објављено преко микрофона, него петнаест минута. Једна од тих минута човеку из масе је била жута (очитао је буквицу диспечеру и свим присутним Ластиним службеницима, али и ризиковао да доживи инфаркт).

Џаба ми читав свет кад немам интернет

Мислим да уопште није нужно да наводим шта је прво што урадим по повратку кући. Уђем у собу и укључим лаптоп, а одмах потом улогујем се на Фејсбук - да видим шта има (то исто као кад смо били клинци, па обилазили локалне кафиће и пре но што уђемо, кажемо: да видимо кога има, па за три минута изађемо, разочарани: нема никог - иако је кафић дупке пун; кога то вазда и узалуд тражисмо враг би га знао). Вазда ишчекујем... а оно готово никад ништа занимљиво... сем кад сама напишем (ако сама себе не забавим, нико то место мене неће учинити).
Док се систем (ВОЛИМ мој Убунту, наопаки) подиже, ја одем до кухиње, дограбим парче хлеба, ставим чорбу од дулека да се загреје... Вратим се и готово кликнем на мозилу, кад... АААА, шта је овоо?! Ниједна лампица на модему не светли?! Нема интернета (ниједне цртице, леле)! Сместа сам убледела ко крпа (не морам да се огледам, знам какве здравствене проблеме у мени изазива немогућност конектовања). Отрчах у кухињу да мајци несрећу која ме је снашла саопштим тоном којим се преносе најцрње вести. /Мени уопште не треба искључити кисеоник да бих била мртва; само ми искључе интернет и могу одмах да ме опевају!/
Добро, није да се то баш никад није десило, али како да не сија баш ништа (морале би бар две-три, ако четири неће... струје има...). Машо /док сам очајно зурила у екран и сваки каблић којег сам се сетила или који сам спазила гурнула дубље (у сплитере, и рутере, у штекдозне...) тамо где је већ стајао најдубље могуће, она се појавила/, је ли овде био и жути кабл, сећаш ли се ти? Који, аха, аха, јесте, тобоже је она сигурна (рада и она, мученица, да се проблем реши и да опет будем она стара и, колико је могуће, нормална). И ја је послушам и удевам жути кабл, иако знам да од тог нема ништа (дављеник се и за сламку хвата, а некмоли за сувишне каблове). Мртво, ниједне зелене тачкице, НИЈЕДНЕ! Јаооој, шта сад да радим? /Имала сам и планирала којешта, али кад ми је силом затворен "прозор у свет", ја сасвим изгубим присебност, а нарочито вољу за ма каквом активношћу./
Окренем брзо телефон да упитам зета може ли модем да цркне (мислим, више пута ми се десило да ми нешто на компу цркне, ко да сам се на бога камењем гађала; па и да јесам, нек и он мене шикне у главу, НЕ У РАЧУНАААР). Место зета јавила се сестра и док сам њој објашњавала проблем, други зет уђе из кухиње (неко га потерао у помоћ) да он види може ли шта да уради (и спасе живот свастике). Ја само јадиковах: ништа, ништа не светли, а морало би бар да се види да има струје. Шта је ово, дограби зет пуњач. Јаоо, истог трена ми сину (и осмех ми се врати на лице, а мир у срце): па ја, глупача, јутрос, ишчупала то из продужног! /Тачно сам знала да је проблем неки баналан, али кад се успаничим, ја не могу у потпуности да сагледам ситуацију и не да не могу да похватам конце, но их дограбим и све замрсим./
Кретен, пошла од куће, па спазим како укључени висе кабл од пуњача за лаптоп и овај други пуњач, од којег сам помислила да је за телефон (ма откуд бих ја знала какав ми је пуњач од телефона, ја не знам где ми је глава). Рекох, с друге стране је струја, доступна дечијим ручицама, боље да ја то струјно коло прекинем. Хвала богу што постоје зетови (нека корист и од њих се нађе)!

Тајанствене вибрације

Тек бејах ручала (за славском трпезом, дакле све мрсно, лагано и дијетално), па села крај сестре на угаону. Она се бави неким својим послом (или дететом, не сећам се), а ја... бленем у телевизор, иако га не гледам, хватам зјала (те за уши, те за реп) и мислим ко зна о чему (а можда и напасам мозак на отави)... 

Наједном осетих неке чудне вибрације подно себе. Ослушнем добро и стварно вибрира, негде готово на површини, при самом аналном отвору (да извините). Боже, како ми нешто вибрира дебело црево (канда се побунио онај кисели купус, малочас помакљан), пожалих се сестри... а не иде ми се у ве-це. 
Још, збуњена, ослушкивах тајанствену поруку из сопствене утробе (вала сам претерала, месец дана имам само чорбу да једем), а вибрације се зачас поновише и није то ко кад ти кркљају црева након неумереног ждрања (а није да нисам имала предиспозиције за поменуту тегобу). Подрхтава просто нешто у мени, струји, лагано и тихо. Како се то настави, ја се већ забринух: куку, сигурно имам неки озбиљан здравствени проблем (требало је да будем умеренија, стигла ме је казна божија)! Утом умислих како ми се нешто разлива и како се, престрашена, мрднух да опипам позадину, зазвони, једва чујно, мобилни (мученик, једва поврати глас; 'нолика се грдосија на њега беше навалила). Једва сконтах да седим на њему, па се померих како бих га дограбила и додала сестри. ТРИ ПРОПУШТЕНА ПОЗИВА!

Ијуу, а ја милим вибрира ми дебелео црево (просто ми и лакну, док сам се, скупа са сестром, смејала ко луда). Ајд да је неки мали (телефон), спрдала се сестра потом (него ко пола цигле; лако је спрдати се с туђим вибрацијама и задњицама). Аман, па нисам ја села на усправан телефон. Видећеш кад будеш села на клип кукуруза, наруга се сестра (и порадова туђем злу; погана машта!), због моје занесености (у породици је чувена моја "физичка неосељивост": на шта нехотице седнем, може му се занавек заметнути траг). А што би неко разбацао кукуруз по дневној соби (чак и за Бадње вече и Божић бацају га окруњеног... а по њивама нити идем нити седам)?
И шта је рекао (тај који је звао... и изазвао моју панику због "губитка здравља"), упиташе. Откуд знам; да бисмо то утврдили, морала бих да скокнем на колоноскопију (или неку сличну "прислушну" методу).

Беба мала? Не, хвала!

Миина мама цео дан је чувала Игњата. Увече је Игњатова мама питала Миу да ли би желела да јој мама роди брата или сестру. Не, рекла је Миа одлучно, и не размисливши, без имало колебања. Зашто, питали су је.
Е па целог минулог дана морала је мами да асистира (што значи да није могла да ленствује или да је сваки час прекидана у игри и забави). Таман се нечему посвети, а мама (онемоћале те жене, па воле да своје бреме пребаце на поодраслу децу) довикне: Миа, дај, молим те, марамице! Миа однесе и тек што се врати свом послу, мама довикне: Миа, додај ми, моолим тее, пелену! Дај, Миа, молим те, крему! Миа, љуби те мама, донеси му флашицу, можда хоће да пије воде!...
Јасно је Мии да обавезама не би било краја кад би (нека) беба по сву ноћ и сав дан у њиховој кући кмечала. Е па боље спречити (ако је икако могуће) него да ти пуца кичма. Ако ти већ допуштају да гласаш, не уваљуј се у невољу.

Танке усне, а мудрост голема

Недавно ми једна рођака саопшти да се ћерка знаменитог суграђанина удаје (мислим, није ми то била информација од ма какве важности, али шта ћу) и да је трудна (у последње две деценије ваљда се на прсте могу набројати жене које су се удале без "стомака"). Онда додаде и како је дотична (једва пунолетна) уградила силиконе: у груди, у усне... можда још гдегод. Свашта, рекох, не могу да разумем кад неко ставља силикон у усне, шта ту има да не буде лепо? Па какве су јој усне биле, упитах. Танке, рече она, па, као да то није довољно, додаде: ко твоје! /Притом се, схвативши шта је рекла, зацерека./ Хм, а шта мојим уснама фали? Нисам приметила да им ишта треба замерити.

А данас размишљам: дебеле (махом силиконске) усне наводе мушкарце на помисао шта у њих (може да) улази, а ове "танке", попут мојих, импресионирају оним што из њих излази (мудрост, брате, мудрост, и хумор, не мислим сигурно на бале).

Подземни орач

Пре неки дан Маша из аута спази како су комшије поорале њиву и заврте главом, негодујући: гле како је кртица све прекопала (не зна да ова копа само уздуж, вертикално: кртица оре одоздо на горе)! Мама и тата се насмејаше (канда се и мали брат подругљиво исцери).
Шта зна Маша шта је рало, шта је плуг и ратарска мука! (Да не помињем како би се у зноју купала кртица, мученица која с ратарским алатом посла има само кад је будаком звекну по глави да брдашца трошна по ледини не прави!)

Поезију ће сви писати... на билбордима

Ваљда никад пре нисам видела билборд са толико (голог) текста: најмање пет редова! (Роман-билборд, слободно бих могла да кажем, само да текст није био у стиху и наглашено лирски.) Зато сам несвесно реаговала окренувши се на трамвајском седишту и усредсредивши на речи. Прочитах једном, па још једном. Негде између сам схватила шта је написано. А онда сам пожурила да и трећи пут (док се трамвај ближи наредној станици) прелетим погледом преко текста,  како бих тај необично поетски исказ, ако је могуће дословно, упамтила. Нажалост, нисам се потрудила да упамтим знаке интерпункције, нисам имала кад (следећи пут ћу проверити да ли је порука лекторисана; надам се да ће значајни датум, који је, претпостављам био повод оваквом експонирању, бити слављен билбордом више дана).
"Ти си само ваздух који дишем (пази ту поезију), ти си ваздух који уносим у себе (звучи тако физиолошки), ја сам само твоја Сандра, а ти си човек који воли мене (ја никад не бих могла да кажем да ме неко воли, поготово са сигурношћу да тврдим, сем ако бих га, можда, прикачила на полиграф). Волим те (како отрцано и банално звуче те речи; најбоље је да се љубав ћутке осећа), Мирко. Ах!  Каква романтика! Каква поезија (Марина Туцаковић ово не би боље смислила)! /Сандра, душо, зар ниси могла паметније да потрошиш те силне паре?!/
Да сам ја Мирко, побегла бих главом без обзира (и нашла иоле  талентованију песникињу). Али Мирко ће вероватно бити одушевљен. Доћи ће аутом негде из Блока седамдесет и кад стане пред семафором надомак Бувљака, остаће без даха (он, Мирко, што је ваздух... који она, Сандра, уноси у себе). Да сам ја Мирко, код билборда би био крај: Сандра би остала без ваздуха!

Срећа је зека: не знаш где те чека

Напољу хладњикаво и мокро, лака измаглица, просецана ноћним светлом, завлачи се међ ониске зграде. Унутра топло и угодно, а теча, којем је звоно прекинуло кратки послеподневни одмор (звоно, звоно, а не ја која сам позвонила), мамуран и још уморан од недавног ручка, препустио се некој лакој "депресији" (додуше, и на срећу, тек пошто ме послужио питом од бундеве) и занео животном филозофијом (ако нешто силно и дуго желиш, а добијеш тек кад ти престане бити тако битно, неће те усрећити, закључисмо, колико би те усрећило у "право време").
Тетка раније изашла да испрати гошћу, па никако да се врати, а теча и ја филозофирамо ли филозофирамо. Ловци кажу, каже теча, да ЗЕЦА... (објекат нагласи, можда због брзине којом зна да утекне, и направи својеврсну паузу ради наглашавања наредног дела реченице) треба тражити СВУДА, и под ловачким шеширом... јер не знаш где је (а ђаво је "зец", сакрије се где га нико и не очекује; сасвим је могуће да тако остане неопажен - док човек мозга у ком грму лежи зец, он искочио из грма и под капу се шћућурио). Тако исто треба тражити и срећу (у њој је поента, зец је само илустрација - ни течи ни мени не пада на памет да пуцамо, то је против мојих принципа) јер НЕ ЗНАШ ГДЕ ЈЕ. Ако је не тражиш, мале су шансе да је нађеш, теча каже (а гошћа се слаже). 
Па јесте,  неће срећа да покуца на врата. А и да хоће, можда јој не бих отворила; прво зато што би ме вероватно мрзело да устајем с кревета (гунђала бих: ко је то сад? и оставила неком другом да отвори незнаном госту; ако би одвише чекала, можда би ми увређено и окренула леђа), друго - ко зна какву би ме затекла, нема смисла да зарозана изађем пред њу.
Никад не знаш где те чека, зато ти њу на сваком месту (и у свако доба) очекуј (истина је, парафразирам Монтењеве мисли о смрти), тачније: не чекај, ТРАЖИ (велика је вероватноћа да ће ти за то требати добар део живота, али свак којем се потрага исплатила рећи ће ти: вредело је), завируј под сваки "шешир" на који набасаш!

Куд сее жуурииш, хееј, животее, стаании малоо... не знам где се налазим!

У кући нема ничег слатког. Да не бих крала јафу за торту, морадох да наспем мало вишњеваче. Донео ми прексиноћ зет, каже више му се исплати него да га посећујем (и угрозим све резерве овог пића). ;)

Клони се сове: преко Стикса зове

Знам да сове (несрећнице, ни криве ни дужне) нису омражене само у овом селу. Народ не воли ни да их види. А тек кад их чује! Истог трена се смркну и помоле да слети на туђ кров (није лепо другом желети зло, али, сложићете се, људски је: боље он него ја). Извирују с тераса у сумрак, бојажљиво, као да је сова диносаурус и прети да их нападне и сатре све пред собом. Храбрији се спусте и у двориште не би ли утврдили на чијем ће крову сова да предахе, коме позив из Хада доноси... /Да л' је слетела на Лазин дуд ил' на Микин багрем?/ И све само зато што ноћу (у време које паше демонима) вилени, што је онако буљава и има застрашујућ глас?
Не лудујте, подсмевам се, а и негодујем (нервира ме такво празноверје). Зар заиста верујете да сова хучећи и летећи поручује: ти си следећии, ти си следећии...?! Па гробари (а вала и попови - од вишка глава не боли) би их специјално узгајали и пуштали у јатима или остављали у поштанским сандучићима (ливаде би закрчили дрвени крстићи са златним словцима; а зашто златна, сад се питам, зашто не сребрна... или зелена?). Какве везе сова има са смрћу? (Докажите ми, па ћу и ја почети да меркам мртвачке ковчеге, на време да поручим неки зелени.) Има ли ту неке логике? (Логика, логика, то је оно на чему увек инсистирам.)
Једне године сова се налегла у стринином оџаку, тик до наше куће. Пела сам се сваког дана на каду како бих гледала те пернате бебице (буци, буци, мале буљаве) кроз прозор купатила и вазда се, гласно, дивила: јааоо, како су слааткее! /СЛАТКЕ, чудила се моја мајка, као да су сове црви стрвинари; СЛАТКЕ, чудили се сви редом./
Откад су се те сове и одселиле, незнано куд, а годинама потом нико душу не испусти, мало су се сељани опустили. Па да су та бића била весници из подземног царства (кажем њима, а не вреди им објашњавати; наравно да ја знам), читаво би село давно помрло.

Кажи воз (ако си склон егзибиционизму)

Начуле моје сестричине од друге деце (сва зла потичу отуд) неку глупаву песму, досетку, која треба да, тобоже, превари (надмудри, намагарчи...) испитаника. Нисам најбоље запамтила, али рецимо иде овако. Једно од деце, оно брже, каже другоме: кажи воз! И још се из уста ни локомотива готово не помоли, дода, да ју пресретне: скини гаће скроз (неко их притом и скине, и одмах потом навуче, само толико брзо да нисам сигурна да ли онај који пита или онај који каже воз, а можда чак и обоје; о, какво скандалозно понашање намеће привлачност риме)! У истом трену настане обострано церекање.
Чувши то, ја само преврнух очима и негодујући одмахнух главом, а видевши (на трен пред свима смакнуте гаће), и згранух се. Зар моји сестрићи тако да говоре (а тек чине), они које сам једва сачувала од бапских едукативних питалица у најранијем добу (прво, где паметна г'авица - најчешће у своју упиру они што три грама памети немају; друго, где зека пије воду... ко да је зека толики шмокљан да ти пије из руке, срче где стигне; и треће, како кашље баба... или деда, свеједно).

Сестра прекиде да се церека мојој реакцији, само да би ми (готово гнушајући се) скресала у брк: ЈОК, треба да повуку на тебе: чим неко наиђе (сестра направи гест као да се загрће мајицом; мисли ваљда кад ме неко затекне да се пресвлачим): јаоо! Ма не, треба да шетам полугола наочиглед свих (додуше, тако некако шетам лети по дворишту, па ме те исте сестре критикују, оне које ми сад замерају претерану дискрецију).

Хоп-цуп, поскочићу

Сви моји сестрићи у одређеном добу слушали су песмицу Five (или ten, како кад) little monkeys, на енглеском језику. Углавном сам се ја драла ко магарац, а они ако замахну који пут ручицама и поцупну ножицама, евентуално испусте неки знак задовољства. Малопре сам Игњату пустила ту исту песму, али на српском (сетио се неко, па направио нашу верзију, и то симпатичну).
Скачу они мајмунчићи ко луди, ничу исто тако чворуге, доктор забрањује скакање увече (изгледа да ујутру то себи могу да допусте), а ја се сетих једног (зеленог, замислите! сад ми је јасно што ми  беше тако драг) кауча из детињства (а сад се сетих и да га моји родитељи нису вратили тамо где је требало да га врате, а вероватно су га, без мог знања и допуштења, и бацили, искористивши моје одсуство; сад то схватих и сад сам баш бесна... али џаба ми).
На њему је спавао деда, а на кревету поред баба и ја. На бабином кревету сам спавала, а на дедином сваке вечери, редовно, скакала, баш као ти мајмуни, само што нисам падала (па била сам вешта). О, заноса пустог! Сваке вечери ја се спремим да скачем и деду питам (замислите, ПИТАМ; данас деци није потребно ничије допуштење) могу ли. Деда каже: може мало (да му штогод од кревета и остане, да има човек на чему да спава; некад се умереност ценила, чак су и деца лако пристајала на њу). Мојој срећи не беше краја. /И данас-дани ја обожавам да скачем на трамбулини, то ме посебно привлачи; не само да волим него то и чиним кад год уграбим прилику... и кад нико не гледа - мислим, зато што ми не би допустили (да покида оне жице "матора кобила" - пих, ко да су паукове нити)./

А Маша је пре неко вече, каже сестра, скакала по гарнитури, па наједном застаде и рече: укуцајте ми (на нету) "скакање по гарнитури" (да види како све може да се скаче). Данашња деца расту с уверењем да је на интернету решење за све што их занима. Па кад се може наћи како да направиш торту, рајф, огрлицу (Маша је све то видела), што да нема упутства како да се скаче. О, нека скаче свако како му је воља (а мени јавите кад се гдегод затекне каква трамбулина, да и ја поскочим коју стотиницу пута). Хоп-цуп, поскочићу, другог момка пољубићу... пу-пу, таман посла.

Не чекај ме у двору б'јелому

Не волим ни иначе кад ми зврчи мобилни (готово сваки тренутак је погрешан: или сам у неком послу који не желим да прекидам и одлажем или ми је глава у облацима и не желим одатле да је извлачим... а каткад ми и телефон није надохват руке, па не желим да дижем дупе из кревета или спавам, па нећу да дижем очне капке), а поготово кад сам у читаоници (или ма ком месту на којем је тишина обавезна). Добро, ја искључим звук, мада некад то и заборавим (сва срећа да ме нико не позове тад, пропала бих у земљу... добро, кроз бетон).
А моја сестра сваког дана има нешто да ми каже или да ме пита. Никако да схвати и да се помири с чињеницом да изјутра седим на месту на којем телефонирање није дозвољено (а немам намеру да излазим ради баналних разговора). Одбијем позив и пошаљем поруку да нисам у могућности да се јавим. Она ме истим начином упита имам ли сад неку шифру на интернету. Немам, још нисам смислила (није ми ни стало да интернет закључавам, нисам себична - нека и друге усрећи), али планирам то да учиним само духовитости ради: једном сам у неком тексту прочитала неколико таквих лозинки (грохотом сам се смејала) и мислим се да моја буде нешто као "плати па клати" (мислим, рима је обавезна).
Има неки кључ, написа она, и тражи (рачунар, ко зна шта) да се укуца лозинка (пробај са: Сезаме, отвори се). Немам никакву шифру; види, рекох, да се нешто није искључило (а већ ме обузео немир; ако се тај проблем до вечерас не реши, шта ћу кад се вратим кући?). Ако то не средиш (ко зна шта је чачкала), поручих јој одмах потом, не чекај ме у двору б'јелому, ни у двору ни у роду мому! /Додуше, шта бих и ја у двору без интернета, нервни слом да добијем?/
Срећом, готово у исто време, укуцала је шта и где треба и прозор у свет се пред њом отворио (а ја се, успокојена, вратих књизи).

Маскенбал и здрава храна

Кад у вртићу васпитачице најаве маскенбал, у свакој кући која има дете у тој установи настане невиђена паника.
Какву маску направити, од чега, како, КАКО?! Најчешће тај посао падне на плећа креативној комшиници, рођаки... или костим бива поручен од какве шнајдерке.
Драма је утолико већа ако је маскенбал тематски. У кинеским радњама висе којекакви бетмени и супермени, али нема воћа (слабо родило ове године). Додуше, ово баш и није био маскенбал већ дан посвећен здравој храни.

Не мора ни дете да има маште, довољно је да има тетку (која има машту). Данима пред маскенбал сестра ме је зивкала телефоном да види како и од чега мислим да направим воћку. Ја јој кажем, а она опет нешто сама предлаже и смара. А може ли од стиропора (мрзи је да, како сам јој рекла, тражи картон по продавницама, а и тамо га продају за рециклажу - не можеш наћи картон ни за лек), упита ме једном поруком. Може, ако умеш да кројиш укруг (тачније као лопту, пошто смо планирале да направимо поморанџу; касније смо одлучиле да то препустимо кројачици, за наредну сличну манифестацију, а ја направих крушку), не одолех да будем заједљива (па ја у клин, она у плочу... сем тога, све би одмах као да ја немам друга посла). Што си духовита, одговори сестра. Такву ме мајка родила (знам да сам лепа, нисам слепа... ал' што сам духовита, то ми диже цену), одговорих и ја њој.
Нико не капира поенту. Жене без маште, а с пристојном сумом у новчанику дреше кесе с благом. Не очекују васпитачи да потрошите силне паре (не очекују да уложите ишта до мало времена и труда; поента је у игри с дететом, у креативности...). Штета што нема (бар мислим да нема) неких маркираних костима, баснословно скупих (па да вас продавци одеру).
А и та деца својеглава, хировита, осетљива (вазда ми кваре концепцију). Кад сам од Димитрија направила Петра Пана, скинуо је с капе перце пре но што сам успела да га усликам. Па што си, питам. Сметало му (ааааааа, упропастио ми костим). Миа, као врло мала, можда трогодишњакиња, није хтела да стави купус (без главице, само доњи широки листови с кореном) на главу (то ми је тешко пало, али кад сад размислим, можда се међ те листове била завукла она гадна гусеница, ааа). Маша се једном приликом љутила што је, као зечић, на гузи имала пришивен репић, па су је сви другари задиркивали, а вероватно и за репић вукли. Прошле године није хтела да стави фантомку за буба-мару, да не личи на провалнике.
Најсмешније на овој приредби беше што је тема здрава храна, а послужење. Елем, скупиле се на платоу пред центром за културу крушке, јагоде, банане, лимунови, грожђе, шаргарепе, паприке, јабуке... А кад одрецитоваше и отпеваше пригодне песме, на овалима им послужише чипс, смоки, грисине... Какав парадоск! Организатори имају смисла за хумор! Координација ту не функционише најбоље, а и воће скупо, вала. Деца навалила као зидари на печење, олизала и прсте и тањире (здраву храну промовисали, па све с тацне збрисали).

Једно путовање

Нешто пре десет уђох у аутобус Санџактранса. Срећа да су последња места била слободна и да беше недеља (па не беше гужве), те се сестра и ја са својим торбама некако, прилично удобно, сместисмо. Путна торба ми је добро дошла као ослонац за ноге. Опружих се ко код своје куће и пребацих јакну преко ногу, јер однекуд допираше хладноћа. Још сам потом на крило положила некакве иглице и кристалне перле, те правила наруквице, да не губим време (момак на седишту испред, имао је слушалице на ушима, али је крајичком ока осматрао моју активност и вероватно се чудом чудио), као што су жене некад штрикале и хеклале где год стигну: рецимо у домовима здравља (хекла тетка, баба, снајка... и говори осталим пацијентима у чекаоници о свом артритису, тахикардији, цистама на јајнику...).
Седела сам скроз позади, таман по средини и да испуним ретровизор у којем ме је млађани возач повремено, видех, посматрао (треба ја да будем крива ако се стрмекнемо с пута). Ови новопазарски возачи изгледа имају исти укус (и ономе прошле године бејах симпатична). Додуше, недеља је, нема двадесет путника, а тек неколико путница, па у шта да гледа?! 
А кад дође време да изађемо, па се довукосмо с пртљагом до предњих врата (вазда постоји та фобија да задња врата неће бити отворена, па ћемо пропустити прилику да изађемо и аутобус ће нас одвести незанано куда), аутобус стаде, а млађи возач скочи и готово ми оте торбу из руку (ко да сам ја нека килавица). Хвала вам, осмехнута (а изненађена), учтиво захвалих, ступивши на тло и преузевши своју торбицу.

ИЗМИШЉЕН је

Бејах на некој прослави, па зет дошао по мене (киша је читав дан обилно цурила, грозно и кроз стакло напоље погледати) и, чим седох у ауто, поче да се јада што је морао да излази из куће по оном кијамету. Поменух му да ми је један од гостију нудио превоз. /А таман посла, не би то мој зет допустио, па то је привилегија да ме вазда некуд и однекуд возика (умало да кажем: једна је свастика... али има две)./
Па што ниси прихватила, обрецну се  он, намотавајући волан и скрећући низ улицу. Бежи, бре (нисам ти ја од те сорте; понуда вожње често значи друго нешто). Па шта би ти фалило, осевапили бисте се обоје... а ја не бих морао да излазим из куће. (Бла, бла, бла, причајте уста да нисте пуста, марим ти ја за такве севапе!)
Је ли неки добар, упита касније сестра. Откуд знам, мени је само један добар. Па ГДЕ ЈЕ (тај Један), просто побесне мој зет, да га нађемо. Ја сам га већ нашла, негодовах мирно (ја побесним кад год неко, обично моји зетови, и помисли да ми "нађе" оно чега нема). Где је, навалио он (ко да његовом оку ништа не сме да промакне); значи измислила си га (могуће, одувек сам склона фантазији), закључује одмах потом.
Мисли шта хоћеш, баш ме брига. А, окренувши се сестри, додадох: измишљен је; знаш како се каже кад је нешто много добро - ИЗМИШЉЕНО!

Бебе, шрафцигери и Питагорина теорема

Још беше лето. Зет улази у кућу носећи два пара неких, немам појма чијих, наочара за сунце.
Дај ми оне твоје шрафцигере, добаци, седајући за сто, да видим могу ли нешто да урадим. Какве шрафцигере? Па оне твоје, рече. Али ја немам шрафцигере. Како немаш, па чиме заврћеш (накит)? Немам шрафцигере (побркао си лончиће) нити шта да заврћем и одврћем (нисам ја водоинсталатер), само клешта.
Зет се разочара и настави да чачка наочаре и трага (по другим, рођачким, кућама) за шрафцигерима. А ја с Игњатом остадох у својој соби.
Игњат је лежао на кревету, где сам га ја положила, осмехнут, и гледао у очи мени која сам стајала над њим, једнако осмехнута. 
Ситуацију са шрафцигерима и зетом преточих у беседу сестрићу, а он се кидаше од смеха на сваку реченицу.
Он (тј. зет) хоће ШРАФЦИГЕРЕ! Игњат замлати узбуђено ручицама, смејући се и очима. А ја НЕМАМ шрафцигере! Хехехе. Имам само КЛЕШТА! Хеее, загрцну се он од смеха. ЖУТА клешта. Хехе. И ПЛАВА. Хехе. И РОЗЕ. Хееехх, загрцну се опет и пропе Игњат. 
Ако се цериш и устима и очима, ако употребиш специјалну интонацију, можеш да му говориш и Питагорину теорему - биће му бескрајно забавно. Површина квадрата...хее... над хипотенузом... хеех... правоуглог троугла... хе... једнака је збиру површина квадрата...хееех... над катетама... (Отприлике ту би се поново загрцнуо од смеха.)

Некад немам снаге (ни смелости) да изађем из кревета, а камоли из куће. Забранићу себи да ујутру (пре но што се обучем) дижем ролетну (кад не могу киши да забраним да пада).

Пробудим се у цик зоре (кад ми време није) и питам се: шта није у реду са мном? А онда ми дође да (овако сабајле) цркнем од смеха: шта, ШТА (јесте)?! :)

Друг председник

С почетка године, одмах по Божићу, посетила сам другарицу у једном малом градићу. Како су мајке увек заузете милионима кућних, односно породичних, обавеза, ја сам принуђена (а и прија ми) да време понајвише проводим с њиховом децом.
Тако смо Млађа (четвртак, не дан него полазник четвртог разреда основне школе) и ја у пријатно зимско предвечерје шетали главном улицом (врло симпатичном и украшеном за новогодишње празнике попут Кнез-Михаилове, само далеко скромније...). У сусрет нам наиђоше два његова другара и срдачно му се јавише, док им је он озбиљна лица и круто отпоздравио.
Изгледа да те другови баш воле, рекох с осмехом (мало зачуђена због његове уздржане реакције), види како су ти се обрадовали. Можда су принуђени, трезвено и хладно (тек након одређене психолошке паузе) одговори Млађа, штуро се, и једва видно (више у гласу но на лицу), осмехнувши. Изузетно интелигентан дечак и врло рационалан, не исказа ни понос, ни уображеност, ни надменост, ни самољубље... пуко разумевање неких друштвених принципа и манира на које појединце сили друштвена хијерархија, односна нижа лествица на којој "стоје" (све вапећи и пропињући се више(г) да се докопају).
Елем, Млађа је председник одељења (а то је, изгледа, сад много озбиљнија титула но у "моје време" и доноси далеко веће (страхо)поштовање). Од малих ногу се негује полтронска способност (корисно је у милости надређеног бити). А и од Нушића знамо какву усхићеност (какве наде) изазива спуштање председникове руке на раме обичног суграђанина (евентуално с политичким претензијама). Бар да се осмехну, Млађо!

Molitva za udaju

Jedna mi sestra iz Kanade poslala nekakav članak, u kojem beše, kako se tvrdi, vrlo delotvorna  molitva. Kad sad malo promislim, možda je to bila suptilna poruka da je vrag odneo šalu i da potencijalni udvarači neće još dugo (po)žudne poglede upirati u me, odnosno diskretna sugestija da zatražim nebesku intervenciju, ne bih li izvrdala etiketu babadevojke.

 

Elem, neka studentkinja  govori kako se domogla ljubavi svog života, tačnije kandidata za ženidbu (zato su te majka i otac u školu poslali! lekcije se gomilaju, na rastvorene knjige prašina pada, a ona sanja da bude mlada), jer verili se jesu, ali ne piše je li ta neverovatna ljubav već i krunisana brakom. 
Među dvadesetogodišnjakinjama, ali i tinejdžerkama (!) u poslednje vreme, kaže, sve je popularnije čitanje molitve za udaju. – Zar može glupost dotle da ide? – u nedoumici je sestra, s kojom u inboksu komentarišem tekst. 
– Kako ne može, može i preko, glupost se uopšte ne zamara, vazda je u zavidnoj kondiciji.
Da li novorođenim devojčicama da stavljamo to štivo u krevetac, što pre i što bolje u glavu da utuve? O čemu li si mislila, majko, kad si me gajila? Zar ti sad ne dođe kosu da čupaš gledajući me ovako... ovako neudatu?

Molitva je, kako piše, iz molitvenika objavljenog na pravoslavnoj internet prezentaciji s blagoslovom nekog arhimandrita. (Gde jaa živim? I gde je to bilo kad sam ja napunila dvadeset, gde? Zašto se crkva tad nije bavila rešavanjem bračnih pitanja i statusa? Eee, okrutna sudbo samačka!)
I njoj samoj (pomenutoj studentkinji) isprva je to bilo smešno, ali kako je vreme odmicalo i beše već prevalila dvadesetu (navršila dvadeset dve, ee!), a princa ni od korova, jedne noći posegne za molitvenikom i nastavi svakog dana pred spavanje da čita molitvu za udaju (pa jeste, ako ne pomogne, neće ni da škodi... a ima izražajno čitanje da uvežba). Nije prošlo ni nedelju dana, a pojavio se potencijalni mladoženja – ostvarenje njenog sna. (Smem da se kladim da je taj prošao kraj njenog prozora dok se malo glasnije obraćala Bogu; pusti ti to što Gospod sve vidi i sve čuje, nije zgoreg malo naglasiti... koliko je stvar i bitna i hitna, neka uzme u razmatranje preko reda.)
– Ma samo dok ja naučim onu molitvu – kažem sestri – ima red prosilaca pred kapijom da mi se otegne. 
– Napamet! – dodaje sestra. 
– Misliš da će tako imati brže dejstvo?
Ej, nije šala, gori mi pod nogama, onaj biološki sat udara ko besan i kanda mu ona kukavica kuka uspaničeno, a iz daljine zloslutno pišti onaj zadnji voz (kakva sam nesrećnica, sve i da stigne – ima da me pregazi)... 
Iščitah jednom, pa se zabrinuh: neće to lako ići, bar da ima neke rime... 
– Staviću – dosetih se – laptop pod jastuk (kao što smo u prvom razredu uveče stavljali čitanku, pa ujutru, nekim čudom, tako se bar čini s ove vremenske distance, znali pesmu od A do Š)!
– Moram na sastanak! – obavesti me sestra. 
– Hajde, pohitaj... i spremaj se za svadbu!
Pa ja tolike hiljade stranica pročitala, a da ne mogu da savladam dvadeset redova molitve, koja će mi obezbediti jednoga Balkanca?! (Što Balkanca? A što da ne? Eto, tako hoću, baš hoću. Ne morate vi sve ni da znate.) 

Zet moj, Bosanac, poručio mi posle da se molim malo brže, da probam kao brzalicu (ono jes', ode mladost, leti vreme... još malo pa samo nekrofilima da valjam). A ne, treba da se spetljam, Svevišnji pogrešno da me razume i pošalje mi pogrešnog mladoženju, pu-pu, daleko bilo. Mora to polako, razgovetno...

Gospode, Bože Večni (poštujem sakralni pravopis)... Od tebe biva da se žena sjedinjuje s mužom radi pomoći (ko će silne metre drva preko leđa da preturi, rasol iz kace da istoči, sijalice da zameni... a ne, ne, to znam i sama) i produženja ljudskog roda (tu vala stvarno treba zapeti, valja se oznojiti, za opšte dobro, ne bi oni, inače), zato daj i meni, Gospode, da se sretnem (među četiri zida) i združim ( i 'vako i 'nako) sa čovekom koji me razume i kom bih mogla sve reći (dobro, to uopšte ne zvuči loše, a nadam se da ne misle na psihijatra). Sjedini me sa takvim koji bi me iskreno, supružanski ljubio celog života (aaa, da se raspilaviš)... Daruj mi, Gospode, ženika koji će uvek iskati i tražiti moju dušu i moje srce a ne samo moje telo (nije to poslednje loše, da vam kažem; ako to paše, ostalo ne može da ne štima -- pa ko ovakvu dušu da ne voli?)... Preslavni Gospode, još Ti se molim da onome koga traži duša moja i meni daruješ da u naš život unesemo (ako se, omalena, ne zaglavi na vratima) radost... i da uživamo u zdravoj i dobroj deci (koja nam skaču po nameštaju i živcima). Amin! 
Ček' da odškrinem prozor, ne bi li moja molitva doprla do onog do kojeg treba (ma manite me, daleko je do neba... ja računam na horizontalu... mislim, za putovanje molitve).

Нисам се НИ удаВАла

Случај је хтео да у аутобусу седнем покрај једне познанице. Рекох, нећу дуго (а ноге ће ми бити захвалне), на првој станици излазим. Али некад је и минут огромни временски период, за који веште говорнице могу (а неће пропустити прилику) којешта да сазнају или бар упитају.
Она се развела и вратила код својих (ја нисам ништа питала, мени ни у џеп ни из џепа). Деца су јој већ одрасла. А твоје сестре, где су (јесу ли се удале, кад, колико пута, за кога, колико потомака изродише...), упита. Ја рекох. (Боље да пита за сестре него за мене.)
А ти, ниси се НИ (ту је акценат!) удавала? Ево га, питање које гребе у грлу док га не пустиш ван (можда ми се само чини да уз њега увек уочим и, сасвим дискретан, подсмешљив и надмоћан израз лица)... /Таква и слична питања, која задиру у туђу (моју, МОЈУ!) интимност, обично, и с највећим задовољством, постављају они што ти нису ни род ни помози бог. Пре неки дан, кад одох да платим некакве дажбине, једна од службеница (с којом се на улици не поздрављам нити ма где комуницирам), дозволивши себи неслужбено понашање, упита ме да ли радим. Не разумем шта се то ње тиче (ништа се не води на моје име, да би бринула јесам ли у стању да платим), а још мање што сам јој одговорила (мрзим што сам тако учтива, МРЗИМ)./ Замисли, нисам. Чак ни толико.
Да се бар удам (ко свака нормална жена), па разведем, и да ме види бог (часну и поштену, поносну и достојанствену, високо дигнуте главе...). А не овако, живи ме срам поједе, ни кучета ни мачета (а камоли бившег мужа, његовог презимена, ожиљака на души или телу, алиментације, којег несрећног детета...). 
У друштву се то овако рангира: прво, удала сам се (алал вера, нека је са срећом), друго, удаВАла сам се (и решила беде), и треће, на дну вредносне лествице: нисам се (ни) удавала (леле мени). У трећој групи издвајају се бар две подврсте: уседелице које се не желе удавати или не по сваку цену... и бабадевојке чијем животу само брак може дати смисао (очајнички желе бурму на десној руци... а нико није луд да се зароби с таквим давежима), које још брижљиво дотерују косе (дуге, седе) и надају се принцу (неком полућоравом, с катарактом... да не види зло очима).
Ту трећу категорију прве две обично теше: ма и шта ће ти то, и боље, лакше ти је, баш те брига... /Као да ја не знам да је све у животу релативно и како се ко потруди, односно како заслужи. И као да оне знају шта је за мене боље./
Аман, жене (распуштене, разведене...), делујем ли вам као да патим (да бих хтела, а не могу)? Мени мушкарац није нужан да бих волела и ценила саму себе и да бих била срећна.

Хвала од срца

Излуђује ме кад чујем или прочитам да се неко захваљује "од срца". /А изгледа да то људима прелази у навику и масовно се прихвата као облик изразите захвалности. Није довољно рећи хвала, то мора да буде од срца... да не помисли случајно неко да је од бубрега, јетре... или дебелог црева (уу, та захвалност би далеко одјекнула)./
И у себи презриво одбрусим: а како би другачије, од ..... (те прозирне тачке намеће ми рима)?

Љубе се!

Маша и ја приспеле смо раније на станицу. Како беше хладно, уђосмо у чекаоницу, где, по њеној одлуци, и остадосмо, упркос тешкој загушљивости. Маша се, као и готово сва данашња деца, углавном вози аутомобилом. Вожња аутобусом, па и боравак на оваквом месту, за њу је авантура. Испрва се забављала гледајући једно шарено псетанце с друге стране врата. Псетанце је од те милине поскакивало и предњим ножицама гребало стакло као лудо. Маша се томе смејала, а ни остали присутни, што иначе ћутаху ко заливени, нису успели да држе усне стиснуте (искрао се и понеки кратки кикот).
Двоје клинаца стисло се на клупи једно уз друго, па, блажених погледа, спознају љубав (на очиглед осталих путника). Приметила сам да је Маша то одмах приметила, само се правила да није. Кад одврати главу од пса, наново се посвети свом дискретном истраживању, те упита: а шта значи ВС (тј. WC), исписано тик до клупе на којој беше двоје заљубљених. Објасних јој да је С у ствари Ц латиницом, а она зна шта значи ве-це. Гледа она, гледа, све јој поглед бежи ка голуждравом љубавном пару, али га не задржава ту, покушавајући да заташка заинтересованост. А шта значи Н, поново ме упита. Чек, погледах и ја... Није то Н него Х (испод пише хидрант), то је нешто за воду, појма немам ни ја...
Како се време поласка аутобуса примаче, нас две изађосмо испред. Маша је тако изгубила врло згодну посматрачку (да не кажем воајерску) позицију. И не одоле да ме, тек тад, обавести, поверљивим, мало стишаним тоном: а они се љубе! Ко се љуби (ју наопако), направих се наивна. Па онај дечак и девојчица (мислим да су то биле одговарајуће одреднице). Ма нек се љубе, шта нас брига. А штоо се љубе на станиции, и даље се с таквом слободом тобоже не мири Маша (у ствари би да потраје разговор о поменутој теми). Па љубе се... да убију време, насмејах се ја. Шта ће деца, све друго је скупа забава. Напољу зима стисла, и миш и мачка ће се загрлити, па што да се и они не осладе.
Кад на станицу пристиже и друга Машина тетка, ми и њој рекосмо за понашање тих школараца. И она се сложи како је то непристојно дакако. Па стварно, нема смисла... Пред бабом и дедом (сети се Маша ко све унутра седи, па јој би слатко да долива уље на ватру)... и пред децом... Којом децом, опет се ја направих да не капирам. Па јаа, наведе она. Е стварно, безобразлук, због њих ми сестричини очи бејаху неприродно раширене.

Не знам којим сам чудом јутрос искључила аларм да није ни зенуо (јаоо, како је подсвест довитљива: зна да сам могла да спавам до Светог Јована). Кад је виша сила тако одредила, нећу да идем у Београд од подне.
Онда се распреми, једва дочека моја мајка, да утерамо дрва у подрум. Хм, нисам баш тако планирала да искористим дан. Али хајде прво да видимо како снага кладе ваља, а потом нек ум "царује".

Дижи једро!

Неемаам с киим да се ииграам, закмеча данас Маша. Како немаш, просто се обрецнух, увређена, а ЈА, за шта ја служим?! Па ја, бре, умем да се играм за десет (и оцену и људи)!
Одмах се и она сетила какво благо у кући има (па нема свако тетку тако велику, а тако малу, и маштовиту, и увек спремну на игру...), те обриса сузе и наложи да се у моју собу допреми брод (прави правцати, од картона, који смо летос направили моји сестрићи и ја; једино што нашу машту и изградњу зауздава јесте шкртост трговаца - тешко им коју кутију искамчити).
Укотвили смо брод насред собе, она каже да одлично зна да вози брод, а мени је ионако свеједно куд пловимо (предадох судбину и кормило у њене руке).

Пошто решисмо да у потпалубљу простремо неко ћебе (да тетка одмори старе кости), пристадосмо уз копно, тркнусмо у другу собу, па, док ја заговарах бабу у кухињи, Маша на прстима с ћебетом скочи на палубу (знате какве су бабе, те само звоцају... што им откачиш завесу с прозора, што заврнеш тепих... и стављаш ЧИСТО ћебе на поод...). Онда смо донеле тањирић с кришкама мандарине, којима смо нуткале једна другу, па чинију с колачићима... Капетане, да ли сте за чашу сока? (Јесте да није домаћи и џаба што је БИП-ов, јесте да ће нам се унутрашњи органи обојити, али једном се живи... а нико вишње за сок више неће да бере.) Може, може (не морају сви капетани да пуше луле). Спроведосмо и лаптоп, све са каблом (једна госпођа с копна беше га до дна испразнила), и тиме обезбедисмо потпуну комоцију и ужитак. Ооо, како је живот леп (кад га кројиш по свом ћефу)!
Е онда се простресмо колико смо дуге (богами, да се нисам склупчала, моје би ноге висиле преко палубе), ал' таман очи склопим, капетан ме нешто запиткује, нема мира (радозналог ли створења; и не ваља што сва деца носе исти веш - искључиво гаће у које је неко турио пундраће). Овај брод зна и сам да плови (док капетан и ја пландујемо). Договориле смо се да га назовемо Carpe diem, јер би му на ободу зафалио који метар за "Ухвати дан док траје". Ипак, сва срећа да капетан не повика: диижии једроо - тешко би ми било да диигнем дуупее (упс, опростите... због моје тромости).
За наше пландовање (какво-такво) у потпалубљу прочуло се на суседним отоцима, па међ нас хрупи једно дерле (ни годину дана, а бар десет кила), у хулахопкама, искежено од ува до ува, тј. обрадовано што нас види (или нас или лаптоп... а можда и колачиће -- врло је алаво, којима се брзо умаза до лаката). Па кад насрну на лаптоп, све испушта некакве грлене покличе (јуче се испилило, а већ се на интернет и Јутјуб навукло) и млати обема (од колача мусавим) рукама по тастатури: спава змија у жбуну, у жбуну, у жбунуу, пробуди се у јуну, у јуну, у јунуу...
Једва га се отарасисмо, те дигосмо сидро и побегосмо главом без обзира у свет маште.