понедељак, 1. децембар 2014.

Љубе се!

Маша и ја приспеле смо раније на станицу. Како беше хладно, уђосмо у чекаоницу, где, по њеној одлуци, и остадосмо, упркос тешкој загушљивости. Маша се, као и готово сва данашња деца, углавном вози аутомобилом. Вожња аутобусом, па и боравак на оваквом месту, за њу је авантура. Испрва се забављала гледајући једно шарено псетанце с друге стране врата. Псетанце је од те милине поскакивало и предњим ножицама гребало стакло као лудо. Маша се томе смејала, а ни остали присутни, што иначе ћутаху ко заливени, нису успели да држе усне стиснуте (искрао се и понеки кратки кикот).
Двоје клинаца стисло се на клупи једно уз друго, па, блажених погледа, спознају љубав (на очиглед осталих путника). Приметила сам да је Маша то одмах приметила, само се правила да није. Кад одврати главу од пса, наново се посвети свом дискретном истраживању, те упита: а шта значи ВС (тј. WC), исписано тик до клупе на којој беше двоје заљубљених. Објасних јој да је С у ствари Ц латиницом, а она зна шта значи ве-це. Гледа она, гледа, све јој поглед бежи ка голуждравом љубавном пару, али га не задржава ту, покушавајући да заташка заинтересованост. А шта значи Н, поново ме упита. Чек, погледах и ја... Није то Н него Х (испод пише хидрант), то је нешто за воду, појма немам ни ја...
Како се време поласка аутобуса примаче, нас две изађосмо испред. Маша је тако изгубила врло згодну посматрачку (да не кажем воајерску) позицију. И не одоле да ме, тек тад, обавести, поверљивим, мало стишаним тоном: а они се љубе! Ко се љуби (ју наопако), направих се наивна. Па онај дечак и девојчица (мислим да су то биле одговарајуће одреднице). Ма нек се љубе, шта нас брига. А штоо се љубе на станиции, и даље се с таквом слободом тобоже не мири Маша (у ствари би да потраје разговор о поменутој теми). Па љубе се... да убију време, насмејах се ја. Шта ће деца, све друго је скупа забава. Напољу зима стисла, и миш и мачка ће се загрлити, па што да се и они не осладе.
Кад на станицу пристиже и друга Машина тетка, ми и њој рекосмо за понашање тих школараца. И она се сложи како је то непристојно дакако. Па стварно, нема смисла... Пред бабом и дедом (сети се Маша ко све унутра седи, па јој би слатко да долива уље на ватру)... и пред децом... Којом децом, опет се ја направих да не капирам. Па јаа, наведе она.
Е стварно, безобразлук, због њих ми сестричини очи бејаху неприродно раширене.

Нема коментара:

Постави коментар