Ваљда никад пре нисам видела билборд са толико (голог) текста: најмање пет редова! (Роман-билборд, слободно бих могла да кажем, само да текст није био у стиху и наглашено лирски.) Зато сам несвесно реаговала окренувши се на трамвајском седишту и усредсредивши на речи. Прочитах једном, па још једном. Негде између сам схватила шта је написано. А онда сам пожурила да и трећи пут (док се трамвај ближи наредној станици) прелетим погледом преко текста, како бих тај необично поетски исказ, ако је могуће дословно, упамтила. Нажалост, нисам се потрудила да упамтим знаке интерпункције, нисам имала кад (следећи пут ћу проверити да ли је порука лекторисана; надам се да ће значајни датум, који је, претпостављам био повод оваквом експонирању, бити слављен билбордом више дана).
"Ти си само ваздух који дишем (пази ту поезију), ти си ваздух који уносим у себе (звучи тако физиолошки), ја сам само твоја Сандра, а ти си човек који воли мене (ја никад не бих могла да кажем да ме неко воли, поготово са сигурношћу да тврдим, сем ако бих га, можда, прикачила на полиграф). Волим те (како отрцано и банално звуче те речи; најбоље је да се љубав ћутке осећа), Мирко. Ах! Каква романтика! Каква поезија (Марина Туцаковић ово не би боље смислила)! /Сандра, душо, зар ниси могла паметније да потрошиш те силне паре?!/
Да сам ја Мирко, побегла бих главом без обзира (и нашла иоле талентованију песникињу). Али Мирко ће вероватно бити одушевљен. Доћи ће аутом негде из Блока седамдесет и кад стане пред семафором надомак Бувљака, остаће без даха (он, Мирко, што је ваздух... који она, Сандра, уноси у себе). Да сам ја Мирко, код билборда би био крај: Сандра би остала без ваздуха!
"Ти си само ваздух који дишем (пази ту поезију), ти си ваздух који уносим у себе (звучи тако физиолошки), ја сам само твоја Сандра, а ти си човек који воли мене (ја никад не бих могла да кажем да ме неко воли, поготово са сигурношћу да тврдим, сем ако бих га, можда, прикачила на полиграф). Волим те (како отрцано и банално звуче те речи; најбоље је да се љубав ћутке осећа), Мирко. Ах! Каква романтика! Каква поезија (Марина Туцаковић ово не би боље смислила)! /Сандра, душо, зар ниси могла паметније да потрошиш те силне паре?!/
Да сам ја Мирко, побегла бих главом без обзира (и нашла иоле талентованију песникињу). Али Мирко ће вероватно бити одушевљен. Доћи ће аутом негде из Блока седамдесет и кад стане пред семафором надомак Бувљака, остаће без даха (он, Мирко, што је ваздух... који она, Сандра, уноси у себе). Да сам ја Мирко, код билборда би био крај: Сандра би остала без ваздуха!
Нема коментара:
Постави коментар