Bitange

Ignjat i Staša bejahu sa mnom u sobi, baš kao i mačići, koje ja u šali grdim (recimo kad se zavlače pod krevet). Bitange jedne (nevaljale)!

MII smo bitange, zbuni se Ignjat, jer i njih od milošte jednako nazivam.

Ma i vi ste bitange, i oni su bitange, svi ste bitange, rekoh. A on se, prosto srećan zbog nežnosti koju im tako iskazujem, nasmeja.

Mjauču i razumeju

Igijevo omiljeno mače je crno-belo. Ne znamo mu još pol, ali kako je najnaprednije, pa i najglavatije, zovemo ga (privremeno) Glavonja. Ignjat ga ne ispušta iz ruku, sem kad ga stavlja na glavu. Zašto samo njega nosiš (kad pet komada, raznih boja, imamo), pitam. On je doobar, reče Ignjat, on me "izume".
Stašino omiljeno mače je sivo. I ona ga po ceo dan tamo-ovamo vucara. I on mene "zazume", reče.
Kuća mi je puna mačića, tj. razumevanja. Samo treba umeti prepoznati mače koje će te razumeti.

Netaknuta prirodna lepota

Ja na jednoj, ona na drugoj strani sveta. Ja se slikala pa se šepurim po Fejsu, ona komentariše. Ljudi lajkuju, a ja, rekoh da ne misle da sam baš tako zanosna, napišem da sam takva zbog bluze i sunca. Sestra (pametnica jedna) na drugoj strani sveta pohita da me demantuje. Kaže, sunce sija svima, bluze imaju (uglavnom) svi, ali prirodna lepota (ta moja) ostavlja (možda nikog sem nje) bez daha.

I odmah potom mi u inboks prosledi poruku: A vala si baš i mogla da rodiš bar jedno dete (iznenadih se, šta joj bi, tako s neba pa u pustu matericu)... ni zbog naroda ni što mora ili treba (zna ona da su za mene to ništavni argumenti), nego, BRE, da preneseš ovu lepotu, a i pamet (kud ćeš još jedno ovakvo lepo, pametno i siroto, neshvaćeno biće na ovom svetu, ne bi svet podneo). 

Pa da sam mogla, ja bih to učinila. (Nego dok ja skontam kako, pa dok vidim s kim, pa dok nađem kad i gde... ode voz.) Šta ćeš, našalih se (na svoj račun -- nije mi problem da preteram), zle sile se na mene obrušile. Ali ona je imala predlog, odnosno rešenje: Hajde malo nek te do(h)vate (pazite: nije isto s H i bez njega) dobre vile (zbog rime, valjda; zna da nisam nastrana), tj. vilenjaci (valjda i oni dobri, što može imati preneseno značenje)! Aaa, vilenjaci, to je već bolje... mada brzo trčim (večito ambivalentna, moram ostati dosledna, a i nervirati je). 

Sestra gotovo izgubi strpljenje: Pa stani jednom, ženo, stani, to ti godinama pričam; nećeš se pokajati (u tome je poenta).
Moram od sutra da vežbam sporo hodanje. Samo da od tog idenja nogu pred nogu ne počnem upadljivije da vrckam (neki su mi još odavno rekli da to nesvesno radim). Ili baš da to usavršim, "zlo" da bude kad vilenjaci polude?

Bračni dijalog

Ona: Poljubi me! Jela sam beli luk.
On: A što si jela?
Ona: Pa vooliim, zdrav je, a i domaći, mlad, neprskan... Kako da ga ne jedem?
On: Mlad, a, mlad? Daću ti ja mlad, neprskan...
Ona: Da i ja okusim nešto mlado.

Poljubi me, reče sestra zetu. A odmah potom ga upozori: Jela sam beli luk! (Jedan od boljih testova za ljubav, pretpostavljam.) A što si jela, upita on. Pa vooliim, objasni sestra, zdrav je, a i domaći je, mlad, nneprskan, kako da ga ne jedem... Mlad, a, mlad, prekori je muž, daću ti ja mlad. Da i ja okusim nešto mlado, nasmeja se sestra.

Sredovečni muževi, izgleda, ne žele da žena sanja o ma čemu mladom što je muškog roda.

Kažem sestri da sam "otkrila" tajmer na telefonu, što ti omogućuje da izdigneš ruku više i napraviš bolji selfi. Pola sata sam se po dvorištu slikala, našalih se na svoj račun. Koristiš fotošop, upita ona sa smeškom. Ja? Fotošop? Ma kakvi. (Ni ne znam kako se to na mobilnom koristi.) Meni to ne treba, nasmejah se, nemam još ni pedeset. (Jedina pomagala, da budem iskrena, ovog puta bejahu mi maskara i sunce.)

Kad mi bude trebalo, neću ni da se slikam.

Mudra pa se uda

Čitam juče bajku braće Grim o mudroj seljakovoj kćeri. Čuvši neke detalje od devojčinog oca i želeći da proveri njenu mudrost, car je rekao da će joj postaviti jednu zagonetku. Ako uspe da odgonetne, oženiće se njome. Toliko. Ni miraz ne traži, ni usne od silikona, ništa. (Doduše, po tome što je morala doći u dvor ni gola ni odevena, pa se opasala ribarskom mrežom već je ozbiljno podsećala na današnje starlete.)
Vala, kakva su ta starija vremena bila, mnoge bi žene danas ostale usedelice (ako nije mudra, kako da se uda?). 
Car nije mario ni je li lepa ni što je siromašnog porekla. Od buduće žene želeo je samo da bude mudra. Doduše, u bajkama uz mudrost uvek pod ruku idu i lepota i dobrota. Nije ni car baš mutav, nit je posegnuo za mačkom u džaku (u vreći je, znao je, paket vrlina).

Alternativa

Na terasi mi se zatekla jedna gošća, zavisnica od nikotina, a odnekud iskrsnu snajka, pa je diskretno, u šali, prekori: Mladim ženama je zabranjeno da puše cigarete!
Na zlo dodade i ovaj objekat, na koji se svali rečenični naglasak. Ja se u sebi iskliberih i ne izustih pitanje: A, izvin'te, šta predlažete kao alternativu? 

Ako ćemo iskreno, pa šta bi im falilo, nek bar neko ima neke vajde.

Kako čovek može da se obruka sasvim neočekivano. Ima ljudi koji strogo paze kakve gaće oblače (da nije na njima iskrsla kakva rupica, da se nisu rašile, da nije belo požutelo i sl.) za slučaj da ih tog dana zvekne autobus, pa dospeju u bolnicu (a tamo rendgen, skener, injekcije, previjanje... sto očiju uprto u te). Nikad ne znaš gde će te put odvesti; navuci gaće "zdrave i prave" (da si spreman za zadnji čas), pa kapu nakrivi.
Elem, ja se već danima ujutru oblačim u mraku, da ne probudim mačiće. Ne pitajte, jedva nešto sklopim i ne biram mnogo. Tako jutros zgrabih prve nazuvice na koje nabasah. Beličaste, oivičene roze tračicom, slagale mi se. Nemam pojma čije su (Miine, Mašine...), znam samo da moje nisu i da mi bejahu taman. A kad se nešto kasnije u jednoj radnji (za prodaju odeće, srećom) izuh, imala sam šta i da vidim: na obe čarape "krompirići" izvirili. Kuku, pa ja to jutros nit sam videla nit sam gledala. Iskreno, nisam ni očekivala.
I šta sad kad bi me zveknuo autobus? Dospem u mrtvačnicu, a onda krene glas od usta do usta, od patologa do sestre, od sestre do čistačice, od čistačice do čistačice: čarape joj bile pocepane, c-c-c!
Morala sam ceo dan pažljivo da prelazim ulicu jer točkovi se vrte ukrug, vrte ukrug, vrte ukrug... a čarape mi bušne.

Mačići i matematika

Ignjat i Staša jedva dočekaju priliku da dograbe mačiće. A prilika je najbolja kad ja nisam kod kuće. Zato mi često kažu (tj. provociraju me): A mi ćemo dirati mačićee kad ti odeeš u Beoograad! I što kažu, to i rade (čak i kad ne odem u Beograd).
Ignjat uvek obavezno uzme Glavonju (nije mu to ime, već radni naslov; još ni pol nijednom mačetu ne znamo; Glavonja je tako nazvan jer je najnapredniji, pa i najglavatiji) i možda Žućka, bivše omiljeno mače. Tako i juče, uzeo ih pa se hvali: Vidi kako me vole! No Staša se nije potresla, preuzela vođstvo očas posla: A mene vole trii!
Kad imaš mačiće, lako naučiš brojanje, a i računanje ti ide od ruke (u koju grabiš jednu, dve, tri petine od celine... kako ti kad u šake stane).

Spajdermen se zdravo hrani

Rekla sam Ignjatu (postarala se da zvučim potpuno uvereno) da Spajdermen jede crni hleb, integralni, kao moj (sa semenkama), a ne beli (koji jedu ostali članovi moje familije, iako pokatkad i od mog štrpnu). Šta misliš, zašto on može da se pentra po onolikim zgradurinama? Spajdermen se zdravo hrani: jede krastavce (paradajz, ovaj što deda sad kupuje, ne jede, to ič ne valja), razne salate, puno voća... i isključivo crni hleb. 

I Ignjat odmah počeo taj hleb da gricka s prženim krompirićima. A onda zatraži još jedno parče, pojede ga bez ičega drugog. Mala glavica valjda misli ako više hleba pojede, pre će Spajdermen postati.

Sad nemam hleba za večeru. Nekad se treba ujesti za jezik.

Eto zato

Ja: Pa što si probudila male mace?

Staša: Pobudila cam i(h) da i(h) g(r)vim i vojim.

Zabranjeno ljubljenje

Staša se ponekad napući i kaže: Tako se jube dzene! Koje žene, pitam, kakve žene, gde. U nekom spotu videla. 

I žene mogu da se ljube koliko hoće. Može da ljubi koogod koogaa hoćee (čak i ako nije pao snijeg na behar, na voće). Nek se ljubi svako s kim mu volja. Ali mama i tata nipošto ne smeju. Njima je lično i izričito zabranila razmenjivanje nežnosti. I svaki put kad oni prekrše zabranu, a Staša ih uhvati na delu, ona pripreti prstom: Ca cam ja jeka za to?! (Dete posesivno, hoće svakog roditelja samo za sebe i sve poljupce da prigrabi.)

Kad dobijete porod, zaboravite na bliskost: što ste se ljubili-ljubili. Mada to sve može dobiti nove čari: uzbudljivije je kad je zabranjeno i više uživaš (kad se po ćoškovima kuće skrivaš).

Oj golube

Neobično, ali svi moji sestrići još u ranom detinjstvu imali su istančan ukus za muziku i voleli izvorne pesme. 

Matija je kao sasvim mali (s jedva nešto više od godinu dana) padao u sevdah uz Tošetovo izvođenje "Mooj dilbeeereee". Nedavno sam najstarije sestričine učila da pevaju Jovano, Jovanke. Maša na svim porodičnim slavljima već dve godine, sve bolje, peva Kosovske božure... A Staša tu istu naručuje kao uspavanku. Šta ćeš da ti pevam? Hej, dagi, dagi, odgovara kao iz topa, jedva vireći kroz spuštene kapke. Nedavno smo bili u kupovini, a ona po radnjama na sav glas pevala, zaneseno: Hejj, daagi, daagi, bodzurove caadi, jaa cu vodu, Ha ti kojeen, nek izniku m(l)aadii...
Danas prilegosmo ne bi li ona odspavala sat-dva, kako je uobičajeno, poslepodne, ali se raspevasmo. Oj goluuuubee, mooj goluubeeee, nee paadaaaaj mi naa maalinee (baš me ponele emocije, a i slušateljka, videh, zadivljena)... A onda i Staša: Oj goluuuubee, mooj goluubeeee, nee paadaaaaj mi na pamet. Zacerekah se. Ca se smejes, zbuni se ona, pa pevamo. Smejem se što si tako slatka. (I što su jake te frazeološke spone.) 

A možda ti je i bolja ta varijanta: ne pada ti na pamet i mirna ti glava!

Spajderbrat

Ne znam čime beše podstaknuta, ali sestra večeras upita Ignajta bi li voleo da ona rodi bebu. Mir, žene, mir, ne trčite po telefone (čaše vode i kocke šećera). (NE, nije trudna i, koliko ja znam, ne planira da bude. A, što se mene tiče, nek izvoli: gde ima tetke za petoro, ima i za šestoro.)
Ignjat, kako se i očekuje, negodova, ali i odgovori neočekivano: Ne, rodi Spadejdermena! Malo mu onih plastičnih, nacrtanih, ovakvih, onakvih, izmaštanih, no bi i iz majčine utrobe da ućari jednog.
Ko zna šta je namislio mali domišljan: mlađem bratu na krkače da se natakari, pa i sam da uživa dok se ovaj po zgradurinama pentra. Čuvaće ga Spajderbrat da ne slomi vrat.

Burek s mesom i obrnuto

Dok se Ignjat, još u pidžami, izležavao na sedištu auta i čekao da ga tetka preuzme, majka je pitala šta želi za doručak. 

Burek s mesom i meso s burekom, odlučno rekao Ignjat. Šta ima da razmišlja, kad zna šta voli da jede: burek s mesom, kako god okreneš.
A kad majka nešto kasnije na stolu razmota burek, uvide da je sa sirom. Džaba Ignjat precizno naručuje, kad prodavačica (kod tolikog posla) sedi na ušima.
I šta ćemo, bureka se (ko manje, ja više) latismo. Nije šta je rečeno, no daj šta daš.

Um caruje, snaga ršum pravi.

Ume, man' se krune, te poteci, u pomoć priteci.

Džabe snaga klade valja, kad ih gde (i kako) ne treba stavlja.

Urade drum, pa seku da naprave trotoar (i šahte). Urade trotoar, pa lupaju da povade drvene (penzionisane) bandere. Nema tu gazde, što bi rekla moja baba. A nema ni pameti. Um caruje, snaga ršum pravi.

Pas koji radi vežbe

Šetamo prekjuče Staša i ja, tj. ja šetam i guram kolica u kojima ona sedi. Panjić, mali beli psić, trčkara te za nama, te pred nama. U jednom trenu njušnu neku gomilicu pokošene trave, pa dignu zadnju nogu ka njoj. Staša razneženo viknu: Viidi, jadi ježbe!
Mogu ti reći Staša da svi kerovi, izgleda, vode računa o svom fizičkom zgledu: malo-malo, a oni "vežbaju". Štaviše, to su ti pravi fiskulturni (više fisku, a manje kulturni) manijaci.

Rasparene papuče

Otprilike na Veliki petak, kad mi je kuća bila puna sestrića, netragom je nestala moja leva zelena papuča (za šta je, razume se, prećutno optužen neko od njih). Znam za pravilo da je druga uvek u blizini prve, ali neko se ovog puta potrudio da ga prekrši. Nema je pod krevetom, nema pod krevecom, nema u hodniku, nema u mojoj sobi... Ko da je u zemlju propala! A nisam imala kad da prevrćem i nebo i zemlju. Neka je, i bez vrednijih stvari živim, obuću nešto drugo dok ne iskrsne (ko zna gde sve treba metlu ćušnuti, a imam sad preča posla).
Narednih dana nabasam na krem japanke, pa njih natučem (katkad na bosu nogu, katkad preko čarapa). Ali dan-dva potom se zaturila leva. Verovatno beše negde pod krevetom, stešnjena, ali mrzelo me da metlu poturam. I tako, obujem desnu zelenu i levu krem japanku, pa naherena gezam kroz kuću.
Sve dok majka kroz nedelju dana ne iskopa negde u drugoj sobi zelenu. I sad se opet obuvam ko sav "normalan" svet.

Kad god sam gdegod u sobi ostavila lonče ili čašu s vodom, nikad se nije desilo da to slučajno ne odalamim rukom ili šutnem   nogom, pa više štete (i poplave) nego koristi (jer sam ja sirota, nesrećna devojka; ja bosiljak sejem, meni... se voda razliva po podu... ko da nemam pametnija posla no da brišem). Tad obavezno opsujem sudbu kletu.
Isto tako ako majka gde na pod spusti koju lončanju (od onih za pola kace kupusa ili trista sarmi), a ja ne upalim svetlo, nepogrešivo nabasam na nj i zveknem nogom, od čega poklopac, usred noći, strahovito zatrešti i stropošta se na pod, a ja opsujem (jer sam ja sirota, nesrećna devojka; kad po podu hodam, ja ne slutim lonac, ko mi da će sudba na stradanja slična da mi stavi konac).
I tako, život je moj čas prosuta voda, čas zvečeći lonac.

 

Od mleka s(v)e raste

Dok smo hranili mačiće, Ignjat se vukao po podu, pa slučajno prosu toplu vodu iz lončeta u kom nam beše flašica s mlekom. Voda se tako očas posla zavukla i pod njegovu zadnjicu. Pokvaslo i trenerku i gaće, pa se unervozio, zaplakao. Ne voli on kad se "jepi" (lepi, od čega slatkog), a ni kad je mokar.

Skidismo odmah sve i stavismo na peć da se prosuši. Za to vreme Ignjat na krevetu sedi go do pojasa i igra se... svojim genitalijama. Šta to radiš, upitah oštro i osmehujući se. Raste mi, reče on, ponosan. A kad se napravih naivna te upitah od čega, dodade, načisto ozbiljan: jeo sam... mleko i vodu!

E, brate, kako su to moćni napici. Muškarci, ločite mleka; negde pred vama neka geometarka čeka (pa da ne nađe zamerku kad vam uzme meru).

Piški kobajagi

Sedela sam za stolom, a Staša najednom povika: ocu pickim, ocu pickim (da prazni bešiku, ako ne razume kogod). Pohitam s njom u naručju niz brojne stepenike, kako bih joj našla mamu, jer ja u ve-ce ne mogu da je nosim sa suknjom koja se vuče po podu. Kad je nađosmo kraj auta, sesra reče: Pa nek piški tu! Pazi stvarno, ja se toga nisam setila. Svučem Stašu i uhvatim je onako kao da sedi na mojim rukama i čekam... Staša, hoćeš da piškiš? Nema pola sata kako je to već obavila. Mhm, odgovara. Nakon nekoliko trenutaka pitam: Piškiš? A ona će: Mhm, ššššš... Nevaljalice mala, prekorih je, lagala si. Piškila samo verbalno i onomatopejski. Pa kobajagi, kobajagi, pokuša ona da me odobrovolji i objasni mi svoj postupak.
Mada ja svakako razumem. U sali je gužva i glasna muzika. Sva deca žele da se dokopaju izlaza i dvorišta. A odrasli to brane. Zato deca moraju da se dovijaju kako znaju i umeju. I da piške kad im se ne piški, makar kobajagi.

Konobar (prolazeći kraj podijuma): Šta pijete?

Ja (igrajući sa sestrama): Ne pijemo ništa, takve smo bez pića. ;)

Ko ne piški -- magarac

Da bi mačići piškili, moraš vlažnom vatom da ih "tapkaš" (tako mi to zovemo) po genitalijama. Tako ih mačka svojim jezikom podstiče na pražnjenje bešike.
Jedino je Ignjat shvatio koliko je to važno i hoće da mi pomogne oko beba. Pre neki dan kad sam mu objasnila kako to da radi, mače se upiškilo iz momenta. Braavo, Igo, rekoh. A on se, sav ozaren, ponosno osmehivao. Nije to mali uspeh. Jutros kad sam mu rekla da su, konačno, nakon tri-četiri dana, i kakili, on se obradova: Jupii!

Mačići se nekad ustežu, koprcaju i vrdaju, ali Ignjat se dosetio kako da ih natera. Lepo, ko juče, kaže: Ko ne piski -- magalaac! A nijedno od njih neće da njače. (Pa da vidiš kako popuštaju mokraćni ventili.)

Maša želi da joj pomognem oko domaćeg, da to što pre bude završeno, pa da se spava. Treba samo da prepriča priču Lav i čovek. Ali kako da ti pomognem, Mašo, kad ja to ne znam? Pa zato ti i kažem da pročitaš tekst, odgovori ona otresito (gotovo ljutito, što je nisam odmah razumela i poslušala, već gubimo vreme), dok ja pogledam malo seriju.

Eto, sve se postigne kad umeš da isplaniraš svoje (a i tetkino) vreme.

Staša ponela trotinet da vozi po školskom dvorištu. I pokazuje mi ga u autu. Mogu li ja malo da vozim, pitam. Ne mozes ti, kaže, ti ceš (da) udaris glavu, da ti tece krv...
Eto, nisu (trapave) tete za trotinete.

U kuhinji se, iako u gluvo doba, spremaju slane torte i priča o koječemu. A jedan zet (imam ja toga za izvoz; ne ide da kažem ko kusih pasa) u sobi spava. Pomenu se njegovo glasno disanje. I kaže moja sestra: znaš šta mu ja radim kad on tako hrče, uhvatim ga za nos (ne pomenu druge metode)... A on, kad je svestan (dakle ne u čvrstom snu) da ti ne pričam šta mi tad kaže. 

Ma šta da mi pričaš, kad meni glava vrvi od asocijacija, znam ja odmah sve (iako nit mi ko hrče na uvo, nit ja koga za nos vučem). Šta ti kaže? Da promeniš lokaciju (muškarci uvek gledaju da budu praktični: i kad se ljuti da mu se... od zadovoljstva svest muti). 

Eto bićemo fini, nećemo da pominjemo donje nivoe.

Hoće zeta

Tanji, mojoj drugarici, danas je rođendan. U poruci na Fejsbuku (šta da se radi, moderna vremena i vazda se nekud žuri, a nikud ne stiže) poželeh joj da bude živa, zdrava i vesela. Za poklon će, rekoh, dobiti, već obećanu, torbu koju ja kreiram (a njoj se dopada).

Međutim, njoj to ne beše dosta. A šta misliš, upita, da dobijem i zeta (po drugarskoj liniji)? Ne budi neskromna, pokušah da se izborim s takvom nezajažljivošću. (Dam ti prst, a ti hoćeš celu ruku, tačnije dve -- zetove.)
Nikad nisam bila, pobuni se ona, čak preskromna. (Zet mu, onda, dođe kao neka elementarna stvar, tj. biće od suštinske važnosti.)  Kako nisi, kad izvoljevaš: ZET, ni manje ni više! Snajka mi nekako ne de uz tvoj stajling, odgovori duhovita slavljenica. 

Malo-malo, pa neko navali: zet pa zet! Ama, čekaj, stani: ne rastu zetovi na grani! Pa otkud mi, brate? Lako bih da se može u bašti iščupati ko glavica salate!

Aktivna mi tetka

babu se zna: ko o čemu, baba o uštipcima (koje, uostalom, jedina i pravi, pa ima pravo da ih vazda pominje; možda bi ih i pokazvala, da mlađi smesta ne pojedu do poseldnjeg). A tetka, bar ova moja, o Fejsbuku i internetu.

Elem, kaže, pre neku noć, igrala ona neku igricu, pa joj se javio bivši kolega. Vidim, rekao, da si aktivna...

Istog trena ja se, iako je nepristojno (ali ako se odloži, neće biti jednako efektno) ubacih (s namerom da uputim oštru kritiku i tetki i njenim ispisnicima što na netu po čitav dan vise): Nekad su žene bile AKTIVNE: kopale, ručak kuvale, stoku hranile... A sad aktivne -- igraju igrice i zevaju po Fejsbuku.

Svakog dana moja tetka objavi po tri fotografije (to dođe ko sirup protiv kašlja), uz koje svojim prijateljima želi dobro jutro, dan ili veče (osnovna poruka često se nadograđuje, kiti i varira). Njeni prijatelji potom se u komentarima zahvaljuju i uzvraćaju istim željama. Kakvo dangubljenje!

Malo potom odnese tetka đubre do kontejnera. I još joj na nekoj kutiji od praška piše AKTIV. Trebalo samo NA da dopišem. E, to je već nešto korisno i aktivnost koja zavređuje pohvalu.

Ne biste verovali koliko su stariji ljudi na društvenim mrežama "aktivni". I koliko izvrdavaju rad u bašti lelečući kako "ne mogu".

Ko je danas makar jednom udahnuo miris behara nije proćerdao ovaj dan. :)

Dovođenje u red

Iako sam ih upravo nahranila, mačići su vrištali i grebali po kutiji, pokušavajući da se iz nje izbave. (Izgleda da su se navadili na ruke. A i oči im se odškrinule, pa spoznali da je svet mnogo širi od njihove kartonske spavaonice. 
Najpre sam ugasila svetlo, i ništa: dreče kako dreče. Potom ugasih TV, ne bi li se primirili. Međutim, i preostala svetlost im je smetala, iako sam laptop okrenula ka zidu. Tek kad je u sobi nastao potpuni mrak, prestali su da se deru. Da ne poludim od te dreke, isključila sam laptop (iako nisam želela) i prepustila se snu (iako nisam želela, a bilo mi je potrebno). Eto, pobedili ste, samo umuknite. (Jeste bebe, razumem ja to, ali moje uši teško podnose.)
Oni će te dovesti u red (sve i da hoće: metoda je okrutna), zacereka se jutros moja sestra. ((Kao, ja sam zavisnica, pa ću sad manje po netu vršljati, a više spavati.) Onda ću ih i kod vas poslati. 

Ima u našoj porodici mnogo onih koje treba "urediti".

Traktor stari

Navalio moj Ignjat večeras da ga vodim kod rođaka preko puta, hoće da "vozi" traktor. Traktor je prastari, stoji iza kuće, zarđao, obrastao travom, bez guma, s točkovima uraslim u zemlju. Stoji traktor i ne miče. Ali Ignjat voli da sedne za volan i "nagazi gas". (A kad sedne, teško ga odvojiti.)
Hajde, vodii mee, poče da kenjka. Nek te vodi mama, rekoh (imala sam neka posla). Ona neće, odgovori nervozno, vodi me ti. (Posle sestra pita da li u mojoj sobi ima meda, kad deca tako trče u nju. Pa kako nema, ima, JA sam med: kad kažu dubi na trepavicama, ja op -- bacam se na glavu i dubim.) Nek te vodi tata, predložih. (Ionako beše zaludan, po dvorištu hvata zjala.) Neeće, bio je Ignjat siguran, zna svoje roditelje.
Onda, dosetih se (da ga se ratosiljam dok završim šta imam ili dok zaboravi šta je hteo), reci tati da ti kupi traktor. (Kad neće da te vodi, nek odreši kesu.)
Traktor, odmah se umiri i složi Ignjat. Stari, dodade. Ja mislila neki plastičan, a velik, ali valjda dete zna šta mu najviše paše. Pa jašta, stari, ali pravi; za taj mu niko neće tražiti dozvolu, neće mu ni volan oduzeti iz ruku, niti će panično pred njegovim vozilom bežati s puta. Traktoru oko točkova raste trava, al' vozaču mirna glava.

Nikako ne uspevam da pojmim tu kontradiktornost. Jedni (s) drugima oči vadimo, ali taman posla da ne postiš kad svi poste. 

Moja majka posti na Veliki petak i za Božić, kad se pričešćuje, plus još nekoliko dana u godini. A ruke bi mi istrgla (i pogledom me ubila) kad spazi da sam na praznik ponela veš da perem.

Ima onih što očas posla na bliske ospu drvlje i kamenje, što vređaju i psuju, neki i kosti lome, ali te, recimo kad radiš u bašti, brižno pitaju moraš li baš nedeljom.

Jer najveći su grehovi da ne postiš kad (svi smatraju da) treba, da pereš na praznik i radiš nedeljom. U prilog tome je i jedna od božjih zapovesti: LJubi bližnjeg svog, pod uslovom da posti na Badnji dan, Krstovdan, Veliki petak (i štrvlja prasetinu svim ostalim danima), pere samo kad nije crveno slovo i nedeljom odmara (od svih zala, koje čini ostalim danima).

Moj mladi rođak, kojem teško pada nekoliko dana preduskršnjeg posta, s radošću iščekuje Uskrs i razuzdanu trpezu (koja će nagraditi dvodnevne muke): juće na vodi, danas na ulju, sutra na pečenju! :)

Vijetnamska (i još poneka) krmača

Već sam pominjala kako mi idu na nerve žene što ne jedu posle šest (a sanjaju svu noć prasiće na ražnju, cenim). I malopre pričam sa sestrom kako jedemo ako nam se jede i u deset. Pa ja ne ležem pre, a neretko legnem posle, ponoći. Nisam luda da jedem samo do šest, treba da se onesvestim.
Sestričina potom zapodenu priču o svečanoj garderobi za predstojeću porodičnu proslavu. Haljinu još nisam sašila, rekoh, i ne znam kako će mi stajati -- jedem posle šest, svakog dana, često i više puta. (Prestajem da jedem tek kad operem zube, a često ih, moram priznati, perem dva puta, pa vi vidite o čemu se radi.) 
A zet mi ima neko vijetnamsko prase. I planira da ga s dušom rastavi. (Grozno zvuči, priznajem; ali malo ko od vas na slavama pečenje ne tamani.) Štoo, upitah. Pa, kaže zet, neće da se razmnožava (e, i krmača na izbor ima prava; sreća da Gospod ne pravi selekciju po istom kriterijumu, davno bi mi osvanuo crni petak), a utovila se ko svinja. Čekaj, to poređenje mi je neumesno, pa ona i jeste to, krmača. Nek bude da se ugojila ko žene što, same tvrde, ko ptičice jedu, al' imaju teške kosti.

E, kad nije mislila na vreme... Da je znala šta će da je snađe, da ne jede posle šest, nesrećnica.

Ne treba puno da se stado pokrene. Samo predvodnik zamlati klepetušom i kaže: Ko je sa mnom, ko je bela ovca (jer samo bele ovce su najbolje ovce) i danas jede samo jarmu na vodi, nek u komentaru napiše: amin. Sve do jede ovce se potom smesta oglase: amin, amin, bee, bee...

Tetka mi na svoj Fejsbuk stavila neku sliku s religioznom izjavom: Veliki petak, najtužniji hrišćanski praznik.

A ja malopre bila kod nje: ona se smeje!

Da budem iskrena, ja danas nisam nimalo bila tužna. Naprotiv, bejah radosna zbog druženja sa sestrićima. I nervozna iz istog razloga (ako niste probali da nadzirete petoro dece, ne znate kakvo je uživanje čuvati stado ovaca).
A najtužniji dani (u životu, pa i u godini) su mi oni u kojima sam zauvek izgubila strica, dedu, jednog, pa drugog, zatim babe...
Ako ćemo iskreno... A znam da neki nećemo.

 Šta smo danas ručkali? ŠtaNemoj neko danas da nije postio! Doobro, dobro, razumem, ne možete očima da vidite Cigane, Šiptare i pedere, ne govorite s bratom, ocem i majkom pola svog života, varate ženu s njenom sestrom i muža s njegovim najboljim drugom, gledate zavidljivo na komšijino blagostanje i slavite kad mu lipše krava, a svom psu bacite okorelu koru hleba i šiknete ga nogom u slabine... Sve je to OK. Al' ko je Srbin i srpskoga roda obavezno posti na Veliki petak.

Od juče ne mogu da nađem daljinski. A rado bih ugasila TV. (Ne radi mi ono dugmence, 'bem ti i automatizaciju, i elektronizaciju, i digitalizaciju... i još nešto onome ko je daljinski u mojoj sobi (ko iglu u plastu sena) zaturio! ;)
Evo nabasah metlom na njega i iščeprkah ga ispod kreveta. Levu zelenu papuču još tražim. Oho lepak se i ne nadam da nađem (a treba mi ko hleb). A sat vremena već sređujem sobu, pedalj po pedalj. 
Sestrići, živi mi bili!

"Sastaće se sa Angelom Merkel po drugi put za samo mesec dana."

To znači da je njegovo društvo neodoljivo ili da nešto ne ide kako treba?

Mislim, implicitna poruka koja se potura prosečnom gledaocu i meni je jasna.

Mia se najedanput uhvati za glavu i zakuka: Jaoo, majko moja, celu mi je kuću porušio, ceo dan sam je gradila!

Ignjat, vandal, kao ona vila iz Skadra na Bojani, milosti prema neimarima nema. A Mia kao građevinski preduzimač, vredan, kuće niču kao lude. Pa kad ih nestane, ona u depresiji bude.

Vidim da će tablet, koliko sutra, opet da nestane.

Sovine poruke

Na jelovini pred kućom, na jednoj od najviših grana, nastanila nam se sova. I čitav dan ona tu čuči, kulira ili neku muku muči. Čitav dan džeži, mudro ili ko zalivena ćuti. Da mi je znati šta nam to muti, šta sluti... Neće da ode, a ćuti.
Starije žene iz kraja su u panici. Podvlače račune i ostavljaju usmene testamente. Strepe na koju će sova oko da baci. Ko im je kriv kad su praznoverne. Ja znam da svaka ptica svojim glasom peva i da sove nisu izaslanici iz Hada.
Mi znamo kako sova kuka kad sluti na smrt, poče tetka da mudruje, samouvereno (ko da joj je šaka dopao neki ornitološko-praznoverni priručnik), kako kad nagoveštava neku nesreću (recimo, da ti pukne kaiš na cipeli)... Kao, samo da je čuje, znaće šta nam poručuje. Jedino niko ne zna šta znači kad sova neće ni da bekne.
Kako najavljuje smrt, našali se moj sestrić, viče: umrii, umrii... I potom, dok smo se smejali, dodade: Ja sam čuo da ona ne ume baš lepo da izgovori R (samo kotrljajuće). Ova naša ljubimica ostade jednako smirena i nezainteresovana za događaje i razgovore pod drvetom na koje se naselila. (Ljudi, sigurno gore odmahuje glavom podrugljivo, samo praznu slamu mlate... Smrtnicima nije dato smrt da shvate. I baš je smešno što misle da ja o tom nešto više znam.)

Sova je u depresiji, reče moja sestra. To ne znam, bacih pogled uvis, ali sam sigurna da je pod stresom. Toliko se nas po dvorištu vrzma i toliko se deremo iz petnih žila, da sova više nije pri sebi, čak i ako je normalna bila.
Jednako na grani, tajanstvena, čami, ne mrda, ne miče.  A kamoli da poviče: Izabrani, smrt ti se primiče! Neka je, niko je ne dira. Samo, da je pametna (ko što nije), pobegla bi glavom bez obzira.

Normalan život

S kim ćete da spavate, upitah Mašu i Miu, s babom ili sa mnom. S babom, odgovori Mia, odavno s njom nisam spavala. (Tome sam se i nadala; inače bih s njima kičmu slomila na svom propalom krevetu ili bi baba morala da nam ustupi svoj veliki krevet. Uostalom, treba koju reč da napišem na blogu, a i da ustanem sutra rano; one bi mi sve živce pokidale dok zaspe.)
Dobroo (samo  da znam, više volite babu), rekoh (tek onako, da ne remetim njihova očekivanja). Ti se sad stvarno ljutiš, Mia, u nedoumici, upita. Ona se uvek ljuti, dodade Maša, sugerišući valjda da se ne treba sekirati zbog neminovnosti. Da, ljutim se, rekoh (iako se nisam ljutila). E pa ti onda rodi dete, pa spavaj s njim, naloži mi Mia odsečno. (Dobroo, samo da znam, nemojte dvaput da kažete, posle nema kajanja... Da ne bude: nismo tako mislile!)
Jeste, pridruži se Maša. Znaš kako se to radi, upita, ja ću da ti kažem (jedva dočeka svojih pet minuta da drži govor pola sata). Prvo se veriš, pa se oženiš, pa se venčaš... tako nekako (malo se spetljala), to ti je isto. Ne, Mašo, ne može da se oženi, pobuni se Mia, onda bi ona bila peder. (Upetljavanje mojih sestričina napreduje.) Dobro, nema veze, pređe Maša preko bračnih zavrzlama i nastavi da objašnjava "kako se prave bebe".
Prvo nađeš muža, a on lep, zgodan (pokaza rukom široka ramena), ima pločice (opipa se po stomaku)... Pločice, zgadih se upitno . (Imam averziju prema vlasnicima stomačnih pločica. Uostalom, šta ako su okrnjene, musave... a i čime da uzvratim? Ja više cenim moždane "sanitarije".) Pa uzeo ovee... pokaza rukom ka kupatilu mala šaljivica. 
I vi se venčate, nastavi da ispreda "bajku", onda malo živite ovde, pa ti podigneš kredit (rešila da me u ropstvo baci; što si pametna, nek podigne on), napravite kuću... Onda te jednom zaboli stomak  i odeš kod doktora da vidiš šta ti je. Doktor kaže: Proširila su vam se creva od jela! Ali (valjda nezadovoljna dijagnozom) ti odeš na ultrazvuk, da vidiš šta ti je. I doktor, kah-kah (kašljući kao onaj čuveni koji je nadzirao i Mašino napredovanje u materici), klikne (ko da je Crnogorac): Imate muškarca (ih, brate, već, a tek fetus)!
I jednog dana ti ležiš... čitaš neku knjigu... Dete tad već ima dve godine. A ti više nisi normalna... Kako nisam normalna, na šta misliš? Pa ne znaš šta te snašlo, pojasni to mudro stvorenje (što se juče ispililo).
I onda protrljaš oči... Jao, pa ovo je bio samo san! I tek tad vidiš šta znači normalan život: da imaš muža, dete... I odmah se spremiš, našminkaš se (njoj ne treba šminka, primeti Mia; hoće reći, čak i ako ne misli, da sam i bez šminke lepa)... i odeš za Beograd, da nađeš muža.
Ti ćeš ovo sad da pišeš na Fejsbuku, upita Mia, dok sam se još cerekala. A Maša (koja tu dilemu nema) dobaci: Pa ja joj ovo zato i pričam! (Voli dete da je literarna zvezda.)
Beograd mu ovde, kao za neke primorje, dođe obećana zemlja za usedelice, rudnik mladoženja. I to ne treba da kopaš, da se preznojiš, jok, samo malo začeprkaš ispod površine, a ono... pločice (one stomačne)! Valjda će se naći neki sa zelenim, da mi se slaže uz sve.
Sad spavam sama, al' neću više da lelemudam: idem sutra u Beograd, da se udam!

Boli me (metaforički, na sreću) uvo

Ona ima tek osamnaest. Ja neku dec... ovaj, godinu više. Ja se zavalila na jastuk i blenem u laptop. A ona se vratila se iz grada, pa se i sama izvrte na mom krevetu. Neke je muke muče, pa ćaskamo, ne bismo li našle prihvatljivo rešenje.
Priča nam se nekako ote i skrete u drugom pravcu, muzičkom. Pomenu mi nekog, tobože poznatog, pevača. Nikad nisam čula, rekoh. Pa kad ne slušaš tu muziku, odvrati ona. Koju to, šta peva? Ona poče da muca. Pa koji pravac, pitam. Od Borče ka Krnjači (a nemam pojma gde je ma koja), odgovaram i cerekam se samoj sebi. Daj da vidim koji je, požurih da ukucam na Guglu.  I na prvoj slici još na nešto liči. Valjda bio mlađi i vitkiji. A na nekima podgojen, s obrvama ko u majmuna. Ni ja ga ne bih pogledala (a duplo sam starija), rekoh. A Saša Kovačević je lep, primeti ona. Paa... možda je lep, ali... nekakoo... nije mi muževan. A tebi znači mora da bude kao od brega odvaljen, upita tinejdžerka. Još mlada, pa ne pojmi baš pojam muževnosti kako treba. Previše mi je nekako nežan, ženskast, objasnih. Takav muškarac na mene ne ostavlja utisak. Ko da neki ostavlja! Verovatno isto pomisli i ona, te upita: Jesi li ti nekad na ulici videla nekog muškarca da ti se svidi? Jaa? Ne! (Na ulici nisam. Kako pita -- tako odgovaram. Vešta sam u izvrdavanju.) Mogu da primetim mušku lepotu kao estetsku činjenicu, da uvidim da je muškarac lep, ali... šta to mene briga, nijedan me ne privlači.
Da nisi lezbejka, prošapta, kroz slabašan osmeh, moja sestričina, očito strepeći od odgovora. (Kuku meni, bolje da pazim šta pričam i ne budem sasvim iskrena, inače će me tako etiketirati.) Nisam, iskliberih se. A njoj pade kamen sa srca. 
Ni žene me ne privlače, možeš celoj familiji to da kažeš, dodadoh. Ko zna koliko njih mirno da spava ne može misleći da se na žene ložim, o bože. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas, nema treće(g). Ko ne voli muškarce -- mora žene da voli. A, iskreno, i za jedne i za druge mene uvo boli.

Rezervisano za trudniice

One oznake u autobusima da su prva sedišta rezervisana za trudnice totalno su zastarele. Gledam i jutros, pa se opet nasmejah. Ona trudnica došla ko od brega odvaljena, u užasnoj haljini koja se od grudi širi do ispod kolena. Takve su nosile moja majka i njene ispisnice.
Dvadeset prvi vek je, trudnice sa slike davno su izumrle. Nacrtajte neku realnu, aktuelnu i savremenu: silikonskih usana i grudi, u vrućim pantalonicama, pod kojima za jednu trećinu dupeta nema mesta, i s uskom majicom koja jedva dopire do po stomaka (u osmom mesecu trudnoće).

Ako niste, i nećete biti, mama, Ulica Narodnog fronta je za vas jedna vrlo tužna ulica.

Sestra se vraća iz naporne (nikad nije drukča) kupovine (bazanja po nepreglednom tržnom centru ko po začaranom krugu u kojem se pare osipaju), pa mi se žali telefonom: Joj, otpale mi i noge, i ruke... (Ne znam šta još naniza.)  

Dobro je da jezik nije (mada bi nam svanulo), primetih saosećajno. (To bi bila šteta nenadoknadiva.) Taj uvek i svakoj nevolji odoleva. Ona se zbog tog (sačuvanog blaga) nasmeja.

18 % žena uveče pripremi dve odevne kombinacije za sutrašnji dan.

Ja ne. Ne spremim uveče nijednu, a ujutru se polomim dok sklopim kombinaciju, trudeći se da ne propustim autobus. Ako nađem majicu da valja, nijedna mi se suknja ne uklapa. Ako nađem farmerke, majica mi kratka ili uska. Ako nađem haljinu, ništa mi od obuće ne ide uz nju... I tako: navlačim, skidam, navlačim, skidam, bacam po krevetu, sikćem na sebe i na sudbu... dok vreme ne istekne. Onda istrčim iz kuće u čemu se zateknem.

O mnogim ljudima imala sam daleko bolje mišljenje pre no što sam videla ko su im prijatelji i poznanici koje uvažavaju.
Imajte uvek na umu da narod veli: s kim si -- takav si! A što narod kaže to vreme pokaže.