U vrtiću su Stašu pitali otkud joj ogrebotine po rukama. I ona se žalila da su je izgreble MOJE mačke. (Očito nije njima pažljivo "rukovala" dok ih je izbacivala iz kuće. Ne bi to one iz čista mira.)
Sve dok su u dobrim odnosima i mačke drže nokte uvučene, to je njen cajenko, njen sivko, njen crnko... Čim je neka, makar i ovlaš, grebne u samoodbrani, te nevaljalice su moje.

Opet o zubima

U vrtiću se danas govorilo o zdravlju zubi i o njihovoj higijeni. Deca su nosila četkice, zube prala, a onda i jedna drugom zube pregledala, uz pomoć neke lampe. I bili su napola šokirani, napola oduševljeni usnim šupljinama: sve se videlo jasno ko na dlanu. Zubar je uglavnom pacijentima govorio kako su im zubi čisti i zdravi. Ali je Staši rekao: Tvoji zubi nisu baš čisti!
Staša se nimalo nije potresla. Samo je, protrljavši ruke, rekla: Moji zubi su takvi, šta me briga; ja volim da jedem slatkiše, mnogo volim da jedem slatkiše! (U stvari, pre možda dve godine, brat ju je gurnuo na mermerni pod, pa su crni zubi posledica te nezgode.)

Beli zubi

Sestra se dosetila kako da zabavi decu, a možda i odmori glavu. Predložila: Hajde da se igramo se "Kom se vide beli zubi... (Nastavak nije poželjan, pa će zube svi skrivati).

A moji su crni, požali se Staša, računajući da za igru nema potrebna sredstva (pre neku godinu udarila je zubima o mermerni pod, pa su oštećni).

Ne shvata da je time zaštićena i od ćutanja i od intimnog kontakta sa zadnjicom neimenovane babe.

Jedna moja sestra (kojoj je baš stalo da se aktiviram): Jooooooooooooj, jedva čekam kad će naići neki da te skrši! (Kako okrutna žena, vidite vi to? Ne bira reči, ne mari za eufemizme, već što na um - to na drum... i meni na grbaču, da ne spominjem druge delove.) Danima da ne ustaješ... do čaše vode da popiješ i da se ispiškiš. (Kuku meni, ako bi to iz njenih usta došlo u božje uši... Sad njegove, i đene-đene, ali ako čuje jedan, i hitar i vredan, rado bi to u delo sprovodio, biće da bih dehidrirala -- i bez čaše vode ostala.)

Ja umesto skrši pročitala skrasi, pa rekoh: Znam i koji je. Nosi dugu crnu haljinu i mlatara kandilom (kad padnem u horizontalu).

A ona, kad se razjasnismo: Pu-pu, daleko bilo, i taj da ti ne dođe. Nek mlatara nečim... samo ne kandilom, daleko bilo.

Sad kad neki zamlatara rukama, odmah ću ga prepoznati.

Čarne oči

Na Fejsu sam pohvalila lepe zelene oči jedne lepe mačke. I primetila kako je nezgodno mačorima u njenom komšiluku. 

Videla to jedna sestra, pa mi piše: Eeeee, da imamo normalan komšiluk, da nisu rođaci... svi bi dosad od tvojih (plavih) očiju pocrkali!

Hahaha, narugah se, ma vidim: kud god prođem, padaju ko snoplje! (Ko zna, gaze na kore od banana.)

Padaju oni, samo ti ne obraćaš pažnju, ona ostaje pri svojoj tvrdnji.
Ti koje ne vidim, ne treba ni da se dižu (da izvinite)! (Samo nek me se klone, za njihovo dobro.)

Sestra me juče zvala iz prodavnice, dok je čekala na kasi. Iznenadih se čuvši je da kaže: Neću kesu!
Odavno nisam čula ništa lepše! 

Iz kabine u sekondhend radnji čujem razgovor dve žene. Jedna proba nešto što joj je lepo, ali tesno, a druga predlaže rešenje: Pa skini 3 kilograma!
Skini ti, brecnu se ova.
Pa jeste, sestro, lakše je "skinuti" nevidljivi avion.

Mnogo puta na netu pročitam nešto i imam želju da napišem samo: Ajd ne seri!
Jednako često poželim da napišem: Terajte se svi u k...!
Cenim lične stavove, i kad se kose s mojima, naročito kad prkose opšteprihvaćenom, popularnom... Ali pametni se prave samo oni koji to nisu. Stešnjen si i sputan ograničenim vidikom, a ubeđen da zboriš s nebeskih visina.
Ne upiri prstom u druge umišljajući kako to činiš s privilegovane, više pozicije bezgrešnog i savršenog.

Vraćam se kući, a sestra tortu spakovala u kola. I kaže: Izdrži do sutra!

Lako bih da sam na aparatima, pa me bodriš: "Izdrži legendo!". I ja izdržim, šta mi teško.

Ali ovo je torta, ženo, TORTA!

Sreća

Sreća je kad ti je vlastita koža odgovarajuće veličine. Svakako se ne postiže gomilanjem materijalnog "blaga"; naprotiv, time se praznina produbljuje. Ja istinsku sreću osećam uglavnom dok stvaram (šta god, pa i čorbu od bundeve:)) i kad sam među životinjama i decom (ne svojom, njih nisam stvarala; srećom, sestre mi bile vredne :)). Potpuno blaženstvo osećam jedino ćuteći sama u prirodi.

Da je onaj griz valjao (skuvan kako treba), ne bi me iščekao. A ja sam ga ipak pojela, nesrećnica. Posle se setih da sam ispod jelke, još okićene, spazila načeto čokoladno mleko. Deda Mraz me se ipak setio.

Jeste da kasni malo i nije se baš pretrgao, al' poklonu se u tetrapak ne gleda.

Zbog nepredviđenih okolnostii, u čitaonici sam ostala do fajronta, maltene morali su da me jure. U toalet sam, da se do kuće ne upiškim, otišla nakon što je čistačica sve sredila. Onda se na mene brecala što sam, kao, isprskala lavabo. A pre mene biblitekarka prala šolje, njoj ništa ne zamera niti pripisuje deo odgovornosti.
I na kraju sam trčala da bih stigla na autobus. Sva sam se razglavila i daj bože da prođe(m) bez upale mišića.
Jeste, narod kaže da za muškarcima i autobusima ne treba trčati. Na muškarce i ne gledam, a kamoli da trknem za kojim. I da marim: utekne li jedan, drugi će stići, a i taj jednako ne valja. Ali ako izgubim autobus, sledeći tek za sat vremena. Vredi pustiti korak kroz grad.

Što neko primeti, slabo mi ko na Fejsbuku lajkuje "politički nepodobne" objave.

I na osnovu tog procenta glasača mogu da zaključim: jadna nam majka (i kukavna nam budućnost), miševi (ili poltroni -- ne mogu da razlučim kukolj od kukolja)!

Ljubav je spokoj koji obuzima suđene koji se nađu. Opuštenost i prirodnost koje se jedno pred drugim ne stide. Sloboda da budeš baš to što jesi, ne strepeći da će te partner zato prezreti ili napustiti. Naprotiv, ljubav je uverenost da, iako nesavršen, zavređuješ njegovo divljenje.
Nisam probala, ali računam da bi ljubav baš to morala biti.

Ista baba

Mama ušla u kabinu da isproba dve haljine i jednu tuniku. (Nije da beše oduševljena, ali mora se nešto oblačiti, ne može gola šetati svetom.) A i Staša ušla s njom, da pruži podršku, a bogami i da kritikuje (bez dlake na jeziku).
Kad mama navuče belu haljinu s nekim crnim grančicama i cvetićima, Staša primeti: Sad si ista moja baba!
Ne mari Staša za taj retro fazon. A istina, da smo čuvale odeću koju je njena baba nosila pre četiri decenije, sad bismo bile odevene po poslednjoj modi, ali ne i po istančanom ukusu Staše i još nekih članova familije.

Lutka li je?

Dok smo birale odeću, Staša u jednom uglu spazi neku devojku: stoji sama, i ne miče, i ne trepće... Njeno mirovanje pobudilo je u Staši nesigurnost, pa je mami prišapnula pitanje: Mama, jel' ono lutka? (Istini za volju, i ove današnje lutke po izlozima izuzetno su realistične, samo što ne progovore! A verujem da je i to pitanje dana.)
Na to se mama glasno nasmeja, pa se svi mi uokolo, uključujući i "lutku" pridružismo.

Ja: Je li prošao ispit?

Bratić: Jeste.

Ja: Pa čestitam!

Bratić: Hahaha, ispit je prošao, a da li sam ja, to je još pod znakom pitanja. Nema još rezultata.

Ja: Je li prošao ispit?

Bratić: Jeste.

Ja: Pa čestitam!

Bratić: Hahaha, ispit je prošao, a da li sam ja, to je još pod znakom pitanja. Nema još rezultata.

I kad samo zaliči na proleće, kreće sezona paljenja vrzina.

U izlogu sve primamljive naprave od lego kockica: veeliki džip, bager guseničar... Ignjatu za oko zapala neka dizalica, šta li, i navalio ko lud:To mi kupi! To mi kupi!

A ako su one cifre cena, ne treba mi više od sedamdeset hiljada. Šta zna dete šta su hiljade. Ne prestaje da se dere: To mi kupi! To mi kupi!

Dobro, kupiću ti... Samo moram da podignem neki kredit, promumlah za sebe.

Kad se istuširam onim čokoladnim gelom, pa sama bih sebe izjela! :)

Nekoliko sati potroših u onom tržnom centru. I nijedne (zelene) jakne za mene!

Znaš kad ću više da uđem u neku radnju! (To je traćenje dragocenog vremena i energije.) Nosiću one jakne koje imam dok se ne raspadnu!

Stepenice sa žutom linijom

Dan beše gotovo prolećan, pa sam i ja za sestrićima izašla napolje. Spazivši na stepenicima stare kuće ostatke žute boje, pozvah ih da vide. 

Ima bar deset godina kako sam ih četkom povukla. Baba je godinama bila takoreći načisto obnevidela (jer kataraktu nije mogla operisati u tim godinama, s tako slabim srcem). A nije bila od onih što se lako predaju, što dižu ruke od svega i čekaju tuđu pomoć. Do zadnjeg trena starala se o petnaestak kokošaka, pa je stalno odlazila do štale, u kojoj su koke boravile (jer krave odavno niko nije uzgajao), da ih nahrani, napoji i proveri nisu li snele jaja. Znala je tačno i koja je snela, i koja više ne nosi, i koja se namešta da snese... 

Idući od kuće do štale oslanjala se o štap i pridržavala za zid kuće, a potom i pomoćne zgrade. No, kad se vraćala, često punih džepova jaja, ako ih nije nosila u rukama, dešavalo se da zapne nogom o stepenik. Povuci samo neku liniju po sredini, bilo kojom farbom, rekla mi je, da vidim gde je stepenik. Dovijala se da i tako poluslepa ne bude vezana za kuću, ako već godinama nije napustila dvorište. Posle se osećala mnogo sigurnije i znala je tačno gde treba da zgazi.

Vidite ovo žuto, rekla sam, a Ignjat i Staša primakoše glave i raširiše oči, a i uši, da čuju priču. Ovo sam ja obojila da baba Gina ne padne. I evo još se boja nazire, a devet godina kako nje više nema... Matija se nešto kasnije rodio... Ona je umrla pre...jao, pa tačno devet godina danas, DANAS. (Ja ne pratim kalendar.) 

Bio je ovoliki sneg svuda (pola metra otprilike)... Oni gledaju ko svračići. Na današnji dan, tri sata po ponoći, tiho se ugasila. Ne uzdržim se od plača i oni me pitaju što plačem. Setila sam se, kažem, kako je to bilo tužno kad je umrla. (Tužno je kad odlazi neko drag...) Pa i mi ćemo, kad ostarimo, primeti Ignjat, valjda u nameri da me uteši. (Nedavno je bio uznemiren činjenicom da će svi, pa i roditelji mu, umreti. Dočuo od nekog u vrtiću. Sad već filozofski prihvata tu opšteljudsku sudbu.)

Kroz pola metra snega beše prosečena uska staza, kojom se i smrt prišunjala. Celog života sam strahovala od tog trenutka i znala sam da će se desiti čim ga smetnem s uma. Čitavog prethodnog dana, kad smo već znali da je odlazak neminovan, provela sam strepeći i iščekujući: na stolici, sedeći ili ležeći kraj nje na krevetu, uglavnom ćutke, jer nekako mi se činilo besmislenim da sad išta govorim. A možda je trebalo...
Sedela sam između stola i ugašenog televizora, zureći kroz staklo na vratima u samu sebe, u minule i u predstojeće dane. S druge strane stola, njoj kraj uzglavlja, sedela je  i strpljivo čekala smrt, kao zver koja zna da joj plen neće umaći. A ona je ležala, sklopljenih očiju, takoreći čitavog tog i narednog dana. Kapci joj bejahu otežali, umorni i oči se privikavahu na podzemni mrak. Ćutale smo, osluškujući, ja vatru što pucketa, ona davno umrle srodnike što su je mamili kroz skrivene onostrane hodnike. 

Ne ideš za Beograd, upita, ne otvarajući oči.
Ne, rekoh, još uvek ljuta na sudbu što mi menja planove i izlaže me bolu, ljuta čak pomalo i na nju. I pametno, reče ona, šta ćeš, hladno je!
Ćutala sam. Znala sam da voli kad sam pored nje i oseća se nesigurno kad odlazim ma kud. A znala sam i šta sad čekamo i da na svetu ništa nije preče. Najradije bih pobegla, da se ikud moglo. Ali bila sam joj potrebna, morala sam da joj se nađem i u poslednjem trenu.
Morala sam da potiskujem jad, da zadržavam suze i gušim jecaje, kako joj ne bih otežavala taj prelazak iz sveta u svet. Pamtila sam njene priče o tome kako se samrtnici ne mogu rastati s dušom dok bližnji nad njima plaču. Kad je prvi put pokušala da ode, osetivši da je svečana tišina, koju smo poštovali moji roditelji i ja, zgodna prilika, vrisnula sam nesvesno, zaplakala, kao da je moguće prekrojiti sudbinu. I ona se vratila s neznanih drumova, ali se, sem na taj jedan trenutak, više nije budila. 

Sebično bi bilo da je odgovaram (onako kako je ona pokušavala mene da zadrži svaki put kad sam odlazila na more), da je vučem i molim... Ostani, da me ne boli! Ko će me slati u štalu po jaja? Kome ću podgrevati večeru? Ostani! Seti se kako smo zajedno išle na pijac, jer ti nisi mogla sama tako slabovida i s teškom korpom, a mene je bilo stid da umesto tebe prodajem. Seti se kako smo kod Rumuna kupile ona tri metalna čančića, s cvetovima i sa zekom... (Iz jednog  i danas najradije jedem.) Kako smo hranile sirote mačiće i kantarionom lečile ranu na glavi ćurke... Ostani! Seti se kako smo zajedno zalivale papriku i kupus, kako sam pune kante povrća kući nosila, da tebe odmenim. Činila sam to da mi dugo traješ. Ne ostavljaj me! Mnogo će me boleti... Ona šerpica koju si davno donela iz Vrnjačke Banje, u koju ti više neću servirati malene obroke... Zelena zavesa u sobi iza koje više nijednog proleća nećeš izviriti...

Ne odlazi! Čekaj, kud ćeš tako sama? Ti ne vidiš! A na tim nepoznatim stepenicama niko ti nije iscrtao žutu liniju, pašćeš... Kuda ćeš?
Mogla sam da je zadržavam, da se s nadmoćnom prilikom u crnoj kukuljici nadvlačim, mogla sam... Radije sam preuzela veći deo patnje, da joj poslednji put olakšam. Pritajila sam se, da je ne opterećujem svojom ljubavlju, da može mirno da ode. Odlučila sam da neću suzu više pustiti kako bi ona mirno ispustila dušu. 

I otišla je pred zoru, dok rođaci i komšije bejahu u dubokom snu, ne sluteći da jedne oči neće novi dan nazreti (odavno ga nisu kroz kataraktu videle).
A ja danima plakala hraneći i pojeći kokoške, naizgled takođe ožalošćene, plakala sam tražeći jaja po gnjizdarama i brižljivo ih ređajući na kartone. Kako bi se ona radovala tome, mislila sam, i još jače plakala. Otišla je, onom uskom, nekako jezivom, stazom kroz sneg prokopanom. Sišla niz mračne stepenice, na kojima ne beše žute linije, pridržavajući se za nepoznate, hladne zidove.
A ja se još i danas s večeri katkad trgnem misleći da sam zaboravila da joj odnesem obrok. I često imam utisak da treba nekim poslom iz kuće da izađem u ono vreme kad sam je ušuškavala pod jorgan da spava. Zaboravim da sam je zauvek ušuškala u drveni kovčeg.

Jedan sveštenik je sinoć ovako ocenio nastup hora: Bile ste nešto lošije nego sledeći put!

E to je perspektiva iz koje želim da me vide: svakog dana i lepša, i bolja, i pametnija, i kreativnija, i mlađa i slađa nego prethodnog. ;)

Ko se s tricom pomeša pojedu ga svinje, samo da vas podsetim, dok im iz čeljusti ne dospem u digestivni trakt.

Diplome, diplome

I podseti me stric na neke, mnoge već pokojne, ljude, što bejahu na intelektualno, vojno ili već nekako privilegovanom položaju, pa se pre neku deceniju, u nekim drugim mutnim vremenima, bacili u biznis s diplomama. 

Tad su se mnogi (u našemu "selu", a biće i šire) opismenili (s navodnicima, razume se), primeti. 

Ali apetit klijenata je bio skromniji: bejahu to mahom srednjoškolske diplome. Drugo je ovo danas, svako vreme nosi svoje breme, a ovo iziskuje i diplome visokoškolskih (često zagonetnih i nepostojećih) ustanova.

Svi su pisci

Dođem jutros na stanicu, a moj stric preko polusrušene ograde (posebna je to priča) ubacuje smeće u kontejner, pa me upita: Ideš u grad?

Idem u čitaonicu, rekoh, lektorišem neki roman. I, mogu ti reći, pojadah se, uopšte mi nije lako.

Danas svako hoće da piše, zaključi čovek, donekle saosećajno.

A istina, vala. Niko neće da bude samo, recimo, vlasnica ekskluzivnog butika i raskošnih silikonskih usana, tri broja većih i dve-tri decenije mlađih grudi, niko neće da bude samo starleta, voditeljka, pevaljka, zamalo pevačica... a svaka veruje da je bogomdana spisateljica.

ПЕСНИК ИЗ РОПОЧЕВЕ

На сеоским синорима у његовој Ропочеви још се црвене глогови и шумори старо јасење, посађено да се земља у јаруге не осипа, а оног што их је садио одавно нема (у иловачи јасен се не прима и земља се зачас опучи, да се с равнодушним треском на дрвени сандук сручи). Волео је да сади дрвеће најстарији предак којег сам, бар издаље, из дечје перспективе, упознала, брат мога прадеде, страдалог у Другом светском рату.
Појављивао се иза тараба обраслих маховином, из сене липа и јоргована, с неизоставним шеширом, у јелеку, чакширама и опанцима. Тај стасит космајски сељак с почетка двадесетог века својом појавом, старошћу и ауторитетом изазивао је страхопоштовање. Патријархалан човек, старинског кова, након што се мом деди и четврта унука родила, дуго је, кажу, био љут што ће се оџак у кући његовог брата угасити. (А, ето, није: ја и даље покаткад ватру распирујем.)
Са собом је увек доносио некакве, за мене тајанствене, списе, па су се укућани с њим окупљали око стола и пажљиво слушали док ишчитава. Тај готово ритуал чинио се као нека свечаност, у којој сам и сама желела да учествујем. Стојећи непозвана и непримећена, прстима ослоњена о ивицу стола, којем бих се радознало примакла, инстинктивно сам осећала величину и значај приче која се над столом надвијала.
У неком тренутку стасала сам довољно да ми у сећању (можда не толико што сам их чула, колико што су их одрасли годинама цитирали) остану стихови о неминовној смрти и човековој жељи да бар успомена на њега буде брижљиво негована: „Само паз’те да ми трње на гробу не расте... већ на гробу посадите цвеће.“
Тај завет се и дан-данас помиње међу потомцима, гроб заветника вазда је уредан, а над њим, сем цвећа, расте и орах, с којег се у јесен, као оваплоћена метафора смрти, откидају и по мермерној плочи котрљају плодови, а на чијим гранама застају птице, те о лепоти живота цвркућу онима којима је занавек одузета. Наш песник почива у том идиличном окружењу, какво свака танана душа иште за посмртно боравиште.
У време кад се упокојио, беше ми десетак година. Много касније тек, кад сам већ и сама окусила сласт уметничке речи и нашла се у том уметничком вртлогу, у који ме можда баш он увукао, разумела сам потребу да с другима поделиш уметничку спознају, осећања, доживљаје... и неизбежно разочарање, на које је, међу неуким и трезвеним сељацима, морао наилазити. Верујем да су га, што из поштовања, што истински заинтересовани, слушали, али песничка душа жуди за ехом, а углавном бива озлеђена ударајући у зид неразумевања ко у чврсто замандаљену капију. Рачунам да су слушаоци, ма колико задивљени, пошто би он наново лист пресавио и турио у џеп, брзо на то заборављали и посвећивали се редовним сеоским пословима. А он је можда ноћима лежао крај празнине која је остала за животном дружбеницом (тад је, кажу, и почео да пише), усамљен и притиснут неисказивим.
Годинама пошто се прадеда упокојио, упитах се куд се дедоше ти записи. Жудела сам да сад, као одрасла, не само ишчитам та сведочанства о једном бићу, но и да им осигурам трајност.
Али авај! Стрина, коју сам опседала да те папире нађе и која се заиста трудила, једног дана ми је саопштила да су их вероватно, приликом неког сређивања куће, пребацили у магазу, где су их најпосле „изјели миши“. Очај који сам осетила због тог немара и страховитог губитка може појмити само онај који надасве цени уметничку реч и унутарње богатство људског бића. Писањем човек покушава и да надмудри коначност, да надживи самога себе, да победи смрт. Занемарујући његове писане вапаје, свесно или из пуког немара, неразумевања вредности, препуштајући књижевна дела уништењу, ми човека што жуди за вечношћу осуђујемо на краткотрајност и заборав.
Већ сам ту жал што сам закаснила донекле била потиснула, кад се једног дана иза готово истих оних нахерених тараба, из сенке липе појавила стрина, широко осмехнута, носећи у руци некакав најлонски омот и у њему старе, делом по ивицама похабане, искрзане и ужутеле старе папире. „Нашла сам“, махнула ми је том драгоценошћу пред лицем, које се и само претворило у осмех. То усхићење може појмити само онај који се и сам поезијом храни, који и сам зна колико је вредан сваки човек за се и колико су ненадокнадив губитак за свет душа и ум који с њега оду несазнати.
Истина је да је већи део написанога страдао међу оним, већ поменутим, алавим зубићима, који за књижевност и вечност пет пара не дају. Неизмеран је мој јад због свих тих неповратно изгубљених мисли, којима су испуњени мишји стомаци. Поетско биће буквално је страдало баналним чином тих малих глодара и симболично поражено првенством задовољења животних потреба, односно бахатошћу (не само њиховог) незнања према узвишеном. Али ове дволиснице, необично великог формата, делом су ме утешиле. Поготово што је на једној од њих била управо она стихована творевина у којој предак заветује потомке, па сам коначно могла да је сагледам у целости.
А на другој беше кратка, штура аутобиографија... Током Првог светског рата, кренувши за војском што се повлачила преко Албаније, био је заробљен, али је успео да побегне и поново се докопа своје Ропочеве. Приликом гранатирања Космаја страдало је и наше имање, те је многа стока изгинула, док је чељад шест дана боравила скривена у подруму... Опет сам се растужила, помишљајући шта је све остало незабележено, шта сварено у оним мишјим утробама, шта све никад нећу сазнати о прецима. Ипак, срећна сам што је бар ово мало речи избегло бездан ништавила.
Претурајући по кући у потрази за ко зна чим, стрина је из старог свекрвиног ормара извукла једну фиоку. А испод те фиоке, грчевито се приљубивши уз њено дно, шћућурене бејаху ове дволиснице, чврсто загрљене, годинама стрепећи од сваког корака који би се примакао, од сваке руке која би у фиоку била ћушнута, од сваког ко би их могао спазити и злурадо се осмехнути нечему што је напослетку долијало: „Гле, стара хартија, где се само завукла!“ До момента кад је то благо доспело у моје руке, протекло је безмало четири деценије од смрти аутора и сигурно пет од записивања. Толико је стрепело, осврћући се на све стране и дрхтећи као сужањ док ослушкује кораке џелата и пита се није ли куцнуо задњи час. Толико се потуцало по шифоњерима и нахткаснама, чамило међу шлофјанкама и губерима, скривало се под густом паучином, да би коначно одахнуло доспевши у мој заштитнички загрљај, ко одојче тек отргнуто од неког зла у мајчин.
Текстове које сам прекуцала он је писао под старост, пошто је овај свет напустила она крај које сад почива. Можда седећи крај забрана док су мирно пасле свиње (јер за овцама више није могао да трчи), зими док су жене преле, у пролеће кад се расцветају воћњаци, па сете на младост, и у јесен кад онемоћало лишће капље ко дукати жути, а човек се у њему огледа и о одласку ћути. Јер живот мине док пљеснеш дланом о длан, и човека који је у једном трену маслачак који се злати већ следећег ће часа време одувати. Можда је журно бележио између два навиљка сена које је по ливади грабио. Можда је пртећи по снегу око тора, у опанцима с каишевима чврсто стегнутим преко вунених чарапа, журио да запише нешто ваљано, па је после дуго по креденцу тражио оловку и грдио укућане што су је затурили... Песнику је вазда песма у души и он је непрестано ослушкује, чекајући да разабере поруку и страхујући да ће му мисао ишчилети пре но што је „ухвати“. Ја сам ове рукописе превела у неку модерну, електронску и штампану форму, сигурну колико то ишта у пропадљивом свету може бити.
Потресни су у својој једноставности и дирљиви стихови који откривају човекову свест о блиском крају, имплицитно жаљење за животом, који нам није занавек дат („прво цвета, а на крају вене“), и жељу да за њим остане чврст белег:
„У том гробу тишина је дуга.
Подигните спомен од мермера,
на спомену крила с обе стране,
(г)де ће славуј у зору да стане
и на њему песму да отпева --
нас да више међу вама нема.“
Деда Стево, ја ти подижем спомен, ево! Џаба крила од мермера и цветови место траве, ако ти се речи затуре и забораве.
Верујем да душа, за живота склона уметничкој речи, и тиме без мира, нађе загробни спокој тек кад зна да је неко кадар појмити проживљене осећаје и рад да сећање на њих очува. Исконска је и општељудска потреба човека да не буде заборављен, да и после смрти остави о себи траг, као ситну утеху за недосегнуту бесмртност.
Ако је све досад песничка душа мог претка неспокојна с оног света стрепела над својим мислима, напокон може да одахне, јер су, након пола века на ветрометини, пронашле уточиште у души сродној и по крви и по сензбилитету.
Ја сам „чула“, ја сам осетила, ја сам разумела, ја ћу памтити. Бадава ти да у звона лупаш, ако није срца што и од шапата уздрхти. Бадава човеку речи што напише ако нема коју душу да зањише.

Kad vidim u autobusu kraj vozača ikonostas, prekrstim se i u sebi pomolim da stignemo čitavi. Jer ako se oni što voze u nebeske poslenike uzdaju.... nadam se samo da sveci neće imati prečih briga.

No dođe li do nevolje, svak da se lati dela posla: Sveti Nikola, drž' za volan; Sveti Dimitrije, nagazi kvačilo; Sveti Jovane, daj migavac; Sveti Ignjatije, drži pravac; Sveti Vasilije, nagazi gas; Sveti Mrato, zatrubi; Sveti Mihailo, ne gledaj sad u taj mobilni, jaoo, kočii, kočii...

Milo za drago

Ignjat je udario Stašu i ona mi se, oblivena suzama, žali na bratsku okrutnost. Ali i brat, kojem verovatno proradi savest, ima argument kojim svoj postupak pravda: "A ona je mene udarila juče u kolima, nisam mogao da se pomerim." Dakle, nije to bio običan, ovlašan udarac, već kao udarac kao maljem, da onesposobi.
Poenta je da nije dobila što je zaslužila (milo za drago), već manje, mnogo manje.

Ima ko hoće da pomogne... ali da budeš svestan da ti je pomogao, da svi znaju da ti je pomogao, da budeš zahvalan što ti je pomogao... da nikad ne zaboraviš da ti je pomogao (podsećaće te, i često i rado)...

Ne javljaj se

Starije žene na društvenim mrežama nisu samo usamljene nego i dokone. Moja tetka na Fejs okačila sliku displeja mobilnog telefona u trenutku dolaznog poziva, a iznad piše mama. Uz to napisala: Šta biste dali za jedan poziv? 

Kapiram da je to trebalo izmamiti suze prijateljica, kojima su se majke takođe upokojile,  one tužne emotikone (što su već počeli da se nižu), i pokoje "pokoj joj duši", "jedna je majka"i sl. Ali ja na sve(t) ne gledam iz tog ženskog, patetičnog i ucveljenog ugla.
Hitro ispisah komentar: Ako vidiš takav poziv, ne javljaj se, ženo! Pravi se da nisi čula! (Džaba ti bilo! Kud ćeš po ovoj hladnoći da se preseljavaš!)

Vodič

Jednom dok sam sedela na klupi u parku, pridruži mi se neki zagasitiji stranac. A nije od ovih nesrećnih migranata, vidi se da lagodno živi. I putuje svetom sa slušalicama na ušima.

Zamoli me da mu objasnim kako da stigne u neki deo grada, a potom i predloži da mu budem vodič. On bi to, naravno, platio. Mhm. A i mene bi pošteno koštalo, ne sumnjam.

Prijatelju, na pogrešna vrata kucaš. Zaključana. A ključić sam izgubila, ne mogu ga naći...

Uostalom, i onaj Domanovićev vođa bio bi ti od mene daleko pouzdaniji.

Sad na Božić u crkvi se, kažu, pojavila i jedna sugrađanka koju je, nakon brojnih plastičnih operacija, jedva moguće prepoznati. Čudan su nesklad takvi ljudi (ne zbog plastike, već zbog zla, koje se hirurškim putem ne da odstraniti) na takvom mestu. 

Šta li je ona u sebi bogu poručivala, kakvi li je jadi more, pitasmo se naglas. Pomozi bože, da  mi ne pukne silikon, da mi ne iscuri botoks, pretpostavi njenu molitvu prisutni gospodin, pa se svi  nasmejasmo (s gorčinom, ovom vremenu u kojem se čovek, ko zver uhvaćena u zamku, svim silama starosti otima, a sve više gubi sebe).

I nije problem da se zabludeli crkvi obrate, već što kakvi u nju uđu, takvi i izađu. Odlaze tamo ne s iskrenim pokajanjem i željom za promenom, već ako bi mogli kakav dil s Gospodom da načine.

Svako vreme svoje breme nosi; nek si i tona silikona, ali Bog zna ko si.

"Baš si lepo obojio", kažem Ignjatu. 

"Nije", negira Staša grleći me, da pokaže da sam njena i da moji komplimenti ne smeju biti upućeni drugima. 

Još se ljutnu: "Ti nikad kad ja nešto obojim ne kažeš da je lepo."

Ona je želela

Na slavi je Staša želela da preskoči supu i odmah naručila sarmu. Iseckala sam, nabola na viljušku i primakla joj ustima, koja je samo jednom otvorila. Već sledeći put je odbila, neće.
Ti mene zezaš?, upitah. Pa što si tražila?
A ona mednim glasom prebaci odgovornost na lutku u svom krilu: Nisam ja tražila, ona je želela!
Ona, OK. Punu viljušku donesoh lutki do usta i rekoh: Jedi! A Staša se osmehnu i zinu umesto nje (zna da je lutka inadžija, usne joj stisnute). Nije problem kad je ko bajagi.

Lekovita ilovača

Ja: (Kašljem, ko starac od stotinu leta.)
Majka: Dete, idi, bre, kod lekara (već jednom)!
Ja (odlazeći u kupatilo): Ilovača će da izleči (sve, najefikasnije; a ne bih se više jednom nakašljala)!
Majka (ne ču šta rekoh): Šta si pila?
Otac: (Prevodi joj.)
Majka (meni): Jedi govna! (Da mi žurno skine ilovaču s misli. Univerzalni lek valjda treba držati izvan dohvata dečjih ruku.)

Heroj sa Kosmaja

Ne mogu reći da je ova priča baš naručena, ali mi je diskretno sugerisano da je napišem i objavim. Kad god se nešto, iole upečatljivo, desi, ukućani mi zameraju ili samo primećuju: E sad će ona to da objavi na Fejsbuku!
Bejasmo danas na Kosmaju, da se deca koji put spuste kliskom niz ono malo preostalog snega. 

Malo ostalo, ali poledilo ljudski, pa te začas led ponese kud nisi naumio. Čak i kad nemaš kliska. Baš kad pođosmo kući, presrete nas neki mladić i zamoli zeta da mu pomogne. Nisam tačno čula u čemu je problem, sem da je reč o autu, ali svi pođosmo za njim. Čak i ono slatko šareno kuče što nam se vrzlo oko nogu i koje je Staša želela da mazi, ali joj otac to nije odobravao. (Ignjat odobrenje nije ni tražio, a i Staša ga je pomilovala kad otac nije gledao, tj. dok je pomagao da se pomenuti problem reši.)
Elem, taj autić ko malo veća igračka, dok ga je čovek vozio desnom stranom, oteo se kontroli i otklizao na sasvim suprotnu stranu, tik do šume, u koju bi se trenutak potom survao. Na sreću, zaustavio se, i ostavio mogućnost vozaču da nađe mog kršnog i sposobnog zeta. Nije ni svestan koliku je sreću imao da naleti na kamenoresca, a ne nekog pisara, lekara, muzičara... Sem toga, zet je uza se imao čitavu interventnu brigadu, ako zatreba. 

Vozač svojoj pratilji, pre no što sede u autić, dodade neispijenu limenku koka-kole i ova pređe na suprotnu stranu da pričeka. A moja sestra stajala je mužu uz rame, spremna da i sama, ako ustreba, prihvati deo auta i prebaci ga koliko i gde treba. Da se sve rešava snagom, i ja bih se primakla.
Vozač se lagano pomicao udesno, kola, suprotno instrukcijama, navaljivala ulevo, ali im se moj zet uspešno opirao, gurajući ih dalje od šumske strmine. I tako nekih deset-dvadeset metara, dok se auto ne dokopa ravnijeg i sigurnijeg dela puta. 

Pozdravljajući se, vozač kroz prozor ponudi novčanicu, da zeta časti. A taman posla, moj zet je, normalno, odbio. Zar smo dotle došli? Da se ljudskost plaća?
Kako taj dvosed ode natrag ka Beogradu, Maša reče ocu da sam ja sve snimila i kako ću večeras sigurno objaviti tekst na Fejsu. A zet primeti kako će večeras na Fejsu biti priča pod naslovom "Heroj sa Kosmaja". Nisam ja mislila, iskreno. Ali kad heroji hoće, šta mogu.

Staša naviri na vrata da i ona prekori sestru što tek u nedelju noću radi domaći: A ti učiš, a nisi pre bila učila!

Nek se javi kome se javio!

Bog se javi... ulogova se na Fejsbuk i reče: Ma terajte se u ..., smarači! ;)

Prehladu još nisam izlečila, celodnevno odsustvo od kuće i dva sata u autobusu me baš izmrcvarilo.... I samo mi je falilo da neko u komšiluku ženi sina... ako mu se nije tek rodio. Svejedno, ubi me šatorski DJ.

Na nezalečeno grlo orah? 'Ebo me orah, 10 minuta kašljem u autobusu!

Ja: Da se učlanim!
Bibliotekarka (gleda me preko naočara): Zar vi već niste naš član?
Ja: Da, ali nisam dugo bila...
Bibliotekarka: Onda ste naš član zauvek!
Eto, zapečaćena mi je sudbina. Nema mi odavde micanja.

U kući me guši duvanski dim, napolju ova "magla". Teško ću da preteknem.

I rekao je, neskriveno očaran: Zelena je definitivno boja tvog postojanja!

Da izgovori one Lorkine zelene stihove, i duša bi se zazelenela.

Staša (dok gledamo crtani): Ovo je Ken. On je zaljubljen u Barbi, ali joj ne kaže.

Ja: Pa što ne kaže?

Staša: Pa rekao je, njenim drugaricama.

Ja: A one rekle njoj?

Staša: Ne. On joj je pisao pismo, ljubavno.

Ja: Pa kako onda ne zna?

Staša: Ali ona misli da je to drugi dečak. Dugačka je to priča.

Ja: Ma nemoj? Pa objasni mi, imam ja vremena da čujem, aman. (Što je ta ljubav, čak i u crtaćima, komplikovana.)

Maša se vratila iz škole, ručala, pa opet otišla na neki čas. Kad pođoše po nju, zet se ponadao da danas više neće morati da izlazi napolje. Ali žena ga podseti da Maša uveče ima folklor. Zet istog trena pade u očaj i opet pripreti:

"Ispisaću je iz škole!"

"I mene iz vrtića!", javi se Ignjat,.

Računa dete da se gvožđe kuje dok je vruće. Ako već počne da ispisuje, da ne pravi razliku među decom: sloboda za sve!

Ne razlikuješ ljutnju od razočaranja. Ljutnja, pre ili kasnije, prođe. I razočaranje, jednom. Kad se upokojiš.

Ja svu odeću čuvam po dvadeset godina, da što duže traje. A kad propadne, samo što ne naričem (bez obzira što mi ormari pucaju). Moja sestra se ni za šta ne vezuje. Haljina joj omali - kupi drugu, podere pantalone - kupi druge, cipele se izgule - kupi druge... i za prethodnim ič ne žali.
Na zetovom mestu ne bih spavala mirno.

Pričaju žene kako su se za praznik s muževima nagledale filmova. (Da l' tu ima nekih navodnika ja ne znam.)
I ja im zavidim. Zbog gledanja filmova, naravno.
One s muževima gledaju, a ja nemam... kad.

Na probi hora osećam se kao DŽej: Svi pevajuu, a ja, tuužan, ćuutim... (Na svoju se prehladu sad ljutim.) 😉

Došla sam na probu hora, ali samo da slušam. Nisam zdrava. I ajd to, nego sam i prehlađena. 😉

U gotovo svim radnjama sede natmureni prodavci što preko naočara procenjuju platežnu moć i zainteresovanost kupca. A imam utisak da mene, gde god nešto pitam, procene kao: neće. A baš hoću, kako bi oni znali?
Tako, verujem, i muškarci, cene da neću. I stvarno neću.

Imam utkisak da se na televizijama vazda emituje jedan te isti program. Ko o čemu -- kurva o poštenju...

E sad sam kuvala, pa da se upiše datum. Ceo dan izgubih na čorbu i pečeni krompir. Ješću bombone, one što je moj zet onomad o svinjokolju pravio u kazanu. :)

Pošalji mi zahev za prijateljstvo jedino ako želiš da pratiš moje tekstove i, nadam se, predstojeći književni uspeh. Inače, odustani, poštedi sebe razočaranja!

Ne zanimaš me bez obzira na stanje tvojih mišića i stomačnih pločica. Naročito me iritiraš profilnom slikom na kojoj si nag do pojasa. Ne impresioniraju me, štaviše gade mi se, te muške grudi (ko grudi), bez obzira jesu li balkanski maljave ili brižljivo depilirane i natopljene uljima. Neće me smekšati ni što si od mene mlađi, često dvostruko. Za to me naročito zabole.

Nema šanse da se predomislim. Najbolje je da se odmah pomiriš s tim. Ne zavaravaj se da si drugačiji od drugih i da će se baš tvoja zastava zavijoriti s planinskog vrha zbog kojeg su se svi ostali survali u ponor. Odustani! Promeni planinu! (Što da nosiš tu mrlju u svojoj osvajačkoj biografiji i na sujetu dugo privijaš kolutove crnog luka.)

Naslov u novinama: Molimo se bogu za drugo dete!

Ako to činite upražnjavajući seks, ima nade.

Zet sedi ko na iglama, hoće kući. A sestra šalje Mašu sa mnom u sobu.

Zet (urla): Pa šta će sad?

Sestra: Pa samo još nešto da nauče.

Zet (urla): Vi niste normalne! Ispisaću Mašu iz škole!

Maša (hodajući kao osuđenik, u tom trenu živnu): Hvala, tata!

Nisi prosvećen ako ispod posta o smrti javne ličnosti i sam, nakon stotine drugih jednakih, ne napišeš: Počivaj u miru!
A upokojeni će tek tad zadobiti večni pokoj.

Dok su se lutke spremale za večernji izlazak, jedna se poradova: "Idemo, tamo sigurno ima nekih zgodnih momaka!"

Staša, najpre iznenađena, nasmeja se (što joj milo, to joj se i snilo), a lutka u njenim rukama primeti: "Ne možemo da se zaljubimo!"
"Što, ko će da nam zabrani?"
"Pa ne da nam vaspitačica!"

Eto ga: ali što lutkama sreću kvari!

Staša i ja igramo se s lutkama. (Jedna od nas je prinuđena.) Na brzinu se spakovale i otišle na Taru. A šta su sve izgovorile, Staša je bila zapanjena.

E, reče napokon, ja se ne igram tako! Lutke ne pričaju ružne reči (kravetino, kozo), ne psuju!

OK. A ko onda priča? U sobi smo same, samo lutke i nas dve.
Očito su dobre glumice.

Dok se spremamo za šetnju, stojimo pred ogledalom i ja glasno razmišljam: "Ma ići ću u pidžami, šta me briga!"
No Staša sve pažljivo sluša, pa me pogleda prekorno: "A pre neki dan, kad si bila kod nas, ti si rekla da ti je to majica!"
A da, da, pa jeste. (Muka je kad lažeš, a zaboravljaš šta kažeš.)

Sestra me pozvala telefonom i tek što me čula, postavi mi dijagnozu: - Ti imaš bronhitis!
- Je li, kako znaš? Odoka i telefonski (bez diplome) ceniš?
- Čujem kako podmuklo kašlješ.
- Neki podmuklo postupaju, a ja podmuklo kašljem.

Ja (čitam lekciju o staroj Atini): Devojčice nisu išle u školu.
Maša: Bago njima!

Ignjat: Hoću dva čupavca!
Ja: Ima samo jedan; drugi se očešljao.
Ignjat se osmehnu blago.

Staša: I ja hoću dva čupavcaa!
Ja: Ali nema, samo jedan, drugi se očešljao.
Staša počinje da plače. I šta ću, morala sam tog urednog opet da raščupam.

U česnicu se stavlja novčić, delić grančice drena, delić badnjaka i po zrno pasulja i kukuruza. Poslednje valjda simbolizuje bogatstvo u stoci ili bar živini.

Od obrednih hlebova mese se oni koji predstavljaju njivu, kokošku s pilićima, krmaču s prasićima...

A mi više ništa sem ovih sedam mačaka nemamo.

I običaje ne bi trebalo prilagoditi porodičnoj situaciji: u česnicu umesto kukuruza ubaciti mačju granulu i mesiti mačke od testa.

Jeste li već zadenuli badnjak za brisač auta? Budite u trendu!

Ko rano rani dva kolača grabi (sa zamrzivača).

Zazirem od ljudi koji nisu spremni da kritici, a i sprdnji, podvrgnu APSOLUTNO SVE.

Najbolji način da se zgreju promrzla stopala jesu tuđi dlanovi. Samo kad bih znala čiji su...
Ali ako nema, poslužiće i vunene čarape. Samo kad bih znala gde su...

Sveštenik je, valjda pred crkvom, bacio neke bombone, da uposli decu.
"Daj lampu", rekla Staša, "ništa se ne vidi!"
Kad deca pođu u crkvu, najbolje je da na glave rudarske šlemove stave.

Na večerašnjoj liturgiji Staša se umorila, pa čučnula. I posle nekog vremena primeti: Osam crnih cipela, samo jedne bele!

Majka: Svi normalni ljudi su već uneli Badnjak i večerali!

Ja: Šta nas briga za normalne ljude! (Mi nismo normalni.)

Otac:Nisu, čuješ da pucaju! (Malo-malo, pa odjekne haubica, da se zna kad domaćin unosi brava u kuću i maklja prebranac.)

Ignjat je danas bio impresioniran "Rečnikom srpskoga jezika". Proneo ga jedva od kuhinje do sobe i natrag, dok sam ja trčkala za njim strepeći da mu ne ispadne i bila spremna da rečnik ščepam u letu. Naposletku stade pred Mašu, da s njom podeli oduševljenje: "Mašo, vidi kako je teško, ko krava!"
Jedva mu oteh ular i odvedoh "kravu" na bezbedno mesto.

Bojan Stupica, je, kažu, jednom rekao svojoj Miri: "Vi Srbi, čim čujete kolo, odmah vam se zadnjica trese!"
Istina, i meni tako. To igranje u sedećem položaju moglo bi se nazvati folk tverkovanjem

Kad smo pošle na koncert, sve moje sestre su, kažu, u gradskom autobusu osetile užasan miris ribe. Ja nisam. Kraj same Arene takođe je neka riba mirisala. I ja sam osetila.
Pa šta je ovo, čudile su se sestre.
Ja mislim da vam to Univerzum (suptilno) poručuje: Kakve ste ribe!

Porodična (zlobna) čestitka

Zet: Srećna ti Nova godina!
Ja: Hvala!
Zet: Da se ove godine popraviš malo...
Ja: E baš neću!
Zet: Na kilo.

Ja:&%&%&&&%&%&%%%&&!

Ako je istiina da slika govori više od hiljadu reči, čini to odviše nerazgovetno: gotovo nikad ne razumem one stikere koje mi kačite po Fejsu (lisice, mačke, mečke...), pa ne znam ni kako da reagujem i odgovorim.

Ajd ne morate baš s hiljadu, ali probajte kojom rečju da mi objasnite šta u stvari hoćete da kažete. :)

Na fiksni se naročito ne javljam prvog januara. Ne mogu trpeti "tako treba" čestitke. Da bih to mogla podneti i istim uzvratiti, moram istinski osećati ushićenje zbog činjenice da sam za godinu starija, a jednako izgubljena u svemiru.

U kući misle da nisam normalna i zbog toga što odbijam da se javljam na fiksni, čak i kad sam mu najbliža ili jedina prisutna.

Sreća u nesreći je kad mi herpes izađe u levom uglu usana, a meni lepši desni profil, pa mogu slobodno da se slikam. :)