Машо, ајд да се загрлимо и мало да спавамо (не могу да устанем, не могу дану да погледам у очи, не могу да бринем тешке бриге, дај да забијем нос у јастук).
- Нема тога... дан жалости...
- Какав дан жалости, штоо? (И откад дани жалости подразумевају и уздржавање од осећања и сна?)
- УмрАла нека баба (ко зна која, ко зна где, велик је свет, нека сигурно јесте)...

Ко хоће нек псује - Маша зарађује

Вала Маши се добро попунила каса од наплаћивања казни рођацима (па и комшијама) који псују. Зрно по зрно - погачa, педесет по педесет - хиљаду и четиристо динара, лично сам пребројала. И нисам могла да верујем. Зар је могуће да је то све од "псувања" зарадила, упитах сестру. Ма није све, рече она, нешто сам јој ја дала. Ти јој дала за месец дана, наругах се. Не, за десет, исклибери се сестра (за месец би недостало). Има се - може се (псовати до миле воље)!
Иначе, Маша је толико ригорозна (или је постала похлепна?) да се пред њом боље све време гристи за језик (уочиће псовку где је нико други не би препознао). С језика ми, онако нехотице, јуче склизну, сунце, онако обично, без икаквих украса и атрибута (ни калајисано ни жарко), али ипак у специфичној вези с личном заменицом: у, сунце ти... Стварно нисам мислила ни подразумевала никакав глагол, али Маша зна шта је обично надомештено трима тачкицама у писању и паузом у говорењу. Еј, дрекну на мене, псујеш! Па није то псовка, почех да се правдам. Али тешко с њом изаћи на крај. Малопре препричавах нешто па поменух "дете божије", а Маша скочи и оштро заповеди: дај педесет динара, псовала си! Аман, није то псовка. Мада неки ову синтагму користе у таквом контексту, а Маша зна.

Проћи ће...

Од јутра сам се већ била накупила зиме, отуда бејах погнута и сва згрчена. Киша ми је већ одавно била дојадила, али, уопште се не обазирући на моја осећања, није престајала да пада.

Пред једном општином, негде око пола два, најпре зачух, а потом и видех музичаре. Неки се (не)срећници унутра венчавају, помислих (и грдно се каје онај који је стругао шерпе). О не би ме по оваквом дану ни пушком присилили да у блато уваљам зелену венчаницу (или ће да пече звезда или ја не мењам брачни статус).
Док сам одмицала кроз ситну, али упорну и сталну, кишу, запеваше из свег гласа: прооћии ће наам живоот (само ви доливајте уље на ватру, тј. на кишу), зар тии жаоо ниијее /не, није (хоћеш сад да бризнем у плач насред улице?) - ко да је живот чоколада: једну поједеш, па купиш другу/... Па кад дрекнуше: пoоoлOмићу чаше од кристаалаа (и пластичне се по околним радњама од страха стресоше; што не беше једна да је треснем о ивичњак; можда баш зато ниједне такве у кући немам, да не дођем у искушење), почупаћу бокоре од лаалаа (пази, можда није случајно да их мајка баш никад не сади, па то би било као да зида Скадар на Бојани)...
Аман, људи, разумем да и ви од нечег морате да живите, али зар баш од туђе муке - што у срце недужним (покислим и промрзлим) пролазницима (незаведеним у књиге венчаних) заривате ножеве (и срчу од кристалних чаша)?

Спавајмо, сањајмо...

Док четворо сестрића успавам, ја останем без гласа. Најмлађе се успављује песмом (једнина је метонимија, певам ко на солистичком концерту и још морам на бис - не аплаудира, но се опире и придиже из наручја). Остали уз причу, мислим приче, причу за причом... Сваком је ноћас била потребна различита доза. Док је Миа Маши читала Пепељугу, ја Матији отпричах Три прасета на увце (обоје се, скупа с прасићима, исцерисмо кад вук опече своју задњицу: тако ти и треебаа, тако ти и треебаа; мислим, није лепо смејати се туђој невољи, али ни зло чинити - ко другоме јаму копа, може на огњиште да се стровали (а обложен лако запаљивим чекињама, неће се добро провести)). Онда свима испричам Крокодокодила, па Јариће, козлиће, онакве баш какве је мени причаа моја баба. Матија се утом предаде сну. Онима које сан не опхрва, причах и Успавану лепотицу... А, на зло, док једно успавам, друго се већ пробудило, па морам испочетка. Лези у средину! Причај причу! Не знам више коју ћу, леле... Ајд Снежану, тихо, што тише, споро, што спорије... Ооо, хвала патуљцима што живе у толикој породичној задрузи, па док сваки викну "неко је јео из моје чиније", обе ми сестричине коначно уснуше.

Прасенце и вага

Не знам шта је с тим дететом, канда је опседнут килажом  (тек навршио годину, а већ пази на линију; ваљда тако и треба, још док си слатко прасенце, кад се претвориш у свињу - касно је). Сваког дана чим уђе у собу сместа се попне на вагу (канда ће скала да рипи од по флашице млека и чиније гриза, од ког му редовно и ја уграбим који залогај... ради његовог добра, дакако).
Стоји, стоји, гледа, гледа... и смешка се - ваљда се бројка није променила: десет па десет (како год нагазиш и шта год да поједеш).

Пубертет

Пре неки дан Миа, онако изнебуха, упита (гледа дете телевизију, чуло негде, а не разуме): а шта је то пубертет (мука грдна, ако мене неко пита)? Па то јее... кад више ниси девојчица, а још ниси ни девојка, рекли јој отац и мајка... Па почне тело да ти се меења: да ти раасту грууди (е, што ме сад пубертет не задеси, ионако ме ономад, ако не рачунамо те физичке промене, једва окрзнуо; ономад сам вапила да ме то прескочи или заобиђе, бар неке делове... није хтело, на срећу - ко зна на шта бих сад личила) и длачице... "тамо доле"...
Фууј, рекла је Миа. /Придружујем се том коментару. Хвала богу да за "фууј" постоји бријач, епилатор и восак./
Неки дан потом наједном, напрегнувши очи, упита сестру од тетке, у раним тинејџерским годинама: је ли, јесу то теби почеле груди да расту или си нешто ставила? Сестра се чисто љутну: нисам ништа ставила!
Ето, како вишак информација у комбинацији с радозналошћу и дечјим (брбљивим) устима може да буде незгодан по околину.

Заљубљени чопор

Невероватан је број мачора који се свакодневно врзмају око мојих мачака. Вазда их налазим на тераси, како оне две моје мученице (и црну, и белу) дотерају до дувара (тачније до улазних врата, где ваљда, (не)срећнице очекују заштиту од тих сексуалних манијака). Долазе у свакојаким бојама и у свако доба (то, бре, више не зна за пристојност: у по ноћи има под прозором да ми закамуче, ако му само на ум падне...) - не можеш некад кроз двориште да прођеш, а да се о неког не саплетеш. Јуче на степеницама затекох црног и сивог мачка. Пре неки дан је у дворишту био и црни. А данас с капије спазих дивног пепељастог и тај, страхујући од мене, скочи с терасе (да не кажем балкона, на којем моје две Јулије траже заклона... а четири Ромеа застрашујуће мјаучу), не марећи што је, онако задригао, могао да прсне ко дулек.
Да будем искрена, не одобравам и не оправдавам њихову насртљивост на моје мачке (па нису оне једине у селу; уосталом, лепо кажу НЕ, но сваки од тих злосрећних љубавника, мислећи да само тврде пазар, чује оно што жели: да је неодољив и да може да приђе ближе...), али се дивим њиховом изгледу: можда су мало и подгојени, али наочити (сјајна им длака, зажарен поглед, глас од којег те подилази језа... док ти се коса диже на глави...), бре, има шта и да видиш (ове моје, фаталне заводнице, ко да леба не једу, а камоли грануле; канда је и у мачјем свету у моди манекенски, да не кажем костурски, тип... или ови момци не спадају у пробирљиве - црнка богами није баш ни млада...).
Међутим, мој отац им није нимало наклоњен и не жали ципеле и папуче (шта се пред вратима затекне) којима их гађа (кад мене нема у близини да штитим слабије). Не знам шта им баш толико замера; по мени једино није у реду што нападају у чопору: па нису моје мачке - кучке (то су поштене и моногамне девојке)!

Чувај, мацо, грануле

Игњат је опседнут мачкама (нарочито овом белом, која је од црне млађа, па више око врата облеће). Како мачка мјаукне, тако он појури (тачније, одбауља, што је сигурније, или се одгега) до врата. Јутрос сам мачки протурила шаку гранула на терасу, али кад покушах да врата затворим, Игњат завришта ко магарац и покуша да ме спречи. Kако још бејах у пиџами и мајици кратких рукава, нисам га могла извести напоље да посматра мачкино обедовање. Зато сам мачку пустила у ходник и сервирала јој нову порцију. Тачније, бацих јој неколико мрвица, па понуках Игњата да и он учини исто. Дај маци! Он узме једно зрно, па га држи у руци. Или принесе до мачкиних уста, па у последњем моменту руку повуче и покуша гранулу да убаци у своја. А, нее; оно што ти једеш - може да једе и маца (ако је слатко, боље тетка, ваљда сам ти ја преча); што је за мацу - није за тебе.
А шта јој дајеш по зрнце, па га још подаље спустиш, мачка га и не уочи. Дај пуно маци! И он заграби из кесе пуну шачицу (дакле пет-шест зрна, шта у малену ручицу може да стане). Баци грануле, па све руком вуче по поду око мачкине главе, од уста јој отима и покушава у своју чељуст да прокријумчари. А оне браон, па зелене, и црвене, канда свакојаких витамина у њима има.
Како су грануле у ходнику на врло доступном месту, предосећам да ће им порасти потрошња и број љубитеља у кући. А сестрић ће ме дочекивати мјаучући.

Живот је неком мајка, неком бајка

Сви су се ангажовали око спремања прославе Матијиног рођендана. Паде то на памет његовој сестри, док је брисала прашину у дечјој соби.  И наједном јој се учини да је препознала неправду, те се прекорно обрати брату: Матија, а шта ти радиш? И настави да декламује својеврсни породични радни каталог: мама је правила торту и сређује кућу, тата је јуче усисавао и сад отишао да ради, деда пече прасе, баба кува ручак, ја бришем прашину... Сви нешто раде, а ти не радиш НИШТА!
За то време "окривљени" је седео заваљен у лејзибегу, прекрштених ногу, погледа упртог у монитор.  ПА КААКО, збуни се Матија, и јаа раадим, гледам ц'тании!
Живот је неком мајка, неком цртани филм (бајка)!

Породична златна средина

Пре неку ноћ, док смо заједно спавале у њеном кревету, Миа изјави: ја ћу, кад порастем, бити иста као ти (не срљај, Миа, ја баш и нисам неко на кога се треба угледати), нећу да се оженим (не, не, нисам променила пол, но Миа још не зна глаголску разлику између мушког и женског ступања у брак) и правићу накит.
Насмејах се и покушах сместа да предупредим ту несрећу (доживотног самовања своје сестричине): па не мораш баш у свему да будеш као ја, можеш и да се удаш (неће накит ништа лошије испасти, можда чак напротив).
Добро, одмах се сложи она, можда и могу да се удам (јок, не можеш - таква лепотица!)... и да правим накит, да будем и као мама (удата жена) и као ти (бог би знао какво чудо). 

Шта ти стално замишљаш?

Како спази да сам се ућутала и у мислима одлутала (а, ако ћемо право, ја готово никад и нисам ТУ), Миа стаде преда ме. Шта ти је, упита (моје сестричине се често према мени односе као тетке). Ништа. Шта ти стално замишљаш (еех, ех...), настави да истражује. Ништа. Али не да она да је се тако лако отарасим, а да главу из облака не ишчупам. Да се ти ниси заљубила... а нећеш да признаш?!
Ааа... паа... оваај... Нисам, нисам.

Гладан сам ко пуз

Сишавши са спрата, Матија у дневној соби на столу спази тањир са сармом. Наспрам тањира спази празну столицу, па, као Златокоса, не питајући чија је, седе на њу.
Шта ћеш то, упита га мајка (не тако давно Матија беше ручао). Да једем, рече Матија, који се већ беше виљушком на сарму устремио. И, не би ли поткрепио свој поступак добрим аргументом, додаде ко да је управо дошао с робије: гладан сам ко ПУЗ (од глади се и сугласници и изреке помешају)!

У моди су књиге витке

Звао ме јуче братић да пита имам ли "Чича Горија". Како сам тад била заузета, тата је имао улогу посредника. Мислим да имам, рекох, само морам да потражим, али касније, сад не могу. А има и он, неколико примерака, после ми рече тата, само тражи (још) тању.
?! ?! ?! Тању? Па шта он хоће, мисли да ја имам неку скраћену верзију... прилагођену школском узрасту и обичају ђака да читање, ако му уопште и кане приступити, одлажу док не откуца пет до дванаест (услед чега би да књигу ишчитају за дан, уврх главе два дана - толико могу да издвоје)? Садржај је исти свугде (чак и кад превод није). Каква му вајда од тање књиге (сем да се заварава), то само значи да би била ситнија слова. А крупнија слова (од којих дела постају "гојазна") лакше се и брже читају (и очи штеде). Е како ова деца ништа не знају!

Домаћински чипс с убледелим ајваром

И јуче сестра остала да ради прековремено. Како сам ја канила "сићи" у куповину, мајка је телефоном упита би ли нешто презалогајила (па да јој однесем). Сестра пожеле неки чипс с ајваром (е од тога ћеш баш да се наједеш) и једну банану.
Ма какав је то чипс (ја немам појма, никад то не купујем... што не значи да не посегнем руком за том заразом кад ми се у кући нађе)), продерах се на мајку што не преузима потпуне информације, што ниси питала где има да се купи (не могу ићи из продавнице у продавницу, а испоставило се да га у првој у коју свратих - нема). Откуд ја знам какав је то чипс, кад чипсеве никад не купујем, први пут за то чујем!
Готово бесна због утаје битних података, ја сама позвах сестру да ми мало појасни поруџбину. Па чипс домаћински (аа, ту смо; то што ми је атрибут познат, значи да им је добра реклама... ал', чини ми се, нигде на кеси не пише "домаћински", како сам очекивала), има на кесици тегла ајвара, имаш у робној кући (некад била, сад остала само у имену).
Стадох пред полицу са сланим грицкалицама и неколико минута (колико продавачице бејаху заузете) бленух ко теле у шарена врата (потрагу за тим чипсом схватила сам као посебан изазов... но, морадох, врло брзо, да признам своју немоћ; имала сам ја времена да стојим и гледам, него сестра гладна). Посвуда шарене кесице, гледам, читам... ништа не препознајем. 

Коначно морадох да затражим помоћ од касирке. Имате ли чипс такав и такав, упитах. Има, рече, па и пронађе она. Ево га, каже, с теглом ајвара. У, ал' им је тегла, помислих (а можда и изговорих), тотално неупадљива стопила се са шућмурастом бојом кесице. А ја очекујем неку од оних какве је моја баба имала, преко целе кесе и црвено као крв. Ова убледела тегличица не приличи домаћинској кући (и кесици чипса)! То треба да се из авиона види и с врата препознаје.

... И на леба масти

Њих двојица иду из школе, изгладнели, а и ја не памтим кад сам јела. А мајка тек испекла лепињице, па их "филује" машћу. Ко то није пробао (и сад му се лицем развлачи гадљива гримаса), тај не зна шта је добро.
Нас троје јој се придружисмо. Ја само додадох туцану паприку. Но, фалио је и црни лук. Тата, донеси ми из подрума! Неће он. Тата, ако ме сутра убије аутобус, биће ти жао што ми ниси донео, има да те гризе савест! И ту тата тврда срца био, да од срца сузу не пустио (нит са столице поскочио). Имаш на тераси празилук, само рече. Тај празилук има црве, негодовах (само је захваљујући њима и преживео; давно бих га иначе смазала).
Сестрићи, сваки из свог разлога, не хтедоше лука. Један неће због притиска, други неће због девојке (ето како љубав негативно утиче на здраву исхрану: ако ћеш да се љубиш, не можеш лук да једеш; ја једем, шта ћу, таква ми судба, окрутна и шкрта), а ти нећеш због црва, каже мој тата.
Њих двојица једу и не налазе мане, а ја се вртим, некако ми не паше. Ма како да једем маст у врућој лепињи без лука, то онда није она позната сласт. Скокнух до терасе да видим може ли се штогод учинити. У том празилуку ја сам јесенас спазила оне грозне жуте црве, све се позадевали између оних дивних белих "листића" (злочинци). Изгледа да су се зимус посмрзавали, у сваком случају више их готово нема (с оним једним на којег сам налетела, лако сам се ножем обрачунала). Еее, тако, сад је све како ваља, мммммљац.
"Не треба нам новаца, не треба нам власти; нама треба сува леба (по могућству тазе) и на леба масти", лук (ма које врсте) да не заборавимо.

Нити имам с ким нити имам кад, кажем (посла преко главе, а идеје само навиру)... а није ни да за тим жудим.
Само најдуховнији и најмисленији људи (испуњени) немају потребу за дружењем, каже моја саговорница. Јеботе, ја сам Роденов Мислилац (не само да су ми широка рамена... некад имам и м....)! ;)

Оне који имају, нарочито озбиљнијих, здравствених проблема, никад не питај како су. Мани учтивост, реци "добар дан" и бежи главом без обзира. Пружиш ли му прилику да ти одговори како је, изгубићеш дан док чујеш. ;)

Ко се боји вука још

Тај мали недавно је навршио годину дана, а још се опире свакој врсти застрашивања. Па како с таквим дететом човек да изађе на крај?
Некад се деси да ми треба мира (зурим у монитор или хватам зјала... и не могу да прекидам), а морам да будем сигурна да му се за то време неће десити неко зло. И док ја гледам своја посла, стискајући Игњата у наручју, он се врпољи, и гледа да  умакне и отпузи до неког ћошка (а ти ћошкови сви оштри, само гледају који ће у главу да га чвркне), те викнем: НЕ, ВУК! Он ни пет ни шест (ма може лав да рикне, диносаурус да заурла, ич га није брига). Кад наумим да га сликам, па да га натерам да буде миран и гледа у апарат, ја опет повучем тог вука за уши, да га забави, ако не застраши: ВУК, ВУК! Ха-ја, не мари тај мали нимало.
Осам месеци му већ беше, а кад поменем вука, он ни да трепне (тад се већ бејах забринула, таква неустрашивост не приличи једном детету). Па то је стварно недопустиво (непоштовање таквог ауторитета)!
Једног дана сестра вози ауто, а он са мном позади, да цркне од плача, хоће код мајке у наручје. Покушах да га обуздам: вук, вук (некако се тог створа најпре сетим у критичним ситуацијама; ко да ми на врх језика чучи и само склизне кад се успаничим)... али он тера по своме, тј. плаче ли плаче (ноге ми већ беху у води до чланака). И како сестра заустави ауто, како јој га дадох, он дочепа рукама волан, умири се и чак (канда тријумфално) осмехну.
Вук је, изгледа, изгубио сваки кредибилитет. А бабарога остарила, онемоћала, нема више енергије да се носи с неваљалом дечурлијом (и нема више човек поштеног страшила на које би се ослонио), у које енергија све већа бива. Па сад шта ја да радим, у кога да се поуздам? Сестрићи ми се множе, живци осипају, а извори страха све ређи.

Вечерас птице се небом разлетеле ко пошизеле, ко деца кад се растрче двориштем, па не знају куд би пре...  Све се, у заносу, сударају и као да се врте укруг. Пролеће с птицама долећеее! :)

Деца данас ништа не читају, негодује једна моја рођака, све лектире имају препричане на интернету. У наше време то (преписивање) није било, додаде.
Па ми (на сву срећу) нисмо имали интернет!

Ни Светски дан спавања нисам могла да прославим ко човек: да легнем пре десет!

Кад стигнем кући, најпре завирим у шерпе и лонце... и онда се не смирим док не напуним свако цревце, и слепо (њему још и најлакше, да не гледа зло очима).

Мало њушкало

Игњат је данас, без ичије помоћи, отворио последњу фиоку, која је у ствари складиште слаткиша (чега ту све има само бог зна... и ја, кад извршим попис). И што ју је отворио (а озбиљан је то подвиг био, опире  се та фиока, и одрасли се око ње помуче), нека је, свака му част. Али он је из фиоке извадио манчмелоу, сам га размотао и појео дакако. Будући да је сладокусац (и да крв није вода - у шећер се претворила), сигурна сам да ће редовно на поменуто складиште насртати и "чистити" га.
Ту фиоку повремено сам "празнила" само ја, а сад сам у овом малом њушкалу добила озбиљну конкуренцију. Е кад дете прохода, још те сто невоља снађе.

Јутарње туширање

Уђем јутрос у купатило (добро де, није било јутро, прошло подне)... и, онако крмељива и још буновна, чим одгурнух врата, у кади спазим неки фикус (бог би га зно шта је), го голцат - спремио се за туширање. Иако нисам испољила никакву реакцију нити заинтересованост, воајерску страст, фикус панично врисну и покуша да навуче завесу.
Аман, човече, овај цвете, мислим гомило лишћа без цвета, не узбуђуј се (проби ми том дреком уши, а још се нисам како треба ни разбудила, имај милости), дошла сам само да пишким (не да зурим у твој прут), па одмах одох.

Огњенова тема за писмени је била "Посматрам, видим и бележим". Посматрам (девојку), запажам (девојку) и бележим (девојку), тако је он допунио глаголе објектом... А девојка тебе не бележи, бубнух ја, те се обоје засмејасмо због промене ћуди глагола "бележити".

Златија, пољупци и секире

У суседном селу живи баба Златија. Не знам где живи бабарога, али ова јој дође одлична заменица (није ружна баба, но помало застрашујућа јер никад не знаш шта од ње може да те снађе). Кад је добре воље, шаље свима пољупце; кад јој падне мрак на очи (а скоче промили у крви), витла  претећи секирчетом.
Том Златијом моја сестра годинама је плашила Машу (кад нема бабароге, добра је ма која баба од које ће дете макар да се штрецне). И Маша још увек од ње помало зазире, иако је схватила да је Златија неће однети (ма колико Маша била "неваљала"; па коме још треба таква мука?).
Пред Нову годину Златија је прошла крај наше куће и Маша ју је спазила кроз прозор. Спустивши потом завесу, моја сестричина изјави (не без задовољства): Златија неће добити поклон! Штоо, тобоже се изненадих (хах, ко да ја хоћу). Зато што је безобразна (а, јадна, зар је крива што је злоупотребљена у сврху застрашивања?), рече Маша. Добиће само пиво, додаде, и ја се насмејах. А шта би јој још и требало?

Фејсбук, пријатељи и лаптоп

Мало-мало па се деси да ми неко прихвати захтев за пријатељство на Фејсбуку, захтев који му нисам послала. Дешава се понекад да ја, идући од слиек до поста, од поста преко коментара опет до слике, одлутам од својих приајтеља до њихових. Лаптоп том приликом, подло од њега, против моје воље кликне на опицју "додај приајтеља". То зна, а кад ми некад нешто хитно треба, морам триста пута да стиснем тастер. Не сме човек ни да њушка по туђим животима (ко, рачунам, врата су била отворена).
И онда шта ћу, одмах избришем пријатеља, који мисли да сам му ја захтев послалла.
Сестра ми однедавно, откад има интернет, такође има тај проблем. А пошто нема много искуства с друштвеним мрежама, а ја нисам код куће, шаље ми поруке и тражи помоћ. Како да избришем послат захтев (ни њу њен лаптоп не слуша), шта да радим? Па престани да се колебаш и нећкаш, дирнух је.

Превише

Некад нисам сигурна јесам ли храбра или луда. Недавно сам се у шетњу упутила с четворо деце (кад стигне пето, не знам где ћу га). Срећом, једно беше спаковано у колица. Остало троје ми трчаше уоколо и кидаше живце на ситне комаде, док од њих  само фронцле не остадоше (на живце мислим, деца остадоше цела целцата).
Нисмо далеко одмакли, а и дотле смо на једвите јаде стигли. Нико ме не слуша, па ми гласне жице попуцаше од драња. И мало-мало, па неком треба обрисати нос. Четворо деце - а три слинава носа (и мало тоалет папира што се затекло у џепу)! Превише (деце и слина), богами (а ниједна марамица, премало папира)!

Не морамо никог да питамо

Маша и ја у петак смо направиле свој први цветни рајф (ја лепим, она гледа, углавном тако). Том послу је она приступила добровољно, а ја под (њеном) принудом (никакво одлагање није долазило у обзир, ни секунд): драла се ко магарац и лила крокодилске сузе док нисам пристала (тобоже, обећала сам јој, а то што сам се осећала као цркнут коњ за њу није било ни од каквог значаја).
Кад полеписмо љубичасте маргарете и ружице, обе кликнусмо, како већ само деца знају да се радују: јао, зарадићемо паре (то ће нам бити нова занимација)! Луписмо једна другој дланом о длан, с осмесима који су претили да нам покидају усне.
Сад можемо да купујемо (Миа, Матија и ми; Игњат још нит говори нит ромори, па нема ни ма каквих прохтева - подгрејеш му млеко, пустиш неку песмицу и миран си) шта хоћемо, обрадова се Маша... И не морамо никога да питамо, настави, ни маме ни тате... ни бабе ни деде...
А јесте лепа финансијска слобода, кад је стекнеш пре седме године!

Шта јој фали

Дај да видим која је, навалих ноћас. А обрисала јуче Фејс, каже мој сестрић. Ма како баш сад да обрише! Јесте, и ја сам обрисао (изјутра, а наново активирао у ноћ). Али, срећом, има мобилни телефон и у њему сличицу.
Лепа ти је девојка, рекох. Шта јој фали, равнодушно примети он (као да је нека осредња, а не од оних баш наочитих). Како су ове младе генерације скромне: ништа не фали девојци која може да се равна с најлепшима.

Ја заиста немам нимало обзира према онима што брину моју бригу: па што се, бре, мало не узмем у памет?!

Јес' удаата, сине?

Пре неки дан таман што се сместих на клупу у парку (док причекам аутобус једно пола сата, да уживам у топлом дану... миру и тишини), кад се крај мене стровали и једна жена. Допутовала из Соколца. Да се не огласи ијекавицом, ја се не упустих у разговор (обично то избегавам). И реч по реч, па добар комад тишине, па опет реч по реч, па тишина... Сазнадох и где све има куће (имам ја куће свугдје каже, а касније ми за једну изложи и вербални грађавински пројакат - каталог, распоред и квадратуру просторија), и колика су јој деца, и да је ћерка судија, спрема докторат у Бечу... а тек јој је двадесет пета. Деца се у "џунгли" (чим се докопа клупе и дође до даха,  погледа уоколо и рече: ово је џунгла) школују и раде, муж их надзире, а она сама, поред осталог, узгаја поврће и стоку (којима им напуни два замрзивача). Алал вера, вала!
Највише волим људе који сами о себи причају, а ја тек слушам (нити имам богзна чиме да се похвалим нити желим да одвише говорим). Не ваља само кад су иоле учтиви, па се сете да би и они требало штогод да упитају. А обавезно постављају погрешна питања, увек иста.
Јес' удаата, сине (а да шта ће друго пиитат)? Нисам (што се под клупу не сакрих, што десну руку без бурме у џепу не држим...), рекох с осмехом (можда је требало бризнут у плач?). Сваки пут кад на то питање одговорим, помало ми је и непријатно (не што ја чезнем за удајом, но што други можда мисле да чезнем: хтела бих, али ме нико неће). И паметно, примети она (а ја се насмејах; све удате жене говоре исто)... да целог живота будеш неком слуга... /Хм, ја некако немам тако прозаично виђење брака (али шта ја знам, ја сам баба-девојка)./
Та наизглед једноставна примедба (и паметно), коментар наизглед афирмативан, параван је за нешто сасвим друго. Као да имплицира да је могућност да се одговор промени никаква. Канда је прошло време кад је било могуће да се докопам младожење. Да ли изгледам као да бих већ морала бити удата? Ако већ нисам, могу да се опростим од бурме (ко ће ме сад хтети?), - прошао воз (у којем су музичари залуд свадбене песме свирали).

Мале музичке столице и овеће гуз..це

Скроз сам била заборавила да ће у Машином вртићу место уобичајене осмомартовске приредбе (где деца певају и рецитују) бити организовано некакво такмичење у којем ће, раме уз раме с децом (или против њих), учествовати и маме (односно њихови заточници: баке, деке, сестре... и ја, тетка). /Кад кретосмо из куће, сестра ми предложи да место гумених чизама (у којима, мисли она, нећу моћи да чучнем - свашта) обујем беле патике, што су се у ходнику затекле. Погледах је у неверици: она би ме мирне душе пустила да одем тако накарађена - патике, још плитке, још лаковане, још беле - њене, разуме се, никако се нису уклапале уз моју гардеробу, али њој је било важно само да ја будем спретна и окретна, да се истакнем на "мегдану". Сва срећа, знала сам да не идем на маскенбал./
Да сам се пре сетила, ја бих побегла за Београд, измислила бих неодложан посао... овако, нађох се у небраном грожђу, тј. вртићкој собици. /Прецизно, позиција у којој сам се обрела беше царска - кад Марко цара дотера до дувара. Истина, прозор бејаше одшкринут, али нема смисла да се такарим по столовима и прескачем оне жене, како бих се избавила./
Елем, како за труднице није препоручљива превелика физичка активност, моја сестра лепо увалила задњицу у столичицу, узела апаратић те опуштено гледа, слика и тек се засмеје (кад и сви остали посматрачи).
А ја никако нисам могла избећи то експонирање (волим ја да се играм, али пред публиком не волим ни да дишем; да бејах само мало ближе оном прозору, само мало, вала бих кроза њ одмаглила...). Пре но што је музика пуштена, васпитачица је подсетила децу, а деца потом и себе и нас да је важно учествовати, а не победити (хм, сви они то кажу, сви, али... знам ја како би се Маша надурила, а и тетка би се, богами, покуњила).
Поврх свега, једва да је прошло пола сата откако сам се наждрала оног ђувеча (који је чак, после паприкаша, други на листи мојих омражених варива... али цео дан бејах у журби, нисам имала кад да бирам, јела шта ми је у јасле положено). Чекајући почетак игре, жељно као вођење пред гиљотину, бринула сам да ме пун стомак не "саплете" на путу до славе (појма нисам имала хоћу ли га прећи, али слатко би било победити). Јао, ваљда због тога нећу бити трома, бар да не испаднем у самом почетку... ни у средини... да не испаднем... до краја (ако ћемо искрено, то би ме једино задовољило).
Начинише круг од столичица, објаснише правила, па се игра захукта. Деца и трче и играју (у једном смеру), маме, понека бака (и међ њима ја, једина тетка) углавном ходају ко по јајима, држе столице на оку и чекају да дросну дупетом на најближу. Како одрасли седну, дете мора да нађе свог сродника и ували му се у крило. И тако десетак или не знам колико пута. После сваког круга беше мање по једна учесница, а и столица. И на крају, око једне столице - две гуз... упс, пардон (срећа да ме Маша није чула), две задњице. У одсудном тренутку бупнем ја, тек половином своје позамашне цењене (е сад, ко је проценитељ...) имовине, на ониску столичицу (па могла сам без проблема сести и на две, да су ми биле на располагању, али нисам ја похлепна: доста мени и пола). На другу половину села је моја ривалка, тако је резултат био нерешен, а на трону: једна мајка, једна тетка и две другарице.
Ух, не смем ни да замислим шта би било да сам се држала правила да је важно учествовати, па куд бих се после дела од срамоте, и пред Машом  (била би ми сестричина разочарана и потиштена) и пред целим светом. Овако, било је лако њој после да се радује и смеје све време. А и тетка, да будем искрена, воли да побеђује, само не воли јавне наступе (да се игра играла на мом терену, па ко би ми био раван); вала бих се појела од муке да се нисмо попеле, тј. селе на трон. Ако каниш побиједити, ни по коју цијену не смијеш изгубити!

Држање хигијене

У последње време (има томе неколико деценија) толико сам нервозна да једем шта стигнем. Пре неки дан сам из сестриних фиока таманила затурене чоколадице (лако им да се затуре кад сам ја далеко), па онда јела грашак (није лоше скувала, морам признати), па мало кајмака и киселе паприке, па опет неке чоколадице и све тако укруг - мећем у уста ко у циганску торбу (кад поједем слано, једе ми се слатко, кад поједем слатко, да цркнем ако не прогутам нешто слано... зачарани круг... Дантеовог пакла).
И јадам се после Маши: једем све и свашта, зато ћу ти умрети... Нећеш, одврати она, нимало не сумњајући у свој одговор: ти држиш хигијену... Насмејах се и таман да упитам на шта је тачно мислила кад она настави... Не пијеш кока-колу... не једеш (нити жваћем) жваке... "водиш" здраву исхрану...
Е, моја Машо, џаба тај списак свега што не једем (ни саламе, ни паштете, ни виршле...) и не пијем, кад је поголем списак онога што конзумирам, а није паметно, бар не тако неконтролисано, што је нужно кад је "глад" силна (емоционална празнина је наутажива: џаба тоне слаткиша да помакљам).

Рачун и самоубиство

Моја је баба често изјутра, у данима кад је тешко устајала (старост јој се, безобразница, на леђа свом тежином навалила), седећи и рецимо навлачећи чарапе, говорила о неком човеку који је, како сам ја разумела, због "математике" извршио самоубиство (и после пусти децу у школу): еее, није луд био онај (тамо неки, који је себи у анегдоти прибавио живот вечни, или бар док ја памтим; ја му сад поклањам коју годину приде упознајући га са вама и онима што ће после вас читати) који се, кад је израчунао колико се пута свукао и обукао, убио.
Мени све теже пада да увече (и тако дан за даном), исцрпљена, оперем зубе (вазда се треба и туширати, нокте сећи, обрве чупати, чешљати се...). Сва срећа да ми дигитрон није при руци кад ми пукне филм.

Гуја испод паса

Ко свака беба, и Игњат воли кад му скину пуну пелену и користи прилику да мало, тако разгаћен, ужива у осећају слободе, знајући да ће га врло брзо у другу пелену замотати и стиснути. Окреће се, премеће, млатара ножицама, бауља по кревету, покушавајући да утекне чврстим рукама које ће га наново у пелену утегнути.
А данас седећи полунаг на кревету наједном опази нешто занимљиво под стомаком, нешто што му никад пре није привукло пажњу, па ни руку. Заинтересован, нагну се још мало напред, руком помакну стомачић (да прошири видик) и дохвати ту малу необичну играчкицу. Обрни, окрени, загледај одовуд и одонуд... Хм, па то личи на ону змију (није човек ни знао какву гују гаји испод паса) што спава у жбунуу, у жбу-н-у, пробуди се у јуну, у ју-н-у (да, да, доћи ће време да се и она пробуди и запалаца).
Гледајући његову занесеност, мајка му се најпре смејала као луда, а потом (не знам зашто... а не зна ни она) покушала да га осујети у откривању властитог иметка: не (што, хоће ли нешто да поквари?)!
Причајући ми и показујући вечерас како је Иги развлачио то мало чудо међу својим ногама, сестра је далеко испред себе пружала руку, канда се метрима мерио домет. Па чекај, докле је то вукао (је ли напрасно постао толико обдарен?), упитах. Да није забацио и преко рамена (алал ти сорта)? Да, зацерека се сестра, и додаде да је потом пребацио преко другог (алал вера, домаћине, што рекоше, баш истим поводом, у једном филму). То је сасвим довољна метража да обе неко време цркавамо од смеха.

Прича о слову Ш (и породичном ангажовању)

Пре неки дан је Маша имала домаћи. /Чудна ми чуда, има га сваког дана; јеботе, иде у предшколско, а ко да је трећи разред. Красно је било наше детињство, кад ти је бар у предшколском било дозвољено да пландујеш. Канда ће у будућности деци већ у кревецу бити наметане обавезе./ У једну велику свеску свако дете (ако има среће да се избори с одраслима) мора да испише по једно велико слово, да залепи сличице предмета које тим словом почињу и да напише причу у којој од тог слова не може да се живи. Маши је запало слово Ш.
Кад Маша има домаћи задатак, ни ја немам мира. А како сам била отишла од куће, ето ти и Машине маме с остатком породице за мном. Тако смо се сви сјатили у кући треће сестре. Сви се сјатили и сви се посла латили (ја баш и нисам љубитељ тимског рада, волим све сама, али шта ћу; и увек мислим да знам најбоље... што је најчешће и тачно), сем оног ко треба (није да дете неће, но се заиграло, а нико га није ни звао... ми ћемо то брже).
Сви се узвртели, никако да почнемо. А да поделимо чоколаду (милку с јагодама, од триста грама, благо нама), упита Матија. Хајде да прво поделимо, једва дочеках, па да видимо шта ћемо даље (ја на празан стомак не функционишем).
А рекли су да треба ми да залепимоо, сети се Маша након неког времена (касно Марко...). Е, не вреди, тетка (она друга) већ полепила. Мало потом, она се опет огласи: а рекли су да ми оживимо слово. Е, Машо, ја сам већ исцртала и уста и очи (док си ти јурцала са сестром и братом по кући). Како ми је Ш изговарало своје име шшш, рекох сестри да каже то исто, колико да уочим положај усана и број зуба које откривају. Пошто је Ш било неко шаљиво и намигивало, рекох сестри: намигни (да видим колико да спустим очни капак, нисам ја неки таленат за цртање).
Што смо нашли слике, искројисмо, што нисмо - исцртасмо, искројисмо... Машина друга тетка исписа преко целе стране Ш, али ја то нисам могла да пустим даље: криво ти је, зар не видиш? Небитно је то њима (али мени очи боде). Е, не може, узех лењир и све поправих. Друга тетека нацрта шерпу и искроји, па се досети: ее, Машо, где су ти они циркони? А, ти ћеш за Металац да креираш нову луксузну колекцију (замислите: посуђе с цирконима, па ишло би као алва)! Циркони не бејаху пронађени, па тетка искроји туфне од неког меканог шљокичавог материјала. Од истог и ја искројих шољу. Све полеписмо, па свак оде за својим послом, а мене оставише за компом. Сад кад треба писати причу, сви јунаци ником поникоше и у дневну собу побегоше. Доброо... Већ успут смо изрицали идеје. Тако сам имала ликове: Машу и Сташу, место радње - шуму, па шатор, шљиве, шаргарепе, шољу и шерпу. А имала сам и чаробни штапић, залепљен. Кад почех причу, одмах сам знала да ћу се о тај штап само саплитати. Е, мораћете штап да одлепите. Али видеће се, буне се сестре. Ја наставим да пишем, па опет гунђам: мораћете, нећу штап, само ми смета, ово је реалистична прича, не требају ми фантастични мотиви, кваре ми све.
Коначно одлепише, па смо мрље морали да камуфлирамо парчетом картона на који исписасмо гомилу ш у разним бојама и исцртасмо шипурке (којих смо се успут сетили).
Машина мама насадила се поред мене, мало да помаже, више да ме нервира. Има ли нешто на ш од чега се кува чај, упитах. Шипак, досети се она, сва срећна.
Маша се појави и сневесели кад схвати да нема штапића. Не уклапа се, рекох. То исто мало касније она рече Мии, само иронично, и с нескривеном тугом (њима двема се тај штап највише свиђао).
Зет је више пута улазио у собу и гунђао што прође пола ноћи, детету се придремало, а ми никако посао да приведемо крају. Па шта ћемо кад нисмо готове, бранимо се. Ма знам ја шта је, рече он, ви хоћете да будете најбоље. Оно, истина (не умемо другачије)... Зато се насмејасмо. Кажу да је од много бабица дете килаво, али ово наше наочито испало.

Ницање груди и вируси који лају

Још се не бејасмо спремиле за спавање, али већ бесмо и клонуле и поспане, па се изврнуле на угаоној. Маша, која лежаше на боку, ка мени окренута и о руку ослоњене главе, наједном (из чиста мира) упита: како ничу груди (притом се очима смешкала, трудећи се да задржи озбиљан изглед и став детета жељног научног знања)? Изненадих се јер, мислила сам, не беше асоцијативног низа којим је Маша до те недоумице дошла. /Врло брзо, међутим, схватих, да сам опружена на леђима, да су ми груди готово под грлом (ни иначе, богу хвала, нису много ниже), туника ми је широооког отвора и деколте више него доступан Машином радозналом погледу./
Откуд знам, рекох (да је се што пре отресем; а и нисам то никад проучавала: у периоду "ницања" то ми се уопште није допадало, а сад бих вероватно грдно патила да "семе" бејаше лоше и кржљаво, односно да моје њиве осташе "без плода"). Али она се не збуни, већ изложи сопствене претпоставке о поступности раста тих "кругова", на које, као шлаг на торту, на крају дође нешто "као младеж".
Шта ти је то, упита одмах потом (пресекавши моје церекање), нигде не упревши прстом (а сасвим сигурна да ћу знати шта је предмет њеног интересовања), али с дискретним ђаволским осмехом (какав обично има кад покреће "шкакљиве" теме). Које, поруб од тунике, рекох, благо насмешена све време и тобоже крајње озбиљна (иако обе знамо да је то стара игра: ја се правим да не разумем шта ме пита, а она се прави да не зна одговор). Не то, каже мирно, ово. Аа, бретеле од мајице. Ма нее то, ово.
А онда, како зна да нисам ништа мање тврдоглава но иначе (могле бисмо тако док зора не сване), Маша одустаде од утврђивања истине и пређе на следеће питање. Колико (у грудима) има млека (добро ме није питала и за проценат масноће)? Најпре се зацереках, па рекох прво што ми паде на памет: шест литара. Колико је то, упита Маша. Паа... шест оних великих флаша (рецимо, мада може и друкче да се упакује). Колико ти имаш, упита, и даље онако дискретно осмехнута /због чињенице да јој ја, упркос њеним јасним провокаторским намерама, озбиљно и мирно одговарам као да пита о глобалном загревању (без обзира које је питање, одговор може увек да буде исти - шта ми тешко да кажем: немам појма)/. Ја немам (сем колико ми Огњен од својих крава наточи). Млеко имају само жене које рађају и то не све време, не заувек. (Зна то и она, него воли о женском телу да прича.)
Некако ми је лакше било кад ме је данас питала шта је вирус. Откако кретосмо у шетњу, наваљивала је да скине јакну; да бих је убедила да одустане од те накане, сама вазда стрепећи од херпеса, рекох да ће је, разголићену, сместа напасти неки од тих неваљалаца. Шта је вирус, упита опет она, навлачећи лагано (док је покушавала да докучи нису ли ти напасници само елементи фантастике и средства за принуђивање деце да играју како тетка свира) јакну (и вероватно се стресавши при помисли на некаква зубата створења; канда су комшије изгустирале псе чуваре и око плотова ко суманути трче и претећи из свег гласа лају вируси). Лепо сам јој на Гуглу показала сличице, па нека се грози до миле воље (вирус еболе је посебно "скенирала"; а јес' гадан и на слици)./

У лажи су учестале контракције

Док се сестра излежавала у ординацији, ја одлучих да одем до ве-цеа. Маша такође одлучи да оде са мном. Покуца на врата (да провери је ли заузето; она је мало пре тога била, те сматра да њено искуство злата вреди и да треба да ми крчи пут до места које цара изнурује), па, како нико изнутра не одговори, отвори их и уђе преда мном. Где ћеш ти, упитах, повукавши је назад. Ја ћу жмурити, проба она да од мене изнуди дозволу да буде присутна (за њу тешко да има ичег примамљивијег од заједничког боравка у тоалету с неком одраслом особом). А, не, чекаћеш испред (ионако је унутра тесно, једва да се окренеш).
Једва и да свукох панталоне, а она покуца и позва ме. Једном, па још једном. Насмеших се, оба пута, и одговорих да ћу брзо, али она ме, касније рече, није ни чула. Потом се куцање чу још једном и нестрпљива особа пред вратима изјави: ја сам нека жена... порађам се! /То је ваљда био знак да треба сместа да потрчим напоље. Људи у чекаоници вероватно цркаваху од смеха, слушајући и гледајући дете којем о рамену беше обешена теткина торба, отегнута до земље./ 
Хм... Некако ми се чини да се жене, сем нехотице, не порађају у тоалетима (ако нисам кумовала, кроз плот сам гледала). Уосталом, што бих се и бринула, па није на вашару, у  гинеколошкој је ординацији - свако у белом мантилу указаће јој адекватну помоћ.
Гле, лукаво ли је и лажно се предстаља оно мало са кратким ногама (у лажи не само да су ноге кратке, но су и контракције учестале)!