Док четворо сестрића успавам, ја останем без гласа. Најмлађе се успављује песмом (једнина је метонимија, певам ко на солистичком концерту и још морам на бис - не аплаудира, но се опире и придиже из наручја). Остали уз причу, мислим приче, причу за причом... Сваком је ноћас била потребна различита доза. Док је Миа Маши читала Пепељугу, ја Матији отпричах Три прасета на увце (обоје се, скупа с прасићима, исцерисмо кад вук опече своју задњицу: тако ти и треебаа, тако ти и треебаа; мислим, није лепо смејати се туђој невољи, али ни зло чинити - ко другоме јаму копа, може на огњиште да се стровали (а обложен лако запаљивим чекињама, неће се добро провести)). Онда свима испричам Крокодокодила, па Јариће, козлиће, онакве баш какве је мени причаа моја баба. Матија се утом предаде сну. Онима које сан не опхрва, причах и Успавану лепотицу... А, на зло, док једно успавам, друго се већ пробудило, па морам испочетка. Лези у средину! Причај причу! Не знам више коју ћу, леле... Ајд Снежану, тихо, што тише, споро, што спорије... Ооо, хвала патуљцима што живе у толикој породичној задрузи, па док сваки викну "неко је јео из моје чиније", обе ми сестричине коначно уснуше.
Нема коментара:
Постави коментар