Jedna sestra: Ja jedem kao luda.

Druga sestra: Ništa ti se ne vidi.

Treća sestra (tj. ja): Ko da se meni vidi. (Nisam džabe obukla pončo.) ;)

Onaj ko poslednji izađe ne treba da ugasi svetlo, već da odvrne osigurače ili, pre, počupa kablove.

Nasrtljivac na stanici

Mrak se spuštao na krovove uporedo s mojim hodanjem ka stanici. Stajući kraj perona spazih u čekaonici jednog momka, kojem, očito, fali nešto (ne računajući žensko društvo i desetinu centimetara nogavica). 

Već mi se jednom baš na stanici obraćao i kako susretoh njegov pogled, pomislih da me isto čeka. Pomislih, i ne pogreših. Eto ga sledećeg trenutka s pitanjem: Da l' će doći ovaj za Beograd, mamicu mu .....? A što ne bi došao (zbog tri pahuljice, što se istope i pre no što na asfalt padnu)? Jasno mi je da u tome nije poenta (mogao bi i dispečeru da se obrati). Kako mi mobilni već beše u rukama, tobože sam nešto po njemu čačkala. Međutim, taj trik nije dovoljno dobar da najbolje nasrtljivce (nesvesne da su to) drži podalje. Kad beše imamo (autobus), nastavlja (ne)znanac. U petnaest do pet, kažem učtivo, ali ne osvrćući se na nj (svaki moj pomak može shvatiti kao upuštanje u razgovor koji ne želim). On malo poćuta, ali mi beše jasno da se neće povući. Jesi li iz Beograda rodom, pita. Ne, odavde, rekoh brzo, da ne insistira na ulici i kućnom broju. Nisam želela da postanem neprijatna (a morala bih, ako me ne ostavi na miru).

Onda reši da pređe na neke ozbiljnije izjave. Izgleda da ti je pukao kapilar, reče. Shvatih da misli na moj nos. Imaš li maramicu, nastavlja, samo stisni nos. Svašta, to mi se nikad nije dogodilo. Istina, osetila sam već da mi iz nosa nešto klizi (i spremala se da uzmem maramicu), ali sam očekivala da to, u najgorem slučaju, budu sline (i nisam očekivala da ih iko vidi, tek ako su malko izvirile). Spustih torbu na klupu, tapnuh maramicom pod nos, pa pogledah, ne verujući. Ništa od krvi, kako sam i mislila. Šta me zezaš, rekoh, ko da on mari.

I ko će znati šta mu je cilj bio. Možda je mislio da neću proveravati, pa da mi ukazuje prvu pomoć. Sreća da mu naiđe neka poznanica i čim mu se obrati, ode za njom u čekaonicu, ko pašče.

Hvala ti, bože. Dečko očito ima problem s pristupom ženama, ili, pre, devojčicama (ne sme njima, pa prilazi starijima). Ili prilazi svemu ženskom bez razlike. A možda i voli starije. Mogla bih majka da mu budem (figurativno samo, dakako: i da u meni ima majčinskog instinkta, brižljivo bih potomke birala). Uopšte me ne začudi što nije ušao u autobus za koji se raspitivao i kojem je mamicu verbalno obeščastio.

Lepo je otići u suton kad sneži. Ogrnut sumrakom, sve nogu pred nogu, čovek od sebe beži.
Odsustvo ljudi na ulicama mukama je kao melem. Idem, sneg me zasipa i ne branim se. Niti gde želim da stignem niti da se vratim. Hodam, mislim i patim. Ima u tome neke čudne slasti.

Jedna od mojih pričljivih sestara mi piše: Na rebro bih progovorila, na tri kompjutera kucala odjednom.

Kad se rodiš s takvim (pa još i intelektualnim) potencijalom, i ne treba ga zauzdavati (već nesebično svetu davati). :)

Crni petak i (crne) ocene

Maši mama juče bila na roditeljskom. Sve petice, kaže, samo jedna četvorka iz prirode. Pa to malo da prošara, objasni Maša (10), da ne bude dosadno. 

I još juče debelo kiksnula na diktatu -- dobila količnik brojeva četiri i dva. Ali, nimalo se ne uzbudivši, Maša reče: Pa Crni petak, niže cene -- niže ocene. Na sve strane popusti, pa i đak popusti.

Nije važno da dobiješ peticu, važno je da imaš (valjane) argumente.

Crni petak

U prestonici danas beše neverovatna gužva. Kuljaju reke ljudi na sve strane, unezvereni, kao da je Nova godina sutra. Na Terazijama pokačili one polne organe u erekciji (ko mi ne veruje, nek i sam proveri). Samo su Trubači falili da doživim nervni slom.

I odem do Ušća, da Maši kupim neku haljinicu. Šokirala sam se ljudskim mravinjakom. Na pokretne stepenice nemaš gde da staneš. I u jednom smeru rade, u drugom (uvek onom koji meni treba) ne.
Zaprepastio me epski prizor: da iz neba plaha kiša padne (ili na spratu pukne vodovodna cev), nigde ne bi na zemljicu (mermervni pod) pala, već na dobre konje... konje (i kobile, ovce za šišanje)...
Pa šta je ovo, tek jedan sat: ako svi kupuju, ko radi? Je li moguće da je već krenula prednovogodišnja frka? (Prokleta ulična rasveta što u glavama stvara zabunu).
I tad mi kvrcnu. J.bo vas crni petak, da vas j.bo. U našoj zemlji on je odavno poznat i nemio dan, od njega tradicionalno svi strepe i rado bi ga izbeli. A vidi ovo: i muško i žensko, i mlado i staro navalilo ko da je golo i boso. I ko da je trideset posto nešto (a još su mnogi redovne cene podigli, tako da se kupci samo lože, a popust je ko bajagi).

Stanem jednom pred ogledalo, vidim fleku na stomaku. Ja se mrdnem levo, fleka se mrdne levo. Ako se mrdnem desno, fleka se mrdne desno. Hm... Stanem drugi dan pred ogledalo, i fleka stane takođe. Pomerim se desno -- i fleka se pomeri. Ja levo -- i fleka levo. 

A nikako da se setim ogledalo da obrišem.

Ustala je kuka i motika... navalila na šoping molove -- došao nam crni petak (onaj naš, srpski).

Dok se građani islikaju u svim onim ukrasima, možemo i Kosovo da izgubimo. Ako lud može opet da poludi.

Kako je to moguće

Sat vremena pre no što će Matija doći iz škole i dva sata pre no što će doći Mia s društvom, Maša se nakanjivala (tj. na momente, retke, popuštala pod mojim pritiscima) da radi domaći. Obe moje sestričine kilave kad rade domaći i uče, sve nam živce u froncle iskidaju. Nikako da shvate kako je pametnije brzo sve ispisati, pa ostatak vremena plandovati. To se razvlači i razvlači, satima, dok ne dođe vreme za spavanje. Mašo, piši!  Ona me i ne čuje, zuri u TV. Mašo, piši!  Ček' samo ovo da ispričam. Mašo!  Mašo!  Njoj isto kao i zidu govoriti.

Po povratku iz škole, Matija se samo pojavi na vratima predsoblja i uđe u dečju sobu. Ja odmah u sobu provirih, da vidim šta radi. Kad, on kleknuo na pod, smako s leđa ranac, te vadi iz njega neke knjige. A jaknu još ni otkopčao nije, a kamoli skinuo.

Šta radiš to, upitah. Da radim domaći, odgovori Matija ko iz topa. Vidite kako se radi domaći, rekoh gostima u dnevnoj sobi (svedocima mojih jednosatnih muka da privolim Mašu na rad i da pogled i pažnju na knjigu usmeri). Maša istog trena dotrča da vidi (čudo neviđeno), ne krijući zaprepašćenost:KAKO je to moguće? Pa lepo, neće čovek uludo da troši energiju i vreme: uzme engleski, oboji koji crtež (na engleskom, jašta) i miran je. Ne pokoleba ga ni majčino podsećanje da engleski ima tek u sredu.

Kidnapovanje

Snajka priča kako je brat sanjao da su me (neidentifikovane osobe) kidnapovale. Odsekao se živ, kaže, tri dana nije mogao da se smiri. A šta su hteli, pitam. (Verovatno ne da me na silu udaju za nekog očaravajućeg, koji bi se posle dugo trudio i napokon uspeo da osvoji moju ljubav). Ako su hteli da traže otkup, džabe su se trudili: ne bi se ovajdili (i da imaju, moji pet para za mene ne bi dali). ;)

Mašina mama: Mašo, jel tebe hvata pubertet, šta je tebi?

Mašina tetka (tj. ja): Ako te hvata, ne daj se, uzmiči, otimaj se i opiri. (I potrči malo, da dobiješ na vremenu, a nas živci duže da posluže.) 

Umesto da siđu i sednu za slavsku trpezu, zet i sestrić izvoljevali da jedu na spratu, a ja da ih služim. 

I tako ja niz stepenice trknem po pasulj i tanjire, pa trknem po hleb, skoknem po salate, onda trknem po sarmu, pa po još hleba, pa po ribu... Oni svi mlađi, a šalju tebe, primeti starija domaćica. A neka, rekoh, samo kad sam od njih brža i i veštija, samo nek sam ja (meni) zdrava, hitra i okretna.

Bio (pa se upokojio) taj neki zubar, vrlo slobodan, ko što mu i ime beše. I ruka mu se s alatkom (zubarskom!) lako zamarala. Čačka, čačka, pa tek ruku mora da spusti, dok on bolje zub zagleda ili te štogod priupita. Ne znam šta je u muškaraca koristio za odmorište, ali kod žena je uvek birao istu lokaciju.

Bog da mu dušu prosti, ala se taj napipao stidnih kosti.

Ceo dan se mislim šta da obučem kod sestre na slavu. Jednom džemperu kratki rukavi, drugi suviše kratak, treći se lepi uz telo... I setila sam se: obući ću pončo (em nema zime, em nigde sala nema). 

On: Ja sam pratio kako se koja krava ponaša i kad vidim da traži (bika, da ne budem vulgarna), ja imam telefon... Ja: Od bika? On: Ne, od veterinara. (Ua, moderna vremena i moderne metode!)

Umnogome zato što ne pijem kafu čitavog života ostaću prilično asocijalna.

Što ovaj EPS ima neke fine radnike. Kuc-kuc (zvono neće da troše). Daa? (Još u pidžami, zvirila sam na vrata.) Samo da zalepimo nešto na brojilo; uđi ti, nemoj da zebeš. (Vala, pasje vreme, naoko... i na uho.)

OK, kako vi kažete. A nema za mene zime dok to brojilo ko besno mota sve ukrug i TA peć umilno prede. Istina, zebe mi srce na vetrometini, ali tu mi vi niste od koristi.

Sobica

Jedna soba (od milošte nazivana sobica) služi nam za odlaganje viška hrane. Kad kažem višak, ne mislim da mi to ne možemo izjesti nego ne možemo baš odmah sve ili nije dozvoljeno -- za goste je.

S tom sobom ima(M) samo jedan problem: vrata su joj totalno indiskretna -- glasna su i škripee. A da meni ugrade kakav merač kilometraže, prsnuo bi, mučan, koliko puta u sobicu uđem i (nerado) iz nje izađem.

Čim me vide s tanjirom, odmah me saleću. A ja na njihovu činiju s granulama nikad ne nasrćem. 

Sestra: Pere zube, a ide tek za dva sata!

Ja (ustima punim paste): Pa šta, ne planiram da ih koristim!

Sestra: Ali dva sata, sigurno ćeš nešto jesti!

Ja: Ništa mi nije zanimljivo. Jedino ako ću da ujedem NEKOG. 

Konačno smo i mi dobili pismo (duboke zahvalnosti). Zatekoh ga na stolu kraj naočara -- tata je prostudirao.

Tata, rekoh, nisi mu prvi (ni najvažniji). Neki su dobili pre nekoliko dana.

Istina, treba sve postići, mnogo je zadnjih rupa na svirali.

Tek što sam pošla na kurs šivenja, a već merkam kurs za grafički dizajn. Jao, ti hoćeš sve da znaš, čudi se Maša.

Ne moram baš znati sve, ali moram mnogo šta, da bih bila ispunjena, da bih bila srećna ja.

Bolje žaba

Gledali smo danas neku predstavu za decu. A deca vole da sede u prvom redu, pa se i ja smestih kraj njih. No koliko je to pametno upitah se kad Šampi s bine upita decu da li je neko voljan da mu pomogne. Ako ovaj siđe do publike i prozove mene, šiknuću a nogom, pomislih. (Odjutros sam prilično zle volje.) Srećom, sve je ostalo samo na pitanju.

Malo potom upita duhove (koji mu želje ispunjavahu) bi li mogao sve nas (gledaoce) da pretvori u babe i žabe. Bejah spremna da povičem: Mene u žabu, mene u žabu!

Znam da će mi neke sestre zameriti što ne želim da budem baba. Umnogome zbog onog što je Duško Radović napisao: Bolje je biti nečija baba nego samo baba. Pa, ako mogu da biram, kreketaću radije. I biću zelena (i u zlu se zrnce dobra nađe).

Usporila majka iza sporog auta. A deca nestrpljiva, od roditelja uče. Ajde, obiđi ga u ku..c, doviknu majci Ignjat. Tog trena se i Staša doseti: Jeste, jeli smo u vrtiću danas i kukurac!

Bez brige

Ona: Šta sam ja sve u stanju tebi reći!

Ja: Šta sam ja sve u stanju od tebe čuti!

Uz prirodu i decu, jedino me stvaranje raduje, napisah. Pa jeste, složi se Filozof (ja volim da ga tako zovem), i njih je neko morao da stvori, mislim decu. A ja ni prstom nisam mrdnula, priznadoh. I još dodadoh: Eto, samo decu što ne umem da pravim, a sve mi ide od ruke.

Pa ne može to rukama, reče on. I preteče me. Taman sam htela da napišem: Valjda zato što ruke tu i nisu bitne, ne igraju ključnu ulogu (više imaju dekorativnu svrhu).

Onda Filozof i to objasni: Ti si verbalno hipersenzitivna, odmah se oseti. To je kad osećaš vibracije reči. Nešto kao sluh kod muzičara.

Na takve komplimente meni klecaju kolena (sreća te sam uvek u polusedećem položaju, s laptopom na krilu).

Dok budem živa, nek budem zdrava.

Ne budem li zdrava, što da budem živa?

Otvorih ratluk s orasima, te pojedoh odmah jedan, pa drugi, a nedoumicu ne reših: gde su ovde orasi, na kutiji?

Jeste da je poprilično toplo, ali u nedoba, jesen je. Dakle, varljivo vreme, ne treba se odviše razgolititi.

A Ignjat se opire, neće (da ga pečeš)  duks da obuče. Zato moram na to da ga privolim. Igi, hoćeš da te zaboli stomak, pa da se ukakiš? Proliv, upita me, naglo se uozbiljivši. Da, rekoh. (Šta je? Cilj opravdava sredstvo.) A on smesta ćušnu ruku u rukav i začas navuče duksericu, te se vrati igranju.

Sad se igraj do mile volje, priznaćeš da je bez pelena bolje.

Mama: Jesi li pojeo palačinke u školi?

Matija: Jesam. Jednu sam pojeo na velikom odmoru, jednu na malom. Posle sam podelio s drugom sendvič.

Mama: Otkud ti sendvič?

Matija: Pa njegov.
Mama: Kako ste podelili?
Matija: Lepo, kidali.

Podeljena sreća dvostruko je veća. Ako neko ima sendvič, rado ću ga s vama podeliti (mislim, ako je s pečenicom ili suvim vratom i s krastavčićima; inače neću okusiti, jedite sami).

Zet, po običaju, sačekao sestru na stanici, da je odveze do kuće (naporno joj da pešači). Ulazeći u kola, sestra, umorna i iscepljena, progunđa: Ja ne znam ko će da živi još trideset godina, ja ne mogu.

A zet, budući da se i sam vratio s posla, nervozan, ne pokazavši iole razumevanja, planu: Dobro, ženo, šta hoćeš, da te vodim na most?

Pametan muž zna da ženi ne treba protivurečiti.

Onima za koje kažu ''Ta bi i u oltar ušla" skidam kapu zbog mogućnosti da isto učine bukvalno.

Što žene tamo nisu dobrodošle? Sem, kako pročitah negde na netu, ako su boobojažljive, babe, udovice, device.... s blagoslovom episkopa -- da počiste.

Mene nešto i ne zanima šta je iza onih vrata, inače bih davno ugrabila priliku da se suprotstavim pravilima sveta u kojem muškarac dominira (i kloni se metle).

Najveće zadovoljstvo domaćica pred slavu jeste kad okače zavese i prostru tepihe. 

Naša je nevolja što je staza za hodnik podugo stajala smotana u rolnu, pa se još na krajevima izvija. Stoga je moja majka nepokorni kraj nagazila nogarima male stoličice. Da vam situacija bude jasnija: majka je svetla po kući pogasila, pa je legla, a stoličica je ostala nasred hodnika, tik do vrata kupatila. Ako tata, pomislih, noćas ustane, pa, onako mamuran, ne paleći svetlo, nabasa na ovu stolicu u zasedi... sačekaće goste u gipsu. Pomislih i da tu opasnu barikadu uklonim pre no što legnem.

Najpre sam odgledala neku emisiju, pa krenula još da se istuširam... I sva sreća što sam išla neuobičajeno sporo, pa osetih da mi nešto naskoči na nogu.... &$%$#$%&//(()/(&T%&$%%, prosiktah, malo u sebi, malo kroza zube. Malo je falilo da se prostrem koliko sam duga, taman da glavom dosegnem WC-šolju (i tepih bih pošteno ispravila), pa sutra goste sačekam skrštenih (mesto širom otvorenih) ruku i u kovčegu.

O, sačuvaj nas bože vremešnih domaćica što misle da za slavu svaki pauk u kući treba da je pokojnik, a svaki nabor i svaka dlaka na svom mestu. Još samo kad bi i glava ostala na ramenima.

Sigurno ste viđali masovan prelazak ulice na crveno. Jedan samouveren, dostojanstvenim hodom krene preko zebre, ne mareći za propisanu kaznu i pandure koji možda izbliza motre. Nakon tren-dva, malo se snebivajući, krene za njim još troje, pa potom četvoro... I dok trepneš -- eto svih na pešačkom prelazu, sila koja boga ne moli. I de sad im kaznu napiši.

Zajedno smo jači. Samo dok se odvaži prvi. Predugo se čeka zeleno svetlo.

Uzeo Ignjat mačku, u nameri da se s njom poigra. A mačka u istu svrhu iskoristila one nokte što ima da se brani. 

Mačko, prekori je moj sestrić, sta to radis? Neko te mazi, a ti grebes. 

Je li to u redu, obratih se i ja nevaljalici, što nokte retko krati. Je li to u redu, ponovi Ignjat, donekle oštro. 

A mačka belo gleda i odovor ne da.

Trka

Voli moj sestrić da se trkamo. Majka ih popakuje u auto, a on navali: ajdee, da se trkamo, aajde... Ja zauzmem mesto na trotoaru i čekam da izađu iz dvorišta. Pa kad mi se komanduje, potrčim, u papučama. I tako neko vreme trčimo uporedo, dok mi duša u nos ne dođe, a sestra ne nagazi gas. I Ignjatu skoči adrenalin: pobedio jee, opet je pobedio.

Najdosadniji (i po tuđe zdravlje opasni) ljudi na svetu su:

1. ljudi koji stalno nešto nekom zvocaju 2. ljudi kojima su za sve drugi krivi

3. ljudi koji vazda zbog neče kukaju

3. ljudi koji se prave pametni

4. ljudi koji misle da su oni uvek OK, a drugi uzrok problema

5. ljudi koji misle da bi svet propao bez njih, te vazda prete da će dići ruke od svega... (Putuj, igumane, ne misli na manastir.)
Najgore je, a toliko često, da se sve navedeno skupi u jednoj osobi. 

Šta će meni momci neženjeni

Dva dana pred slavu skoknusmo sa sestrom u kupovinu. 
U jednom trenu, dok smo čekale za izlazak s parkinga, put nam pređe neki muškarac. Ovo mi komšija, reče sestra. I odmah potom (kao ključnu informaciju) dodade: neženjen. (Pazite, ne neOženjen, već neženjen, to je grđa beda. To znači da se nesrećnik nikad nije ženio.) Ne: Ovo je moj komšija, Pera (ne pitaj koji, može da bude nezgodno) Perić, Đura (ni za njega ne pitaj, može biti jednako erotski uznemirujuće... ili, pak, ugodno, kako kome) Đurić, ne pametan i kreativan, ne vredan i pažljiv, ne duhovit ni... Moj komšija, neženjen. Od svega što taj čovek jeste, za društvo je ključan njegov bračni status, to baca senku (žaljenja ili prekora) na sve njegove potencijalne vrednosti, umanjujući im važnost. 
Zatim je usledila i poenta (svojevrsna kritika sa stanovišta oženjenih i udatih ili bar ženjenih i udavanih): Moje godište (a još burme nema i nikog da zvoca dok mu ručak sprema).

Nemam pojma što nam to pomenu. Nas dve sestre što joj sedesmo za leđima takođe smo neudavane. Da l' bi nama rado promenila status, pa nam lepi etikete po sugrađanima, da suzi (naš) izbor? Da l' je htela da ga reklamira, da razdvoji žito od kukolja? Da nam upre prstom u sve slobodne muškarce u susedstvu? Možda računa da smo u potrazi, pa da ne gubimo vreme.
(A računaju, izleda, mnogi. Kad sam se vratila kući, najmanje me dvoje ljudi pitalo ima li tamo (gde sam bila) nekog dečka za mene. Zar misle da sam ga tražila? Nema za Rajka kapa, Rajko mnogo probirljiv. Nema niđe na svijet, a kamoli u Kraljevu gradu.)

Pomislih, pa i rekoh, odmah: Znači tako ti i za mene kažeš? (Možda i ne: svoje se meso ne jede. I samo se u tuđem oku vidi trn.) A još sam i starija od tebe (i neženjenog komšije). 

Verovatno mi mnogi iza leđa (što podrugljivo, što sažaljivo) šapuću: nije se ni udavala. Bruka i sramota. Ni toliko nije uspela, nesrećnica: da se uda, pa razuda (okolini srce da stane na mesto). Udavši se, makar i nakratko, zavređuješ ipak za nijansu veće poštovanje od one koja se nije ni udavala: ni luk jela ni luk mirisala -- kraj tolikih neženjenih, babadevojka (p)ostala.

Danas sam pojela dva parčeta rolata od plazme. U frižideru je ostalo samo jedno parče, koje ću sad takođe ja pojesti. Pošto sam jedino dete u kući (i nema ale koja mi je ravna), računam da imam pravo prvenstva. ;)

Novorođeno opravdanje

Hoće li i Mica da ide u vrtić, upitala je Staša mamu. Ne, Mici je mama rodila bebu, pa može da ostaje kod kuće. (Život je nekom majka, s tek rođenim detetom, nekom maćeha.) 

Staši odmah oči zasjaše i zaigra osmeh na licu: Tako i mi nećemo morati  u vrtić kad nam ti rodiš bebu. Eto, ima načina, ima nade.

Ee, dovijaju se deca na sve načine. Podeliće majku s još jednim čeljadetom (ako sudbina ne ushte da budu blizanci... trojke... to može biti nezgodno), podeliće igračke, podeliće slatkiše... Samo da ih taj kmekavac ratosilja bede, ovaj vrtića.
Majka se nasmejala, ali takva mogućnost nije joj simpatična. Treba, treba u ovoj zemlji uperiti novorođenčad protiv bele kuge, ali ona je položila oružje, u prve redove nek stomake isture žene druge. U protivnom, sve bi iskolačile oči i slomile jezike, čudom se čudeći ženi koja silnu decu rađa. 
Što se mene tiče, nije problem. Ako moji sestrići moraju da pravdaju odsustvo, nek još jedno bude na spisku. Samo, iskustvo mi kazuje da bi se to bepče i na moja leđa brzo uspentralo. A, vala, i na glavu.
Pa ipak, ja sam spremna (da nosim svoj deo tereta, i zadovoljstva). Sestra i zet su na potezu. Studio?

Stari ljudi su govorili (da domaćice imaju u vidu): Presolac po leđima, dosolac na astalu.

Pa ja bih sva bila u modricama. I još se ne bih mogla vode s bunara nadonositi, da utole žeđ ti patrijarhalni nasilnici.  

A sva je prilika i da bih pružila otpor tom varjačom što so u šerpu trpa i ne zna za dosta.

Mamino zanimanje

Vraćajući se iz šetnje Ignjat, Staša i ja susretosmo kamion koji odvozi đubre. A zašto njih (radnike koji prazne kontejnere) zovu đubretarci, upita Ignjat. Pa zato što čiste i odnose đubre. Mada to nije lepo, ne treba ih tako zvati. 

Tako se čovek koji vozi zove vozač. Onaj koji zida je zidar. Onaj koji seče staklo je staklorezac. Ko je staklorezac? Dedaa, viknu Ignjat. A ko je zidar? Drugi deda. Kako se zove žena koja čisti? Mama, viknu Ignjat, sav srećan, jer zna tačan odovor. Nasmejah se. To je jedna od zapaženih uloga većine mama -- da su čistačice. Onaj koji pravi obuću je...o... bu... obućar. (Baš smo se od jednog vraćali.) Čovek koji kuva je ku...kuvar. A žena koja kuva je...? Mama, opet će Ignjat, sav ozaren.
Te mame su, bre, višenamenske. Jedna mama, dve ruke, a tolika zanimanja obavlja: i čistačica, i kuvarica, i negovateljica, i pralja...

Ako hoćeš precizno

Staša: I cvi cu biji na moju dzurku.

Injat: Stasa, kad si imala zurku?

Staša: Cedeci put, kad cam ja bija vejika, joc manja.

Misliš noga

Do alarma beše još sat vremena, ali dažbe. Staša se vrpoljila i u snu dozivala Glavonju, jednu od mačaka (ženskog pola, a muškog nadimka, stečenog u ranom detinjstvu, jer beše najješnija i najnaprednija, a odveć sitnih polnih organa, da bismo joj utvrdili pol; do danas joj nismo nadenuli adekvatno, iole ženstvenije ime).

Ubrzo se i probudi, te ustade, ne mareći za moju laž (kojoj je odškrinuta roletna otkrivala kratke noge) da je još noć (a svetlost korz prozor u sobu probija). I navali da dovede mace. Mačke su u podrumu, spavaju, videćemo ih posle, probah da je odgovorim. Ali džaba. Odkaskah za njom do hodnika, a ona pokaza na staklo ulaznih vrata: eto, vidis, vidis lavonju. Ma to je (i stvarno beše) list babinog fikusa. Ne, ne prihvati ona to. Insistira da se otvore vrata, da ona vidi. A kako ih otključah i otvorih, tri mačke, ko zapete puške, jurnuše unutra. Očito su načule naše glasove i bile spremne da ulete.

Čim ih ubaci u krevet, ona poče brata da budi: Igi, Igi, pobudi ce, evo cu mace. I probudi ga, te zajedno pogrliše mačke. Žućko je u igri udarao šapicom, a ona mu, jednako se igrajući, par puta uzvrati pesnicom. Nemoj tako, povredićeš ga, rekoh. Tvoja ruka je velika, a njena ruka je mala. Micic noga, pogleda me ona, s jedva vidnim smeškom. 

Mislim? A kad da mislim, i kako, pametnice? Uskoro treba da ustanem, a ja se još nisam naspavala. (I umreću, po svoj prilici, naspavati se neću.) I nisam ja tako mlada, pa da mi um bude bistar već u zoru ranu.

Pala s kreveta

Kad stižeš (iz Beograda), pita sestra. Stigla sam, kažem ja. Gde si, pita ona. Evo me, kažem, idem da kupim granule. I oni pošli iz vrtića. Kaže: Vidim te. 

Žena mi meri granule, a Ignjat me iz kola, parkiranih na drugoj strani ulice, doziva. Stasa pala s kreveta, dovikuje, smejuljeći se. Kako pala, odvikujem ja, smeškajući se takođe. (Vidim da Staša viri kraj njega, ništa joj ne fali.) Prodavačica se takođe smeška. Stasa pala s kreveta, kao opčinjen tom vešću, Ignjat ne prestaje da ponavlja. 

I taman kad stigoh do kola, on zaplaka. Šta je bilo? Ujela me, progrca. (A ujela ga za ruku, kroz jaknu, mora da je baš dobro zapela, tj. ozbiljno se najedila.) Tako mu i t(r)eba,  mršti se mala nevaljalica. (Ne prija joj da se toliki značaj pridaje njenom padu. Ona toga čak nije bila ni svesna. Pala je u snu. A i ti kreveti, da vam kažem, ni na šta ne liče. Došli ko ležaljke za plažu. Pa imaju dušek, kaže sestra. Jeste, ko podmetač za stoluice.

Ništa strašno: pala pa ustala. Lažem: nije ustala, vaspitačica je podigla, malo ljušnula i san se nastavio. Ignjat je tvrdio kako je u svojoj sobi, do Stašine, čuo kad je sestra bupnula.)
Nije se na tome završilo. U sledećem trenu pljusnula je šamarčina i ona je zaplakala.
Sreća da sam potom ja ušla u kola i posvetila se mirovnoj misiji. Tačnije, pomirenje niko nije prihvatao, niko nije hteo da se izvini. Mogla sam tek da sprečim da dođe do novog incidenta. A vaspitačica je verovatno u zabludi kako pad nije ostavio ozbiljne posledice.

U bolovanju je spas

Bez dukserice Ignjat se u dvorištu igrao presipajući orahe iz kolica u koficu i obrnuto (iz šupljeg u prazno, pa iz prazno šuplje). Mislim, prospe iz jednog na tlo, pa skuplja u drugo i tako naizmenično. Igi, razbolećeš se tako, opomenuh ga. Nećeš onda moći da ideš u vrtić, namerno rekoh (bacih kosku, a on je, baš kako očekivah, uhvati). Jupiii, povika moj sestrić. 

Boginje su prošle, ali još ima načina da se vrtić izvrda, treba izdejstvovati novo bolovanje..