Povedem Mašu na kulturni događaj, ako bude dosadno, nek kuka kući da je vodim. Trebalo je to i da joj kažem, grdnih bismo se muka spasle.

Ništa ti ja ovu modernu "umetnost" ne razumem.

Ja ne dižem tegove.

Čitav dan sam kačila veš na žicu. ;)

Dok sam stajala na vratima dnevne sobe, s namerom da odem u Mašinu, Ignjat me, sedeći na ugaonoj, vazda nešto zapitkivao.
Ignjate, prekori ga majka, pusti je da pomogne Maši oko domaćeg.
Doob(r)oo, brecnu se Ignjat, iznerviran, pustiću je, ko da je u zatvoru.

Kazne za ukućane

Ignjat mnogo voli da se igra policije. Razume se da je on uvek policajac, piše kazne i šalje u zatvor (bez dileme i suđenja).

Sinoć uze svoje blokče, pa zaredi po kući. Kazna ovom, kazna onom, svima redom. Što meni, pitah, šta sam skrivila. Ostadoh bez odgovora. I Jovanki pisao kaznu "što grebe ljude" (tj. njega gotovo isključivo, jer on je stiska, a ona je trudna i stoga gotovo nimalo tolerantna). Kaznu napisa i dedi... što ne kupuje bananice (kupuje i gomila ih u frižideru; to veče samo preskočio, ne znajući da su potamanjene). Baba je kažnjena... što tera mačku napolje. (E, ako, ako.) I tata je dobio kaznu iz istog razloga. (Tako mu i treba.) Mami takođe napisa kaznu, i ona tera mačku. (Ima pravo Ignjat, i mama je zaslužila.)

I tako, očas posla, kuća se pretvori u tamnicu (kazna se nikako nije mogla zameniti novčanom).

Čarobna kuhinjska sprava

Moram da idem na masažu oklagijom, izjavi danas sestra, širokog osmeha, potpuno ozarena, kao da je upravo saznala za lako dostupan eliksir mladosti. Tobože pod tom oklagijom nestaje celulit. Celulit? Nestaje? Nije nego (manj ako malo umine). Jeste, navaljuje sestra, potpuno ubeđena u čudotvornost kuhinjske sprave, i navodi kao argument slučaj jedne obema drage osobe. Izgubila, kaže, osam centimetara negde (valjda oko struka), za toliko joj se smanjio obim. I sve zahvaljujući oklagiji!
Ma ne lupaj, iscerih se nanovo. Jedeš sve kao i pre, šta stigneš i koliko hoćeš, upitah podrugljivo. A od oklagije mršaviš?! Pa jedino ako te neko oklagijom mlatne po prstima kad posegneš za hranom.

Nepojmljivo je koliko su žene naivne. I vazda spremne da prihvate pasivnu metodu mršavljenja preko noći, gde one neće morati prstom da mrdnu, a ni kašiku da odbace (pa će, ipak, za mesec-dva ući u odeću bar dva broja manju). Veruju u čuda, i u oklagije!

Nema ti od toga ništa, pokušavam da urazumim sestru. I kol'ko ti to košta? Šta trošiš pare, daj ja da te (sa zadovoljstvom) izoklagijam: imam četiri oklagije, jednu džinovsku i tri triput kraće (ali, ako ćemo gledati na simboličnom nivou, gde se tradicionalno povezuju s falusom, i one su ohoho); biraj kojom da te mlatnem! Ti rukom za frižider, a ja preko šake; ti za fioku sa slatkišima, a ja opet po ruci. Pa da vidiš kako ćeš nam biti vitka kao pritka.

Spada celulit (može biti), spadaju centimetri (onda i to) i kilogrami (kako da ne) od masaže oklagijom. Od oklagije koja se prevlači preko stomaka mogu samo salčići da ispadnu.

Nema nikakvog čudnovatog gubljenja kilograma, ako nisi spreman da se umereno hraniš, da se uzdržavaš od masnog i slasnog, te da budeš fizički aktivan (u šta se, mnoge žene ću iznenaditi, ne računa petnaest minuta hoda od autobuske stanice do kancelarije i nazad). Idealno bi bilo, kao u onim reklamama za kojekakve čarobne tablete (pomakljaš pola praseta, progutaš jednu tableticu, pa ko da si glavicu salate izgrickao -- vaga mirno prede): jedeš sve (što ti duša hoće), a mršaviš! Ali život nije bajka. Okani se, ženo, kašike i viljuške (a ne jedi s noža), pa će kilogrami da se istope.
Kakva crna (a i ona u prirodnoj boji drveta) oklagija! Ja večeras obarih tri krompirića i dve šargarepe s malo soli. Ne mogu više da podnesem pogled u ogledala po kabinama za probu. Ni salo što se ko nakislo testo iz naćvi (ko ne razume, nek pita starije ili rečnik arhaizama prelista) preko pojasa farmerki preliva. To mi beše večernji obrok. Nema šanse da, kao neke žene (skidam kapu, lakše i radije no one steznike, koje, uprkos apstinenciji moraju da nose jer jedu očima), dam večeru neprijatelju. (Inače nisam sebična, ali večeru ne dam; creva bi mi krčala, oka ne bih sklopila.) 
Dakle, večerala sam (u slast) bareno povrće. Doduše, usput sam, jer mi beše pred očima (a na šporetu), dva-tri puta čalabrcnula neku papriku prženu s jajima. Posle krompira, izjedoh i nekoliko domaćih keksića. A hodajući kuhinjom, pitah se da li će majka sutra skuvati kiseli (svadbarski) kupus i umesiti proju. One četiri oklagije neće biti dovoljne da me drže podalje od lonaca i šerpi.

Volela bih da sam poput sove na mojoj jelovini: sunce sija, pada kiša, sneg pada... a ona jednako mirno i ćutke na grani prebiva.

Do polaska autobusa bilo je još deset-dvanaest minuta. Tri devojke ili dve devojke i jedna žena (ko će znati gde je precizna granica) vrpoljile su se na kapiji. Žena beše ušla, a devojke s ogromnom torbom ostale s druge strane. Ne pušta ih Kerber da joj pomognu do perona. Pa kako ćeš da odneseš, jadikuju, preteška je, dok se jedna ne doseti da kupe peronske i gotovo krete ka šalteru (na koji joj je radnik ukazao). 

A ja ne izdržah da se ne umešam. Žao mi tuđih para (sto osamdeset dinara) kao da su moje. Hoćete ja da vam pomognem, ponudih, što da kupujete peronsku džabe. Obe devojke s one strane i žena s ove pogledaše me tupo, bez reči, u čudu. Ne sreću se često takve budale. Verovatno i vi mislite da nisam normalna. Šta se trpaš i podmećeš leđa, za čije babe zdravlje... Kerberu kanda ne beše pravo (ko da se pare od peronskih karata slivaju u njegov džep).
Na koji peron treba da odnesete, upitah ženu. Četrdeset. Osvrnuh se. Stajale smo kod trideset drugog. Pih, mačji kašalj. To isto pomislih i kad podigoh polovinu torbe. Očekivala sam, na osnovu njihovih reakcija, da se dobro pomučim. A mogla sam je sama preneti. Možda bi mi se otrambesila, možda je nezgrapna, ali nije teška toliko da i pratioci moraju dati dvesta dinara (za minut posla i šest koraka).
Dok je žena kod vozača pred autobusom proveravala je li to onaj kojim treba da otputuje, ja učtivo rekoh doviđenja i pohitah ka svom autobusu (u međuvremenu, videh, beše pristao na peron). Gospođa mi ni hvala ne kaza. (Možda nije čula ni shvatila da odlazim.) Možda bi to naknadno učinila, da ne grešim dušu. Ali možda i ne bi. To mi se čini verovatnijim, jer nijedna od njih tri ne reče hvala ni kad sam pomoć ponudila ni kad sam se ručke latila.    Meni svejedno. Ne radim ništa za hvala. Ne očekujem ništa zauzvrat. Dobro činim i o njemu ne razmišljam. Niste li dostigli taj stadijum, ne vredi da vam objašnjavam.

Džigerica

Čitav dan Jovanka je jela neku svinjsku džigericu. A navalila ko luda. I kako činiju isprazni, krene da kuka iz sveg glasa (ko da leba nije okusila danima). Ja joj nasečem još da se umiri. A ona i to začas slisti, pa opet kuka. I tako nekoliko puta. Čim pojede iz činije, obleće oko vangle, ne može mirisu odoleti, već se vrpolji i mjauče, poskakuje.

Jaoo, Jovanka, džigericu nam pojede (metaforički koliko i bukvalno), prekorih je. (Sem toga, ostah bez nogu zbog njena nezajažljiva apetita: taman sednem, pa moram da je uslužim.)

Kućni vidikovac

Najpre se Ignjat popeo na radijator, a onda mu se i Staša pridružila. Nad radijatorom je prozor, kroz koji oni gledaju hoće li se na putu pojaviti tatin auto. Kako sam ja stajala do nje (ako koje krene da pada, najgore da sprečim), Staša me pozva da se pridružim (i s njima podelim uživanje na vidikovcu): Oces ti? Ajde! Nasmejah se.
Tamo gde zgazim trava bi možda i nikla, ali sumnjam da bi se radjator oporavio.

Propalo iznenađenje

Ne opterećuju se današnja deca mnogo oko Osmog marta. A ja im i ne zameram. Ni sama odavno to ne smatram praznikom niti ga ikom čestitam. Naročito ga svojim nikad nisam smatrala (i propala bih u zemlju kad mi ga neko čestita).
Moja sestra se glasno prisetila kako smo mi nekad od džeparca svima (majci, babi, tetki, strini, jednoj, drugoj, trećoj...) kupovali poklone (varijanta one predačke priče o prelaženju više kilometara peške po snegu do školske klupe) i, u šali, prekorila decu što joj nešto ne naprave. Zato su se deca smesta povukla u sobu, gde joj neko vreme nisu dozvoljavali pristup.
Sestra je za to vreme spremila odevnu kombinaciju koju će sutradan obući na posao. Ovo sutra oblačiš, upitala je Mia potom, dok sestra bejaše u kupatilu. Da, odgovori ona, ne sluteći zbog čega. Desilo se, međutim, da je ujutru promenila majicu, obukla neku drugu. 
Kad se Mia probudila, pozva majku telefonom i, razočarano, primeti: Ti nisi obukla onu bluzu? A mi ti stavili nešto u nju. (Nisu računali da žene često menjaju raspoloženje, pa s njim i bluzu promene.) Da preuzme svoju čestitku majka je onda morala pričekati da se radno vreme završi. A iznenađenje je propalo.

Pamti, pa vrati

Kad Staša poče da cupka, stavih je na ve-ce šolju (znam da je dogorelo do nokata). Pošto je piškila, sačekah s parčetom papira i rekoh: Sad da te obrišem. Nije se opirala (kako nekad zna). Pošto je obukoh, svukoh se i sama (kad sam već tu, umem da odugovlačim i odlažem do beskonačnosti), te sedoh tamo odakle je ona upravo ustala. Stojeći i strpljivo čekajući na otvorenim vratima, Staša najavi: Cad ja tebe (da obrišem)! Slatko se nasmejah.

Lepo od tebe, predusretljiva si baš, ali deca ne brišu tetke (samo obrnuto), da znaš.

Je li to neko pravilo da sveštenici valjaju drogu?

Šmrkni malo, brate, neću te ja na rukama dizati u carstvo nebesko. ;)

Kad se ujutru probudim, ja najpre odem na Fejsbuk da vidim kakvo je vreme. A tamo: slike i pozdravi iz snegom zavejanih gradova i sela (raznih, pa i ovog mog).

Podignem roletnu (i pitam se gde su mi sanke), kad ono: tresla se gora -- rodio se miš (napadao sneg, jedva ga vidiš)!

Hvala nebesima, opet ima šta da se slika i o čemu da se piše na društvenim mrežama. ;)

Da nije poštara, neki možda nikad ne bi ustali iz kreveta. I da je nešto doneo: rešenje za porez!

Pogrešan ugovor

Odnedavno sestra s Vipom ima novi ugovor i neki povoljniji paket, koji joj omogućava (ono što najviše voli) da melje kao prazna vodenica, od jutra do sutra. (Radila je to i dosad, ali ju je daleko skuplje stajalo.) Razume se da ona onda te mogućnosti i koristi (nije luda da harči i uludo traći sve te besplatne impulse ili kako god se zvalo to čega ima ohoho). Juče mi kaže, sva ozarena: Ja mogu da razgovaram sve vreme (dok sam ja, ipak, imala druga posla)! Da bi vam bilo jasnije: to je isti osećaj kao u deteta koje bez prestanka može da jede sladoled.
Ženo, rekao joj muž, oni ne znaju kako su se za..bali, zvaće te VIP da raskinete ugovor(sklopljen na njihovu štetu, što nisu slutili). Ne znam može li to jednostrano da se učini, ali znam da će sestra sa svoje strane kao luda vući uže (da bi mogla da ćaska po ceo dan, ako ne duže).

Ko je to uradio?

Uvrh izloga jedne radnje postavljene su tobože ogromne kante s raznobojnom farbom, koja se onda niz izlog sliva i razliva po podu hola u tržnom centru. Nabasavši na "obojen" beton, Staša se u mestu ukopa i zaprepasti: Ko je ovo uradio?! Nemam pojma, nasmejah se. Uđi da pitaš, rekao joj veliki brat. 

I ne beše joj teško. Odlučna da utvrdi ko je krivac (za nju isti kao oni što bacaju smeće u potok), uzbuđena zbog velikog i ozbiljnog zadatka, pozva brata da joj bude podrška (a možda misli i da će sama, onako niska ostati neprimetna): Ajde ca mnom! Ali kako on ne pristade, Staša ulete sama pred prodavačice. A onda, shvativši u šta se upustila, pokoleba se, ni reč ne reče, natrag pobeže. 

I ko je ono uradio, pitasmo je potom. Neke dzene (one s kojima se u radnji suočila, a one se smejale, bestidnice), reče, ozbiljna, i dalje ne razumevajući kako su to mogle i smele. Nedopustivo, koliko i bacanje smeća u prirodu (svaku mi kutiju, svaki papirić ona i brat joj prijave kad u šancu spaze).

Bila sam u biračkom odboru (nisam ni ja gadljiva na pare, a ni "mutava"). Prstom nisam mrdnula (za razliku od ranijih izbora, na ovima je listanje biračkog spiska bilo privilegija odabranih; mogla sam, ali nisam želela, da protestujem). Zato sam očima šarala na sve strane i držala uši načuljene. A inspiracije koliko voliš!
Iz kože sam htela da iskočim koliko me iritira neznanje i šeprtljanje tamo gde ne bi smelo da ga bude. Postoje pravilnici (koje malo ko čita), postoji valjda i neka obuka za najodgovornije (bar bi trebalo da postoji; ne puštaš ni da ti njivu ore onaj koji prvi put i bez ikakvog znanja seda na traktor). Koliko sam ja mogla da spoznam, za mesto predsednika odbora najbitnije je (ako ne i jedino bitno) našminkati se, napućiti usne i načiniti frizuru, eventualno imati ozbiljan pogled i delovati zagonetno.
Razumem da svima prija leba bez motike, ali valja bar brašno da proseju kako treba, da zamese testo... Ne upuštaj se u nešto čemu nisi dorastao. Hoće svi ugled i počast (koji se, pred sličnima, stiču zvanjem; na zvanje bez znanja ja gledam i podozrivo i podrugljivo), svi bi da drže olovku i popunjavaju važne papire (beže od motike ko đavo od krsta), iako za to nisu osposobljeni. Ne možeš reći: OK, voziću avion, a avion nikad (sem sa tla na nebu) ni video nisi.
(I da bar znaju da se postide, jok! Ja sebe u ogledalu ne bih smela pogledati. Al' zato ću, gledano očima zajednice, uvek biti "niko i ništa", jer to su mi bili i preci, a bili bi, insistirala bih na tome, i potomci, da ih imam.) 
Ni pravilnik ne pročitaju. Ali sve je super dok ćutiš i praviš se da to ne primećuješ (doduše, više je onih koji niti primećuju niti mare). Ako na šta skreneš pažnju, može ti se zameriti. Ili da te, iza leđa, proglase nevaspitanim, zaključe da se eksponiraš (mesto da ćutiš, sagneš glavu i paseš travu... dok volovi drže konce u rukama i stiskaju usne da im se ne otme muk)... Ne, ne radi se o meni. 
Ko se buni, on se "eksponira". To se verovatno posle prepričava na partijskim sastancima, da se zna ko štrči i ko nije simpatizer (već zagovornik pravde, delanja ni po babu ni po stričevima). I moguće da će, nakon detaljnog pretresa toka izbora, negde tamo, na nekom stranačkom susretu, biti stavljen na "crnu listu" (onih koji misle svojom glavom, s vratom koji se ne povija). 
Od vladara me, inače, mnogo više iritiraju oni dupelisci, koristoljubivci, koji se moćno osećaju jedino uz njegovo rame i ponosno osmehuju dok mu vire iz zadnjice (smatrajući to izuzetno privilegovanom pozicijom). Vladare razumem, cilj opravdava sredstva, ali ne znam gde će više ćuškati poltrone -- u dupetu ponestaje mesta.
Ne znam koji su već ovo izbori po redu na kojima se glasači nužno obeležavaju sprejom. A članovi odbora još uvek su u dilemi: prska li se desna ili leva ruka, cela šaka ili samo prst, šaka spolja ili iznutra... Ako se prska samo prst, da li se prska bilo koji ili kažiprst, ili palac, ili... Videh da se ustručavaju da prsnu kažiprst bez jagodice (a beše takvih bar pet komada) ili smatraju da takvog prsta  nema (pa prsnu na levoj). Nije ni u pravilniku precizirano šta se prska onima koji kažiprst na desnoj nemaju. Teoretski treba sve slučajeve predvideti.
Nekad je samo za invalide, one koji su nepokretni, postojala mogućnost da breg ode Muhamedu, tj. da u vlastitom domu glasaju. Ove godine, stekla sam takav utisak, tu mogućnost imao je svako ko zatraži. Glasači donosili na ceduljicama imena komšija, zvali telefonom lično... Niko ih ne upita koliko godina imaju, od čega boluju, jesu li nepokretni ili... Doduše, u pravilniku ništa ne piše o tome na koje se tačno slučajeve to odnosi. Bila sam u iskušenju da pozovem kako bi moj tata glasao (samo da sam to želela; draže mi je da ne snosi deo odgovornosti za očekivani rezultat i budućnost): ne može da dođe, mrzi ga da se oblači. Svaka je domaćica mogla pozvati jer ne može da ostavi ručak na šporetu. Nešto slično se upravo i desilo: pedesetogodišnja žena sačekala je terensku ekipu skockana i spremna da, nakon glasanja, krene za Beograd. Stariju gospođu zatekli su kraj šporeta kako kuva ručak. Malo je ko od jedanaest glasača bio nepokretan.
Vrlo zanimljiva beše i epizoda s glasačem naknadno upisanim u birački spisak. Kad kažem naknadno upisan, to samo znači da se dečko pojavio s rešenjem, dobijenim nedelju dana ranije. U spisku ga nije bilo. Predsednik i pomagači odmah se uzvrteše. Ne znaju šta će, pa (pogrešno) računaju da oni "iznad" znaju. Ispostavi se da ni nadređeni nisu upućeni ni u šta sem da niko ko nije upisan ne može da glasa. Tako je dečku glasanje onemogućeno. Oni "odozgo" naknadno su se, izgleda, informisali o navedenom slučaju, pa je telefonom javljeno da se dodatak biračkom spisku nalazi u nekom od žutih koverata (koji su tada, očito, prvi put i otvoreni). Sreća da je dečko takođe bio u jednom od biračkih odbora, tu u blizini, pa su ga (malo mesto, sve se zna) pozvali da obavi svoju građansku dužnost, odnosno iskoristi svoje pravo. A da je živeo negde na periferiji, da je otišao kući, šta onda? Kad se prihvatiš neke funkcije, ne misli samo na ćar koji ćeš izvući, pripremi se za posao koji si prihvatio.
Poseban utisak na mene su ostavili "nosači (i nosačice) džakova. Dok sam silazia niz stepenice, idući kući, oni su navirali u suprotnom smeru, peli se kao po onim Sremčevim društvenim merdevnama, s takvim ponosom, u zanosu. Mnogi od njih koje znam nisu me videli jer su gledali kroz mene, ozbiljna ili osmehnuta lica, kao da im je tata jedan od kandidata.

Kaže narod: ako hoćeš da vidiš kakav je ko, daj mu vlast. A preteruje. 

Daj mu samo džak u kojem će nositi glasačke listiće, da lično preda Izbornoj komisiji (da vidiš te ozarenosti, ponosa i širokih osmeha, te bitnosti, ko da nosi Titovu štafetu). Mada je dosta i da zaokružuje glasače u biračkom spisku ili drži sprej i prska.

Tako sam biračko mesto videla kao državu u malom. Na rukovodećim mestima nalaze se nekompetentni i nesposobni, ali vlasti podobni, ljudi, postavljeni tu samo na osnovu jednog kriterijuma (partijske knjižice, po svoj prilici, ili, pak, otvorene podrške vladajućima).
Kako na biračkim mestima, tako i u državi: na najvišim funkcijama su oni koji im nisu dorasli. A ne bi trebalo ni smelo tako da bude. Mnoge ustanove propadaju upravo stoga što su date na upravu pogrešniim ljudima, koji ili ne znaju ili ne rade svoj posao. Duša me boli za tolike biblioteke (i gradske i školske), kulturne ustanove u kojima rade ljudi s neodgovarajućom stručnom spremom, čak bez naklonosti knjizi, neproduhovljeni, ograničeni, nezainteresovani (ni za šta, sem za skok na društvenoj lestvici; a i to se može, verujte, ma koliko da si mali i neuk). 
Posao bi trebalo davati ljudima koji to zaslužuju svojim znanjem i ničim drugo (bez obzira na njihovo eventualno stranačko opredeljenje), ljudima koji taj posao vole i spremni su da se zalažu. Jedino tako društvo može da napreduje. Da svako, opskrbljen znanjem, radi po svojoj savesti, a ne po direktivi. Sve dok su na bitnim mestima dobri podanici, a loši i nestručni radnici, ne može da valja.

Kako je 'ladno... A nije mi bilo na minus 10-15, kad su drugi cvokotali. Sve kod mene naopako! :)

Plave oči (da ne pominjemo ostalo)

Sestričina mi se vratila iz škole, pa se opružila na ugaonoj. S glavom u babinom krilu najednom sagleda sve prisutne oči (babine, mamine i tetkine), kao da ih prvi put vidi, pa se obradova: sve su iste (plave)! Zbog očiju (svojih, takođe plavih -- to nam je porodično blago), odnosno asocijacije, otvori dušu. Svi dečaci su se zaljubili u mene, primeti, nimalo zbog toga uobražena i potpuno nesvesna svoje izuzetne lepote (i još nestašna, nezrela, sklonija dečačkim igrama, spremna da se porve i popne na drvo). Koji svi, našalih se tražeći tobože da mi "izlista katalog" (insistiram na preciznosti ko da ne znam za hiperbolu). Pa Filip (nemam pojma koji), Mladen (za tog sam čula), Petar (neki s kojim je išla u vrtić)... 

I ja se pitam zar sam toliko lepa, reče skromno. Pa naravno da jesi, rekoh (priroda je prema njoj bila široke ruke), valjda vidiš. A znam, složi se, opet mirno, pribrano, gotovo ravnodušno. Stala sam pred ogledalo (valjda da se preispita) i osmehnula se, pa pomislila: e, pa imam lepe oči (valjda je oči "okrivila" za tolike dečake koji joj dodijavaju)! 

Za tu spoznaju nisi se morala osmehivati, našalih se opet. (Moje sestričine će tokom puberteta izludeti od mojih duhovitih upadica, analitičnih primedbi...) Doduše, samo kad su usne osmehnute, i oči se smeju.
IMA lepe oči. I čistu dušu (te još svoje prednosti ne uviđa i čak ih gura u zapećak).

Nervozna i dovitljiva

Majkama nikad ne možeš ugoditi. Uvek nađu neku činiju koja nije na mestu, neku igračku koja je na mestu činije, neku cipelu na polici s knjigama... I onda gunđaju i lepe ti etikete, tvrdeći kako im je nemirno i nevaljalo dete.
Taman ti se mašta razigra, padneš u zanos... a majka se oglasi dignutim tonom i pripreti prstom. Nekad još insistira i na samokritičnosti, da sam spoznaš svoje greške. Hoće u tom i da pripomogne: započne reč, a dete da dovrši. Navalila danas: Staša je ne, ne, nee...? Nervozna, nadoveza se Staša. (Možda je bolje skloniti joj se s puta... il' tepiha u dnevnoj sobi. Mama misli da je nevaljala, a ona nervozna.)

Ne zna majka s kim se u kolo hvata: da Staša raznim pridevima s rečcom NE barata (pa iz kolekcije bira po svojoj volji onaj koji joj bolje stoji). Džaba na svoju vodenicu navodi mama malu nevaljalicu.

U prodavnici

Zet je zaustavio auto pred prodavnicom, a Maša me pozvala da pođem s njom. Stašu i Ignjata niko nije pozvao, ali oni na poziv i ne čekaju. Jeste mi sestra dala svoj novčanik, ali sam znala da me to neće sačuvati od stresa.
Posvađali su se već kod samih vrata (pre no što se po prodavnici razleteše kud koje). Ne samo zato što je Maša htela veliku korpu, a Ignjat malu zelenu, već što je i Staša htela tu malu, a ona samo jedna.  I još joj ručka ne funkcipniše, morala sam da je popravim. Za razliku od mene, Maša je smatrala da u malu korpu ne može da stane ono što će kupiti, ko da slona kupuju. Međutim, gotovo da beše u pravu: na Stašinu hitrost i okretnost nisam računala. Najpre je odmah kod kase izvukla lizalicu i neke sitne bombonice, a onda zađe iza onih polica, ne osvrćući se i ne čekajući nikog od nas. Dograbi veliki čips, pa je videh kako se napinje da odgurne staklena vrata ne bi li uzela tri (taman toliko beše) njihova omiljena deserta. 

Ignjat u korpu strpao neki sok od jabuke, a Maša mi objašnjava da sok imaju kod kuće (ko da Ignjat za to mari). Kasnije sam ugrabila priliku da ga vratim na policu.

Taman kad pomislih da oni neće skoro prestati da trpaju u korpu i da ne znam kako da ih zaustavim, pojavi se sestra i meni laknu. Ona ih je rodila, ona nek se s njima snalazi. 

Dok je majka s punom korpom čekala na kasi, Igi je merkao neke čokoladice na suprotnoj strani. A Staša je merkala Ignjata, te ga i opomenula, gurkajući čokoladice na mesto: Nee, no-noo! (Njoj nema ko na put da stane, a bratu se meša u kupovinu.) On, pak, i ne beše mnogo zainteresovan, pa se nije bunio.

Na kasi, kad joj majka naloži da plati sve što je nakupila, Staša se ne potrese. Nemam paje, objasni, zabojavija sam janac. Ima u rancu trideset dinara, nasmeja se sestra. Šta zna dete šta je puna korpa. A pametno joj što pare ne nosi. Ko ih nosi taj plaća, verovatno zna.
Kad konačno izađosmo, sestra baci pogled na čips, pa se iznenadi: Što ste kupili ljuti čips? Pa Staša je uzela, rekoh. Ja vojim ljut, oglasi se Staša. Mala će daleko dogurati: odlučna je i tačno zna šta hoće, ne mareći ako drugi neće. Jede ljuti čips i hukće ko aždaja.

Zamalo da zakasnim na ekskurziju. Torbu sam bila spakovala. Samo nešto za jelo da kupim. Onda mi sestra sugerisala da ponesem još neki duks, još neke cipele... nek se nađe. 

Vreme beše već da autobus krene, pola devet. A ja još u kući, prevrćem po ormarima. Uspaničih se, autobus će otići bez mene. A treba da kupim kikiriki, ne znam gde (i kad da stignem). 

Zamalo da zakasnim. Uh, sreća te se probudih.

Svojim ušima večeras čuh sebe kako se jadam: Sad je pala kiša, tek sad ne može da se frezira!

A ja ko zapeta puška, čekam da posejem i crni luk. :) Baba mi se negde odozgo zadovoljno smeši,

Ako želiš pobediti

Sutra je školsko takmičenje iz recitovanja. Maša je, reklo bi se, spremna. I drugari iz odeljenja se slažu da je pesmu dobro uvežbala. Ali Maša zna da pri nagrađivanju ulogu imaju i drugi faktori. Ima već dve godine iskustva, pa je, tobože, zapazila "šta prolazi". Glavu mi je probila da joj nađem neku pesmu o životinjama. A nisam joj ispunila želju (svakoj sam od tih pesama našla zamerku). Bitno je da se pesma nama dopada i da joj "leži"; članovima žirija, davno sam rekla Maši, ne mogu svi ugoditi (na stranu ostalo, ukusi se razlikuju). I ne može toliko dece da bude nagrađeno koliko može dobro da recituje.
Zna Maša da su prošle godine u žiriju bili: bibliotekar, pedagog i psiholog. Verovatno će i ove. Večeras reče da im je danas u učionici bila psihološkinja. Htela sam da se zbližim s njom, izjavi, a mi se svi ovlaš nasmejasmo. Smeh postade grohotan kad nam potom, samouvereno, pojasni svoj pokušaj: Rekla sam doviđenja najglasnije. U kakvog li Makijavelija raste ova Maša, što voli da pobeđuje i zato ništa ne želi da prepusti slučaju.
Da li je psihološkinja uspela da u košnici i gomili dečjih pozdrava prepozna ono jedno, posebno naglašeno, bitno i sugestivno ("glasaj za mene") doviđenja, videćemo sutra.

Taman smo uspeli svima da navučemo dukserice i gumene čizme (oblačenje pred šetnju kod nas traje podugo), a Ignjatu došlo da kaki. Pa tamo gde i car ide peške (verovatno nogu pred nogu, dostojanstveno), on utrča u gumenim čizmama, te skide žurno i duks (ko da mu je zadnjica pod njom; valjda čovek voli komociju i kad obavlja fiziološke potrebe) da sede na nošu. Ubrzo, međutim ustade. Neću da kakim, objavi. Samo je piškio. A dok sam ga oblačila, pazeći da mu lepo upašem majicu (zgranem se kad sestrićima vidim gola leđa, sem ako je leto), on se, kako uvek u ovakvim situacijama čini, obgrli oko kolena, uz koja mi je i glavu prislonio. Ja njega, po običaju, lupnuh nekoliko puta po golim butinama, a on meni, raznežen, jednako uzvrati tamo gde mu bejahu dlanovi. I potom, sasvim neočekivano, i iz čista mira, ote mu se: Volim te! Od toga mi srce zaigra (Ignjat ljubav izjavljuje retko kad i retko kome) i pre no što se domogosmo šume (u koju bejasmo naumili da zađemo). Četvorogodišnji sestrić me voli. Kako je život divan. 

Da malo razagnamo patetiku, moram da primetim: dok su mali, muškarci poklanjaju ljubav onima koji im navlače gaće, a kad odrastu, sasvim suprotno.

Za mene je ovaj dan bio posebno divan. Sestrić m rekao da me voli, a onda smo zajedno s njegovim sestrama šetali šumom i voleli prirodu. Toliko je potrebno da čovek bude srećan. Samo ljubav.

Mašin nastup u kupatilu

Maša za recitatorsko takmičenje sprema pesmu "Zamislite", Dušana Radovića. (Čuvši je danas, učiteljica je rekla: Bez komentara! Kanda je Maša pesmu dobro savladala, tumačimo mi.) A recitovanje, kao i sve, mora da se vežba. Stoga Maša ne gubi vreme: recituje u svakoj zgodnoj prilici. Sinoć, recimo, dok se tuširala, Maša je fiktivnu publiku pozivala: Zamislite, deco, jedno veeliko moore (upotpunila je ugođaj voda što se iz tuša sliva dok Maša i telom i dušom uživa)...
Recituje ona iz sveg glasa, zanela se, a otac u dnevnoj sobi sluša i strepi. Jer prošle je godine Maša recitovala Danojlićevu pesmu "Gde je Cica". A ta je pesma mnoogo dugačka (za njen uzrast i recitovanje pod tušem), ili bar poprilično. Stoga se otac majci pojada: ako je ova (pesma, koju otac još nije celu stigao da čuje) duga ko "Cica", naj.... smo (tj. nikom više neće ostati vode za tuširanje). 

Zamislite, deco, jedan veeliki bojler, a PRAZAN! (Prazan, pa šta: Maša se istuširala!) Zamislite sad, deco, Maša da se visoko plasira (zato što se dugo tušira)! Lepo bi bilo, zar ne?

Čokoladice

One sitne čokoladice što moji sestrići rasipaju po kući načisto će me upropastiti. Malo-malo, pa naletim na njih kad mi padne šećer (a taj je toliko nespretan da vazda gubi ravnotežu). 
Jednu-dve sam smazala sinoć (majka je mislila da je iza televizora dovoljno skrovito; kupi po kući, pa tu skladišti; a ne zna da ja imam oko sokolovo... i šećer koji vazda posrće i pada). Večeras u prolazu spazih jednu samotnu kako drhti od straha. Nisam se sažalila: za tili čas je duboko u mojoj utrobi bila. A malo potom, vraćajući se iz kuhinje, spazih još jednu. Iznenadih se, pa i ljutito brecnuh: Otkud ove čokoladice niču?
Nije meni što se množe, već što su mi vazda pred očima. Jer koju god vidim, ja moram i da pojedem.
Sestrići, milosti imajte, čokolade oko mene ne bacajte!

Dok smo se vrzmali po dvorištu, najedanput nešto kao muknu... ili mjauknu... A ne, ipak huknu... jedna sova, koju odmah potom spazih uvrh jelovine. Gde je, upita moja majka (a znam da joj je, praznovernoj, smesta skočio pritisak i počela se pitati koga čeka "preseljenje"). Tako je bila i kad sam išla na VMA, kaže (odvezla je hitna, zbog visokog pritiska, lane). Aa, narugah se, onda se spremaj.

Trenutak potom, zureći sve vreme u sovu, međutim spazih kraj nje još jednu, nešto manju. I rekoh majci: Znaš šta? Ne ideš sama. Na grani su dve sove, majka i dete. Ajde da se pakujemo!

Nadžogerile se visoko na grani, samo ih oštro oko može uočiti. Gleda Ignjat kojeg držim u naručju, gleda, ali ne vidi. Gleda Staša stojeći kraj nas, ali ne vidi, Sove se stopile s bojom drveta. (A oni možda očekuju zelene, ljubičaste, plave, kao one što ja od kartona pravim.) Podi(g)ni mene, kmeči Staša, misleći da je iz mojih ruku nešto vidnije. A džaba. Sestra i ne pokušava da ih vidi, ne zanima je. Majka ne može da ih vidi očima.

I tako, gledam ja sove, gledaju one mene, očicama snenim i krmeljivim. Ako zaglavim na VMA, valjda ću da preživim ;)

Oni što me pitaju šta radim, a ne zanima ih (i ne slušaju) nerviraju me tek nešto manje od onih što me pitaju šta radim i zanima ih (baš, preterano). 
Najviše volim one "vidovite", kao moj teča što kaže: Ne pitam te kako si, VIDIM da si dobro (ili čak odlično). :)

Maša (u poruci, na maminom Fejsbuku): Babdhxanrjfksmevsisbejxusbejdbdbchdnsnsjsjdjsjebeoxpa.

Samo uvežbavm da brzo kuckam.

Ja: Sigurno umeš, samo što ni ti nećeš moći sebe da razumeš. ;)

Maša: Šta ćeš biti kad porasteš?

Staša: Velika!

Maša: A šta ćeš da radiš?

Staša: Da kuvam caj i vozim kola :)

Šećeru, muko moja

Tek se bejah probudila, pa na Fejsbuku spazih članak o šećeru. Baš me zanima kako da se s tim zlom izborim. 

Svaki čovek, kaže se, godišnje u proseku pojede trideset jedan kilogram! Kukuu! (Ja pojedem šezdeset, primeti moja sestra, ič se ne uznemiravajući. Pa dobro, ženo, ovo je prosek: ti šezdeset, neko tri-četiri, i eto.)
A druga me sestra ubrzo potom pozva telefonom. Kaže da je napravila dva kolača. Gledala na internetu, dopao joj se i jedan i drugi, nije znala koji da napravi, pa napravila oba. E, tako se rešavaju nedoumice! A ne ko onaj Buridanov magarac što kraj dva plasta sena crkne gladan, ne mogavši da odluči u koji da zarije zube.

Sad si našla, prekorih je, o tolikim kolačima da mi pričaš, kad ja gledam kako šećera da se ratosiljam. Još natuknuh da bi sutra mogla malo da mi ponese. Mogu od šećera da se lečim i od prekosutra.

Mačke i psi kanda umišljaju da su holivudske zvezde, pa samo čekaju da neko gdegod prospe svež malter (recimo, pravi trotoar), kako bi u nj zagnjurili sve četiri šape.

Ignjat se umiljava mački na uvce: Ti si moja naa(j)bolja mačka! Mora da se mačka silno pomučila dok se za to mesto izborila, budući da mu je zasad i jedina.

Mačkino kupanje

Čudio se Ignjat juče što se mačka liže. Ona tako sebe čisti, održava higijenu, tušira se, rekoh. 

Kad jutros u krevetu spazi da Jovanka lizuće svoju nogu, Ignjat se obradova: Gleedaaj, lize see!
Kupa se, primetih, ne tako uzbuđeno (pa ona se vazda, po čitav dan, licka). A Ignjat upita: Što joj ne napravite tuš-kabinu?

Računa da u današnje vreme i mačkama treba život olakšati, prestali smo davno sve na ruke prati. Pa nisu ni mačke tolike budale da bi se doveka one "ručno" prale. A, ruku na srce, i nepristojno je jezikom lizuckati telo svoje.

Životinje u mojoj sobi

'Oćemo (da) kupimo gudu malu (samo malu, od svega hoće podmladak), upita me Ignjat pre neki dan, nežno se osmehujući i iščekujući pozitivan odgovor. Ajde, složih se (šta mi teško). Gde ćemo (da) je stavimo, poče glasno da razmišlja i pogleda po sobi. Ovde, kliknu, uprevši pogled iza peći. U mojoj sobi?! Ali ona će da kaki, objasnih mu zašto to nije dobar predlog. (Ne znam kako se s tim nose oni što imaju svinje kao kućne ljubimce.) Stavićemo joj lišće, objasni mi on (zašto je to ipak izvodljivo), pa bacimo g.... i ona onda kaki. Ma nemoj! Hajde da stavimo lišće kraj prozora u tvojoj sobi, rekoh (znajući unapred da mu se to neće dopasti). Nee, odbi, smeškajući se vragolasto. E, pa, volim i ja svinje, ali ne u svojoj kući.
Hoće samo od moje sobe svinjac da napravi (ruku na srce, i sad vrlo sliči, samo svinje fale). I ne samo prasad; u nju smešta, ne još zadugo fiktivne, mačiće, prasad, koze, patke... Sve to mi planiramo da kupimo, dok nam odrasli ukućani (u koje ja, po svoj prilici i sem po jednom kriterijumu, ne spadam) samo odmahuju glavom. U jednom ćošku već vidim svinju, u drugom kozu, u trećem mačku s mačićima, u četvrtom patke se u lavoru kupaju i voda pršti na sve strane... Samo čekam da jednog dana Ignjat predloži da kupimo žirafu, ili tigra, ili oboje. I lepo vidim kako mi se na krevetu tiskaju medvedić, dabar, vuk se podvukao pod nogu slonu, slonu štrči zadnjica ispod jorgana... a ja se jedva vidim pod njegovom kljovom (i molim boga da me ne zagrli onom nožurdom). 
Dok Ignjat sve željene životinje (a svi ješni i dobri na kilo) u moju sobu smesti, ja ću ostati beskućnica. Ili invalid. Ako preživim, stisnuta izmeđ' tih gromada.

Neki se spremaju za Uskrs, a u Beogradu sve je spremno za doček Nove godine... 2019. ;)

Ljuta borba, biciklizam i Spajderlama

Ajdemo (da) se bijemo, predloži mi Ignjat, sav ozaren nadom da ću pristati. A ne moogu, pokušah da izvrdam (borba je svaka, da vam kažem, vrlo naporna). El se sećaš kako smo se bili (pre neki dan), pokuša on da me podstakne. Sećam se, rekoh, ajde (kako da ga ne usrećim; štit u ruke, tetka, pa na megdan). 

Oboje se uputismo u moju sobu i započesmo rvanje po krevetu. Malo-malo, pa me on, kao, obori. I uvek, osećajući nadmoć, pita: 'Esam pobedio? Pobedio sam! Ne, nikada se neću predati, kažem prkosno, pa skočim i svalim ga na drugu stranu. Tako se bori, nema druge. Kao klupko (njegove su ruke oko mog vrata, moje, možda, njemu oko struka ili leđa, ne obratih pažnju u žaru borbe) valjamo se s jedne na drugu stranu kreveta. Stenjemo, pretimo i smejemo se.
A kad smo se borbe zasitili, rešismo da "vozimo bicikl" (malo rekreacije od boja umornim junacima nije naodmet). Ignjat leže pod moje noge, pa navalismo da okrećemo pedale. A potom ga još, kao dizalica, na nogama uvis podizah. I kako ga dignem, on se od sreće cereka i uzvikuje, pa koji put, nehotice, i pljune. E rekoh, ti si Spajdermen (jer on se koji tren pre beše tako predstavio, nisam mu tražila legitimaciju), nisi Spajderlama.

Sreća se ne kupuje

Dete voli igračke. Ali one se ne moraju obavezno kupiti. Čak se deca često radije igraju kuhinjskim posuđem, raznim bočicama, kutijama od krema... Sreća se ne kupuje, često je nadohvat ruke, ali odrasli to obično ne znaju.
Ushićuje me kad moje sestriće raduje ono što im pravim. Juče sam od kartona napravila bunar. Šta god požele, ja napravim čas posla, čak i odoka (ne merim, a sečem). 

Da mi nap(r)avis noz, upita me Ignjat juče, malo pošto sam mu "sagradila" bunar. Jašta, za tren oka ga iskrojih i moj gusar osta nasmejana lica. Da mi napravis mac, upita danas. Pa kako neću, naravno da ću napraviti. On uvuče stidljivo vrat u ramena, nasmeja se i ispusti tihi uzvik, stresavši se od uzbuđenja. 

Posle sam iz prodavnice autobusom donela veliku kartonsku kutiju. Biće i za top, ako zatraži. Za gusarski brod moraćemo više materijala da nabavimo. A poslužiće i onaj koji godinama čuvam u staroj kući.

Stari profesor

Krajnje je vreme da Maša odluči šta će recitovati na školskom takmičenju. Više puta njena majka je iskazala svoju naklonost Danojlićevoj pesmi "Kako šeta stari profesor". I večeras mi na Fejsu napisa (kanda ne može da se pomiri s Mašinim izborom i očekuje da ja na nju utičem): Meni se sviđa stari profesor.
Ko ti je taj, upitah. I zna li ti muž za to? A ona otpisa: Znala sam da ćeš to reći. 

Moja duhovitost je, očito, predvidljiva koliko i neminovna.

Batine i još ponešto

Dobila Maša neka pitanja o svom iskustvu s roditeljima. Valjda sutra obrađuju Lukićevu pesmu "Šta je otac". Vrlo osetljiva tematika i u odgovaranju treba biti oprezan. Na pitanje kakvi su roditelji prema vama kad su ljuti, napisala, između ostalog, da su okrutni. Pa šta to znači, pita je majka, zgranuta. A ona nema pojma. Lepo joj zvuči, rekoh, pa zato napisala.
Jedno od pitanja je i da li su nekad dobili batine. Jesi li, pitam Mašu. Jok i nisam, kaže, sto puta (a u njenom slučaju, ja garantujem, hiperbola daleko premašuje stvarnu cifru). Svi su (u školi), kaže ona, rekli: daaa! Samo jedna drugarica navela da je dobi(ja)la samo kad je bila mala. Stvarno, pitam. A Maša mi pojašnjava: Pa šta kad su joj roditelji stalno na poslu (nije da neće; nemaju kad). Srećnica!
Naravoučenije: što više (pre)zaposlenih roditelja, to manje dece s modricama i ožiljcima na duši! Molim Biro za zapošljavanje da da sve od sebe.
Na pitanje koji je lek za batine morala sam da odgovorim ja (Maša baš i nije imala ideju, a i ne trpi roditeljsko nasilje, pa se mnogo ne uzrujava). Jedini lek protiv batina jeste njihova zakonska zabrana (sve ostalo je suviše komplikovano i zahteva mnogo vremena, a nije sigurno ni da bi dovelo do poželjnih rezultata). Onda smo odlučile da se našalimo s majkom, dodavši tobože još "lekovitih sredstava": I psihijatrijsko veštačenje roditelja, kao i zatvorska kazna. Plus: Ako ne budu kažnjavani, ti napasnici nikad neće prestati da mlate decu. Doduše, sve ovo i nije sprdnja ako se ima u vidu kolika deca zaista trpe zlostavljanje u porodici. Treba tome stati na put.
Kad Maša, ne uspevajući da zauzda osmeh, objavi majci da smo napisale, ona posumnja da smo joj nešto "smestile". Znam ja vas dve, reče. A stvarno, nismo jednom pisale "lažne", parodične tekstove. Prva strofa u našoj pesmi o majci glasi: Moja mama ima zdravstvene probleme -- često dupe boli je za mene. Kad Maši sto puta kaže da drugarice pita šta ima za domaći, a Maša, ladna ko špricer, prstom ne mrda, ima majka običaj da preti svojim nezalaganjem (neće ona da zove drugarice i njihove mame): Ma boli me dupe (odustajem, radi šta hoćeš, sama se snađi...) I eto, taj momenat maminih bolova mi smo u tobožnjoj osmomartovskoj pesmi ovekovečile, mamina zadnjica postala je poetski predmet. 

Maša već odavno na svet gleda meni slično -- ironično, parodično, satirično (oh, kako je to zabavno, da znate)!
Pretio je njen otac jednom da više kod mene neće spavati dok ne promeni ponašanje (mome slično, tvrdi). Ne doseti se da ja na nju ne utičem dok spava, već kad se probudi.

Niko od mojih ukućana nije u stanju da prepozna domaće rezance. To me izluđuje. Uvek kupe pogrešne (koje ja ne volim, a njima svejedno).

Pa piše "domaći", kažu. Piše! I na tarabi svašta piše (narod kaže, ali meni, priznajem, aluzija nije sasvim jasna). Mogu i ja kokoški oko vrata da napišem prase.

Epilog (ne daj bože kraj)

Ovi što pobeđuju šepavi, kljakavi, iz groba bi ustali da glasaju.

Ovi što nemaju za koga da glasaju, u punoj snazi, sede kod kuće, po Fejsbuku "talasaju".

Kaže narod: ako hoćeš da vidiš kakav je ko, daj mu vlast. A preteruje. 

Daj mu samo džak u kojem će nositi glasačke listiće, da lično preda Izbornoj komisiji (da vidiš te ozarenosti, ponosa i širokih osmeha, te bitnosti, ko da nosi Titovu štafetu). Mada je dosta i da zaokružuje glasače u biračkom spisku ili drži sprej i prska.

Proteza

Ocu voodu, ocu voodu, zavapi Staša, poskakujući preda mnom nestrpljivo (ko da će lipsati od žeđi, ako istog trena ne bude napojena). Dohvatih čašu sa sudopere, natočih vodu i pružih joj, pa se ponovo posvetih sarmi, koju tek napola bejah pojela. A Staša srknu, pa navali uznemireno da mi objašnjava: poteeza, poteeza! Ja nisam razumela, ali mi sestra prevede.
Maša svoju protezu ostavlja gde stigne (po čašama, po šoljama, po hodniku, po kuhinji, sobi...). Mora da je voda od nje imala specifičan ukus. Je li bilo ukusno, pitam Stašu. Staša niti hvali niti kudi. Otrča uzbuđena u sobu, da Maši prepriča događaj.

Ignjat zajahao malu stoličicu i gleda crtać. Daj mi nesto (da) jedem, najednom će reći. Oćeš sarmu, pitam. Moze, odgovori on. Ali se odmah potom predomisli: Ne, JEO sam sarmu. (Izgleda da ne voli jednoličnu ishranu.) Oćes supu (dosetih se da još malo ima na dnu lonca)? Necu, odlučno odbi, daj mi sarmu. 

Jeste da je već danas jeo, ali radije od supe još bi sarme hteo.

Sve naše (mahom fiktivne) mačke

Ignjat i Staša veruju da Jovanka u stomaku nosi bebe. Napipao sam, evo, vidi, reče mi nedavno Igi. Ginekolog od malih nogu!
Kad Staša jednom prigrabi Jovanku  i prevuče na svoju stranu, Ignjat se pobuni: Stasa, vrati bebe, vrati bebe! Mučenice, još se nisu rodile, ni začele možda, a nemaju mira.
I još neke mace da kupi Ignjat planira. Gleda po netu i bira... Hoćeš da nabavimo jednu čupavu, upitah, sama ushićena. Nee, odbi on, ja ne volim cupave macke, ja volim šišane! Dakle, imaćemo samo te kratkodlake. Ali po svoj prlici punu sobu.
Pitala sam Ignjata gde misli da smestimo tolike Jovankine bebe (priželjkujemo pet) i još dokupljene mačke. Ovde, i ovde, i ovde... pokazivao mi je po mom krevetu, po podu... Pa gde ću ja onda da spavam, pobunih se, naizgled ozbiljna, od tolikih mačaka za mene neće biti mesta (divlji će proterati pitome). Ali on pokaza: ovde ja, ovde macka, ovde macka, ovde macka, ovde ti (verovatno zgrčenih kolena i zadnjice koja visi izvan kreveta). 

Kad čeljad nije besna, ni kuća nije tesna.

Mnogo mi idu na živce ljudi koji pametuju kako svinja može da bude debela, a knjiga ne može. Ti isti tvrde da se samo drva slažu, a ljudi su saglasni. I podsmevaju se onima koji govore "puno hvala", što je, tvrde, neispravno, budući da se ne može reći "prazno hvala".

Neko na majku, neko na oca

Kupala se tetka (ne, to nisam ja), a mala sestričina u kupatilu je čekala. A kad već čeka, neće da žmuri i pravi se da ne vidi (pa ni da čuva tajne). Glasno primeti: Kako mama ima velike s..., a ti nemaš ništa (preteruju deca, baš znaju da budu okrutna, ili je razlika suviše velika). (Eto zašto nikad nisam pustila Mašu u kupatilo dok se tuširam, a vazda me saletala. Ta bi me pomno skenirala, pa bi celo selo očas posla znalo sve moje dimenzije.)

Tako je kako je. Život je nekom majka, nekom maćeha. A ista ih majka rodila, primeti baba pomenutih. (Pa šta ćemo, kako se kome zalomi.) Jedna, ova obdarenija, povukla na majku, dodade.

I onda primeti kako je i moja najmlađa sestra povukla na majku (takođe imala sreće), a srednja i ja na oca. Čekaj, pobunih se kroz smeh, šta hoćeš da kažeš, da smo ravne ko daska. Mislim, razume se da mi otac, na svu sreću, nema grudi. Ako ih on nema, a ja na njega povukla, znači da sam kao fosna. A znam da nisam, imam valjda ogledalo. Zar se nekom čini da sam ravna ko Vojvodina? 

Da ja imam onih petnaest kila više, začas bih i ja na majku "povukla".

Životinje volimo (ovako i onako)

Njih dvoje se zavalili u moje jastuke, a ja sedim naspram njih i ćaskamo o životinjama. Hoće Ignjat da na Guglu ukucam "pas koji se bori sa životinjama". Pa ti voliš nasilje, zgranuh se, a on se samo smeje. I kad pustismo neke vukove, što žive, što zaklane, ja se zgrozih i zapretih da ću isključti to. A on me uhvati za ruke, kako bi me onemogućio; voli da gleda krv, bože me sakloni. (Juče nekom gumenom svinjčetu kroz noge provukao olovku, pa s obe strane podmetnuo po kockicu od slagalice i okreće ko na ražnju. To je jedna od njegovih opsesija.)
Potom me upita: Koje ti zivotinje volis? Jel' volis medveda? Volim. Jel' volis kravu... jagu... kuče... malo kuče... macu... malu macu... tigra...? Volim.
A koje vi životinje volite, upitah. Mi volimo kokoske, odgovori on kao iz topa. I volimo da ih jedemo, dodade. Eto, ljubav prema domaćim životinjama (naročito na tanjru) bezgranična je.