Bube u domaćem zadatku

Maša je za domaći iz Čuvara prirode imala da istražuje livadu (što znači da sam domaći imala i ja, jer ko bi s njom po livadi bazao). Dobro, ne osamdeset ari ili hektar, već samo uzorak od metra kvadratnog. Da napomenem, mi smo svesno i namerno odstupile od zadatog pravila: naša je jedna stranica bila metar i deset, kako bismo obuhvatile i jedan maslačak, odnosno cvet koji mu sliči, i neki drugi ko divlja zevalica. Cilj opravdava sredstvo i širenje dimenzija (da imamo šta zanimljivo da slikamo i crtamo). Udaljenii ljubičasti cvet Maša je iščupala s korenčićem, pa ga nekako uglavismo međ naše kanape (to je sama smislila, ja kanda nisam tako prefrigana... ili bar danas ne bejah). Ko da će neko znati da smo montirale situaciju.
Trebalo je da Maša kroz lupu (najveću koju su Kinezi imali) posmatra taj travnati kvadrat i beleži, odnosno crta biljke i bube koje zapazi. Buljila je Maša, onako preko volje, smarajući se, i stojeći kao kolac, s metra visine, dok je nisam prinudila da klekne. Buljila sam ja, razgrćući travu, sve pažljivo i detaljno pregledala: bube ni od korova. Nijedne baš! (Ne računamo onu ko trunčicu što sam ja ubacila preko kanapa, ne bismo li bar nju "pronašle". A ko bi je našao onako sitnu, lupa ne beše od pomoći.) Sve dok nekoj maloj (možda od iste fele) ne pade u oči list hartije, pa na njega banu, ko da je s neba pala (kasnije utvrdismo da se upravo to dogodilo -- jer buba ode kako je došla, odlete kad je smori da nam pozira). 

Maša i ja poskočismo od sreće, te je stavismo pod lupu i ona joj hitro izradi portret. Da ova ne beše radoznala (spazila neku gužvu, pa da vidi o čemu se radi), te sletela na pogrešan aerodrom, ostale bismo kratkih rukava (a nije zgodno, u prvim jesenjim danima). Te bube bi trebalo upoznati sa školskim programom i lepo zamoliti da se nađu pri ruci i u određenom metru kvadratnom, neće im pasti kruna s glave. 

Neke travke Maša, uglavnom ofrlje, iscrta, neke počupasmo da ponesemo kući (pa da crta naknadno), pa pokupismo prnje (četiri kočića, kanap, dedin metar i čekić -- bez alata nema zanata, ali ni nauke) i kretosmo niz brdo. Obilje travki, a bubica tek jedna beše i ode, ponosna što je ušla u domaći iz Čuvara prirode.

E, hvaala bogu što moji roditelji nemaju profile na Fejsbuku, da crvenim zbog njih (i njihovih komentara)!

Bananica

Kako se u mom krevetu redovno obeduje (jedem ja sama, pa i sestrići, gledajući me, stekli istu naviku), on je prva asocijacija na hranu (eto, šta ćete, dok neki krevet koriste u druge svrhe, meni je, između ostalog, trpezarija).
Čim danas poče crtani, Ignjat se iskobelja ispod jorgana i pohita iz sobe. Da vidim šta ima (da) se pojede, objasni mi. Ja za njim, a on pred frižider: otvorio vrata i gledaa, gledaa... A sve pregledno, ko na dlanu, i ničeg njemu interesantnog: pavlaka, ajvar... Aaa, bananica! Ma nema bananice, rekoh, juče ste sve pojeli (stavili punu kesu na krevet, pa jedi, jedi, dok beše, koliko ko ugrabi), to je ljuta paprika (ponajviše crvena, pa liči). Ali kako dograbih tu kesu punu ljutine, spazih je. Jedna jedina bananica, skrila se iza šerpe. A Ignjat, stojeći na ivici frižidera i držeći se za najvišu policu, spazio je kroz staklo. Nekad je situacija preglednija kad si mali.

Samo jedna ima, podeli sa sekom, doviknuh, dok je Ignjat žurio natrag u krevet. Ne mogu podelim, odbrusi mi trčeći, ja ne volim (da) delim. Srećom, Staša izjavi: ja neću, neeću.Sasvim je normalno da slatkiše koje žele deca nerado (često uz prisilu) s drugima dele.

Poslednjih dana moji mali sestrići vole da slušaju i gledaju spotić s pet malih majmuna. I dok pet malih majmunaa skaače po krevetuu, skaču i oni po mom, ič ne mareći što doktor rečee: neema skakanja po krevetuu uveče. Staša skače i trudi se da, iako zadihana, otpeva bar svaku petu reč.
Peet malih majmunaa skaače po krevetuu, jeedan je paao i doobio... Batinee, doda Staša. Pa opet: jeedan je paao i doobio... batine! I tako svaki put. Nije batine nego čvorugu! 
Šta ti je sintagma s dugom tradicijom (urezana u svesti od malih nogu, iako se ne primenjuje, hvala bogu), nadjačava sve druge asocijacije.

Kad je kod babe i dede (u čijem podrumu se, na šezdesetak kvadrata, međ flašama i teglama sa zimnicom, baškari Jovanka... s večeri, preko dana se vrzma po dvorištu, terasi i kući), Ignjat polaže neosporivo pravo na mačku. Ščepa je i nikom ne da: to moja Jovanka! Kad Staša počne da vrišti i plače, pa stanu mačku da razvlače, on je prigrli jače: ne moze, ti je stezes (od tetke je čuo, a istina živa). 
A kad ode kući, na kapiji ga sačeka pas. Pa čim sestra pohrli da ga grli, Ignjat se umeša: to je moj Badi, ti imas Jovanku! Čim opet ode kod babe, Jovanka je njegova. I tako sve ukrug: kod babe njegova mačka, kod kuće njegov pas (a sestra kratkih rukava i bez ljubimca, da joj u krilu spava). Kako se dosetio mali đavolčić da sve što želi  bude samo njegovo.

Moj Fajder

Beše već četiri poslepodne, a Ignjat neće da spava. Neću, ja sam Fajder, kaže. Fajder je u stvari Spajdermen (al' daleko mu lepa kuća, uz koju se vere -- jezik da polomiš dok ga izgovoriš, on šesnaest zgrada ispreskače za to vreme). 
Ja ne spavam, kaže, ja sam Fajder, penjem se po zidu. Onda sede na naslon kreveta i osloni se nogama o zid špajza. Ja sam Fajder, vidiš, reče, ja sam Fajder.
Posle, dok bejah u sobi, majka ga posla k meni: idi kod tetke! Ja sam Fajder, obrecnu se Ignjat, ja nemam tetku (ako je Spajdermen, ko da je tikva bez korena; i po onim zidovima po kojima puzi, tikva pušta vreže).
Konačno, kad ga majka ščepa i poče na silu da ljulja, on vrišteći (kako Fajderu priliči) izjavi da hoće da spava s mačkom. Kako majka ne pristade da u svoje naručje primi i mačku, Fajder se s Jovankom nađe u krilu tetke koju nema: on, zbog mačke na grudima, blažena osmeha, već napola uspavan, ona takođe, samo bez osmeha. 
Ja pevam, Jovanka prede (kanda joj se sviđa kako zvučim ili se trudi da nadjača konkurenciju). Fajder spava ko top (i sanja kako skače s kreveta na stolicu).

Hoću (da) jedem cokoladu, reče Staša, ona je zdrava. Zdrava, zdrava, nego šta, mora tetka da potvrdi (i tamani, tj. zdravo da se hrani kad joj se pruži prilika, odnosno tabla -- štanglica nije vredna pomena). Kako da joj razbijem iluzije (čokoladu ću lako prelomiti)?

Zaboravim da imam maskaru, pa se umijem i... izgledam ko rasplakani klovn. :)

Spavaj da porasteš

Kad beše vreme popodnevnom spavanju, Ignjat reče: Ja NEECU (da) spavam, ne spava mi se! Ruku na srce, argument je sasvim valjan.
Ali moraš da spavaš, reče majka, kad spavaš, onda brže rasteš. (Ne znam što deca toliko žude da porastu. Možda misle da će tada i oni imati pune džepove para i jesti po šesnaest kila sladoleda na dan.) I ti tako, zainteresova se Ignjat. Ne, samo deca. (Majke, tetke, ujne, strine, ako i rastu, rastu samo horizontalno.)
Ko spava, porašće i brže i više. Ignjat odmah leže na rudu (i u majčino naručje): Ajde, b'zo (nema vremena za gubljenje), (l)ju(l)jaj me, Staša već spava! (Da ne poraste sestra pre njega, mora on da pohita). 

I spavao je tri sata (sve ozbiljno shvatio). Kad se probudio, noge mu prevalile ivicu mog kreveta.

Mrzim kad mi zahtevi za prijateljstvo stižu s reklamnih profila. Ne, ne izlivam nokte! A mogu da vam pružim (uvis) samo 1 prst...

Na inicijalnom testu iz matematike Maša je dobila četvorku. Pogrešila sam samo za dva broja, kaže. 

I te učiteljice baš su sitničave: dva gore, dva dole -- šta menja stvar! (Ne igramo u pečene volove, pobogu!)

Spajdermen na zadatku

Ignjat je danas u igraonici izabrao masku Spajdermena. Posle mu se prikakilo, pa je prikovao zadnjicu za pod i upro oči u jednu tačku. Jer Ignjat izbegava da kaki. Kad dotera cara do duvara, on poskoči i otrča, uzviknuvši: oću kakim! Mislila sam da će potražiti mamu da pripomogne.
Koji tren potom i Staša povika: oću pi(š)kim, oću pi(š)kim! Međutim, ne pristade da je držim nad šoljom u toaletu za devojčice, već me odvuče u muški. (Valjda je prethodno tamo s bratom piškila. Ne zna se u onoj gužvi ni ko šta radi, a kamoli gde.) A kad mi tamo, na ve-ce šoljici (tolikoj da joj deminutiv pristaje) sedi povijen Spajdermen, udubio se i ne trepće. Mi ga nešto ispitujemo, a on nit govori nit romori. Gleda u nas kroz onaj plavo-crveni okvir, ali odsutno i mutno.
Ja blebećem i Staša blebeće, a on neće tj. ne može. Gleda nas i ćutke poručuje: ne smarajte, vidite da kakim, bože!

Kostobrani i panjići

Malopre smo se vratili iz igraonice. Ignjat se najpre popeo iznad zadnjih sedišta. Nemoj, Igi, pokušala sam da ga odgovorim. Ali on je imao neoboriv argument: "Ja to voliim!" Izvukao se tek kad mu pripretismo policijom. Onda je sa sedišta, ispod hrpe kojekakvih stvari, iskopao nečije kostobrane i počeo da ih "montira". Međutim, Staša mu je jedan zgrabila i ovila se oko toga (da joj brat slučajno ne istrgne) ko školjka oko bisera. Daj mi, Ignjat je zahtevao, pa je jednom-dvaput i tresnuo, ali ona ne popusti. Daj mu, rekoh, to je bljak, ko zna ko je to nosio. To je bljak, daj mi, ponavljao je i Ignjat, prozirući moju igru. Ali ni Staša nije naivna. 

Onda sam rekla: daj mu, ja ću tebi dati panjiće (one patuljaste psiće) kad stignemo kući. I odmah joj stisak popusti. Kako inače govore često konjići, ja ih ispravljam: ne konjići, P -- panjići. Ignjat sad tobože ispravi sestru koja i nije pogrešila: kaze se panjići, K! Zna da neki početni suglasnik treba naglastiti, al' malo pobrkao lončiće.

Nije bila u stanju

Ona, srednjoškolka, kibicuje se s nekim dečkom, dopisuju se VEĆ nedelju dana. 

Kako je do toga došlo, pitam. Ona ne zna. Jeste jednom rekla da je sladak, ali drugarici, u koju ima poverenja, sigurno je nije odala. Zaboravlja da čak i kad drugarice usta imaju, a jezika nemaju, zidovi imaju uši.
Noćas su se videli. Ona naišla s proslave punoletstva, u haljinčetu i sandalama. On joj poneo svoj duks, a kad je spazi gotovo bosonogu, mangupski reče: što nisi rekla da ti ponesem i čarape? Pa jeste li se smuvali, pitam. Trebalo je da se smuvaju, ali ona nije bila u stanju. (Biće da u to treba neki ozbiljan napor ulagati.) Valjda pod blagim dejstvom alkohola (malo crnog vina) neće da donosi krupne odluke (strah je da se, nakon otrežnjenja, ne pokaje).  Svašta, valjda je lakše uz anesteziju! Nisu se smuvali, tako kaže. Ne znam kako se onda izborila s hladnoćom. Aa, daa, zaboravili smo na vino!
Mlađi je od nje, dve godine. (Na tetku povukla, mlađe joj je draže, ovaaj, ništa, ništa.) Ih, grdne li razlike! (I tetka ti od teče toliko starija. I prababa bila od pradede. Kanda nastavljaš porodičnu tradiciju.) 

A od kojih je kuća, pitam. Hm, ko da meni to nešto znači (ne znam ni one u matične knjige zavedene pet godina nakom mene, a kamoli onomad).  Ma daj da vidim, setih se, za šta nam služi Fejsbuk. Aaa, pa sladak je (ima lepe crte lica), primetih. A ona umalo s kreveta ne pade: hvaala bogu da se i tebi neki svidi! Izgleda da su mi kriterijumi baš visoki.
E, ako se ti sve vreme trudiš nekog po mom ukusu sresti, kod majke ćeš i oca kike bele plesti.

U četvrtom razredu osnovne Marko je bio nestašan. Nastavnici za to nisu imali mnogo razumevanja, ili živaca, a ni tolerancije. 
A znao je da ni majka neće imati, ona pogotovo. Kad je tog dana otišla na roditeljski, Marko je smislio kako će je dočekati (samo zato što ne može da je izbegne). Navući će, rešio je, tri trenerke. (A ne verujem da je bila ciča zima. Il' je Marko bio predostrožan, il' je majka bila predvidljiva.)
Međutim, i kad imaš savršen plan, nešto pođe po zlu. Taman se Marko spremao na oblačenje, kad u kuću banu majka (poranila, prognozu prevarila) i zateče ga u gaćama. 
Majka raspomamljena, gaće tanke i oskudne (u takvoj situaciji valjale bi samo untrciger), a varjača ko da bije za nadnicu, prokleta bila.

Papuče za kuče

Badi se juče igrao u dvorištu, pa najednom zacvileo i podigao nogu. Po svoj prilici ujela ga je pčela. 

Pa jesi li mu stavila led, pitam sestru. Otkud znam gde ga je ujela, obrecnu se ona. (Ko da je problem, pobogu, da mu u led ćušneš celu nogu.)
Ali Ignjat ga je odmah brižno posavetovao: Badi, moras obujes papuce! (I papuča, a ne samo čizma, glavu čuva: četiri noge Badi mora da obuva. Dva će para morati kod Kineza da naruče: pa, recimo plave, idu nam uz kuče.) 

Jer pčele iz trave (rosne il' bez rose) vrebaju (i dečje i pseće) noge bose.

Od Zelenjaka dođoh pedesetšesticom do Vaznesenjske crkve, pa pohitah peške do Beograđanke. I vidim neku ženu kako ide autobuskom trakom. Šta li je ovoj, prsla je, pomislih. Na stanici malo postojah, pa se osvrtoh nadesno, i imam šta i da vidim. Ulica zatvorena! O, prokleti bili! Nešto se sigurno održava, neka trka. Požurim da pređem ulicu Kneza Miloša, ali čim pređem, shvatim da je najbolje da se vratim. Centar grada je i inače raskopan (da poludi čovek od rupa, kanala, majstora, autobusa koji mile...), a autobuske trase izmenjene. Tu mi ništa neće stati, a daleko mi da idem gde hoće. 
Dakle, prešla ulicu u jednom smeru, pa stala i čekam da se vratim. E, često ja radim slične budalaštine. Nema odjutros magle, pa ne mogu da se svrstam međ one guske. Biću onda muva bez glave. Elem, krenem peške do Hrama svetog Save. Nije blizu, nije ni daleko, mada o ramenu mi laptop, nije zgodno. Ali ko te pita, ne mogu ceo dan tu da džedžim. Treba stići do biblioteke, pa makar nogu pred nogu i na jedvite jade. 
Dug je i trnovit put do znanja. A ja sam ga prevalila.

Drug mu se bio zaposlio, kao čuvar neki. I što ga zove po sto puta na dan, pa razglaba, i đene-đene. Al' kad beše u prvoj smeni, navalio da sabajle zove. Dosadno mu, pa ubija (radno) vreme.

Marko se zbog toga požali (samo napola u šali): Ako tako bude radio svih dvadeset godina radnog staža (pre će biti četrdeset, sestrić mi se preračunao), ja ću da poludim!

Na majici joj piše: young and beautiful. Hm...

Na jabuci ne mora da piše: jedra i sočna. Ako ne vidi golim okom, džaba da ga ubeđuješ; ako vidi, nema svrhe (čuvaj se alavih zuba).

Kad nekom kažeš da se baš prolepšao, meni je to isto kao da mu kažeš da je dotad bio ružan. Kad kažeš: baš si smršala, sad super izgledaš -- to je "fin" način da (ne bez zadovoljstva) kažeš (konačno): bože, na šta si ličila!

Ako vam se učini da sam se prolepšala ili smršala, bolje to zadržite za sebe.

Ljudi mi se stalno smeškaju (iako me ne znaju). Nosite zelenu, pink i ljubičastu odeću! :)

Zašto je dobro imati majicu s lastišem oko struka?
Kad pomisliš da si izgubila dugu zelenu minđušu, naći ćeš je negde oko pupka. :)

Živ bio

Sinoć u rodno mesto prispeh u sumrak, a kiša sipi, od jeze se povijaju ramena. No briga mene, kad mi sestrić pre neki dan položio vožnju i stvori se s autom preda mnom. 

Kad pristadosmo u dvorište, dok sam izlazila (s pozamašnim prtljagom), ja ga blagosiljah: živ bio (ko neka baba, čudila se jednom Maša; i meni je to bilo smešno dok sam u detinjstvu stare ljude slušala, al' sad baš volim, jer nema veće vrednosti od života)! Velik ti porastO, dopuni mi sestrić blagoslov (onako kako to narod, osobito muškog pola, obično radi, umetnuvši ličnu zamenicu u ustaljeni iskaz i time skrenuvši pažnju s dimezija celog tela na željenu pozamašnost jednog, ključnog dela), otvarajući svoja vrata. Budalo, nasmejah se. (Moderna su vremena ukinula mnoge tabue između odraslih, naročito kad su tetke, i dece, čak i kad su vrlo mala.) 

Što ti je alavost i što su muškarci: stalno njima nešto malo (naročito u delu koji do kraja života, ako si srećnik, uvek iznova rasteeEE)!

San

Sanjala sam noćas da sam u blagoslovenom stanju. (Mislim, ja se uglavnom tako i na javi osećam -- jer život je blagoslov, ali nemam stomak do zuba.) I, kao, trudna šest meseci (pa jeeste, da, daa, podsvest me muči, pa šta da vam pričam kad sve znate... sirotica, biološki sat joj bubnji u ušima, pa joj iz sve snage zvoni u snovima), a nit mi je stomak ko što trudnim ženama zna biti (tad metafora "ko avion" obično gubi svoje metaforizirano značenje i kreveti po kući postaju hangari), nit sam troma ko slon. Naprotiv, bejah, što me baš impresioniralo, pokretna i čila, ko leptirić laka, nasmejana, kao dete vedra. To baš liči na mene. Da potraja san, i na drvo bih se uspentrala.
A jutros videh ženu kako kroz vlažni dan gura bebu u kolicima. Oči joj se jedva vide od podočnjaka! Eto, takva bi i ti bila da ti se san ostvari, pomislih.
Kom je u stomaku beba, imaće podočnjake do neba (često, daleko bilo, i još gore: grudi do kolena). Nije da ih sad nemam, ali zato što se drugim poslom bavim, a ne što noću decu pravim. (Nisam, nisam lenja, no mi fale neki sastojci, zamesila bih ja to čas posla.)

Kad god sam se u podnožju neke prepreke hvatala za glavu, na njenom vrhu sam pomislila: I to je TO?!

Gledam danas neku devojku u kantini: jede salatu bez hleba (dok ja tamanim svojeručno napravljen sendvič od nekog integralnog hleba, pavlake, pečenice i domaćih krastavčića)! 
Ne znam šta u onoj providnoj kutiji sve ima. Kanda belom plastičnom viljuškom nabada paradajz. Možda ima i barenih jaja. Ne sumnjam da je kalorično. Ali, opet: kako, bre, može bez hleba? Pa nije to ta slast! A jebeš život ako je bljutav! 
I kako "na tome" uči?! Salatica i jogurtić (s nekim žitaricama možda, ne znam), pa gde to može da zasiti (mada, moćno je bareno jaje). Divim se ženama koje zarad vitkosti trpe gladne. Ja bez slatkiša, nažalost, ne mogu da se bavim umnim radom (a ni linijom ne marim da ikog impresioniram). Ne ide to. (Kupim suvo grožđe, kupim brusnicu, ali kad zagrizemmm lenju pituu, tek tad se smirim.)
Sad zvučim ko moja sestra. Nekad je kritikujem što neka jela sprema baš kao majka: manje-više masno, al' s debelom zaprškom, a ona se breca: pa ne mogu ljudi (zetovi radnici) da mi rade na vodi (to, kao, ja propagiram)! Valjda se od belog brašna i dva decilitra ulja brže dižu energija i nadgrobni spomenici (za mušterije, mislim, al' bogami... manite se zaprške).

Ribice za sestriće

Kad mu se u rukama nađe neka moja kožica za ogrlice, Ignjatu navre sećanje na jedno veče i kliknu: Eej, ajdemo pecamo ribice! 

Ajde, složih se jednako ushićeno i dadoh mu neko zeleno gumeno crevce mesto strune. A moramo prvo napravimo ribice, podseti me on. To znači u stvari: moraŠ da napraviš ribice, da bih ih ja pecao!
Dobroo. Sva sreća da iza regala nađoh komadiće kartona u raznim bojama, pa dograbih makazice i čas posla načinih, odoka (ni crtajući ni ikru polažući), četiri male ribice: prvo mint zelenu, pa trava zelenu, onda žutu, pa svetlozelenu... 

Ja sedim na toploj peći i krojim, a Ignjat i Staša, osmehnuti, dive se trenutku stvaranja. Kako znas, pita me sestrić. Kako? Pa ja imam male sestriće, koji mnogo vole da pecaju ribice, a ja mnogo volim njih i zato (moram da) znam (da pravim sve što im se prohte). Znaš ko su moji sestrići, pitam. Mi, odgovori on kroz osmeh. (Na svetu ničeg slađeg i vrednijeg od sestrića nemam.) Svakoj sam malo zasekla usta, da se na udicu uhvati. No sestra i zet najednom pokupiše decu (da idu kući) i sprečiše nas da zabacimo udice s mog kreveta.
Kako ribicama ne stigoh oči da im iscrtam, Ignjat je obećao da će to mesto mene učiniti. Ne bih da mi, mučenice, ostanu bezoke.

Bračne i društvene mreže

Znate li šta mlada u noći nakon venčanja najpre mora da uradi? Tjah, nee, to je možda nekad davno bilo da mladoženja jedva čeka da se raziđu svatovi, pa da, ko pušten s lanca, naskoči na sirotu, skromnu i stidljivu mladu, a ona (kako joj volja i kako koja) da malo tvrdi pazar ili da "legne", pa šta joj bog da (da se vine do sedmog neba il' da trpi jer tako treba). Sad on uveliko, ko zaklan, hrče, dok iz njega isparava po litra dedine šljivovice (ceo dan je nazdravljao i eksirao s ortacima), što beše zakopana u podrumu on egodine kad se mladoženja rodio, da odstoji dve-tri decenije, dok unuk stasa za ženidbu. U prevodu: pijan ko majka i umoran od celodnevnog bazanja (a nešto ga i želudac muči, ne prija mu svadbarski kupus), svalio se na krevet, pa mu pokratke nogavice svetloplavog svilenog odela došle još kraće, te pod njima bele sokne nadmoćno izvirile. Kroz razdrljenu košulju izviruju mu pod vratom čekinje, međ kojima kravata, flekava još od jutros (kad je s nogu i bez hleba proždirao jagnjetinu u podrumu, pa mu pade na nju parče) osobito dolazi do izražaja.
A mlada, još uzbuđena odrazom u ogledalu, vrti se pred njim, prisilno osmehuje (kao žene s naslovnica) i pući dok škljoca selfi štapom (od jutra, kad se slikala kod frizera, i ono u crkvi s popom dok je pevao: i rodii siinaa Emanuuila... nije još nijedan selfi napravila). Divno joj stoji venčanica iznajmljena za sedamsto evra; svekar je za to kravu iz štale morao da istera (ah, šta ćete, tako to ide: jedna ode, druga dođe). Kako god sedne, onaj žipon se uzdubači. A što su joj sise u onom tesnom korsetu (videla je kako kum i stari svat ne smeću s njih oči), uh, ko grom (sreća te ne ispadoše pred zvanice)! J

edva se nekako zavali u fotelju, stavivši laptop u krilo da apdejtuje bračni status (pa htela je i ranije, ali u crkvi nešto nije funkcionisao wi-fi; a baš je bilo vremena ihahaj, dok pop istrabunja sve ono). E, sad konačno može da odahne: ne samo da je udata nego i na Fejsbuku piše: udata za... (pijanu budalu, što se, zabačene glave i širom razjapljenih usta,  izvrnuo preko celog bračnog kreveta, pa će posle morati da ga gura kao kladu). E saad je to potpisano kako treba, kakvi matičari, kakvi bakrači (ko da se nije ni zbilo što se na Fejsbuk ne"okači").
PRVO što mlada mora obaviti po venčanju (nakon što se islikala i pare prebrojala) jeste da na Fejsu, Instagramu i svim mogućim društvenim mrežama objavi slike s venčanja i na njima taguje svoje goste, uključujući i babe iz nedođije, koje kompjuter ni videle nisu, a mrežu u najboljem slučaju za ribolov, ako se potrefilo da borave kraj reke, ili one na prozoru protiv muva i komaraca (dobro, i paukovu mrežu). Naravno da nije bitno šta o tome misle tagovani i kako su na slici ispali, važno da je mlada ispala sjajno. (A kako bi drukče, kad je svaka mlada lepa, tvrde neke, patetičnim svadbenim scenama raznežene, ženice, čije sam izjave o tome više puta čula. Hm, da, svaka je mlada lepa, sem kad je akrep (ako i ona ne angažuje profesionalnog šminkera koji i od babe načini devojku).)
Elem, sad bi mogla i da spava (sad će ponoć i od kočija će ostati samo bundeve i slike na Fejsu), mirno (moraće najpre onog pijanog kretena da šikne u rebra štiklom staklene cipelice, ionako će se do jutra slomiti u paramparčad): slike su na Fejsu, svih šest hiljada osamsto četrnaest komada! 

Ujutru će uz kafu prebrojati lajkove, smajliće i srca, a zapamtiti verbalne komplimente (da ih uz naredne kafe prepričava). Pa nije ona svadbu džabe pravila, nisu zalud njegovi matorci stoku isprodavali i kredit podigli. Što na Fejsu nije bilo to se nije dogodilo.

Jutros sam samo rekla: Imam rezervisanu knjigu i treba mi kabl za internet (rekoh, da ne smaram i svakog dana ko papagaj izvoljevam isto). 
Kad bibliotekarka iz fioke izvuče i, s osmehom, reče: žut, i ja se osmehnuh široko (zato što nije siv, i što je zapamtila; pa valjda retko sreću takve fanatike). :)

Inače, skontala sam da mi je žuti mio (ne samo što nema zelenog) i zbog toga što je moj produžni kabl te boje. To mi je razlog više da se u biblioteci osećam kao kod kuće. I da se smešim uprkos kiši.

Moja anakonda

Ovaj novi kabl za laptop baaaš mi je dugačak. Ne žalim se. Da je drukče, sad ne bih uspela da ga uključim na produžnom kablu pokraj televizora, dok laptop stoji na krevetu. Preko noći mi iskočio neki osigurač (punila sam TA peć, a sistem se olenjio preko leta, kanda se ošamutio od izenadnog napora). Kad i meni ne iskoči malopre. Otvorim oči, napola tek, i udenem kabl u laptop -- ništa. Možda nisam dobro stisnula. Stisnem još jednom. Ništa. A več sam stisla taster na produžnom. Čekaj da proverim, sve je kako treba. Stisnem opet (a već me stisla panika).  i još jednom. Hm... Sad malo jače, i -- NIŠTA. Jaoo, ovo bi bio najgori mogući (ako ijedan može biti dobrog) momenat da mi odapne! Odvrnuh lampu nad glavom... Eee, to li je, bogu hvala. Ustanem odmah i priključim kabl gde vam rekoh. I sad sve ko podmazano.
A svake noći pred spavanje ja, pošto laptop držim na krilu (imam pod njim ono postolje, ne sekirajte se), iščupam produžni iz zida i kabl iz laptopa, puštajući da padne gde mu volja, al' uglavnom pokraj zida, i da se oko mene uvija ko anakonda. I sinoć baš, nabasavši glavom na nj, pomislih: čoveče, nije mi pametno što ga tu ostavljam, da mi se, toliki, vrzma gde mu volja, mogao bi jedne noći da mi uradi kolonoskopiju. Šta znam šta može da mu padne na pamet!

Jesen i topli dlan

Ona mi beše okrenuta leđima, a on polubočno. Lica sam im videla tek povremeno (kad ih jedno ka drugom okrenu), nikad u potpunosti, a nisu me ni zanimala. 

Gledala sam ruku, njegovu ruku, koja se nežno i zaneseno spuštala niz njena leđa,  potom na isti način vraćala. Lagaaano doleee, pa lagaanoo gore... Zbog raskopanih ulica autobus je više stajao no što se micao. I vreme je stajalo. Samo se ruka kretala, kao da na svetu nema važnijeg ni dražeg posla. I zavidela sam tim leđima, zavidela sam toj jedva punoletnoj devojci. Tako je rano uspela da nađe ljubav, srećnica. Neki je nikad ne nađu. I nikad ne osete žmarce po leđima. Mladić je sad devojci stiskao šaku, pa mazio ispruženi prst, dodirivao je kao da je dragocenost od porcelana... 
Nisam više mogla da gledam. Kroz prozor autobusa pogledom zaronih u jesen. Jutros sam videla kako se bagrem osuo žutim tufnama. Procvetao bi namah, kladim se, da mu se niz promrzlo stablo s ljubavlju spusti topli dlan.

Gledam vaše slike po Fejsbuku... Svi lepi, našminkani, zgodni, lepo odeveni, lepo se hrane, zabavljaju se, putuju, srećni, nasmejani... Žene i školu završile, zaposlile se, lepe i dobre muževe našle (takve nam se bar slike pod nos poturaju), vole se (tako bar slike tvrde) i decu rađaju, i smeše se... 

A ja se pitam: zar stvarno postoje te bajke? Zar je stvarno takva sreća moguća? Ako je tolika sreća srećnih, još je dublja nesreća nesrećnih.

Noć bez struje

Desilo se ovog leta da su sestra i zet bili na svadbi, a sitnu decu s večeri doveli na čuvanje i konak. Deca bila premorena, s vrata su mogli u krevet, lično tražili da spavaju. Ali, ko za inat, nestade struje, a već se dobro smračilo. Na terasi se još nešto i naziralo, pa smo čekali, šta možemo. Ali struje nema pa nema. Deci se oči sklapaju, nervozni... Tumaramo po mraku, gubimo se i tražimo, dovikujemo...
Jednu sveću ostavim na terasi, a drugu odnesem u svoju sobu. U sobu odnesem i Stašu, te je ostavim na krevetu, podvlačeći joj da ne mrda odatle dok ja skoknem po Ignjata. Ali tek što izađoh, iz sobe se začu plač. Potrčim ko bez duše. A u sobi mrak. Dete plače, malo što je mrak, malo što se, nema sumnje, opeklo... Mašem rukama po sobi, grabim onaj mrak, a nikako na nju da nabasam. Ispostavilo se da se opeklo dosta, jer je prstima ugasila sveću. Jedva je potrefih u mrklom mraku. Stavismo prste u hladnu vodu, dok suze ne usahnuše.
Kasnije, kad sam ih uspavala, odem nešto na terasu.  I dok sam tumbala sveću tamo-ovamo, otopljeni vosak mi sklizne i po prstima i po telefonu (koji sam koristla kao svetiljku). Naravno da sam opsovala i poskočila ko oparena (nisam bila oparena nego još gore, opečena). Pola sam sata skidala vosak, koliko da mobilni osposobim. A tasteri nekoliko dana potom ostali ukrućeni. Pa i danas-dani čini mi se da se opiru stisku, moraš baš dobro da zapneš. Eto, tako je kad imaš primitivan telefon.
Ako uzmemo da je otopljeni vosak suza, sveća u hodniku ko da se u suzama gušila i sve se slilo niz svećnjak, pa zalepilo na narandžasti platneni podmetač. Uspela sam da skinem (izgulim, otkinem) gornje slojeve, inače uspomena na tu noć i danas stoji na pomenutom mestu. 
Nikom nije ugodno kad nestane struje. Ali ako u (mračnoj) kući imaš i decu (svejedno što ih nisi sama rodila), koja još nisu usnula, to je katastrofa.

A trola nikako da naiđe

Budući da sam natovarena ko magarac (vučem i pun ranac i torbu s laptopom), sedoh da pričekam trolu, da ne vučem sve to do Trga. Kraj mene beše jedna baba, dobrodržeća (tek da napuni osamdeset, posle mi rekla), al' oslonjena o štap, od koje neki gospodin zatraži informacije o određenom autobusu. Ide vam taj i taj, baba reče, a onda, iako joj on beše već gotovo napola okrenuo leđa, dodade: ali blizu vam je, možete do Trga i peške. Ovaj klimnu glavom, ali ne mrdnu sa stanice, a baba naglas primeti: mlad čovek (recimo oko šezdeset; ali svakome je mlad onaj ko za njim kaska dve decenije), može da ide! 
Nasmejah se u sebi. Dok može, čovek obično neće. Kad ostari, neminovno će želeti (i da hoda, i još štošta), a neće moći, i biće mu žao što te privilegije nije u mladosti koristio.
Potom se baba i sa mnom zapriča. Mislim, ona priča, ja nešto malo potvrdim, uglavnom se na to svede (sa svim nepoznatima koji me na ulici oslove). Ne volim ja te javne debate na autobuskim stanicama (ni bilo gde drugde). Promenili su se ljudi, gospođo (reče, a ja se u sebi naroguših), sve se promenilo. Vremena su se, gospođo (agrrrrrr, tako mi i treba kad ja čekam prevoz i još sednem), promenila. E, da se vrate ona naša vremena... (Još nikad nije vreme došlo da novo bude bolje no prošlo!) 
Kažu da nas je Tito zadužio i zadužio, ali je bio cenjen svugde, gospođo (deset, devet, osam, sedam, šest...). Moj muž i ja smo radili vani, u ambasadi bili domari. Jugoslovenska ambasada imala broj trinaest (nemam ti pojma gde i šta) i čim čuju za taj broj, svi se u osmeh pretvore: Aaa, Titoo, Jugoslavija... Svi ga znali i voleli. A kako je njegova Jovanka bedno živela, ne znam da l' ste čitali, gospođo... 
E, baba, nazoveš li me još jednom gospođo, odnećeš Jovanki igle (lično ću ti spakovati) ili pozdrave (za one koji ne razumeju te pletaće metafore). Gospođo (mrzim da me tako oslovljavaju; pošto nemam muža, zvuči mi ko da imam šezdeset pet godina)! I ja tebi,baba, i ja tebi!

Imam rezervisane knjge, rekoh bibliotekarki za pultom. I treba mi kabl za internet, ako može žuti, ako ima! Obe prisutne bibliotekarke se nasmejaše glasno. (Iz dana u dan viđaju me kao papagaja: pink majice, zelene farmerice, roze patike, zelena fascikla, plava fascikla, zelena pernica... Sigurno im zvuči neverovatno da i kabl mora da se žuti.) I ja se istovremeno, kroz smešak, pravdah: opsesija bojama!

Čekala sam ga kao ozebao sunce, a on (prijatelj koji se u nevolji poznaje) ode s Fejsa, na poruku mi ne odgovori. 

Što pobeže, a ni reč ne kaza, upitah. A on (vrag), između ostalog, odgovori: Ko bi, bre, od tebe pobegao! 

Izgleda da misli kako brzo trčim. ;)

Biti čovek

Ja nisam kao drugi, postoje mnogi dokazi za to (neki će zauvek ostati skriveni). Recimo, ja nemam isti operativni sistem kao vi, mislim na Windows. Verovatno malo ko na Zemljinoj kugli (ili ploči, za one koji tako tvrde) koristi Ubuntu (pošto sam sinoć otkrila da to znači "biti čovek", još mi je draži). Kad sam kupila laptop, na njemu bio instaliran Ubuntu, za koji sam tad prvi put čula. I rešila sam da ga zadržim. Naročito kad sam otkrila da se programi isključuju u gornjem levom uglu, dok se komp u desnom gasi. Pa kao da je Windows izvrnut naglavce, kao da je sistem za mene pravljen. Naopaka ja, naopak mi sistem. I rekao mi sestrić da je Ubuntu otporniji na viruse (evo, nijedne zime nije grip preležao, ni čaj mu nisam skuvala, a kamoli ferveks da razmutim).
Samo je jedno s ovim sistemom isto kao i kod Windowsa: čim nešto zaškripi, mom sestriću (kao nekad njegovom tati) i svima što se iole razumeju u programiranje, a dostupni su mi (ovako ili onako), poplavi vrat dok me s njega skinu. 
Najnoviju muku priredio mi je Skajp. Najednom, bez ikakvog vidljivog razloga, nije mi dopuštao da koristim kameru i mikrofon. Tobože je zahtevao da instaliram noviju verziju jer mi je ova zastarela (e, to pomodarstvo me izluđuje: ja ŽELIM da budem zastarela). Međutim, ne ide to tako lako ko što, možda, mislite. Morala sam pomoć da tražim od sestrića. On instalira noviju verziju, i opet isto. Saletala sam ga nekoliko dana, on pokušavao sve što je znao i na kraju, ko da me u ponor gurnuo, reče: ja više ne znam (a zna mnogo) šta da mu radim (u prevodu: tetka, ne smaraj više, imam i pametnija posla).
Ali ima jedan fini momak, programer, kojem je Ubuntu bio tema na diplomskom (uraaa!).  (Pažljivo birajte prijatelje na Fejsbuku, nek bude od svake sorte.) Za to mi je sestrić morao instalirati neki Team viewer i čas posla sve gotovo. Nisam mogla još jednu noć da provedem, a da mi Skajp ne funkcioniše. Strpljvo sam noćas čekala dok čovek završi svoje obaveze, i dok dlanom o dlan -- problem rešen. 
Još uvek sam impresionirana znanjem, veštinom i brzinom. Alal ti diplomski!:)

Nisu piškote za svakog

Duhoviti ljudi ne razmišljaju o tome jesu li duhoviti ili ne, duhovitost je način na koji se neminovno iskazuju. Najgore je kad čovek (samo) misli da je duhovit. Pa, recimo, uđe u Sokoštark i pita, glasno (toliko da se i Hram Svetog Save pogne od stida, a on ne):  Imate li one pičkote?! Žena, uljudno (kako kupac svakako ne zaslužuje), praveći se da nije primetila omašku u suglasniku, odgovara: Ima, kilo je... recimo trista, četiristo dinara (nisam zapamtila). 

Prisutni drugi kupci (neki momak i ja) nisu reagovali ni na koji način. Svako je svoje mišljenje zadržao za sebe. Samo ću ga ja sad podeliti s vama: jadni li su ti (ne nužno) vremešni muškarci što za DŽ više ni sto grama ne mogu da iskamče.

Kad si mali, ali nisi sam

Kad si mali, svi u kući zbog toga ti daju prednost i čine ustupke. Nevolja je kad mali nisi samo ti. Kad si mali, ali i sestra ti mala (da ne kažemo manja; psst, da se odrasli ne dosete i oduzmu privilegije većem). Kad u kući nije malo samo jedno nego dvoje malih pred tobom molećivo stoje, čekajući da pravedno presudiš (ko je manji i stoga mu pripada prednost). Tako su moji najmlađi sestrići prinuđeni da, sticajem okolnosti (i bliskih datuma rođenja) dele titulu. I ne bi ni bilo problema da je to jedino što moraju da dele. Međutim...
Raspodela igračaka nikad se među decom ne odvija glatko (nema dogovora kad oboje žele isto). Mali onda moraju da se snalaze, kopaju rukama i nogama, navlače runo umiljatog jagnjeta ili zauzimaju stav opake zveri. Nužda ih prinudi da pribegnu kojekakvim sredstvima i često navlače masku Makijavelija (odnosno, Makibjabjanečega, odrasli to znaju bolje). 
Kad Ignjat Staši uzme neku igračku koju ona želi, Staša smesta potegne pitanje rodne (pred)određenosti (ne znam ko je tome učio): Vr()ati mii, to je za devo(j)čice! (A što bi lutka bila smo za devojčice; nemaju li sutra i očevi dužnost da se o deci brinu?)
Kad Staša Ignjatu uzme neki autić, on je odmah podseti: Daj mi, to je za dečake (ruke k sebi)! (A što bi auto bio samo za dečake, zar i žene nisu vozači?! Ne znam kako su se ove predrasude probile to mojih sestrića, al' ja ću ih isterati.) Doduše, čak i kad nešto nije za dečake, Ignjat zna da izloži taj argument u svoju korist. Kaže da je za dečake i mirna mu glava. A sestra lakoverna (ili se pravi naivna, znajući da pametnija popušta).

Volela bih da se udam... Samo zato da, minut pošto kažem DA i pre no što potpišem, na Fejsbuku kliknem (i konačno dopunim) onu opciju: u braku sa...

I onda dok desnom rukom potpisujem, levom kliknem na "objavi", kako slučajno narod na Fejsbuku ne bih informisala s četiri i po sekunde zakašnjenja. ;)

U biblioteci me najviše nerviraju ljudi koji sede ispred mene što stolicu drže daleko od svog (i time blizu mog) stola.

Od njih ja svoje noge ne mogu da protegnem do Kalemegdana ili bar do Terazija (koliko mi se ne može, toliko mi prija).

Ne smaraj

Fejsbuk mi neviđeno ide na nerve jer me stalno podseća kome je danas rođendan, a sutra (ako mu je promaklo da sam čestitala u poruci; ili se uopšte ne priznaje ako to nije pročitalo 8.000 ljudi) kome je bio juče ili prekjuče.

Vazda me, ko majka stidljivo, nemarno ili zaboravno dete, ćuška u rebra: čestitaj, čestitaj... čestitaj Peri, čestitaj Miki... Ne budi nepristojna, čestitaj ljudima! Izgubi pet, deset, petnaest, trideset minuta svog života, šta mari (izgubila si mnogo više)... Lazi je juče bio rođendan, čestitaj mu... Žiki je rođendan bio prekjuče (stvarno si preterala, zašto svakog dana ignorišeš moj podsetnik?), bio bi red da mu čestitaš!

E BAŠ NEĆU! NEĆU! Ni Peri, ni Miki, ni Lazi, ni Žiki...NIKOM! I šta mi možeš?!

Neću da ti napišem gde živim (iako znam da je nemoguće da ne znaš; na ovoj planeti više gotovo da nema čoveka kojem se čas posla ne može ući u trag), neću da ti otkucam broj telefona (samo mi fali da me budiš iz sna i da mi dahćeš u slušalicu), neću da ti označavam putanju kojom se krećem (ono što pročitaš u mojim tekstovima, to ti je), niti ljude s kojima kontaktiram... Neću ni na koji način da zadovoljavam tvoje niske i zle porive! (Zato prestani da me smaraš.)

I neću nikome više nikad da čestitam rođendaaaan! Nećuuuu! Prestani da mi zvocaš zbog toga! Svakog dana treba da pišem po dve-tri čestitke bar (em da kucam em da smišljam, da ne bude svaka ista, banalna i otrcana). Misliš li da nemam šta pametnije da radim?!

Uostalom, ni oni meni ne čestitaju rođendan. Mnogi samo zato što i ne znaju kad je. A ne znaju jer ja neću da iko zna, i sama bih rado zaboravila (kod onih s kojima se znam i pre Fejsbuka mogu računati samo na amneziju, a dotle, redovno, svake godine, "mesimo" torte od piškota). Neću da mi zid zatrpaju stotinama poruka, na koje, što je još gore, ja moram da odgovorim stotinu puta najmanje hvala ili bar da lajkujem. Čemu sve to, bre?! Iluzija da si mnogo bitan (ljudima koji tebi često i nisu bitni)!

Želim vam SVIMA SVE NAJBOLJE za rođendan i svim ostalim danima. Ali ne očekujte više da vam čestitam (sem ako mi se katkad omakne). Nemam (više) vremena...

Dizala je tegove

Volim gotovo svakog jutra da svratim u tu radnjicu. Nekad samo da pozdravim vlasnicu, jer je retko prijatna osoba (a meni uvek pretiče koji minut do polaska busa). Prekjuče tamo zatekoh i baku koju znam iz viđenja, priča o svom životu.
Taman sam naišla u momentu kad je govorila o brakovima i nasilju. Pa koliko ste muževa imali, upita vlasnica. Tri, odgovor baba, i sve sam ih tukla. Onda upita sagovornicu (ja sam samo neplanirani slušalac): Ljutiš li se ti kad te neko dira, a ne diraš ga?  Ljutim se, kad sam nervozna, odgovori ova kroz osmeh.
Trećeg sam tukla najviše, priseti se baba. (Taj joj je bio i poslednji, valjda je skorije preminuo, nadam se ne od zadobijenih povreda.) Pa što ste ih tukli, pita mlada žena. Što? Psovao joj mrtvu ćerku i, nazivajući pokojnicu đubretom, tražio da ukloni njenu sliku sa zida. Zato su se jednom sukobili. 
On mene, kaže baba,  uhvatio za vrat i davi (povrh tog verbalnog i emotivnog maltretiranja), a ja njega za jajca. (Zamislivši tu scenu, nasmejah se iza babinih leđa. Ne može čovek da se ne smeje kad neko pomene jajca, makar i u takvom kontekstu. Kakva Ahilova peta: oni koji su mu je identifikovali kao jedinu slabu tačku, sigurno su zaboravili da testiraju mošnice.) A da vidiš kakvi su mi nokti, zabi ih vlasnici radnje u ruku, koliko da dočara dedine muke. I koliko steže on, toliko i ja, prepričava dalje okršaj. Posle mu stala nogama na grudi, klekla, opkoračila ga, nemam pojma šta tačno i kojim redom (ne bih se udublijivala u sliku okrutnog nasilja). Elem, savladala ga i nudila mu (očito ne ozbiljno, kako je njemu delovalo) da bira način na koji će napustiti ovaj svet (dve mogućnosti je bilo, ne bih da pominjem). Molio je da ga poštedi. 
Baka je bivša dizačica tegova, reče mi vlasnica. I ima osamdeset dve godine! A da je vidite: vitalnija od nekih pedesetogodišnjakinja! Koliko sam ja čula, i ostali muževi su je fizički maltretirali (i drugi je davio; pobogu, koliko davitelja, a svi se na istu ženu namerili). Muževi to, izgleda, često rade. I žene im to jednako toliko dopuštaju. 

Nemojte više da tražite muža, reče mlada vlasnica polušaljivo. Ne tražim, odgovori ona. Sad sklapam ugovor sa Svetim Petrom, nasmeja se. Nemojte i njega da bijete, našali se vlasnica. Bogami, ako i on pokuša da je davi, neće imati izbora. No se bojim da je beskorisno njemu se opirati, nema s njim nadvlačenja i ne pomažu mišići.
Žene, trenirajte borilačke veštine, dižite tegove, budite snažne... zlu ne trebalo. Sem ako ste rešile da se ne udajete, onda vam mirna glava. A vi muškarci nasilnici, pre no što na ženu dignete ruku, raspitajte se, možda je dizala tegove.

Jedna bibliotekarka pre neki dan dala mi žut kabl za internet. Taj je najbolji, rekoh, ščepavši ga, ii osmeh mi se razli od uva do uva.

Druga bibliotekarka dade mi danas sivi kabl. Ali ja rekoh: Ako možete, dajte mi žuti.

Opsesija, ako razumete.Volim da je SVE (i najsitinije i najnebitnije) obojeno mojim bojama! :)

Ponekad do biblioteke preprečim preko travnjaka. I svaki put se upitam koliko mi je to pametno. Čak i da naokolo nije bliže (kako se u izreci tvrdi), prečicom je totalno nebezbedno. Ko da se vežbam za demontera minskog polja: izvrdaj ovo govno, izvrdaj ono... Toliko je savesnih vlasnika pasa da je bolje kloniti se trave. Tek kad to imamo u vidu, razumemo pravi smisao upozorenja "ne gazi travu.

U subotu je jedna baka s malenom unučicom ušetala u hor biblioteke. Mala se čudom čudi onolikom zdanju. A baka joj strpljivo objašnjava gde je i kakva se tu čarolija zbiva.
Utom i ja, budući da se radno vreme primaklo kraju, naiđoh niz stepenice. I baka reče unuci: Svi čitaju, i ova devojčica čita! Jašta, čita. Jašta, devojčica (sva roze i zelena)... bar dok ne priđeš bliže ili ne staviš naočari. ;)

Cvat jesenjih ruža i miris smrti na Zelenjaku...

Ne znam za vas, al' ja bih baš volela da se ujutru probudim, pređem dlanom po krevetu i vidim da je nema. Otvorim oči da se uverim, pa izađem napolje. I vidim je. U zelenoj majici, ljubičastim šalvarama i šarenim gumenim čizmama hoda baštom i provlači se, nasmejana, između stabljika paradajza (pričvršćenih za kolje). Zraci oslabelog jutarnjeg sunca baškare joj se u kosi (čineći je blještavo crvenom), prevrću i upliću među pramenove kao mazno mače. A ona se osmehuje (nečemu iznutra, zbog nečeg iznutra, nečemu dalekom, nečemu nepostojećem možda, nečemu što misli da je zbilja i ne zna da sanja) iako me ne vidi. I raduje se svakom uzrelom paradajzu (sad kad je leto na izdisaju), naročito roze (taj joj je omiljen), koji spušta u kofu (znam da bi kotarica bila poetičnija, i da kao alibi imam umetničku slobodu, ali ne trpim laž).

Jesen je na pragu. Mogli bismo posle da se grlimo. I da joj svojim prstima sakupljam zrake sunca iz kose. Iako joj baš lepo stoje. I ne prestaje da se smeši... A moja je.

Zalutali skakavac

Jednog jutra svratim u jednu finu radnjicu. Ispostavi se da je sabajle odnekud svratio i jedan pozamašan skakavac. Gazdarica ga primeti na unutrašnjem delu vrata i uspaniči se.
Ma samo uzmi neku krpicu, pa ga uhvati i baci, rekoh. Ne smem, priznade ona (ista moja sestra). Ne razmišljajući puno i ne oklevajući, ja to učinih sama. Dograbih ga i prinesoh vratima (ja i paukove na metli iz kuće iznosim), a on odlete. Tako, svi živi i zdravi. 
Doduše, jedna se baba taman bila uputila s namerom da ga liši života (ljudi kanda misle ako je stvor sitan, da mu život nije bitan). Imao je sreće što sam bila brža. E baba, baba, što da neka majka roni grozne suze  i da te proklinje što mu život uze.

Kako sam jezgrovito počela da se izražavam, strahujem da će me preoteti Tviter. ;)

Ne možeš kupiti ljubav. Al' (neke) devojke možeš.
I lepo tebi, lepo njima, dok ne smetneš s uma: to je samo trgovina.

Jesmo li sinoć svi bili u Rajićevoj? Valjda je bilo nečeg za dž. Ideu smo već izgustirali, sad malo u Rajićevoj da ne kupujemo. ;)

Google wants to know your location!
More, teraj se, Gugle, u tri lepe!
Uhodo! Zini da ti kažem!

Ja ne kapiram smisao toga da se na slikama plazite (kanite li još dugo?)... s detetom, momkom, mužem, drugaricom... ili bez njih. Ako je ikad bilo, odavno više nije zanimljivo ni originalno. Niti ste slatke, niti ste luckaste, niti ste jedinstvene... Čovek samo prevrne očima, pomislivši: još jedna!
Nije Fejsbuk otorinolaringološka ordinacija. Nije ni Pornhab (iskreno, ne biste naročito popularne glumice bile, kanda vam fali neka harizma). Ipak, de turite na jezik koju bananu, možda i prođete kasting.

Među svim onim emotikonima fali selfi-smajli: onaj blaženi osmejak u koji vam se rašire usne kad okrenete kameru prema sebi. Onaj osmeh što poručuje: viiidi kako sam slatka, razigrana, kako divna, pitoma, mrava ne bih zgazila... Jelda da sam najlepša, jelda da sam jedinstvena?!
Milioni selfi-smajlija i milioni "najlepših" žena.

Zakopčavajte se na leđima dok ste mladi.
Kasnije to nećete biti u stanju. ;)

Moja čorba je fantazija

Ušla je u autobus nekoliko stanica posle glavne. Sela je iza mene, dijagonalno doduše, i tokom celog puta nije prestala da melje. Ženo, kako te jezik ne zaboli, kako te ne izda?! Odakle crpiš inspiraciju i snagu?
(Nekoliko se puta desilo da u autobusu budem nadomak nekog ko vožnju koristi za obavljanje telefonskih razgovora. Ne bih to ni najgorem dušmaninu poželela. Sedne i zove svakog koga se seti: poštu da pita je li stigla pošiljka, banku da vidi je li bila uplata, frizera da zakaže farbanje, lekara da zakaže pregled... Muža da mu... sve po spisku. Decu, da im očita bukvicu. I sve to bez usručavanja, kao da nikog okolo nema. A nije to zanimljivo i inspirativno, inače bih načuljila uši. Ima i onih koje celim putem nekom preko telefona govore o svojim zdravstvenim problemima -- uši mi budu pune ženskih genitalnih organa. Ne samo da je nestalo intime nego i potrebe za njom. A ja kad me sestra slučajno pozove dok sam još u busu, gledam samo da procedim što tiše i što kraći odgovor. Po tome sestra uvek zna da sam u autobusu i da ne treba da insistira na detaljima.)
Puca mi glava od tolikih reči i glasa koji mi kopa po mozgu (sprečenom da ode na otavu).)
Razgovaraše o koječemu s nekim sagovornikom, a slučaj je hteo da se ja uhom uključim baš kad hrana dođe na red. Iskudi neke čorbe, čini mi se riblje, koje su oboje jeli (čorba je, u najboljem slučaju slavska, a verovatnije kuvana za daće u vreme posta), kao da ič ne valjaju (ne znam jadni gosti kako i zalogaj progutaju). I onda, jer to beše samo uvod za poentu, trijumfalno izjavi: moja čorba je fantazija!
To me podseti na sve one žene što bolje od drugih znaju: kako se savija i filuje pita, kako se zapržava kupus, pravi najukusnija posna sarma, kako se, pod konac, seku kolači, kako se sadi paradajz, kako se ovo i kako se ono...
To se zove skromnost, rekoh saputnici koja se i sama nasmeja čuvši za "fantaziju". Ja sam sigurna da čorba nije jedino čime se gospođa diči. Njena deca su sigurno najpametnija i najškolovanija, imaju diploma, broja im se ne zna. Ako nemaju, to je samo zato što oni nisu hteli da traće vreme na učenje, praktični su. Kuća joj je najveća i najurednija. Na poslu ne mogu bez nje, ona je nezamenljiva (metlu možda zamene, nju ne). I sve tako...
Moja čorba je FANTAZIJA (mora se naglasiti, za slučaj da je sagovornik, koji je imao priliku da proba, zaboravio taj božanski ukus ili nije dovoljno rečit da tu slast iskaže). Implicitno: mnogo sam pametna, ja sve umem bolje od drugih. Mislim, ja neću da lažem, govorim ono što jeste: moja čorba je fantazija. Znaš me, ja ne bih pričala ono što nije. Sve druge čorbe su bućkuriši (ne bi kusali ni kerići) i to ni na šta ne liči. Samo ja, ja kuvam najbolje. Samo je moja čorba fantazija.
Cenim da se bogovi domišljaju kako da naruče koji kazan, ambrozija ne može ni prići fantaziji.

"Čad 35 % žena u Srbiji gleda porniće, pokazuju podaci sajta Pornhab." Eto, nismo u Evropi prvi samo po broju obolelih od raka i popušenih cigareta.

Pa sad vi birajte, Eros ili Tanatos. ;)

Život je slagalica za koju će ti uvek faliti bar jedan delić, džaba se upinješ da ga savršeno složiš.
Kad umreš (neispunjen i nemiran), gospod se (stiskajući u ruci žuđene komade) neko vreme podrugljivo ceri nad prazninama i silom utisnutim neodgovarajućim komadima.

Dobro je što gluvi ljudi nisu diskriminisani, ali to što isključivo oni rade na svim šalterima diskriminacija je prema nama ostalima. 
Dođem pred šalter, kažem kulturno "dobar dan", a oni me gledaju (ako me uopšte pogledaju) belo ili, pre, krvoločno (ko da im opsujem mater). 

Svim šalterušama treba obezbediti slušne aparate! Da čujem jednom njihovo "dobar dan", pa nek umrem, brate! ;)

"19 odsto žena krije datum rođenja jer se plaši starosti."
Može i da se plaši mraka, al' to ne sprečava noć da padne. ;)

Čitam knjige u biblioteci i (običnom olovkom) lektorišem (opsesija, šta mogu): ovde zarez, a ne onde... ovde precrtaj zarez, onde dodaj...

C-c-c, neko baš ima problema s umetnutim rečima, sintagmama i rečenicama. ;)

Zemlja žena

Ne znam otkud i zašto, jutros mi na pamet pade da bi destrukcija bila daleko manja (ili bar ne tako pogubna), a sigurnost veća, da postoji zemlja žena.
Da su žene na vlasti, da one vode glavnu reč, ne bi tekli med i mleko (sem ako se prospe, pa nijedna neće da pokupi), ali bi se umiralo uglavnom prirodnom smrću: žene u štiklama ne mogu da ratuju (i neće da se lomataju po šumama, gde će grane da im pocepaju nove bluze i pokvare frizure).
A onda šta će... Sede u nekoj hladovini, lakiraju nokte, listaju časopise (to kad se nokti osuše) i tračare uz kafu. Eventualno se katkad neke počupaju, ali "kosa opet raste". Desi se da jedna drugoj preotmu momka, ali i to se brzo zaboravi (jedan se otego, drugi se protego; nije (mu) zlatan, a nije ni poslednji).

Kafu ne pijem i ne tračarim, tuđe neću (i nije mi slađe), nokte ne lakiram u društvu, a časopise listam (retko) u samoći. Svakako bih i tad sedela u nekom ćošku (i ćuteći blenula zaneseno u nebo, vodu ili daljinu), ali bih mesto bombi i pušaka radije gledala (iskreno, pre bih okrenula glavu) kad žena ženi padne šaka (al' živa i zdrava, tek s pramenom kose manje, ostane).

Udžbenike okačite o klin.

Svedoci ste odrastanja skripta-generacija.

Kumu su oduzete povlastice.
Bog na nebu, predsednik na zemlji.

Nisam s tobom čuvala ovce.
I među pastirima biram društvo.

Toliko odlažem odlazak na spavanje da ne vidim više belu mačku. Sreća da mi je šarena. ;)

Ljute papričice ko očevo lice

Matija se danas igrao u dvorištu. Kad kažem igrao se, mislim: igrao se i igrao, za dosta nije znao. 
Zvali ga na ručak, ali on kao da je gluv. Ako i kaže sad ću, (s)laže. Ne čini to namerno, nema deteta koje, zaneseno igrom, rado igralište napušta i seda za astal. Jedino ako je doobro izgladnelo. Ali nijedan roditelj neće dopustiti da se detetu creva slepe za kičmu zato što neprestano vozi bicikl ili hoverbord, što se vere po drveću ili trčkara sa psom. 
Matija, Matija, hajde da jedeš, svi ga zvali. A Matija niti čuje niti mari. Konačno je otac, kad mu je prekipelo, izleteo napolje, mrgodna lica i oštro podviknuo. 
Tek tad Matija se otreznio i u kuću stupio. Tek tad je seo za sto i tek tad je osetio glad. Kako je deda jeo ljutu papriku, i Matija zatraži jednu. A kad zagrize, đavolasto primeti: ova paprika je ljuća od mog tate!

Kad smo bili mali, svi smo verovali da u televozorima žive mali ljudi. Ispostavilo se da smo bili u pravu. Na Pinku i Hepiju žive neki MALI ljudi!

Kod džema od maline najbolje je to što ga, izgleda, niko u kući sem mene ne voli. ;)

Čuvaj se krmače

Poslepodne smo išli u šetnju. A na krivini spazismo da nismo jedini u kraju kojima je to palo na pamet. Jedna krmača takođe je šetala, doduše, očito ne svojom voljom, jer najmanje jedna noga (a najviše dve) beše joj vezana uzicom, čiji je drugi kraj držao gazda, jednom rukom, dok mu u drugoj beše tanki prutić. Kad te takvim "podsticajnim sredstvom" potkače, šetaš i ako si imao druge planove: recimo da riješ zemlju pred oborom ili tamaniš opale gnjile šljive. Prutić zvizne, i šetaš ko bela lala, ne pitajući ni gde ću ni što ću.
A na ustima joj beše pena. Čekaj, upitah samu sebe (a možda i glasno Maju, veliku sestričinu), kako ono beše, zar pena ne ide na usta vepru (kad se raspomami, seksualni manijak). Hm... ne znam šta je ovoj krmači: "traži vepra" ili nema kondicije.
Mimoiđosmo se nerazrešenih nedoumica. Malo je falilo da pitam rođaka (gonioca), ali se uzdržah.
U povratku u jednom dvorištu Ignjat spazi dve bele  krmače (a danas su sve takve, crna svinja ređa je od crne ovce), velike ko lađe, samo se ljuškaju pred kapijom. Impresivno i na mene deluju, a kamoli na mog sestrića. Jesu one opasne, upita me. Pa mislim da nisu, rekoh. A odmah potom, navede me đavo (i neki opaki sadista što u meni čuči), dodadoh: MADA sam ja u jednoj knjizi pročitala kako je vepar pojeo dete (stvarno, ali mogla sam i da se ugrizem za jezik). 
Jadan moj sestrić pored ovakve tetke! Razrogačenih očija, a verovatno i sa srcem u petama, upita me hoću li to da mu pokažem (eto, još kao vrlo mali, čovek ima izraženu potrebu da se suočava sa strašnim, mesto da beži glavom bez obzira). A kako ću, nije to slikovnica, nema slika. Da mu pustim (na laptopu), i to me pitao. A ne mogu, nije to crtani.
Kad zamakosmo za krivinu, na drugom kraju ulice opet se pojavi ona zapenjena (tamo gde su hteli, momka nisu sreli -- promenio adresu; ne znam da l' su više sreće imali u narednom dvorištu). 
Zašto (je) onaj čovek vezao k'maču (s naglašenim ', tako izgovara), pitao moj sestrić. A otkud ću znati (da ne utekne od bliske sudbine, tj. koitusa s izabranim svinjskim delijom). Da se, onako obuzeta neizdržljivom žudnjom, ne baci na vepra i polomi mu kičmu (ko što oni, napaljeni stokilaši, znaju krmačice da unesreće).

Naknadno sam se raspitivala (kod majke i strine) ko od dvoje učesnika penom na ustima iskazuje da je zagoreo ko naš pasulj pre neki dan i samo čeka da se "dohvate" pred oborom. Izgleda da pena ide na usta oboma. (Kakva je sreća što ljudi u sličnim situacijama nemaju takve manifestacije.)
Ne znajući za sve te utiske (neposredne vizuelne i književne) koje su svinje, ni pola sata pre toga, ostavile na nas, Boki je prelio čašu. Podigavši Ignjata u naručje, upita ga: hoćeš da te nosim kod moje krmače? Kad ovaj mali nesrećnik poče da se batrga (a nema deset dana kako smo pomenutu gospođicu posmatrali preko ograde, s po metra) i plače, pokušavajući mog sigurnog naručja da se dokopa (tetka nekad ne pazi šta priča, al' ipak je u njenim rukama najsigurnije).
Sigurno je, mučenik, pomislio da je svinji vreme za obrok. E jesam ti zaštita, kad mi jezik brži od pameti, nisam mogla da prećutim groznu scenu "Zimskog ljetovanja."
Budući malecki sadista, i tog i narednih dana prizivala sam krmaču kad god se Ignjat jogunio. Kakvi vukovi, ko se boji vuka još. Krmača je iz raja izašla (rasklimavši drvenu ogradu i ripivši preko nje)!

Nemam zakazano

Jedna se strina gadno razbolela: boli je grlo, ne može da govori. Što ne ideš kod lekara, pitala je moja majka. Treba da se zakaže, odgovara ona šapatom (jer ne može drukče).
Ista ti do skoro, rekoh majci. Stariji ljudi ozbiljno zaziru od zdravstvenih ustanova i medicinskog osoblja (ako na šalteru Kerber u belom mantilu kaže tako i tako, vratima ordinacije se ne prilazi). I često pogrešno shvataju. 
Jedva sam to i svojoj majci objasnila. Povraća, boli je glava, visok joj pritisak... leži po čitav dan, glave ne diže. Što ne ideš kod lekara? Ne mogu, zakazala sam za prekosutra.

Pa hoće li čovek da zakazuje napad slepog creva?!  Zakazuješ za redovnu terapiju, za već utvrđene dijagnoze. A s bolešću nema nagodbe niti čovek može da predvidi sve nesreće što ga snalaze.

Ujeo me stršljen, a alergičan sam; za koji dan mogu da zakažem kod lekara, a da stignem pre vlastitog podušja za sedmicu? Ajd, molim te, srčani udaru, ako možeš da naiđeš u sledeći petak, tad imam zakazano (inače možeš da udaraš kol'ko oćeš, nema slobodnih termina... sem kod grobara, tamo može i prekoreda).

Majka se naučila pameti. A i strina će ovih dana: prima injekcije do subote.

Eh, da mi je vlastita televizija... pa mesto da mlatim praznu slamu, ja pišem i pišem otvorena pisma (nova književa forma).

Noge na astalu

Primetivši da Staša drži noge dignute, tačnije oslonjene o sto, majka je najpe prekori i noge joj vrati na stolicu. Ali Staša odmah noge vrati u položaj koji njoj odgovara (ne oseća se obaveznom da ikom objašnjava zašto niti da od ma kog traži dozvolu). Majka joj onda održa kratko predavanje, a ona i ne trepnu -- noge opet na ivicu stola metnu. Majka uze varjaču, da njome kao ubedljivijim argumentom pred očima deteta zamahne. Ali dete, ne shvatajući išta, gleda u nju, burek jede, za bonton ič ne mari. 

Ipak je varjača delovala veoma ozbiljno, pa iz dva mala oka suze linuše. Nožice se na pod spustiše i potražiše utočište i utehu s druge strane stola, u tetkinom krilu. Je li to lepo, je l' lepo, više puta je pitala majka, mlatarajući onim pretećim "argumentom" (ne znam šta je htela, da hvalimo valjda bukvu od koje je varjača izdeljana). Pa naravno da je lepo, naravno, inače bi promenila položaj. 

Pusti dete na miru, rekoh. Nije ona kriva što joj je stolica tako zgodno nameštena. Kad kupujete sto i stolice, vi roditelji pazite na njihovu visinu i koliki razmak ostavljate (kod babe i dede to nikad nije učinila, jer joj dimenzije ne pašu). Nemojte posle da krivite i grdite dete što za vreme obeda o ivicu stola osloni umorne noge. Ako ste sami odredili razmak koji je udoban vašem detetu i prosto ga mami da noge podigne, podnesite to mirno. Uostalom, šta je to strašno? Noge su male, bose i slatke, samo člankom oslonjene o sto, inače u vaduhu. Roditelji i društvo (čiji su oni predstavnici) stalno i uporno guše spontanost dece i pokušavaju da ih ukalupe. Najveći strah roditeljski je da će dete neki prestup načiniti u tuđoj kući (da ispadne nevaspitano, pa da ih obruka) . 

I ja sam, možda i u nekoj poznijoj deceniji života, imala nekad običaj da levu nogu držim podignutu na frižider (onda kad nam je frižider bio nizak). Nije moja krivica bila što on stoji kraj stolice na kojoj najradije sedim i što moje noge vole taj položaj. NIKAD to nisam učinila u gostima.

Kako sam se zavalila na kauču, stomak mi (ispupčen ohoho) ostao isturen i nezaštićen. Maša to iskoristi da na njega spusti dlan i pomazi ga, tvrdeći da u njemu ima brata i sestru (lako je gloginje mlatiti tuđim...; kanda me poslala na veštačku oplodnju, pa se očas posla začele dvojke; nije ni to loše: jednim udarcem ili... već nečim -- dve muve). 

Dok sam se, kroz smeh, opirala njenim dodirima i rečima, pa i mislima, ona poče da smišlja imena (da pravi ražanj za zeca, tačnije dva, dok je zec u... šumi, da ne budem nepristojna). Konačno se opredeli za Saru i Mihaila (to moja utroba ni u ludilu neće dopustiti; sva sreća da se u rađanje ne upustih, grdnih bih se muka napatila tražeći "milije ime, što još ne ču svet").
Ma to je Salo i Masnoća, iscerih se i jedva se ratosiljah bede. Ne znam šta su danas svi navalili da mi (ne)rađanje nabijaju na nos.

Povezao me večeras neki rođak. 

Vreme dugo kad ti se ne govori (ko da je neko rastegao drum, pa nikako da stignemo), a neprijatno i nepristojno da samo ćutim. I pitam (tek nakon što primetih da se sprema kiša: nekomunikativno stvorenje se i za kišu hvata) kako su ostali kod kuće. 

Dobro, majka osamdeset i neku... A sin samo na kompjuteru, gotovo i ne silazi (na spratu je valjda ili im se popeo na glavu), samo da jede. Isto ko ja, našalih se (jedino što mi je kuhinja na istom nivou), tek da nešto kažem. A rođak se prepusti očinskom jadikovanju (u kojem i mene potkači): mesto da rađate decu... To ga podseti da me upita koje sam godište. Pa se iznenadi (dobro je, ne vidi se još): ti bi trebalo da imaš dete od osamnaest godina (nije se udubio u računanje, moglo mi je i duže jesti džigericu... da ja pre toliko godina nisam još preskakala vijaču, što i danas katkad činim, samo se više zadišem).

Molim rođake vozače (a vala i pešake), kad me spaze na ulici, da se prave kako me ne vide (baš kao ja njih) ili ne poznaju (ČAK i ako na leđima nosim težak ranac i jedva se vučem, stisnite meko srce i prođite me (se)). Nekako ću se dovući do kuće, zdrava i čitava, pa nek i s dušom u nosu (bar mi niko neće čaprkati po neotpakovanoj materici).

Mače koje je bilo prase

Nije to bio prvi put. Recimo da je drugi, drugi za koji ja znam, a prvi kojem sam prisustvovala.
Za to što je njima bilo na umu, Jovanka je bila suviše svojeglava, prgava i jaka (pružala bi otpor, a možda i ogrebla). Ali znaju oni gde ima jedno malo crno mače, koje se odveć ne opire (a ne bi ni imalo snage). I odmah su po njega otrčali. A čim su ga u moju sobu uneli, zatvoriše vrata. Zatvaranje vrata je, da znate, prvi signal da deca imaju pakleni plan (za nešto što, oni znaju, ne biste dopustili).
Elem, ja u sobu uđem i vidim kako moji mali sestrići na podu "čereče" mače. Odnosno, pokušavaju da ga prinude da leži postrance, onako kako njima odgovara, tj. prisiljavaju mače da glumi brava.
Šta radite s tom mačkom, dreknuh, ne mučite je. To je guda, reče mi Ignjat, mi ćemo nju pecemo. Vi niste normalni, dreknuh opet, to je mače. Mi se ig'amo, objašnjavao mi je strpljivo sestrić, da ne besnim i igru ne kvarim. Kako bajagi, kako bajagi, umirivao me sa smeškom (kako ne bih stala na put toj zabavi).
I počekala sam malo, ne gubeći ih iz vida, baš da vidim šta imaju na umu (kad mače imaju u šakama). Najpre su ga obrijali, prstima doduše i hvala bogu. Mi čistimo gudu, kaza Ignjat (uklanjaju mu dlake). Onda, iako joj ni reč nije rekao, Staša mače prihvati za prednje, a Ignjat za zadnje noge (očito ovo često igraju), kako bi ga lakše nabacili na TA peć, da peku. Sreća da još nije zazimilo, pa mi peć nije uključena. Najčudnije je što mače sve to toleriše.
Kad deca žive na selu, a radoznala, pa zagledaju sve što se po dvorištu radi. Letos na moru, dok ga je majka mazala zaštitnom kremom, Ignjat je, s izvesnom radošću, primetio: ja sam guda (odrana, koju mažu mašću). To što voli pečenje razlog je više da se interesuje za sve faze njegovog "izrađivanja" i sve to prihvata bez nekih emocija (kad bejasmo male moje sestre i ja, sećam se, pa svinjama dođe crni petak, mi smo se zatvarale u kuću i zatiskivale uši).

Jadno mače! Ne daj bože da ga se Ignjat i Staša dočepaju, a da odraslih u blizini nema. Da sam na njegovom mestu, jela bih ko mećava da što pre ojačam. Pa kad me ta deca salete, noge da mi uz drvo polete.

Ima ko će

Ne valja što su ranoranioci i što ja kasno legnem. A moram da ustanem kad oni dođu. A oni dođu čim ustanu. 
Juče je odmah u činiju nasut čoko smoki. Naravno da sam i ja svoje krmeljive oči hranila (ubacujući to zlo naizmenično i u usta). Onda je Staša bebu posadila u moje krilo, ne bi li je lakše nahranila (red je da i ona nešto prezalogaji).
I kako joj pruži smoki, a beba ni da trepne, a kamoli zine i žvaće, Staša potom smokii prosledi meni. Tako svaki put. Primakne smoki bebinim ustima, beba ništa, pravi se luda (a kanda malo i usta stiska). Staša se ne sekira puno: ako ona neće, ima ko hoće. Smoki podigne naviše, do mojih usta, i izgovori kratko: AM! 
I ja, šta ću, jedem i ne pitam, nema smisla da se bunim. Ona kaže am, ja zinem i očas posla progutam. Staša se zadovoljno osmehuje i ne mari što se povremeno bunim: ne moogu više! Moraš, objašnjava mi dok se smeje i ćuška mi smoki u usta.
Kad birate lutke, deco, nije problem (a možda je poželjno) da vam lutke budu izbirljive, odnosno mrljave, kao ova. Ako imate sreće da vam tetka jede sve  lutka neće.

Hteo je da bude pas

Badi je prenoćio u našem podrumu. Dva puta sam ga sinoć obilazila i lampu s telefona u glavu mu uperila, da vidim šta radi. Mirno je ležao, ali ne na krpi koju sam mu spremila, već kraj nje. 
A jutros sabajle, u sedam, cviluckao kraj prozora kroz koji ga je sa istoka sunce mamilo. Ne znajući šta ga muči, morala sam da proverim šta mu je. Gotovo mi je skočio u zagrljaj. I morala sam napolje da ga izvedem i opet vežem kraj stepeništa kad je ranoranilac, nek se raduje novom danu).
Tu ga je sat-dva kasnije i Ignjat zatekao. Malo su se valjuškali i prebacivali jedan preko drugog. A onda mu je Ignjat odneo šaku granula. Potom mu je Staša odnela šaku granula. Pa Ignjat. Pa Staša, Pa Ignjat... Dosta više, morala sam da dreknem. On sam ne zna koliko mu je dosta. Preješće se, pa će da prsne; boleće ga stomak, pa će morati veterinaru, to želite? Nije da žele, ali i ne mare.

I doista, desilo se baš kako sam mislila da će biti. Kako pažnja odraslih nije bila na visokom nivou, Ignjat je ispunio svoju želju. Ja sam p'obao g'anule, priznade sa smeškom (rasulo se Badiju po betonu, a Ignjat bio brži; nije to ništa čudo, Staša je sto puta nosila hleb mački, pa, osetivši najednom glad, sama zagrizala). Pa jesu li ukusne, upitah. Da, ukusno je, nasmeja se on.

I krajem dana, kad se probudio nakon popodnevne dremke, Ignjat je na terasi našao kesu s prasećim koskicama, spremljenim za Badija. Poslužio se (kanda je bio neizdržljivo velika njegova glad ili žudnja da makar na tren bude pas). Kad sam ga pogledala, glodao je kost sedeći na vrhu stepenica i baš otkidao jedno parče (ima jake zube, mora se priznati). Staša je takođe bila dograbila drugu kost, te u usta turila (ako je dobro za brata, i njoj će valjati). To je za Badija, probah da ih urazumim. Hajdete vi u kuhinju da jedete, ima mesa, to je za kucu. Ni jedno nije pristalo niti se glodanja manulo, dok im ne oteh plen. Ali je Ignjat potom izgleda još jednom kosku maznuo. Kad je počeo da zapomaže, majka ga zgrabila i unela u kuhinju. Ignjat je, preplašen, kukao, kost (od dva centimetra) u grlu mu se isprečila. Srećom da nije bila duboko usađena, pa je otac dograbi i iščupa.

Posle je Ignjat grickao meso. (I čim naiđe na malo čvršće parče, vadio iz usta da proveri nije li kost promakla. Koga su zmije ujedale, i guštera se plaši, odnosno ko se vatrom opeče, i u supu duva!) Koske više, kaže, neće. Bio je pas pet minuta izjutra i desetak s večeri. I mogu vam reći: dojadi mu brzo život pseći.

Kad može pseto što ne mogu ja to

Hranu za psa stavili smo kod Ignjata i Staše u kolica, preciznije između njih. Koji trenutak kasnije među njima je došlo i do sukoba. Staša je držala neke kesice za sos, a Ignjat je želeo da ih se dokopa. To što sam njemu u ruke tutnula neku konzervu i granule nije pomoglo. K

ad poleteše povici i ruke u oba smeta (spustiše se njemu po leđima, a njoj po stomaku -- kad se Ignjat ka njoj okrene), morala sam da preduzmem ozbiljne mere. Zgrabih tu kesu veću s četiri manje, te podelih svakome po dve. To ih malo primiri. Ignjat je zagledao sliku psa na konzervi, a i na tim kesicama. Više puta mi je najavio: ja ću ovo jedem! Ne možeš, kažem, to je za Badija, za kuce, to nije za ljude. On poćuti minut-dva, pa opet: moZe se ovo jede, ja cu ovo jedem! Pa verovatno ne bi skapao od toga, ali... ipak ne mogu da dopustim (samo)testiranje pseće hrane na svom sestriću. Gleda on, gleda sve što smo nabavili i napokon kaže: ja ću ovo jedem, a ovo će Badi. Pošteno, na ravne časti. Moj Kraljević Marko: pola jede, pola Badiju daje (da zanemarimo činjenicu da mu daje upravo ono što mu od usta oduzima).

Jedva se okanio. Nahranili smo Badija, zakačenog za ogradu (da nam nekud ne šmugne). Taj pas jede granule kao usisivač, videli smo. A ona čudesa iz konzerve takođe je začas slistio. I još nam je ruke oblizao (koje ga hrane), da se ne otura.

Ignjata treba držati na oku, mislila sam, neće on tek tako da odustane, vrebaće priliku (granula i ostalog da se dokopa). A dobro, nije to ni tako strašno. (Boki reče da je jedan njegov drug sve te pseće i mačeće specijalitete probao.) No, ako se navuče, ima sve da slisti, na novi trošak da baca roditelje.

Butine gole na sedištu trole

Dok bejah na stanici kod Beograđanke, u vidno polje mi, prebacujući se s guza na guz, ušeta neko devojče. 

Štikle joj imaju više centimetara no kratke pantalonice. Ono ne da je "vruće", no je dupe polugolo. Kako ona korakne, tako dupe izviruje (a valjda u tome i jeste poenta). Ne mogu reći da je loše, ali kanda se i jedan nabor više pojavljuje ispod nogavice (čemu teško da će muško oko naći zamerku).

Nemam ja ništa protiv erotike (naprotiv, NAPROTIV), ali za sve postoji određeno vreme i mesto. Pa gde si takva pošla, snajka? Žaklina traži sponzora? 

Šalim se, naravno da ne mora tako biti. Ipak, jedno je biti polunag na ulici (i sigurno je da tad želiš da privučeš pažnju... u najmanju ruku), drugo na plaži (gde si opušten, moru i suncu prepušten i jednak s ostalima).
Na ulici, pred samu jesen (ne možeš reći da ti je vrućina), tražiš đavola (u nekom vidu i možda dubokoga džepa). Gde si tako (nezaštićena) pošla, snajka?
Taman da je pitam, a ona uđe u trolu. (Ee, pantalonice kojih gotovo nema mamac su, biće, za dobavljanje udobnijeg prevoznog sredstva, možda i rešavanje stambenog pitanja, egzistencije... Ne mogu da ne mislim kako će se sva zalepiti za sedište)... Pošla do Hrama Svetog Save, izgleda.

Njeno veličanstvo Metla

Jedna od najvećih trauma moje majke (a verovatno i mnogih drugih žena) jeste kad vidi metlu položenu "čistilicom" na pod, tj. baš onako kako treba i kako je ja ostavljam. Automatski joj se digne kosa na glavi i drekne: što ostavljate metlu ovako, da se POLOMI!
Pobogu, ženo, pa šta ako će se polomiti (možda od rada; od stajanja, u bilo kom stavu, sigurno neće)? Ničija nije gorela do zore, pa i ona mora da se penzioniše (a uvek dođu mlađe, lepše, čvršće...). Polomiće se! I ja ću se polomiti, pa nikom ništa!

Stvari, pojmi ako si kadra, služe ljudima, a ne ljudi (da se klanjaju) stvarima.

Čokolada

Odraslima je lako da se pred decom osećaju kao Guliver međ Lilipunacima, kad je Ignjat još mali (mada, da budemo iskreni, ima i starijih koji mu zbog obdarenosti zavide).
Skinuo se danas Ignjat go golcit, pa samo leti po dvorištu, pljuskajući na sve strane iz vangle vodu.

Gde ti je kardan (porodični naziv za Ignjatov polni organ(čić) -- deminutiv samo uslovno rečeno), upita ga Boki, brat dvadesetogodišnjak. Ili smoki (hah, daleko je od istine to maleno parče), našali se. Nije smoki, nasmeja se Ignjat, ne razumevajući te jestive aluzije. Šta je, banana, upita brat. Nije, odbaci Ignjat i to, COKOLADA (razumeo da sa trpeze ime bira, pa bar što je njemu milo da stavi u krilo).
Svi se nasmejasmo. Ali situaciju treba ozbiljno shvatiti. Ovih dana, iako spešalo pred jesen, sunce poprilično greje: pripazi, sestriću da ti se čokolada ne istopi.
Kasnije se, sedeći na betonu, igrao s jednim panjićem (koji je u stvari pas, a ne drvo -- uvek se naždere mleka, stomak mu se otegne, pa liči na panj). Kučence mu se jednog trena zavuče međ noge. Pazi na čokoladu, dobacih, da ne ostaneš bez nje (alavo je pseto, a čokolada primamljiva). 

Ali kad odraste, bogami, ova metafora biće vrlo zgodna: tolike su žene zavisnice od čokolade!

Čuvaj rebra

Matiji se prijela prasetina, pa se i ostali ovajdili (samo je jednom prasencetu juče svanulo poslednji put). 
Poslala sestra i nama jedan tanjir, pa se svi okupismo za stolom pod jelovinom. Ja prva, jer sedeh dokona, čalabrcnuh malo (biram okom, vrlo probirljivim, a i nisam alava na pečenje), pa prepustih ostalima (koji su nakratko obustavili spremanje zimnice). 
Pogledavši majku (s ne prvim parčetom potrbušine, koju najradije jede), moj otac primeti: Al' ova udara samo po rebrima!
Ćuti, rekoh, bolje po prasećim nego po tvojima. (Od dva zla manje je da ostaneš bez slasnog zalogaja nego slomljenih kostiju.)

Mnogo teška

Kad kretosmo da vidimo kako mu starija braća stovaraju drva za zimu (ne znate kako traktor deluje moćno), Ignjat mi reče: uzmi me!

Pa hajde, hodaj, šta samo izvoljevaš: uzmi me, uzmi me, polušaljivo progunđah, dižući ga (ipak) na svoj (uvek) desni kuk. Ja volim da me uzmeS, odgovori on iskreno. I ja volim da ti mene uzmeS, odbrusih, ajd uzmi ti mene, tobože ozbiljno zatražih (da mu vratim milo za drago). NeeCu, nasmeja se Ignjat. Što nećeš, nisam tek tako odustajala. Ti si mnogo teSka!

Jesam, više figurativno (kažu mnogi, naročito oni što su figurativno i teži). Za to nemam protivargument.

Sve učesnice rijalitija uporno tvrde: ja ne dam na sebe! I ne daju sem svakome kom se prohte da ih... Tad dopuste i na sebe i pod sebe (da zanemarimo druge položaje). ;)

Svakodnevno u kantini gledam po stolovima ostavljene prazne šoljice. I ne samo to: ispiju kafe i espresa (sve te zavisničke napitke), doručkuju ili piju neke sokove, pa svu ambalažu (konzerve, papirne i najlonske kese...) ostave po stolu.

Aman, ljudi, osvrnite se za sobom! Svoje đubre bacite u kantu (eto je na korak od vas), a šoljice ostavite na pultu. Nije teško biti fin (a da se i naučiti)!