Dobro, možda neka baš i mora da koristi neki filter (ja delim tvoje mišljenje), ali mnoge žene izgube meru. Meni onda nije jasno kako ne pomisle da će ih neko sresti uživo, pa, ako uspe da ih pozna, sve mane će u tom kontrastu doživeti kao još veće.

Ja ne volim laži. Kad se (retko) našminkam pa me hvale, to ne doživljavam kao neki kompliment (to nisam ja, to je šminka). Za dobru fotku često je dovoljno sunce i dobro raspoloženje.

Opterećuje me mnoštvo žena koje se za društvene mreže slikaju tip-top sređene. A desi se da ih vidim (i gotovo ne prepoznam) na ulici.

Volim kad neko objavljuje opuštene svakodnevne prizore, iskrene osmehe, porodičnu radost, čak krnje tanjire, pomalo prašnjave police, čupave kose...

Besprekorno je opterećujuće, nerealno i neiskreno.

 - Od čega se sastoji ljudsko telo? Šta najmanje sadrži? 

- Šećer

- Eto vidiš. A i to malo napravi nam goleme probleme

 8. 5. 2021.

Valjda je to normalno: onog ko mora učiti - ne možeš roguljom naterati, a ko ne mora - rado se knjige lati.
Dok smo Maša i ja proučavale neku lekciju iz biologije, Staša se uvukla pod moju ruku i pručavala sliku u knjizi, koja mi beše rastvorena na krilu. Dok je Maša razmišljala kako da odgovori na postavljeno pitanje, Staša požuri da je pretekne: - Neke životinje mogu da se kamuflišu da bi sakrile svoje telo.
Kad pogledah sliku, uvideh da upravo to poručuje.
Beli leptir beše priljubljen uz belu koru stabla i jedva primetan.
- Pa kako si to znala? - upitasmo, ne bez ushićenja, kad se uzbuđenje stišalo.
- Videla sam u crtaću (Braća Kret) - odgovori Staša skromno, tek se blago osmehujući s ponosom.
Deca najlakše uče kad ne znaju da to rade, kad misle da se samo zabavljaju. Ako su svesni da uče, prestaje im biti zabavno.

Nekad sam toliko tužna

Nekad sam toliko tužna

da bih pojela veliku tortu, 

veliku kao kuća,

na pet spratova i još veću,

veliku kao Beograđanka,

čak i ako je s kakaom.
Grabila bih šakama i u usta trpala 

(više no što mogu podneti),

kao da se tuga može podmititi, 

kao da se tuga može potisnuti, 

kao da se tuga može ugušiti
(mesto u grob poneti).

Nekad sam toliko tužna-- 

golišava bih na mraz banula

ko goloruka pred bajonet,

da se razbolim, 

dobijem upalu pluća 

i umrem.

Ne bi mi bilo žao.

Ne bi im bilo žao.

Isti bi (okrutan) ostao svet ,

koji sa mnom ne ume 

i ja s njim ne umem.

Nekad sam toliko tužna 

da bih se u mokro uvelo lišće zakopala živa,

 kroz gustru jesenju maglu

išla do kraja sveta

da se ne vratim.

I ne bi me bilo strah.

Nekad sam toliko tužna,

tužnija od ona dva šteneta

ostavljena  kraj kontejnera kao smeće,

koje sam noćas ušuškala u slamu

kao da slama može da zameni mamu
i da život više boleti neće.

Nekad sam toliko tužna...
Ako ti kažem  šta mi je -
oživeće davno zgasli vulkani,

obrušiće se s planine lavina

i bujice će odasvud pokuljati

kao s raspukle česme...

Nekad sam toliko tužna

da bih pisala pesme.

 Sve neugodnije mi je u društvu koje favorizuje, brižljivo neguje i nameće površnost kao model življenja.

 

Ne mogu da se primaknem šporetu, a da mi za leđima neki voz ne projuri 200 na sat i iz njega ne poiskaču neki atentatori.

Ja ne mogu više da podnesem te priče. I je li moguće da se toliko šeprtlja bavi atentatima?!

Bajke za moje roditelje i tetku (što sede kraj TV ekrana) za mene su priče strave i užasa! Ne mogu više da čujem,a da ne poludim, ne mogu!

 Sav bol mojih minulih bližnjih nadživeo ih je u mom srcu.
Kad prepukne, preplaviće univerzum.

 

Kad me majka ovako takoreći besprekorno moralnu rodila, medveđu mi je uslugu učinila. Iskidam se jer ne mogu da razumem da ljudi, i za nebitne stvari, LAŽU, čak i kad im to ne donosi nikakve ustupke.

 

Ja: Ja mislim da meni nije omikron. Nemam nijedan od simptoma. (Sad sam čitala.)

Otac: Ja mislim da meni jeste.

Majka: On ima koronu otkako je počela.

Ja: Ti si fenomen, treba da te proučavaju. Ti si imao sve sojeve po redu. (I to kontinuirano, kao da se sojevi kod njega drže onog "sjaši Kurta, da uzjaši Murta": delta sjaše, omikron uzjaše, i tako... Ili ko da su mu servirani za slavu.)

Otac: Kad vi samo švrljate i donosite mi.

Ja: A ti oberučke prihvataš. (Sedi u kući dve godine, puši, gleda rijaliti i boluje, I bar da nikom ne kazuje. Jok, probi nam uši.)

 

Sestra: Nemaš više temperaturu? Znači ide nabolje? Ja rekoh da mi spremiš te spise da izdam knjigu.

Ja: Prva će mi, ipak, verujem, izaći za života. (Pretekla sam,)

 Po ovim slikama na Fejsu mogu da pratim zdravstveno stanje: juče mi se gadile palačinke punjene i prelivene koječime, a sad mi oči zaigraše zbog mekika. Ide nabolje (ili nebaš, kako se uzme).

Strina: Popij neki lek...

Ja: Što kad je temperatura spala?

Strina: Pa dobro, ako može tako bez leka da spadne.

A ne da može nego mora. Ako ne drukče, spala bi na 35, 34, 33...

 

 Neki srednjoškolac bez maske u busu do mene seo pa kašlje li kašlje, zrelo, lepo se čuje šlajm u grlu... Slepila sam se za prozor.
Lečite se, ljudi!

 Jednom rečju: dupe žvaće gaće.

 

 Kaže mi otac: - Kupi mi neke novine, da ima za vatru.
Đubre koje on čita i ne zaslužuje drukču sudbinu.

 

 Ja bih volela da postoji drugi život. Kad sam ovaj straćila ko da se kupuje na trafici.

 

 22. decembar 2021.

 Gledam koliko je kul raditi na BAS-ovom šalteru za informacije. U bibliotekama bi zafalilo knjiga za čitanje!

 

 17, decembar 2021.

Pošto sam je upitala kako najpre da stignem do Džamba u Vojislava Ilića, nepoznata žena me pozvala da s njom odem do trole.

Negde na pola puta reče: - Meni je blizu, vas sam možda prevarila...

- Ma niste - rekoh, ja volim da pešačim, nije mi to problem.

- A vidi se... po liniji.

Bogami, sestro, kanda nisi skoro proveravala dioptriju? Možda nije zgoreg da posetiš oftalmologa. Ili ova moja veelika jakna ostavlja lažan utisak. Doduše, linija ima raznih: tanke, debele...

 17. decembar 2021.

Pitam se kako ove spikerke s režimskih televizija, kad odu kući i stanu pred ogledalo, pogledaju sebe u oči?

    12. decembar 2021.
         

Ko rano rani, pod Kosmajem peva

Iguman kaže: - Ko hoće da se grudva ima blagoslov.... samo nemojte na mene!  

 

 Jedva sam se probila da obućara. Ko da sam u Igmanskom maršu bila.Da sam pala u sneg, tri dana me ne bi našli. Nikog nije tako lako iznenaditi kao naše putare.

Izložila sam majku i oca stresu, rekavši: Sad ću da vam uzmem lične karte i idem da glasam i umesto vas!

Dete služi da NE zaokruži. 😉

 

 Sve mi je neverovatnije (i nepodnošljivije) u kakvom svetu živim i koliko je lako manipulisati ograničenim ljudima. Ako se slažete, napišite u komentaru amin.

 Srce mi ko rešeto, a tuđin nikad u nj nije ciljao.

Možete da čestitate: ja sam jelku upravo raskitila (a novogodišnju čaroliju takoreći nisam ni osetila). Poslednja kitim, prva raskićujem. Svečana odaja s novogodišnjim tronom (koji danima branim od mačaka) nanovo je preinačena u šnajdersku radionicu. Dosta je bilo praznovanja, da zasučemo rukave!

 Na parkingu iza automobila, usled sankanja dece, uhvatio se debeo led. A ja pošla do radnje nešto da skeniram. Gazim ko po jajima, sve me srah da se ne strovalim. Imam utisak da bi mi se kičma skršila na komade. I neko vreme merkah gde mi je najzgodnije da pređem.
 Dva dečaka što se sankahu, pa su delom i odgovorni za pomenutu opasnost i ugrožavanje mog zdravlja, upitah: A ako ja sad padnem, ko će da mi pomogne da ustanem?
- Oboje - odgovori ovaj bliži.
Nasmejah se, prijatno iznenađen. A onda pomislih: još ja nisam ostarila (iako strahujem za koske). Da se ponašam u skladu s godinama, trebalo bi da dignem dreku, da ospem paljbu na klince što se tu sankaju, da se žalim na sva usta... Ali jok, imam razumevanja i tolerantna sam. I sama sam se, kolko lane, sankala u sokaku. I sad bih, ali sam kivna na hladnoću. I samo proleće hoću!

 Da sam ja na Kopaoniku  (a ne u hladovini svoje sobe, zagrljena  sa šarenom mačkom) i pijem čaj u nekom luksuznom hotelu, a svi psi i mačke u toplom, i ja bih volela zimu. 

Ovako, neću da je volim, hoću da smesta prestane i da nastupi proleće!

 

Ne mogu da spavam jer su napolju psi koji se smrzavaju.

Da sam ja gazda u ovoj kući, sad mi se soba i krevet ne bi videli od pasa i mačaka.

Ne mogu da spavam jer su napolju psi koji se smrzavaju. :(

Da sam ja gazda u ovoj kući, sad mi se soba i krevet ne bi videli od pasa i mačaka.

 

Crveni gerber za Jocu

Rekao je jednom, ne tako davno, kad smo još svi mogli da se nasmejemo smrti (verujući da se primiče nogu pred nogu), da će i od svoje sahrane napraviti šou, rešen da ni tad ne podlegne društvenim normama i običajima. Nikad neću prežaliti što ga je bolest naglo savladala pa nije stigao da napiše poruku. Danas bi se lokalno groblje orilo od smeha. (Bio je retko duhovit čovek i verujem da su ga s one strane jedva dočekali rođaci i prijatelji, koji se sad u nekim nebeskim odajama drže za stomak od smeha.)

Umesto toga, tekle su tiho suze bližnjih... A ja sam se pod maskom blago smejuljila, sećajući se njegovih šala. I zamišljajući ga nasmejanog u onom drvenom oklopu, u kojem je njegovo telo napokon našlo spokoj. Mislila sam kako bi i sad, da može, odvalio neku foru jer nije voleo patetiku. A voleo je jednostavnost i iskrenost. Zato je njegova ćerkica danas primetila kako bi se tati najviše dopao crveni gerber koji sam donela.

Bio je skroman čovek, a topao i srdačan. Pred njim si mogao biti ogoljene duše, siguran da to ni na koji način neće zloupotrebiti. Bio je veliki humanista, spreman da pomogne i onima koje društvo marginalizuje i gubi iz vida. Popularna Romkinja iz našeg kraja, raspitujući se za njegovo stanje, onomad mi, pomalo suznih očiju, reče: - E, nije mi svejedno, majke mi, nije mi svejedno! Teško joj je padao izvestan odlazak njenog Jocka. Sa svima je bio neposredan, predusretljiv, ravnopravan...

Bio je izuzetno inteligentan čovek, s bogatim (nažalost i negativnim, između ostalog i ratnim) životnim iskustvom (to loše je možda prerano došlo na naplatu). A u duši i dalje dečak s beogradskog asfalta, spadalo, vazda spreman da sve neočekivano izvrne na šalu.

Jedno vreme, nakon njegovog oporavka od moždanog udara, drugovali smo i putujući autobusom. Celim putem do Beograda on priča svoje dogodovštine, pa se zajedno smejemo dok nas vilice ne zabole. Ne mogu svakoga slušati sat vremena, pa ni mnogo manje. Ali on je umeo tako lepo da priča, sa šarmom negdašnjeg dorćolskog mangupa, da bih danima pratila njegove avanture. Planirao je da napiše knjigu. Mnogo smo izgubili što to nije stigao. Očito nije očekivao da će smrt biti baš tako hitra i okrutna.

Pažljivo sam pratila pojanje i kazivanje sveštenika i zamišljala kako bi se Joca i sa tim sprdao, izvrtao reči na naličje, neočekivano ih premetao i spajao tako da bismo crkavali od smeha. Mogao je komotno da bude komičar, i to vrstan.

No na jedno bi zasigurno morao ćutke i setno klimnuti glavom... Život je senka i san!

Da, jurcajući za ovozemaljskim dobrima, za materijalnim, retko ko se posveti toj spoznaji. A život jeste san. Proleti, za tili čas iščili.

Joca je, može se reći, živeo punom parom. Još od detinjstva i bezazlenih nestašluka na ulicama rodnog grada... Bio je muž, i otac, i deda... Putovao, uživao... Ali malo je to. Čak i kad čovek doživi poznije godine, sve bi dao da mu je još malo zemljom hoditi. A nije se dalo... Mislite o tome sad! Razumite, oprostite, zagrliite, utešite... Možda nećete dobiti priliku da greške ispravit. Ili hoćete, kad već bude kasno. Manite se isprazne trke za materijalnim i okrenite jedinom vrednom: zajedništu i ljubavi. Pijte i veselite se jer niko od nas ne zna koliko mu je blizu zalogaj zadnji.

U donji svet, poštapajući slabo telo, Joca se odgegao ledenom stazom kroz duboki sneg. Neko vreme smo ga pratili, no slaba je podrška živih onome koji odlazi u nepoznato. Teši pomisao da je samo telo trošno i propadljivo, ali duša neuništiva. Onakav um, onakva mudrost, razumevanje, onakav humor, onakve ideje i stvaralačka energija ne mogu pod zemljom nestati. Ne znam kakav je novi oblik sve to poprimilo, ali će delom živeti u sećanju onih koji su ga poznavali i voleli.

Miodrag Pavlović kaže: "Osetite, svet je postao lakši za jedan ljudski mozak!" Postao je siromašniji za toliko, mnoogo siromašniji! Svet je izgubio jednog dobrog i umnog čoveka. I to je nenadoknadiv gubitak.

Zbogom, Joco!

 

Gledam snimak neke veridbe u bioskopskoj sali... Komantar; najlepša veridba ikad... Milion i po lajkova (ko zna koliko cičanja,vrištanja, padanja u nesvest, zavisti...). A ja ravnodušna, usne mi se čak malo izvijaju podsmešljivo...

Šta nije u redu sa mnom?!

Neki se interesuju jesam li slobodna.

Slobodna sam. Ali sam nedostupna. ;)

 

 

 

Moram s majkom i ocem da napravim dil.

Ja ću sutra da odem do BG-a, pa dok se vratim, svu hranu da izjedu ili mi je maknu s očiju. Šest dana ništa da ne okusim!

Bobiice drena na grančicama koje sam onomad donela sićušne su, jedva vidljive. A mi na Božić već decenijama s malo vino na božićno jutro gutamo po jednu, simbolike radi - da cele godine budemo zdravi.

- Uzmite po dve, moramo duplu dozu! - rekoh ocu i majci. - Ove su vam po 250 mg, a one (koje smo ranijih godina konzumirali) od 500.

 

 

Danima sam umorna i neispavana, ali to me nije sprečilo da nastavim tradiciju: sinoć sam se opet rastrčala po selu da razdelim pšenicu. Neke od osmeha nisam videla jer ukućani nisu čuli zvono ni kucanje. Jedna strina je ubrzo poklon našla na terasi kraj badnjaka i džaka sa slamom. Znala je da da sam ja tajni posetilac. Jedan teča se iznenadio što me, nakon mnogo godina, video na svojim vratima i što je uopšte neko banuo na Badnje veče. Jedan stric me nije čuo, pa sam mu pšenicu ostavila na izvrnutoj kofi, da je odmah uoči. Neće znati ko je tajanstveni posetilac.

I tako, iz kuće u kuću, nekom saksija u ruke, a nekom na prag... Mali je to gest i stao me malo truda, a mnogo je osmeha izmamio. Darujte i radujte se! Deljenjem se radost umnožava!

 

Nova godina, Božić i Uskrs spadaju u moje najteže dane na Fejsbuku. Ja ne mogu gledati (da ne prevrnem očima) te banalne i isprazne komentare.

A da sam vam u koži, 6 minuta, da vidim čime je to ushićnje uzrokovano!

 Izjeda me osećaj nemoći: frižider pun hrane, stolovi puni hrane, šporeti puni hrane... a ja NE MOGU sve da pojedem! ;)

 

Kad se sad nisam šlogirala!

Taman izodgovarala na poruke na Fejsu i Viberu, kad skrolovah naniže, a ono se pojavi dvostruko toliko.

Pa, ljudi, imajte milosti! Provedoh Božić pišući: vaistinu se rodi, hvala, takođe (da ne pominjem nešto originalnije)!

 

Kad se sad nisam šlogirala!

Taman izodgovarala na poruke na Fejsu i Viberu, kad skrolovah naniže, a ono se pojavi dvostruko toliko.

Pa, ljudi, imajte milosti! Provedoh Božić pišući: vaistinu se rodi, hvala, takođe (da ne pominjem nešto originalnije)!

 

Sinoć pola sata do ponoći navukoh zelenu jaknu i crvene čizme pa, izlazeći iz kuće, dobacih ocu i majci, jasno i glasno: Odoh ja u manastir!

Namerno nisam rekla: odoh na ponoćnu liturgiju (da pevam). Neka ih nešto preseče preko krsta, neka im srce siđe u pete, neka se pitaju gde su pogrešili i šta su Bogu zgrešili. ;)

 Mrzim praznični red vožnje, kad umesto tri imam jedan i po autobus!

 

Na TV- prikazuju neke vežbe za skidanje prazničnog stomačića.

A meni je ceo život praznik!

 

Poslao mi zahtev neki

Potrčko.

Prijatelju, za sve što mi treba ja trčim sama. Još uvek sam kadra.

 

Ljudi na Badnje veče u kuću uvlače najveća debla iz šume. A moj otac doneo neku štrkljastu grančicu. Takvi smo mi porodično: skromni, ne pohlepni i nije nam bitno čiji je (badnjak) veći.

 Kad mi neko prosledi cirkularnu poruku, pogotovo religioznu, pogotovo slikovnu, pogotovo (dakle) nepismenu, odmah ga pogledam drugim očima.

 

Sigurno ste čuli kako se za žensko čeljade, odviše nemirno i radoznalo, kaže: i u oltar bi ušla!

E, ja sam nadasve mirna i ne preterano radoznala, ali TA SAM. Ušla bih, mirne duše, samo da sam to ikad poželela. Našla bih načina jer ne vidim razlog da ženama to bude zabranjeno.

Ne

čestitam

verske praznike (samo uzvraćam poruke), ne kačim slike s Hristom i crkvama, listajući Fejsbuk, prevrćem katkad figurativno očima i krstim se... Mogla bih da se preimenujem u Namćor na šerpi graška.

 

Juče sam ja platila roštilj. I sad mi majka dade 2.000.

- Daješ mi na Božić, da mi daješ cele godine?

Prešla se. A ja trljam ruke. Ni mrdnula prstom nisam, univerzum radi za mene.

 

Dragi prijatelji i dragi rođaci, hvala vam što pšenica koju sam ja negovala krasi vaše praznične trpeze.

Već godinama imam verne mušterije, a neke će to verovatno postati od ove godine. I jedni i drugi su, osmehnuti, iskazivali divljenje.

Kažu da je moje žito najlepše. I vide koliko je uloženo truda, kao i da to radim sa zadovoljstvom. U svemu što radim - UŽIVAM.

Molim vas da mi za arhivu šaljete fotografije svojih trpeza sa pšenicom koja širi radost! :) <3

 

 

Moj otac kaže: - Ja ne volim Novu godinu jer sam stariji.

Pa i juče si bio stariji od prekjuče. Stari se i kad se ne slavi.

 

Ja, tradicionalno i dosledno namćorasto, ne

čestitam

praznike na društvenim mrežama (a bogami ni van nje).

Na poruke učtivo odgovaram i to, evo, traje već satima...

 Ako je i u vama ovakav vatromet radosti, ja vam zavidim.

 

Majka mi poželela da budem zdrava.

Verujem da misli - mentalno. (Žao mi je, gospođo, ko vas terao da me rađate.)

 

Juče, nakon više od 37 sati nespavanja i mesec dana obezlavljenog rada, izgledala sam kao ustala iz groba.

Nakon što sam odspavala 12 sati, izgledam znatno bolje: kao tri dana pred smrt. ;)

 

Praznicima se raduju samo ljudi koji imaju porodice. Usedelice jok. (Mada uživaju estetski.)

Ne pitajte kako znam.

 Probudim se i zvirnem kroz prozor: još nije sasvim svanulo.
Pogledam na sat: 16.30

 

Novi Pazar je jedini neokićeni grad u Srbiji. Umesto za kićenje novac je dao u humanitarne svrhe.

Bravo za Novi Pazar, bravo, BRAVO!

"Beograd je bio domaćin mnogima iz regiona. Odvde će svakako poneti lepe utiske." A po svoj prilici i koronu.

A što na Fejsu nema opcije: ... se oseća nevoljeno? To je diskriminacija!

 

 Kakva god da je pustoš u meni, u sobi je uvek veselo i praznično

 Trideset prvi decembar, dan kad svako ima neki k... na glavi.

 

 Trideset sedmi sat kako nisam spavala... Nevidljive šibice što su mi držale kapke počinju da popuštaju (a jelka još nije gotova)...