Na parkingu iza automobila, usled sankanja dece, uhvatio se debeo led. A ja pošla do radnje nešto da skeniram. Gazim ko po jajima, sve me srah da se ne strovalim. Imam utisak da bi mi se kičma skršila na komade. I neko vreme merkah gde mi je najzgodnije da pređem.
 Dva dečaka što se sankahu, pa su delom i odgovorni za pomenutu opasnost i ugrožavanje mog zdravlja, upitah: A ako ja sad padnem, ko će da mi pomogne da ustanem?
- Oboje - odgovori ovaj bliži.
Nasmejah se, prijatno iznenađen. A onda pomislih: još ja nisam ostarila (iako strahujem za koske). Da se ponašam u skladu s godinama, trebalo bi da dignem dreku, da ospem paljbu na klince što se tu sankaju, da se žalim na sva usta... Ali jok, imam razumevanja i tolerantna sam. I sama sam se, kolko lane, sankala u sokaku. I sad bih, ali sam kivna na hladnoću. I samo proleće hoću!