Ulicom se ko prebijena (a i povijena) vuče nikad udavana žena.

- Uvek je drndava. A nije kriva, nije se udavala. Ne mora da znači, ali možda je zato nezadovoljna, kivna. Babadevojka, kao ja - nasmejah se.

- Ali ti voliš život, ti si ispunjena.

- Istina... - nasmejah se još jednom.

- A nikad nije kasno! (Da se ljubi strasno? Nisam sigurna.)

- Ma pusti me, moram da šijem. (Kakva udaja, kakvi bakrači.)

Pred Novu godinu dve moje prijateljie bejahu u prilici da biraju neke nadstolnjake. 

- Hajde prvo ti, ti imaš troje dece! -majka jednog deteta prepuštala je prednost trostrukoj.

- Ja s vama nikad ne bih stala u red - rekoh i svi se nasmejasmo (činjenici da ja nemam nijedno).

Po tom kriterijumu bila bih poslednja.

I iskoristih priliku da podsetim na uobičajeno društveno vrednovanje žena: - U našem društvu najmanje se cene one koje se NISU NI UDAVALE. Čak i one koje su se udale, pa razudale - više se cene.

Dok govore da se nisi udala, još imaš šanse, mada sat ubrzano otkucava. Ali kad kažu "nije se ni udavala", jasno je da niko više ne veruje da će se to ikad promeniti - prošao je voz.

Dakle, "nije se ni udavala" je najgora etiketa koju ti mogu prilepiti.

Dve prijateljice, njihov mladi kolega i ja slatko se ismejasmo (oni mirna srca, a i ja bez gorčine).

U svoju odbranu majka jednog deteta navela je razuman argument: - To sam ja rekla da ona ne kaže: biraj ti, ti si starija!

Eto, da izbegne potenciranje godina, prebrojasmo i decu i muževe, pa koja ima-ima, a koja nema - nije se ni udavala.

Kad god minem kraj ogledala, spazim jedno svinjče.

Il' će proleće da požuri il' ću da se obesim o čengele!

 Žali mi se sestra: - Ma kičma me bolela i noge mi teške bile kao da nisu moje, jedva se dovukla. Valjda ova promena (vremena) utiče na kosti.

Ja: - Hm, možda. Samo da prevlada proleće, sve je lakše...

Sestra: - Kad si mlad ;)

Ja: - Haahaha. Ne htedoh da ti kažem (i stajem na muku i sebii)... jer proleće se svake godine vraća, a mladost...

 

Ignjat: - Znaš koju bih ja životinju voleo samo za sebe?

Ja: - Koju?

Ignjat: - Pacova!

Ja: -Jao, Iigii!

Ignjat: - Pa štaa? I pacovi su ti isto životinje kao ljudi.

Ja: - Zamoli Mimu da ti ulovi.

Ignjat: - On bi ga pojeo.

Nije mačku verovati.

 U pošti jednom službeniku maska visi oko uveta, drugom gornji rub ispod nosa, a trećem na pola usta. Da crkneš od smeha!

Da biste razumeli muku drugoga, samo se zamislite na njegovom mestu.

Zamislite da je silovana vaša ćerka, vaša sestra, majka... Da li i sad to što se nije branila znači da je želela?!

Kosu me mrzelo da perem, pa sam uplela kiku, da izgleda pristojnije i kamuflira promašćene pramenove. U lokal sam ušla s kapom i maskom, doduše zelenom, nad kojom mi vire samo oči, doduše plave. A plav mi je bio i šal. Očito se nisam osećala kako sam izgledala.
Muna (u našoj varoši najčuvenija pripadnica marginalizovanog staleža, burne "ljubavne" prošlosti): – Ti sve lepša i lepša!
Ja (zbunjena i zatečena): – Ma jesi li sigurna?
Muna: – Ozbiljno ti kažem, ne bilo ti uroka!
Ja (nemam izbora sem da prihvatim komliment): – Hvala! Ali džaba, ipak sam babadevojka! – smejem se na svoj račun (ako ne kopam po svojim ranama).
Sanja: – To možemo začas da promenimo. (Zna ona da to nije tako lako. Naprotiv, takoreći nemoguće je. Ali pokušava da me smekša.)
Muna: – Koji će ti k...!
Sanja: – Pa baš zato što si rekla!
Muna (kad napokon ukapira): – Ako ti je do toga, pet minuta i...
Sanja: Ma tri minuta...
Na kraju licitacije, svedoše na minut taj čin, u glavi usedelice, ko i sve drugo, idealizovan.
E, hvala vam, iskusne žene, što od braka sačuvaste mene! ;)

Njihova svadba je bila najlepša na kojoj sam bila. Mali etno restorančić, svega petnaestak gostiju (skupa s mladencima), akustična muzika, opuštena,dostojanstvena atmosfera...

U aprilu će biti devet godina kako su se venčali, ali to neće proslaviti. Ona će sama liti suze nad uspomenama...

U pravu je onaj ko kaže da je najteža kletva: Dabogda imao pa nemao! Manje boli kad ništa nemaš, pa i ne znaš šta si propustio, nego kad to izgubiš.

Nije u redu, bajke se ne završavaju tako. (Živeli su srećno do pandemije koronavirusa.)

Sestra mi poslala neke preparate za kosu.

-Koliko košta? - pitam.

- Nisam ti kupila da bi ti platila.

- Ma da, nego što te nervira moja nebriga o kosi. (Imam prečih stvari, ne postižem. Usredsređena sam na unutra.)

- Da, kako znaš?

- Uzmi mi nešto i za dušu!

Ćuti. Valjda nema u Avonu. A osećam da bi najradije uzela motku (da me njome mlatne).

- Uzela bih i sebi, da ima! - najposle napisa.

-Ajd vidi, možda ima Oriflame.

Sećate se onih priča iz izolacije?

Večeras mi je u mejlu stiglo obaveštenje: "Draga Svetlana,

Sa zadovoljstvom vas obaveštavam da je zbirka PRIČE IZ IZOLACIJE konačno izašla iz štampe i da se u njoj nalazi i vaša priča. "

Nije neki veliki uspeh, ali život čine male stvari. :)

 

Ponekad je sve što želim i što mogu da, zabundana, zagrlim mačku i ćutim...

Ponekad sve što moja mačka želi jeste da zagrli mene...

 

 I dalje smo jedna zemlja: svugde jednako siluju.

Prolazeći kroz kuhinju, Boki, veliki sestrić, poprska parfemom svoju majku, a onda i mene.

--To je muški parfem, znaš - upozori me sestra. (A meni svejedno, ja ni ženske nikad ne prskam. Takva sam, grčevito se držim samo onoga što je prirodno. Ako ne računamo totalno odstranjivanje dlaka. I stik ispod pazuha, samo kad nekud idem.)

-- Sad kad odeš kući -- nasmeja se sestrić -- pa osete miris, pomisliće ti otac i majka da si bila u švaleraciji!

-- Pa oni bi se obradovali -- iskliberih se.

(Ali ništa od radosti te.)

 

E, mnogo me nervira kad na TV-u najave LEDENE dane!

Ja se zaledim već od te prognoze.

A ispašće, nadam se i ovaj put: tresla se gora - rodio se miš... pa s mačkom zajedno spavao... i to nije ništa strašno.

Januar je, nije jul.

E, nemojte da se ljutite, ali mnogo su vam kičaste ove čestitke za srpsku Novu.

 Kako da se radujem čaši meda, kad znam da za njom sledi čaša žuči?

Naručila sam krevet i dušek. I Maša je kupila krevet za svoju sobu
Dok smo se vraćali, sestra nas u kolima upita: - Jeste li srećne?
- Ja ne bih bila srećna ni... da se oženim! - bubnuh u svom namćorastom stilu. (Nema više ničeg što u meni budi euforiju.)
- Ni ja ne bih bila srećna da se oženiš - nasmeja se sestra. (Neće još ukućana u porodičnoj kući.)
- Eto kako si sebična!
-Pa što? Što se ne udaš bogato?
- Možda ja hoću da se oženim siromašno? Jer ljubav cenim više od ičega (ko sve čega nema... za mene).

A neću, bre, ništa. Hoću samo da udobnije spavam. I da sanjam... ono čega nema.

 

Veliki sestrić me zvao na sankanje. (A ne moguu, moram u kupovinu.)

Ja njih vukla kroz smetove kad su bili mali. Život se obrće. (Možda će sad neko tetku na sankama da vuče. )

 E, nemojte da se ljutite, ali mnogo su vam kičaste ove čestitke za srpsku Novu.

Dijete na Fejsu

Zatekoh sinoć sestru kako u kuhinji (kakvo svetogrđe,pomislićete, dok ne čujete) s oduševljenjem priča o nekavoj dijeti ili određenom načinu ishrane. Nabasala na neku grupu na Fejsu. A takvu dijetu i ja bih bez problema držala.

Jedeš šta hoćeš, kaže: meso, jaja, na ulju možeš... Samo ne jedeš belo (brašno, šećer, pirinač). Ne jedeš slatkiše. (U čudna mi čuda, pa to je i meni jasno. Ne treba niko da mi određuje jelovnik.)
Čudi se koliko su neke poznanice omršale. (Ih, pa i ti bi, da se maneš slatkog.)
- A kokain? - dobacuje otac s kreveta. 

- Ne, ne sme belo - ponavlja sestra.
I sve mi pokazuje sliku za slikom: šnicle,povrće, ovo, ono (samo bez hleba)... A lice joj se u osmeh pretvorilo, oči zacaklile.
- Pa ti ćeš se ugojiti samo gledajući slike tih "dijetalnih" jela! 

Ona se nameja i nastavi da lista s istom slašću.
U grupu je, kaže, ubacila mnoge žene s Fejsa.
Nadam se da mene nisi - brecnuh se, polušaljivo - naljutila bih se.
Nije, ali je zahtev poslala drugoj sestri i ona prihvatila.

Danas ih obe zatekoh kako makljaju slavski kupus. 

- E, nećeš ti od te dijete smršati - iskliberih se. 

Ova druga večeras zatraži da joj isečem parče torte.
- Ma kakvi, ti si na dijeti!

Nisam - pobuni se ona - samo sam u grupi.

Valjda gleda kako se druge muče makljajući.

Tokom naše izolacije...
Neka dva lika na TV-u očito su pederi. Maši i meni je zanimljivo što to nepogrešivo prepoznajemo. A Ignjat prisluškuje, pa dobacuje: - Koji od njih dvojice ima jajca?
- Pa obojica - smejemo se. - I pederi su muškarci.

- Ja sam mislio da ovaj s naočarama ima, a ovaj drugi ono na J - smeška se stidljivo.

- Šta na J? - isprva se ne dosećam.
- Jibicu - obliva ga stid.

Maša i ja se cerekamo kao lude.

Kad je Ignjat nedavno u rvanju (nekim čudom) nadjačao Stašu, pohvalili ga roditelji: - Vidiš kako si sad jači, mi ti kažemo da treba da jedeš!

Sstaša se potom, iako je nikad ne treba terati za sto (seda prva, i bez poziva), spustila na vagu makljajući pavlaku i valjda očekujući da vaga pokaže njen momentalni napredak, tj. nagovesti ponovnu dominaciju nad bratom i povratak šampionske titule u kući.

 

A sad mi žao ovu jelku da raskićujem. A i mrzi me da sve pakujem.

E, živote, srpska Nova godino! ;)

Tetka na Materice

Na dan Materica, dobivši osnovne informacije o prazniku, Maša uzela svoj kaiš, naumivši baš mene da veže (valjda što joj bejah najbliža i statična - u sedećem položaju na ugaonoj).

- Ja nisam majka! - kažem mirno. (Samo ime kaže: MATERice; kad budu neke Tetkerice, onda ću u zaklon!) Ali ne vredi pričati. 

Druga greška beše što sirotim kaišićem nasrte na moj struk, da ne kažem stručinu. 

Umalo se ne upokojih od smeha: nije tetkama moranje da beže od kaiša što jedva do pola doseže.

Nešto slatko

 Nije to prvi put da poležu pa naprasno u po noći ogladne. (Kad preko dana ne jedu redovno i dovoljno, imaju preča posla.)
Elem, prvi se javio Ignjat (posle sam napravila tri sendviča: njemu, Matiji i Staši): - Ima nešto slatko?
-Ne znam - rekoh - moramo da vidimo u frižideru.
On sam pohita preda mnom, otvori vrata frižidera, baci pogled na neku božićnu tortu, a potom radosno uskliknu: - Meso! 

Istovremeno dograbi parče prasećeg pečenja i odbivši da uzme tanjir, prihvati samo parče hleba, te tako ode u sobu. Slatka li je prasetina, majku mu!

 A puuc-puuc, ožeži-ožeži!

 TV: "Sa severa stiže ledeni talas."
Ja: Samo mi je on falio! (Cvokoćem u sobi.)

 

Ubacila se sestra u neku grupu žena koje (pokušavaju da) drže dijete, pa valjda iznose svoja iskustva (traume) i slikaju obroke.

- Šta, i ti hoćeš da držiš dijetu?

- Da vidim šta jedu...

- Jedu govna!

 

Sestra nam skuvala vino, pa začas svoju šolju ispi do dna.

- Jao, uhvatilo me vino - požali se, priležući, iako je bila predložila šetnju - moram samo malo da dremnem. Mene brzo hvata vino!

- Tebe je i muž brzo uhvatio.

(Jebiga, mene vino lako ne obara.)

 Sneeg, sneeeg, sneeeeg... ali nemam slike s Kosmaja da to i dokažem.

Sestra: - Dođi da ti pokažem šta možeš da gledaš na Instagramu kad ti je dosadno.

Ja: - Ma kad mi je dosadno, ženo? NIKAD mi nije dosadno.

 

U snegu s tragovima divljači mešaju mi se stope. Oboje bežimo od svoga. Ona zadihana i u panici, ja pomirena

 

Sve zlo možda potiče od trna, kakav je Kiriku izvadio iz tela veštice Karabe.

A treba znati gde se krije i boli.

Štaviše, češće je duša puna trnja i ne veruje rukama što za njim posežu.

 Zboreći o svojoj sreći pričate mi o mojoj nesreći.

Verovanje da će pandemija prestati samo zato što je nastupila nova godina podseća me na verovanje da neko postavši punoletan postaje zreo i samostalan.

 

Nakon više od dve decenije bratanica mi je ispričala za svoj modni incident.

Obukla jednog dana neku majicu kratkih rukava preko majice s dugim rukavima i sva razdragana izašla u dvorište.

- Kako si se to obukla? - zgranuo joj se otac.

- Pa tako Ceca - objasnila mu moja podražavateljka, zbunjena, ne uviđajući u čemu je problem.

- A i ona je luda! - primetio joj otac. I opomenuo je: - Dobro, ali nemoj to više da radiš!

Slatko sam se nasmejala toj maloj devojčici kakva je nekad bila i njenoj želji da liči na tetku, Jedno vreme sam se tako oblačila jer mi se sviđalo i jer volim sve "kontra". I opet ću, ako mi tako dođe. Ne marim što narod smatra da za sve, pa i za odevanje, postoje određeni propisi i da su ludi oni koji ih krše.

Jedna sestra me zove Pera Kontraš.

Ako ikad na Fejsbuku napišem: "Srećna slava svima koji slave, pa i meni", "Srećna Nova godina", "Mir božj, Hristos se rodi" ili Hristos voskrese", znajte da me je neko kidnapovao i prinudio, u najmanju ruku, da se odreknem gore pomenutog nadimka.

 Zna se koga je za svakom trpezom nemoguće zasititi - oči.

 Obrisala sam prašinu 31, i evo je opet pala. Pa nisam ja zaludna da brišem svakih nedelju dana.

 Za moju masovnu proizvodnju božićne pšenice brat Andreja kaže: - To ove godine, dogodine nećeš moći!
Daj bože! Mi znamo zašto.

 A šta ti je navika: sedim sama samcita i maska mi na licu!
Ugušiću se, a nije mi moranje.

Kad pitam treba li kesa, a njima uvek treba - srce mi se cepa.
Više vole kese nego leba da jedu!

 

Kroz pokvarene roletne

zurila je u novi dan

(ne pojmeći da li je umilan ili reži)

usta punih božićnog kolača,

spremna da brizne u smeh,

predosećajući grohot plača,

dok je sustiže od čega ne beži.

Dragi prijatelji, hvala vam na podršci! (I hvala što ne mogu da zatvorim novčanik. ;))

Naprodavala sam se i napoklanjala. Neki mi nisu dali da poklonim, ali naći ću načina da se "odužim". Verujte, svima bih poklonila, ali od nečega se mora živeti. Nekima poklonim sad, nekima drugi put, nekima jedno, nekima drugo. Uglavnom, krug darivanja se ne prekida.

Ne računajući koju desetinu poklonjenih, pšenicu sam prodala do poslednje. A i ikebane su išle kao alva.

Pre večere. iako umorna i neispavana, rastrčah se po selu da još koga obradujem. Izmamljeni osmesi i mene su učinili srećnijom.

Ne dajem zato što imam; imam zato što dajem. To vam je moja božićna po(r)uka, onima koji se daju poučiti.

Zalivajte u sebi dobro -- slasni su njegovi plodovi! (Nisam planirala, ali eto - još jedna pouka!)

 Pssst,danas se neki rođendan slavi (i makljaju se svinjski bravi)...

 

Prve tri reči koje vidite ostvariće vam se u 2021. godini...

SEX, LOVE, MONEY... Izgleda da je ovo godina koja obećava. (Ko da je političar. A šta joj teško. )

 To što vam ne čestitam Novu godinu nije zbog mog odnosa prema vama nego prema njoj.

 Gledam ove porodične novogodišnje slike...
Jebote, pa vi živite u "Dinastiji"!