Kosu me mrzelo da perem, pa sam uplela kiku, da izgleda pristojnije i kamuflira promašćene pramenove. U lokal sam ušla s kapom i maskom, doduše zelenom, nad kojom mi vire samo oči, doduše plave. A plav mi je bio i šal. Očito se nisam osećala kako sam izgledala.
Muna (u našoj varoši najčuvenija pripadnica marginalizovanog staleža, burne "ljubavne" prošlosti): – Ti sve lepša i lepša!
Ja (zbunjena i zatečena): – Ma jesi li sigurna?
Muna: – Ozbiljno ti kažem, ne bilo ti uroka!
Ja (nemam izbora sem da prihvatim komliment): – Hvala! Ali džaba, ipak sam babadevojka! – smejem se na svoj račun (ako ne kopam po svojim ranama).
Sanja: – To možemo začas da promenimo. (Zna ona da to nije tako lako. Naprotiv, takoreći nemoguće je. Ali pokušava da me smekša.)
Muna: – Koji će ti k...!
Sanja: – Pa baš zato što si rekla!
Muna (kad napokon ukapira): – Ako ti je do toga, pet minuta i...
Sanja: Ma tri minuta...
Na kraju licitacije, svedoše na minut taj čin, u glavi usedelice, ko i sve drugo, idealizovan.
E, hvala vam, iskusne žene, što od braka sačuvaste mene! ;)