Sunce sija... Niko nikada ne planira da umre, reče neko. Svima se ide na more. Neki bi legli pod drvo, ali nemaju kad.

I to nije sve... Svi bi da vole. I da budu voljeni. Svak veruje u ljubav. I da će se i njemu desiti. Ne bilo kakva. Istinska, najveća, kao u bajci. I večita. 

Svak veruje da je sreća moguća. I da će je dosegnuti (propinje se na prste, a možda mu je odavno u džepu). 

Sunce sija (eufemizam, u stvari peče), iznad sela, gradova, planina i morskih obala... Kako malo treba čoveku da ispadne budala.

(Ne)pristojno odevanje

Možda bi bolje bilo da sam životinja. Čovek sve komplikuje i obesmišljava. I za sve ima pravila (jedni da ih poštuju, drugi da im se opiru). Kad su glupa, ozbiljno mi idu na živce. 

Čovek je hteo da pogleda izložbu posvećenu Dečjim novinama, ali je zamoljen da napusti zgradu. Nisam čula odakle je. Možda je i stranac. Možda sutra putuje kući, a hostel mu podaleko odavde, nema kad da se presvlači i vraća. Žalim, momče, kad se budeš upristojio, navrati. E, pa i ne moraš baš sve u Beogradu da vidiš. Jesi li video fontanu? Jesi, šta ćeš više! Dođi dogodine, biće i jarbol, pa da merimo "čiji je veći!".

Majica mu beše bez rukava i bermude iznad kolena. Glavaa, ramena, kolena i stopala... glavaa, ramena, kolena i stopala... ooči, ušii, usta, nos... sve to treba dobro prekriti, da ne izaziva požudu uokolo.

A meni njegva kolena uopšte nisu smetala. Gledala sam u njih koliko i u ramena, zadnjicu, ruke... Dakle, NISAM GLEDALA! A i da jesam, ne bih to činila s ikakvim interesovanjem, naročito erotskim. Dobro, nisu svi kao ja. Odvratiće čovek možda nekome pažnju od knjige. 

Zato vazda "nek je straža jaka jera ima sana svakojaka" i ljudi što na četrdeset stepeni vole da se razgolite (gole ruke do ramena, gole noge do kolena... Sodoma i Gomora ). A obezbeđenje dokono (nit se ko bije, nit knjige glasno cepa, nit u čitaonici jede i pije... a treba zaraditi platu pošteno).

Fontana bez kondicije

A šta je s onom fontanom, da tako brzo malakše? Malo-malo, pa načisto klone. Sestre mi se pre neki dan zatekle na kružnom toku baš kad ne treba: da vide fontanu s dušom u nosu (posustalu, s vodoskocima od jedva po metra). I stekle pogrešan utisak, nisu je videle u trenucima njene najveće, kameleonske, slave. Zar je to TO, upitaše razočarano. Tja, to vam je što vam je, dođite drugi put.

Zar ne može voda iz nje uvek da šiklja visoko uvis, da deluje bar po tome impresivnije? Je li živa da se zamara i troši snagu, pa s vremena na vreme oklembesi one mlazove?! 

Šta ako neki turist baš tad kraj nje mine (a ona nit menja boje, nit svira, nit pršti u visine), da se slika kraj one bede?

Kakav crni dečko

Svratila sam kući samo da predahnem (i nešto prezalogajim), toliko sam imala vremena. A onda su mi najmanji sestrići stali na put, tj. okačili mi se o noge. 

Moram na hor, kažem, zakasniću (dok te male pijavice od sebe odvajam). Oću i ja, odgovaraju oboje. Žurim na hor, pokušavam da im objasnim koliko vreme leti. I ja žurim, kaže Ignjat, sasvim ozbiljan.

Konačno se sestra nakani da nešto preduzme. Ide kod dečka, iskliberi se. (A jeste smislila razlog, mnogo su se potresli. a nisu ni toliko lakoverni.) Ama, neki kad lažu nemaju mere! U laži su kratke noge, a dečka ni od korova nema.;)

30. jun 2017.

Nerviraju me sestre jer uvek nešto treba da im kupim, nerviram samu sebe jer nešto moram da kopiram i knjige da iznajmim, nerviraju me radnje što su mi usput, pa u njih moram da zavirim (da mi nešto dobro ne promakne), nervira me raskopana ulica, kojom moram da prođem, i radici koji su je raskopali, nerviraju me autobusi što tom istm ulcom jedva mile, nervira me sunce jer je upeklo ko ludo, i vreme što brza krila ima... 

Dok pljesnem dlanom o dlan, ja skapala od vrućine, oznojila se (fuj), a prošao dan.

Ovo malo što osta krckaću u klimatizovanoj prostoriji, samo da se oporavim i saberem. Odavde ne izlazim dok ne padne mrak ili bar sunce spusti loptu! ;)

Iz skrovišta sam izvukla stare slikovnice, pa smo ih razvukli (baš tako jer to su duugaačke knjige, koje se rasklapaju) po krevetu. 

Najviše su nas zanimale životinje. Naročito jedna veelika krava. K'ava, viidi, k'ava, uperiše prstom i Staša i Igtnjat. Ima rogove, pokaza on. A koji su joj ostali delovi, pitam, šta još ima. Šta je ovo? Rep. Šta je ovo? Piša, izlete se Matija. Ohoho, prsnuh u smeh, krava je višestruko obdarena polnim organima. Jesi li siguran (onda bi to bio bik), šta je to? Tu ide m'eeko, ispravi ga mlađi brat (koji češće obilazi štale po selu, vazda me tera da idemo u posetu kravama). Taako je, to je vime (a na vimenu ne vise piše). 

Juče je Staša za jednog beogradskog goluba rekla da je --vrabac. Ovu decu hitno treba voditi u zoološki vrt. Inače će imati problema s narodnom poslovicom: bolje vrabac u ruci nego golub na grani. A ako budu čekali da krava piški iz četiri piše, brontiraće joj vime.

Gola ramena u žena

Ja se popeh uz stepenice, a čika iz obezbeđenja stajaše pri vrhu. I taman da kraj njega minem, a on uperi prst u mene. Tačnije u razgolićeni deo mog tela, to naknadno shvatih. Nisam ni primetila da mi je spala majica s desnog ramena.

Izvinjavam se, rekoh, vrativši nevaljalu majicu na mesto. A imam i šal (koji odmah izvadim iz torbe i pokažem mu, da se umiri), dodadoh, odmičući ka čitaonici. E ako imate, u redu, stvarno se primiri. (Hoće da me nosi na duši, da ja svoju plemenitu dušu pod šalom ispustim.)

(Pod majicom imam kupaći kostim, možda će mi i zbog toga jednog dana zabraniti ulaz. Ne znam ni koliko je tačno lelujanje, odnosno oscilovanje, grudi dozvoljeno. Možda bih morala da hodam pažljivije, nogu pred nogu, i zadržavam dah.)

U biblioteci (i mnogim drugim ustanovama) izgleda najveću opasnost predstavlja golo rame (nije se s tim šaliti). Možeš komotno da proneseš bombu, pa i da je aktiviraš, ali nemoj slučajno golim ramenom međ' u čitanje udubljene ljude (ko golim guizom međ pijane). 

Odmah potom uočih devojku u haljini koja jedno "tame" i nema. Da li će je, kad je spaze, terati da prekraja haljinče? Druga ima top-haljinu: oba ramena su joj gola! To je OK, a? Jedno je kad je rame konstantno izloženo pogledima, a drugo kad ti majica s njega spadne. (Doduše, ruku na srce, i jeste zavodljivije. Nikad ne znaš u kom će se trenu, a spontano, obnažiti i izazvati kratkotrajni zanos u posmatrača. Ustalom, nagoveštaj uvek pričinjava više zadovoljstva od izlaganja ženskih atributa "na tacni".)

Sačuvaj bože! Ne smeš u papučama, ne smeš u bermudama, u majici s bretelama... Ma, čoveče, cilj mi je da čitam, ne da flertujem (to ni napolju ne činim) i osvajam muška srca (ili već nešto). Leto je, pobogu, peče zvezda, četrdeset stepeni; znoj kipti, mozak ključa, da se čovek go skine -- ne bi mu pomoglo. Pa ja pola sata izjutra provedem pred razjapljenim vratima ormara i kad gotovo od muke briznem u plač (jedna majica preuska, druga prekratka, jednoj otvorena leđa, druga suviše dekoltirana, ima pretanke bretele, ili ih uopšte nema, predebela -- lipsala bih u njoj...), konačno nađem neku majicu, koja je prihvatljiva. Međutim, osmeh mi s brzo na licu smrzne: na majici uvek, ko zna otkud, iskrsnu neke rupice. Ma baš me briga, zaključim, majicu navučem i na autobus potrčim.

I u ovoj zemlji ( i na ovoj Zemlji) veliku opasnost predstavljaju gola ramena, natkolenice, stopala...Nedavno me žena na ulici zamoli da joj prodam šal jer neće da je puste u sud. Rukavi joj kimono, prekrivaju donekle i rame. Rekla bih da se s tim bontnom malo preteruje. I često je nečije ponašanje daleko vulgarnije od "oskudne" odeće. 

Kud ide ovaj svet? Hoćemo li jednog dana morati da se zamotavamo od glave do pete? Svi kritikuju muslimanke zbog nošenja hidžaba i burki. I ako im jednom lakne i uspeju da ih se ratosiljaju, neće da se bace (vidim ko će da ih nosi).

Moram priznati, stvarno mi prija ovaj predah, koji mi je punjač za laptop priuštio, skončavši u najgorim mukama (sekli smo ga, nastavljali žice, vukli i levo i desno, i gore i dole... računasmo: dok je leka, ima i veka). 

Zaspim, čini mi se, iz momenta (pre ponoći, dakako) i spavam mnogo kvalitetnije (ako ne i kao beba). Biće ovo svojevrsno čišćenje glave i oporavljanje duše. ;)

29. jun
Normalnom čoveku je prva misao po buđenju i poslednja pre nego što usni -- voljeno biće. A meni -- laptop. Čekaj, pa to je to, a?! ;)

28. jun

Pusti goluba

Višeznačnost zna da bude vrlo nezgodna. Dok sam malopre vozila Stašu kroz Knez, jedan golub (za kojeg Staša tvrdi da je vrabac, malo podgojen valjda) pređe nam put, a ona se nagnu da ga dohvati. Kako ne beše vezana, pa u opasnosti da padne, rekoh joj: pusti goluba, pusti goluba!

Hm... sreća te ona ne zna za preneseno značenje te ptice (u paketu s pomenutim glagolom vrlo neprijatne za nos). Da se obrukamo nasred Beograda. ;)

27. jun 2017.

Crko mi punjač. Skroz naskroz. Dibidus. U nedoba. To je ko da srce prestane da mi kuca. Dok ne kupim punjač -- nisam živa!

Neka, kaže sestra, odmori se koji dan od kompjutera. Od čega da se odmaram, bre?! To me ne umaraaa... 

Ne moram čak ni da se konektujem. Ali je bitno da mogu, ako hoću. Sad hoću, a ne moguuu! Malo se grebem kod sestrića, ali tuđ kompjuter svrab ne češe. ;)

Imajte milosti: ne kačite slike s mora, ne mogu to više da gledam! :)

Fifi je s novim dobom dobio nove muke, kao i njegov gazda (s kojim, priznajem, manje saosećam, jer povodac je u njegovoj ruci). Fifi, gledaj pravo, Fifi, pazi drvo... Fifi, NE u fontanu, Fifii (nisi bahati maturant)!
Dobro, ovaj koji se malopre smoči pred Hramom ne beše Fifi (sem figurativno). Ljubo (vrlo simpatično stvorenje, čak i da je drukče imenovan), dođi, doviknu mu gazda. 
Ali Ljuba ič ne haje, zabole ga uvce (ono pseće): sunce sija, voda pršti, pun je sreće!

Pitala sam Mašu, a kasnije i Matiju, koji im je najlepši trenutak letovanja. 
Oboje su najpre rekli: kad plivam. Ali čuvši šta je meni najlepše, Maša se predomislila i složila sa mnom.
Najlepši je trenutak kad izađemo iz tunela Sozina i prvi put spazimo more (Jadransko, mi mu ne nalazimo mane). Potom kad ulazimo u Sutomore, a kroz otvorene prozore, kraj izbačenih glava mojih sestrića, sunce blešti (kao nigde drugde), dok sve uokolo (uključujući i moje srce) zričii, zričii, zri-zri-zri-zri-zri... 
O, more, more, nedostajemo li ti?!

Neki u autobusima ne trpe penzionere (zauzimaju mesto poštenoj radničkoj klasi) sve dok sami ne postanu penzioneri koje... neki u autobusima ne trpe. 

Zlostavljanje

Kad god idemo u šetnju, mi u "gepek" kolica trpamo sitne šišarke (od njih ćemo praviti novogodišnje venčiće). A već mesec dana gepek nismo praznili. Samo dodajemo, pa već kolica s mukom guram: u njima jedan sestrić, jedna sestričina i osam kila šišarki!
Sinoć konačno nađoh neku kesu, pa počeh da prebacujem šišarke u nju. Gomila ruku mojih sestrića umeša mi se u posao. Da sa mnom skupljaju šišarke izbegavaju (dve-tri ubace i odustanu), ali ovo im beše zabavno.
Što mi zlostavljaš decu, doviknu mi sestra ispod jelovine.
Aha, zlostavljam ih (svakodnevno i uporno), i to tako okrutno (pokazujem životinje, vodim u šetnju, krojim, čitam, serviram, presvlačim, brišem guze, skidam zvezde s neba...) da bi svi uglas doviknuli: HOĆU JOOŠ, HOĆU JOOŠ!

Ja: Ja vidim da mi je nešto loše (ne fizički, vreme na mene nikad tako ne utiče; samo sam se bila unervozila), a ne dosećam se da je od sunca (čitqav dan idem s kraja na kraj dvorišta, nastojeći da ugađam sestrićima).
Matija: Možda si dobila suncokret! (Na mestu suncokreta, pretpostavljam, trebalo bi da stoji sunčanica.) :)

Dva korita, pubertet i ljutnja

Dok su se rasparvljali ko će u crveno, a ko u žuto korito, odnosno ko će u korito sam, a ko s bratom, (Za sve je krivo plavo korito, kojem se izgubio trag, pa smo imali manjak kupališta.) Sestričine su potegle ozbiljne argumente. Ja moram sama, mene hvata pubertet, reče jedna. I mene hvata pubertet (ako će to već da obezbedi ugodniji položaj), reče druga, bez namere da odstupi.
Mene ne hvata pubertet, povišenim glasom primeti Matija, hvata me LJUTNJAA. A što te hvata, upitah kroz smeh. Zato što se one svađaju, odgovori moj sestrić. Jedino tetku ništa nije hvatalo.
Bez obzira na pubertet i argumente koje su bez ustezanja jedno drugom svi izlagali na uvid (bože, a ja sam taj pubertet nastojala da krijem ko zmija noge), tetka je napravila raspored i određivala vreme kad će u koritima doći do smene i rotiranja.

Tuđe-slađe

Čitav dan sam ja ugađala svojim sestrićima: te napravi kućicu od ćebadi, te pod jabukom ugodan kutak za čitanje, te donesi kolače s džanarikom, te napravi nam sok od višnje, pa naspi vodu u korita (da se malo rashlade)...

Nakon svega tražili su da im isečem torte. Jedni su tražili, a drugi nisu nego iz zasede nasrtali na tuđe komade.

Kad Ignjat zamoči prste u Matijin šlag, ovaj uvređeno odbaci tanjir s dva parčeta i poče da plače. Prvo ne htede drugo do da plače, posle prihvati da mu isečem novu porciju: Ignjat se s vrata pravio nevešt, ali se nadmoćno cerio.

Pa što si mu dirao tortu, pitam posle Ignjata. Ja bio gladan, ozbiljno mi se tobože pravda on. (Gladna sam, idem sad da se dokopam nečijeg kolača. Kanda je glad opravdanje za razbojništvo.)

A znam ja šta je: tuđe--slađe!

Nikad nije kasno

Odavno ja planiram da naučim da vozim rolere. I to da odem na neki kurs, da naučim kako treba, a, ako je moguće, da izbegnem povrede. A juče, dok sedesmo pod jelovinom, sestra navuče Miine rolere i reče da sujoj taman. Daj, rekoh, i meni da probam, ako zapne -- skupiću prste. 

I stanem ja prvi put na one točkiće. (Idite u kuću, rekoh, da mogu da probam, ali me ne poslušaše. Nije meni strašno da padnem koliko da se obrukam.) Narasla, uzvisila se ko vita jela. Suknja kratka, a ja ko tinejdžerka (tako se ložim).

A, opet, imam dovoljno godina da budem oprezna. Iako me sestričine (jedna s jedne, druga s druge strane) povedoše (pamti pa vrati, narod kaže; i ja sam njima bila podrška dok su učile prve korake) ka betonskoj stazi, ja odbih. Ne,ne, neću trčati pred rudu! Dajte da hodam po travi, da naučim da se održavam. I uopšte mi to nije bilo loše. Sama sam i hodala, sama se okretala na kraju putanje... (Jutros mi jedna duplo mlađa devojka reče kako na rolerima nije mogla ni da stoji.)

Uopšte nije loše za prvi put, rekle su moje sestričine. Ložite me samo, pitala sam. Ali one ostadoše ozbiljne: ne, stvarno je super. Ah, još sam odlučnija u nameri da naučim da se vozim. Samo jednom sam pala, na blagoj nizbrdici. A sećam se da sam Mašu učila kako je i pad deo uspeha. Moram i ja svoj uspeh u celini da prihvatim. Pa kad poletim niz ulicu, rekoh, u zanosu, sestri. A ona se nasmeja. 

Kanda mi slabo veruju i misle da je za moje godine to odveć krupan zalogaj. Ali ja ne mislim: voziću rolere ko od šale! (Sabajle sam se smejuljila zamišljajući kako jurim niz ulicu.) 

A eno mi jutros "kolege", kraj Hrama: sedi na klupi doduše, ali roleri mu na nogama. Sedamdeset leta ima!

Neće meni niko nade da rasprši: nikad nije kasno da se kuk pokrši! ;)

Kikirezan i kofer

Gledam ih na stanici. Ona ko od brega odvaljena, on ko kikirezan (picopevac, rekli bi neki). Oboje prevalili sedamdeset. A on zuri gotovo pohotno u nju i rukom joj po leđima šara (kikirezan što misli da je strašni petao). Pa i njoj iz očiju viri nešto vulgarno (nisam rekla baš to, nešto).
Kad autobus pristade i zauzeh mesto, spazih ga kako na srednja vrata pokušava da uvuče ogromni kofer svoje izabranice. Ciima uz one stepenice, preznojio se, mučenik, brekće, vuče onu grdosiju, a ona se gotovo ne miče. (Šta sve čovek neće uradiiti za malo seksa.) 
Eee, pomislih, ne možeš da je... kad ti se ne diže kofer! Pa čoveče božji, nađi neku s manjim koferom, treba bruh od ljubavi da ti iskoči, da okilaviš, pa da ne valjaš ni bogu ni narodu, a kamoli toj pijavici. 
Lepo se vidi kako kikirezan obleće oko nje, a ona se zakmetila, vrti ga oko malog prsta. Na jedno sedište sede ona, na drugo se spusti njena torba. Posle se i on nekako uglavio. I sve gleda u nju kao u boga. Pa je li (joj) zlatna, što bi rekla moja baba. Jok, more. Ali valjda ima žena koje umeju muškarce da upregnu i podrede svojim potrebama.
Čisto mi bi žao kad pristigosmo i on se ponovo lati kofera. Sreća da neki dvadesetogodišnjak preuze na sebe to teško breme. Da ne slomi nesrećnik kičmu zbog malo traljavog telesnog zadovoljstva.

Kad na vrbi rodi grožđe

Saputnica u autobusu nedavno proba da me nagovori na promenu bračnog statusa. Lepa si, mlad... (a ne, to nije rekla), zgodna si, vredna si (i na kilo)... što da se osudiš na samoću! (A pametna? A duhovita? A maštovita, a? Ne vide žene to...)
Što da se ne udaš? U stvari, ispravi se odmah, ne moraš da se udaš... ali treba da imaš nekog... (Ko moja nastavnica ruskog iz osnovne što mi pre desetak godina reče da treba da imam nekog za "druženje", pojma nemajući koliko sam "nedruželjubiva".)
Pa dobro, ne sporim ja, slažem se da je udvoje i lepše i lakše (sem kad nije, i tad ne treba da traje). Ajd' porazmisliću, ako od tog može biti ikakve vajde...
Danas me mlada ženica (dok joj oko nogu obletaše malena ćerkica, a oko mojih sestričina), upita: Je li to tvoja (moja je, moja nego šta) ili od sestre? Od sestre, rekoh (jebiga, nisam je ja rodila). A ja mislila tvoja, kanda se razočara ona. I dodade neminovno: Pa šta čekaš? 
Šta čekam?! Limun (zašećerićemo malo; nije zdravo, ali je ukusno)? Bukliju? Da umine ova vrućina, pa da odjurim do banke sperme (i panično zalupam na  vrata: otvarajte, otvarajte ako boga znate, zadnji je čas; ne mogu više narod da sekiram -- daj da rodim, da se muka oslobodim)? Princa na belom konju (što, je po svoj prilici, ćopava raga, koja se jedva vuče)? Sudnji dan? Ili noć (pod okriljem noći to, da ne kažem ono, ipak češće, i ugodnije, biva)? 
Da na vrbi grožđe rodi? Možda tad osvane dan da uskliknem: mir božji, i ja dete rodih!

Pubertet

Šta se ponašaš ko neka devojka, samo se brecaš, tetka prekori Miu. Hvata je pubertet, objasni Matija. Ami se zasmejasmo: pa kako ti znaš? Znam, rekla mi ona, reče Matija. Valjda je i ona čula od mame, koja sve njene lude bubice pripisuje pubertetu.
I Maša je zadirkivala sestru zbog tog lovca što iz zasede hvata (pa se deca "bez razloga" mršte i dure). Pa i tebe će uskoro ista muka snaći, rekoh. Može čak i pre, zna on da bane i u devetoj godini (užas; nekad je imao strpljenja do šestog razreda). Bićeš i ti pubertetlija. 

E tebe je uhvatio kad si imala pet godina, požele Maša da mi se verbalno osveti zbog pomenute prognoze. Ma mene nije ni uhvatio, ako me sa pedeset uhvati (pa kad ja poludim!), rekoh (ni sa žaljenjem ni s nadom). (Možda me izdaju noge i snaga, pa me pristigne, ko zna.)

Gledajući me u gornjem delu kupaćeg, moja najstarija sestričina, pomalo prekorno, primeti: Kad sam bila mala, ti si meni rekla da nemaš grudi!

Moguće. Imam ja to običaj. Isto sam rekla i onoj drugoj. Ova treća se za to još ne interesuje (sve joj ravno... iako, bogu hvala, moj grudni koš nije).
A šta me košta da kažem, pa ako upali-upali. Doduše, ove dve su uporne da od mene (za deset godina -- deset godina) izvuku priznanje kako sam ista ko druge žene, tj. da grudi krase i mene. A ja se inatim: nemam i nemam... ko da su kod oba oka ćorave. One tek ponekad iskažu sumnju, uglavnom se da mi veruju prave.

Ja nikad nemam vremena da dignem sve četiri uvis. Sem kad okrenem listu naopako. Prvo odmor, a ostalo šta stigneš. :)

Dembelija za golmane

Matija hoće da trenira fudbal, ali da bude golman. 

A što baš golman, pitam. (Ne kažem da funkcija nije bitna, ali ima kudikamo dinamičnijih.)
Pa neću valjda da trčim po celom terenu, zgranu se on, odmahnuvši mi rukom kao da dočarava prostrani stadion. Znas kol'ki je teren, dodade, da mi pojasni koliki bi trud toliko trčanje zahtevalo i iskaže čuđenje što mi tako nešto pada na pamet.
Svi se nasmejasmo jer njegov plan potpuno je u skladu sa sklonošću da izbegava fizički napor. Neće taj da se oznoji, pa to ti je. Neće da hoda, neće da trči, ič neće da se pomuči. 

Da postoji zemlja Dembelija -- kraj gola bi je našao Matija. Pa lepo stane na go, gleda kako drugi trče ko magarci i čeka svoju priliku -- da se na loptu baci.

Oni da se voze (neka je i po naeđenju) komforno na inauguraciju, a ja u krntiji s plastičnim sedištima!

Ako moraju da kliču i tapšu, ne mora to preko leđa (tačnije zadnjica) nas običnih putnika (koji nikom glavom ne klimamo i nikome se ne divimo, čak ni po naređenju).

Da nisam teška ko crna zemlja (neki kažu... a sami bi na kantaru pretegli), odneo bi me vetar. :)

Šarac se ne šali

Čim primeti da nosim tanjir, šerpicu, ma šta jestivo... i ona se primakne (čak i ako je minut pre obedovala ko ratar pošto prekopa hektar njive), te mi se uvaljuje u krilo. Onda maklja barabar sa mnom (kad ja malo ne posustajem), pa koliko mi ostane. 

Isti sam Marko Kraljević, rekoh sestri, pola jedem, pola Staši dajem (moj Šarac retko rže, ali od mene jede duplo brže).

Džabe si krečila, tetka

Već sam se u osam istuširala i baš bejah srećna što ću leći ranije.

A onda je Ignjat insistirao da se trkamo s tatom i tatinim autom. Tata u autu; Ignjat u kolicima, samo zapoveda: ajde, idemo, b'zo, ajde, AJDEE... A tetka poteci niz brdo s kolicima ko da ima krila... Do kuće se gadno oznojila... 

Džabe si krečila tetka, moraš se tuširati ispočetka. ;)

Ako jedna izliva nokte, moraju i sve ostale, to sam razumela. Ako nakalemi kineske trepavice, moraju i sve ostale, OK. Ali gledajte bar da vam paše veličina. Danas u busu videh jednu pomršavog lica, s dva i po centimetra trepavica, pa samo gledah kad će da joj klone glava, ako trepavice prekrenu.
Ona, u pesmi opevana, Milica dugih trepavica gledala je preda se, u zelenu travu. A ove moderne koje su je dužinom veštačkim trepavicama daleko prevazišle, samo trepću (tobože zavodljivo; meni vrlo komično), ali lagano, u određenom ritmu... ne bi li privukle što veću pažnju, pa i osvojile, ili bar uznemirile, koje srce (ili već, pre će biti, neki drugi organ).

Nedavno žena koju poznajem uđe u autobus i sede kraj mene. Izvini, reče, malo ću plakati, desilo mi se nešto neprijatno. I zagnjuri lice u šake.

Najbolje što možete (i jedino što treba, sem ako vam ne traže više) da uradite kad neko plače jeste da mu pružite papirne maramice (rame za plakanje ne poturajte, sem ako za njim sam ne posegne; radoznalost zauzdajte).

Konac u iglu uvlačem ko ćorava koka: neko zrno moram da ubodem (samo treba imati strpljenja). Ali tešim se što mnogo mlađi, još pilići (a ne koke) i bez dioptrije -- jednako maše (a brže odustaju). ;)

Majčina operacija katarakte izazvala je teške posledice: upravo sam (kako-tako, a besprekorno sigurno nisam) ispeglala šest očevih košulja (majka mora da se kloni izvora toplote, a pegla neće da pegla hladna).
Ako se ikad udam (a neću, neću; i da hoću, mlađe su me potisnule na kraj reda), taj (ne)srećnik nosiće isključivo majice s puno elastina, košulje nikako (sem ako bi ih, a što ne bi, sam peglao).

Uspomena koja svetli

Izašavši iz kupatila, spazih malenu tačkicu kako treptavo sijucka u dnu ulaznih vrata, baš u samom ćošku. Neko je opet ostavio mobilni na punjaču, progunđah u sebi. A svi znamo kad se Jovani usred noći mobilni tako zapalio (na sreću, ona se na vreme probudila).
Besno stisnuh prekidač, a od mobilnog ni traga ni glasa. Ugasih svetlo, a svetlosna tačkica opet poče da trepće. Upalih: na svetlu se svetlo ne vidi. Ugasih, i ona se pojavi. 

Svitaaac! (Verovatno je to jedan od ona dva koja je Maša večeras spazila oko breskve.) Samo se jedan deo mene poradova. Strah me da će u kući do jutra zgasnuti. Ako ga probam metlom iščačkati, još će izvesnije skončati. 
Tanano je i osetljivo telašce svetlucave bube. Nekad sam je i ja ganjala, dok mi ne padne šaka. (I bilo ih je puuno, puno... Sad su prava retkost.) A sad bih samo da je gledam, tu svetlucavu uspomenu, koja me na detinjstvo seća.

Što manje čovek zna, to se više upinje da KAŽE.
Samo oni koji zaista znaju umeju da ćute (i ne prosipaju bisere pred svinje).

Kad obučem haljine do zemlje, desi se da se zateturam, da samoj sebi na rub zgazim pa posrnem... A ulazeći juče u autobus posegnuh za onom tablom pred prvim sedištem, pa na dečji kikot shvatim da sam dlan spustila na šaku nekog dečaka (koji se, iako sedeći, pridržavao).
Ta dvojica što seđahu i onaj jedan što je kraj njih stajao nešto se uzvrteše. Blenu ko ovnići i samo se smejulje, pubertetlije bubuljičave. Stojeći se malo prignu i tobože drugu prišapnu (isuviše glasno ili ja imam odveć dobar sluh): Koja je lepša? Ona u haljini, odgovori  (jednako tiho) upitani, dok sam se provlačila kraj njih. (A nije, samo bejah u  zelenoj dugoj i lepršavoj haljini, sa zelenim šeširom, pa neobičnija. Klinci izgleda više vole romantične varijante nego klasične (sestra mi je bila u crnim pantalonama i beloj bluzi). Onaj slučajni dodir, može biti, takođe je ostavio značajan utisak. I još neki tvrde da muškarci (ko da su ona žgepčad to) više vole plavuše. Eto, ni crvenom ne nalaze mane (na zabranjenoj trpezi, svi su plodovi primamljivi).)
Svašta, pomislih smejući se u sebi. Ne verujem da su stariji od šestog, uvrh glave sedmog, razreda. I oni, začudih se, primećuju preko tri decenije starije žene. Znam da se muški rod loži na starije, ali nisam očekivala da već tako rano srljaju u gerontofiliju. ;)

Na sedištu autobusa neko se poverio: Ja volim seks!

Koga zabole uvo? I ja volim mlade krompiriće, pa nikom to ne nabijam na nos.;)

Nismo debele i tačka

Jutros se sestra dosetila da u torbi ima naočare. Ja ne znam, reče (pošto ih je kupila pre dve i po godine, a nosila ukupno dva i po dana), možda mi sad trebaju i jače. Pa šta će ti kad ih držiš u torbi; torbi treba jača dioptrija?
Natače ih na nos, pa poče očima da vrluda... ovde, onde, tuda, svuda... Jao kako sam debela, zavapi, spustivši pogled na svoje bokove. Ili je to zbog naočara, posumnja. Naravno da je zbog njih, rekoh samouvereno, uvećavaju sve pred sobom.
Ona nastavi da se odmerava u ogledalu, pokušavajući da utvrdi šta je istina, a šta laž, da priteže i rasteže farmerke, kukajući: kako sam debela! Pa vidi kolika sam, pojada mi se. Ali pre no što me upropasti (i pretvori u krmaču), ja hitro isturih dlan preda se: ne gledaj u mene! Pa samo mi fali da pogleda mene, a vidi trokrilni šifonjer. 

I gde si debela, bre! Skini naočare (i milosti imaj: nipošto dioptriju veću ne uzimaj), ženo, skini naočare (i mirna Bačka; nismo debele i tačka)!

Nepravda

Brzo se zamori Matija, pa sve gleda kako da izvrda odlazak u vrtić. Nekad mu se spava. Nekad mu se igra, ali u dvorištu (i kako se njemu ćefne, a ne kako vaspitačice zapovede). Nekad je umoran od svega, hoće da predahne. I na sve pristaje, samo da ga te obaveze razreše. Slušaće babu, kako da neće, naravno da će slušati... samo da ne ide. 

To nije u redu, pobunio se moj Kalimero (pa to je nepravda!), pet dana se ide u vrtić, a samo dva se ne ide. (Pa stvarno, valjda to treba na ravne časti: koliko obaveza, toliko zadovoljstva.) :)

Ulicama hodaju deca, i svi jedni na druge liče: iz ušiju im neki gajtani vire. Gledam ih večeras u autousu, i sve dvoje po dvoje jednim su gajtanom skopčani (jedno im uvo začepljeno, udubili se u nešto, i tek katkad na ono slobodno jedno drugom štogod prišapnu). Izreka da se nešto prenosi od uva do uva dobija svoj vizuelni i bukvalni izraz.

Stasava generacija gluvih...

Pojeo ko da je bio

Kad Matija odluči (a odluči često) da negde neće da ide, nema tu pomoći. 

Danas nije otišao kod drugarice na rođendan. Prošlog meseca nije išao na izlet s drugarima iz vrtića. Spremila mama punu kesu grickalica, probudili se rano, i čekali pred autobusom... u koji Matija nije hteo da uđe. Jer tamo se samo hoda (što on ne voli), a životinje (u Zoološkom vrtu) već je gledao (koliko prošle godine). Nema tu za njega ničeg novog i zanimljivog, a iziskuje energiju koju nije spreman da rasipa.
Pa što nisi hteo da ideš (da se družiš), pitam ga danima kasnije. Pa pojeo sam ko da sam bio, odgovori natušteno on. (U to nisam ni sumnjala; da Matiju neko pita, nikad ništa kašikom, pa ni viljuškom, ne bi jeo. Ali za slatko je uvek raspoložen.) 
Ne poima dete poentu. Računa da ništa nije izgubljeno i propalo: sve slatkiše i slaniše predano je tamanio i slistio pre no što se sestra vratila iz škole (dakle, otprilike do podne). I u čemu je onda problem? Šta ga svi spopadaju: što nisi išao, što nisi išao... Šuškao je kesicama, grickao bučno čipseve, mrvio keksiće i mljackao čokoladice onako isto kao što bi i u autobusu.
Lepo ga vidim kako je seo, pa je jeo, pa je jeoo... ko za nadnicu.

Neko mudar je rekao: I zlo će jednoga dana čoveku dojaditi.
Ja ipak mislim da je bio preveliki optimista.

Ako ne možete nositi majice otvorenih leđa, NEMOJTE. (Jesu li vam grudi oklembešene, birajte drukči kroj.) Krajnje je neukusno da vam se odostrag vidi čitav brushalter.

Pita me juče tata: Je li, šta je, bre, ono, jutros kad sam prošao (idući na posao), neka promocija? Gde, bre, nisam ga odmah razumela. Kakav je ono red pred Narodnom bibliotekom, šta čekaju?

Da čitaju, nasmejah se. ŠTA? Red za mesto u čitaonici, pojasnih. (Šta je? Ispitni rok u punom jeku! Samo ko rano rani -- mesto u čitaonici grabi. Sem ako, kao ja, ne zna neki trik, ne mogu vam otkriti koji. Tad može i da okasni.)

Trista ljudi?! (Jašta. Sve prelja do prelje koja se setila kudelje uoči svete nedelje!)

Znaš kol'ki red, tata se obrati kolegi, do iza fontane. I čudom se čudio: Znaš kad bih ja čekao!

Pa ti i ne čitaš, iscerih se. Ni ja nikad ne bih džedžala pred kafanom (doduše, tu se nikad i ne stoji u redu, za svakog ima mesta... ako ne u prvoj, ono u sledećoj).

Mala deca imaju najviše obzira prema tuđim ranama. Jedino su moji najmlađi sestrići. čim su mi se primakli, primetili moje povređeno stopalo. I najpre se Staša interesovala za tu poderotinu (ipak nije ništa ozbiljnije), a potom i Ignjat. Izraz lica bejaše im saosećajan.

Stala sam preblizu vrata u autobusu. Pa kad je trebalo da izađem, vrata me ščepala za nogu. Preplaših se na tren (ne za nogu, već da neću izaći tu gde sam želela... a žurim na drugi bus), ali uspeh da iskobeljam svoje stopalo pre no što putnici navališe unutra. Gezala malo, pa me prošlo.

Moglo je da bude mnogo gore, da mi vrata pokidaju sestrinu sandalu (ko bi te pridike izdržao). Da, složi se sestra.

Vršljajući po Fejsbuku naleteh na naslov: Žene na Instagramu potpuno očarane ovim muškarcem. I još, da dodatno zagolica maštu: Kad ga vidite, shvatićete zašto...
Trenutak pre no što nezainteresovano nastavih s daljim pregledanjem, rekoh sebi: Daj, majku mu, baš da vidim ZAŠTO.
I kliknem. Ividim. I ne shvatim. Jer druge žene (koliko god da ih je među tih 680.000 pratilaca) nisu ja. I ja nisam one.
Mene je gotovo nemoguće impresionirati muškim telom (naročito nagim, ma kakvom prirodom bilo okruženo... naročito ONOLIKIM mišićima, koji će me pre odbiti... ).
Ko od nas nije normalan? Dobro, dobroo, znam. ;)

Ubi me monotonija! Zašla sam među fotografije neke devojke (blago majci, rođena starleta!) i nijedna suknja duža od 15 cm! ;)

Jeseen u mom sokakuu (ladni mi tabani, brate), miriše lipaa na svee stranee... ;)

Trkanje

Kažu da za autobusom i muškarcima ne treba trčati (uvek naiđe drugi). 

Ja ipak za autobusom katkad potrčim. Za muškarcima nikad nisam trčala, a neću ni trčati. Naročito kad pomislim da ću ja neminovno biti sve sporija, a oni će sve više gledati da uteknu. ;)

Izvin'te, a kad muzicira ona fontana? Samo praznikom, na svaki sat (ali ja danas bila baš u 3), kad joj se ćefne, kad je zagolicaš, pljusneš joj pedeset evra na čelo?!
Tek danas je opazih, a minula sam kraj nje i protekla dva dana, pa je (skromnu i neuglednu) ne opazih. A danas je baš osmotrih, i načuljih uši, a ona ni da bekne. 

Pa to stvarno nema smisla. Pevaj, brate (na sav glas i ne prekidaj), kad si za to (skupo) plaćena!

Ignjat: Oću pet praseta!

Ja: Pa gde da nađem još dvojicu (računam da su sve prasci)? Hoćeš tri?

Ignjat: Ne, pet.

Ja: Pa gde da nađem?

Ignjat: Na i'te'net!

Na terasi je ostala ogromna kutija, u kojoj beše dopremljena isto takva pica (od koje nije ostala ni mrva). Kad pođeš ujutru (na posao), reče majka ocu, ponesi ovo u kontejner, da mi mačke ne razvlače. A odneću ja sad, ko da je kontejner preko sveta, rekoh. 

Dok sam silazila niz stepenice, majka se čudila: Ići ćeš do kontejnera (kao da prelazim državnu granicu) u pidžami?! Naravno, šta mi je teško (a nije mi problem)! 

I da me neko sretne, ne bi znao u čemu sam (kratak donji deo kao helanke, gornji kao majica na bretele), a i da zna, ne marim. 

Doduše, majica mi bila malo većeg dekoltea. A dobro: ako se kome baš posreći da naiđe, nek mu bude praznik. 

Ma ložim vas, ničeg tu za praznovanje i slavljenje nema. Sem ako naleti automobil što na mestu šoferšajbne ima lupu.

Pazi kako spavaš

Najednom se prostorijom prolomilo hrkanje, iz petnih žila. Osvrtoh se oko sebe da vidim odakle dopire. 
Jedna žena ne prestaje da čuka po tastaturi, ali to što se smejulji govori da je svesna neuobičajenog zvuka. Pogledah preda se, te videh kako se i drugi okreću. I pogledi nam se sretoše, onako saučesnički i s razumevanjem. Svi smo se osmehivali, a on je, nalakćen na sto (baš kao i ja nešto ranije: spavala sam koji tren, ali, srećom, ne hrčem), spavao ko top.
Zaspao, mučenik, usred bela dana. 
I ne bi to ništa bilo čudno da se nismo nalazili u čitaonici. Mi čitamo, a on hrče li hrče. Izdala ga snaga i oči ga izneverile. Sa snom se čovek može nadmetati samo do izvesne granice, iza koje se oči, hteo -- ne hteo, sklope.
Mene i nije naročito uznemiravalo to hrkanje. Neka čoveka, neka odmori. Ali ga jedna devojka, nežno koliko se pristoji neznancu, prodrma (valjda joj je ometao koncentraciju). Čovek se prenu, poskoči i izvini se kroz osmeh, a onda nanovo prionu na rad.
E pa, sapatniče, nije u redu da nam praviš zazubice. Jeste, naporno je. I mi smo neispavani, ali se opiremo (i katkad spavamo bezglasno). Nema smisla da nas tako mamiš predajući se Hipnosu. Treba sad svi da se priklonimo tvojoj pobuni i poležemo po astalima?

Kad god tebe ujutru sretnem, dan mi bude lep, poveri mi se jutros žena.
Pa kako da ne bude, vidi kako sam narandžasta i zelena! ;)

Žene, ne budite mršave

Večeras u Ušću spazismo neku pevaljku, jednu od onih što sedi u žiriju nekog muzičkog takmičenja. U stvari, sestra ju je videla, ja je verovatno ne bih prepoznala. Maša i ja najviše smo bile šokirane.

Pa žena je ružna ko grob, tj. izgleda kao da je iz groba maločas ustala. Izuzetno bleda, kao da kapi krvi nema, ispijena, kose svezane u rep, a NENAŠMINKANA.

Ako ste blede, a pri tome estradne ličnosti (pa će vas pogledi posvuda presretati, sustizati i pratiti), našminkajte se (kad već morate maskirane da "plenite lepotom" s naslovnica; taj kontrast između vašeg doteranog i stvarnog izgleda stvara utisak da ste i ružnije no što ste, jer se od vas očekuje onoliko koliko se u medijima vidi). Ako obmanjujete široke narodne mase, budite dosledne (a ova ne može da se preobrazi bez tri sata "malterisanja"), ne prepadajte nas po tržnim centrima!

Žene, ako ste matore, ne budite mršave! Ili, ako baš hoćete da budete, šminkajte se obavezno (ne ugrožavajte zdravlje nedužnih posmatrača ni sopstvenu negdašnju slavu -- gotovo svaka je nekad bila mlada i jedra)!

Uspavanke za Stašu

Na Spasovdan sam Stašu uspavljivala. Nije imala ništa protiv. Ali muzičku želju jeste. 

Šta ćeš da ti pevam, pitam. Ona vazda jedno isto naručuje: d'agi, d'agi (hej, dragi, dragi). Ali meni malo dosadilo, pa joj zapevah: Jeeseenjee liišćee veeć oopaloo jee... Dopalo joj se, čim se nije opirala.
A onda počeh tužbalicu koju baš volim (daleko bilo; mada zet nagoveštava kako bi me angažovao u poslu: kad postavlja nadgrobne spomenike, da ima i narikaču): Zaaspooo Jaankoo pood jablaanoom... Joot (tj. JOŠ), kliknu Staša, osmehnuvši se, i podiže ruke uvis (ko na svadbi mladoženjina majka kad odjekne: danas, maajkoo, ženiiš svoga sina).
Staša, pobogu, čovek se upokojio. A i tetka ti baš brižljivo bira "uspavanke".

Đuture

Nekada davno, otprilike kad sam to i učila iz jednog divnog hrvatskog udžbenika, Kalinove Povijesti filozofije, na jednom beogradskom zidu spazila sam grafit: Samo je Hegel bio u pravu. Nasmejala sam se, iako me Hegel od samog početka (ni kriv ni dužan) nervirao... jer je bio u pravu. Bitak je bivanje. Nikad ništa nije gotovo, sve biva u prelaženju iz jednog u drugo. (Ako grešim, ima tu jedan mladi filozof, neka me ispravi.) Nikad ništa nije zasvagda osvojeno, pridobijeno...
Istina je, stalno sam imala tu želju da je život kao sređena kuća: zasučeš rukave, staviš sve na svoje mesto (oprano, ispeglano i pod konac spakovano), pobrišeš prašinu i pobodeš cveće u vazu (kom je volja, može pod nju da ćušne i šustiklu). O
nda skuvaš kafu, naspeš u omiljenu šolju (to ko pije kafu; ja mogu kolač da uzmem, a kad mogu, onda sigurno i hoću) i sedneš pod drvo, recimo lipu (valjalo bi da je lipa, pogotovo u maju kad lipe cvetaju; ja je još nisam zasadila, ali možda neko jeste, pa dopusti da je prisvojim). Udahneš duboko, zagledaš se u daljinu i u sebe, naizmenično. Ptice odnekud cvrkuću, cvrčci pevaju... a tebe ispunjava spokoj. Obavio si sve što je naporno i nezanimljivo, napokon možeš samo da uživaš.
Al' ne lezi vraže... U životu obaveze i zadovoljstvo sleduju ti đuture (i naizmenično).

Ništa bez batine

Trojice su, dan za posetu rodnom selu moje majke. Pod divnom starom lipom, za starim drvenim stolom, sedesmo na drvenim klupama. Kraj stola raste ruža puzavica, crvena, ona ista uz koju smo i mi rasli. Gledam je i naviru mi uspomene... na detinjstvo, na babu, dedu...
Baba se udala sa petnaest godina, prenu me Maša pitanjem. Nije baš sa petnaest, možda šesnaest (zaboravila sam, a ne mogu sad da je propitujem; i ko da mi je neka razlika; ). Zašto (tako mlada; kosu bih počupala da bejah na mestu svoje babe), zgranu se Maša. Majka je tukla (začarani je to krug, moju je babu tukla prababa, i tako unedogled; do današnjih dana verovalo se masovno da je batina iz raja izašla), rekoh, nije to više mogla i htela da trpi. Tako je bar ona nama rekla. A valjda joj se i deda (Mašin) dopao.

Majka je tukla, pa se udala da pobegne od batina. (Ne znam je li iz raja, naglavačke, izašla, ali je na brak nagonila.) Mene, očito, moja nije dovoljno. Trebalo je da me bije kao vola u kupusu. (Tucite svoje ćerke na vreme, ne vredi da kukate kad postanu usedelice.) ;)

Nisam, pa šta?

U radnji se zatekao muž vlasnice. Spremio neke alatke, da majstoriše, kači police. Kad banuh, on sve ostavi, kako bi dozvao ženu. Hajde, kaže, čeka te gospođa. Ti si gospođa, upita odmah potom (kanda baš nije siguran: valjda bi trebalo to da budem, ali možda mi se nije, ko što nije, posrećilo). 
Ne, gospođica sam, rekoh i nasmejah se (ne volim kad me nazovu gospođom, al' trpim, a često i (pre)ćutim -- ko da tera mak na konac, i burmu s prsta, s narodom). /Mada se danas to meće sve u isti koš (što mi se ne dopada). Drugim usedelicama smeta kad ih nazivaju gospođicama (kao time se potencira njihov (nepovoljan) bračni status). Ja ne volim kad me svrstaju međ gospođe (koje su mi, mahom, loše društvo, a i podebele, brate, tesno mi) -- osetim se kao starac Fočo./ 
Odmah potom on se ispravi, te obavesti ženu: stigla devojčica!
Pa ko je posle lud da pristane na titulu gospođe. Kažem nisam, i odmah me podmlade koju deceniju.

Ako si u manjini, džaba ti da si po sto puta u pravu -- ne primećuje se to.

Baš liči

Zapazila sam ja tu pločicu na podu još pre nekoliko dana. Ne, nisam je podigla. Ne znam zašto. Valjda što nisam znala šta je i čemu služi, pa otud ni gde da je stavim. Zato nek stoji gde se zatekla.
Ali ispostavilo se da ona neće samo da stoji, tj. leži. Zbunjuje ljude! Ja mislila da je čokolada, nasmeja se (poprilično razočarano) moja sestra. Baš to sam i ja pomislila kad sam prvi put braon pločicu od plastike spazila. (Ne znam da li ona stvarno liči na čokoladu ili je na tu prinuđuje naša žudnja za pomenutom poslasticom.) Ništa čudno, moji sestrići često po kući seju slatkiše.
Dakle, i sestra i ja pomislile smo da je ta tvrda nejestiva pločica kocka čokolade. Staša ju je i zagrizla. Kanda se i ona prevarila.

Ako će neko da udara glavom o zid, neka, neka bije -- njegova glava (samo da zid nije moj)!

Tvoj stil

Za proslavu nakon godišnjeg koncerta KUD-a mama navalila da Maša obuče kratku suknju, a Maša zapela da obuče dugu haljinu. 
U pravu si, Mašo, rekoh, treba da obučeš ono što tebi prija. Ti moraš da imaš svoj stil i da oblačiš šta ti želiš, reče joj odrasli brat. E paa, negodova ona, mama ne da. (Ne, nije Maša legla na rudu, samo je želela majku da prekori. Na kraju se svi složismo oko duge haljine, koja više nije sasvim duga, i dubokih plavih starki, plus plave narukvice.)

Tako i ja, pojada se brat, kad kupujem sebi garderobu... a stojim ispred radnje. (Dobro, može i da uđe, ali njegova reč nikad nije odlučujuća.) Sestra i mama biraju, on čeka da odaberu. (Da ne gešimo dušu, uvek odaberu dobro, i on je naposletku zadovoljan.) A onda, priseti se, majka izađe i kaže mu: Ti moraš da imaš svoj stil... ovo je tvoj stil (kako mama kaže)! 
Svi se zacerekasmo. Sreća da mama ima ukusa.

Ima ljudi koji tuđe tekstove objavljuju bez imena autora,pa i bez navodnika. I za to rado prihvataju pohvale.

Mene je sramota umesto njih.

S ponosom nosi svoje, makar i kokošje, perje. Ako nemaš šta valjano reći, samo ćutke kljucaj zrnevlje.

Ne kiti se tuđim perjem! Možeš i da ličiš na papagaja, ali ćeš svejednako kakotati.

Kardan

Dok je Ignjat piškio, mama naiđe, pa se iznenadi: Porasla ti piša; kad ti je porasla piša?
Danas, odgovori Ignjat, prosto ushićeno. (Vidi on da odrasli izuzetno cene kada piša da narasta krene.)
A tata je pre neki dan, aludirajući na Ignjtov polni organ(čić) (deminutiv naspram "opreme" odraslih, inače eufemizam među vršnjacima) pitao: Gde ja kardan, (otac ko otac, ponosan na sinovljevo "naoružanje")? Čim mi sestra pomenu tu metaforu (iako mi jasno bi da je u pitanju skraćeno poređenje po dužini), ja pohitah na internet, da vidim sopstvenim očima (šta mi sestrić međ nogama ima). I ne bih vam znala reći šta je (a za nas to nije ni bitno), al' je ohoho, grdosija!

Polagano rastu ruke, rastu noge; piše rastu (srećnicima) ko iz vode!

Kad bih mogla da biram ulicu u kojoj bih živela, bila bi to ulica u kojoj mirišu lipe (ili ona, čak i ako nema lipa, u kojoj on sanja).