Đuture

Nekada davno, otprilike kad sam to i učila iz jednog divnog hrvatskog udžbenika, Kalinove Povijesti filozofije, na jednom beogradskom zidu spazila sam grafit: Samo je Hegel bio u pravu. Nasmejala sam se, iako me Hegel od samog početka (ni kriv ni dužan) nervirao... jer je bio u pravu. Bitak je bivanje. Nikad ništa nije gotovo, sve biva u prelaženju iz jednog u drugo. (Ako grešim, ima tu jedan mladi filozof, neka me ispravi.) Nikad ništa nije zasvagda osvojeno, pridobijeno...
Istina je, stalno sam imala tu želju da je život kao sređena kuća: zasučeš rukave, staviš sve na svoje mesto (oprano, ispeglano i pod konac spakovano), pobrišeš prašinu i pobodeš cveće u vazu (kom je volja, može pod nju da ćušne i šustiklu). O
nda skuvaš kafu, naspeš u omiljenu šolju (to ko pije kafu; ja mogu kolač da uzmem, a kad mogu, onda sigurno i hoću) i sedneš pod drvo, recimo lipu (valjalo bi da je lipa, pogotovo u maju kad lipe cvetaju; ja je još nisam zasadila, ali možda neko jeste, pa dopusti da je prisvojim). Udahneš duboko, zagledaš se u daljinu i u sebe, naizmenično. Ptice odnekud cvrkuću, cvrčci pevaju... a tebe ispunjava spokoj. Obavio si sve što je naporno i nezanimljivo, napokon možeš samo da uživaš.
Al' ne lezi vraže... U životu obaveze i zadovoljstvo sleduju ti đuture (i naizmenično).