Мачје породилиште

Од јутра је бела мачка кмекала и пратила ме у стопу. Не кука она што је гладна, зналачки примети мој отац, него што хоће (тј. мора) да се порађа. Искрено, нисам помислила на ту могућнст, иако јој је стомак већ данима до зуба. А заборавила сам како све те мачке, кад их порођајни болови сколовите, трче за мном ко ћораве. Ја у собу, она пред вратима: кмее, кмее. Ја у купатило, она пред вратима: кмее, кмее... Ја на капију, па у комшилук, она пред капију: мјауу, кме-кме... Па шта да радим, јадна ја, како да ти помогнем, црна мученице? Нит ти могу казати како да дишеш нит како да се напнеш.
Кад сам касније прострла ћебе у дворишту, да се по њему са сестрићима ваљушкам, мачка се на ћебе смести. Ја покушах, обазриво дакако, да је ногом макнем, па с ужасом увидех да ми је стопало нечим влажним умазано. Утом се и Маша појави, па сам морала да јој објасним шта се дешава: пукО јој водењак, рекох (у сваком случају, у току је неки крвав посО). Шта је то водењак, наскочи ми и Маша на муку. Откуд знам, Машо, реших је се на брзину (ја у породилиште свраћам само у својству пратиоца и тетке).
Моја сестра се успаничила као да се око стола у дворишту мота курјак: јаао, јаоо, беежии, шта кукаш... А, бре, рекох јој, место да имаш саосећања према њој (породила си се колико јуче), ти је тераш.
Чим се поново спустих у двориште, држећи Игњата у наручју, и мачка поче да ми се мота око ногу и јадикује. Јао, џаба кукаш кад ти помоћи не могу (епидуралну анестезију немам). Боље ти је да легнеш у ону гајбу и пребродиш то.
Но, Маша (главна сестра у породилишту) и ја (начелник болнице) не могосмо да нађемо неку крпицу, да породиљи буде меко и удобно. Једва она искамчи неки џак. Међутим, џаба смо се секирале: бела мачка се већ беше сместила у гајбу крај црне (привила се уз њу да ублажи бол). И сад тако (ко и прошле године; у исто време децу праве, у исто време се порађају) све у гомили спавају: црна мачка са своја два жута мачета (рођена прекјуче, у омањој картонској кутији с белим луком) и бела са два сива и једним белим (које донесе на свет чим се Игњат и Маша изгубише из видокруга и у подруму наступи тишина). Не зна се ко пије ни ко плаћа, а нарочито ко чију децу доји (где год маче да забаса, млеко лије, људи моји).

Ех, да ми је један дуд

Уморна сам. И тесно ми је (а канда кућа није ни уска ни ниска, а за чељад нема доказа да су бесна). Сваког дана свe jе више захтева, које не могу (не стижем) да испуним.
Мислила сам да се обесим о дуд (не знам зашто увек инсистирам на баш том дрвету; можда што га нема километрима уоколо), али нисам, из већ наведеног разлога (окани се, несрећнице, шта си запела: дуд па дуд; гле какви стасити храстови уоколо, па крушке гранате, дрвећа кавог ти душа иште...).
Хтела сам да вриштим: не могу вишеее, хоћу да будем самааа, хоћу да мислииим... Хтела сам да вриштим из свег гласа и до краја дана, али нисам.
Место тога појела сам тањир пасуља, тањир јагода са шећером и четири-пет кексева, који су се затекли у близини.  
И све то због дуда. Боље да сам га на време посадила, досад би ми стасао за уже.

Код капеле

Јуче пођох у посету другарици. И баш кад бејах крај капеле (пред којом се сјатила неколицина људи, да испрате неког драгог на вечни починак: е, тај се коначно одморио), зазврча ми мобилни. Од тога ми би непријатно (да баналност допуштам тик до узвишеног чина), па пожурих да се јавим сестри.
Где си, упита она (та жена увек жели да зна оно што ни ја најчешће не знам). Управо пролазим крај капеле, рекох, помало заједљиво (јер то свакако није очекивала, a редовно се интересује за географске координате). Шта то тако зуји, упита она. Не знам... у току је сахрана (можда поп има завидно грло, па се до сестре чуло? он пева, а пред капелом срећници, што их из дома не изнеше с ногама напред, свим силама се труде да га надгласају).
И таман кад заустих да кажем: не могу сад да прелазим улицу и гледам ко је мандрукнуо (знам ја сестру и њену знатижељу), а она упита: коме (је освануо црни петак), и зацени се од смеха (не насмеја се незнаном смртнику, но својој предвидљивости). Похитах напред, да се и ја не церекам баш наспрам нечије туге.

Јабуке на највишим гранама

Гледам га још од Нове године. Гледам и дивим се, замишљајући се у љубичастој хаљини. Данас сам тај материјал са шљокицама коначно купила и хаљину за који дан нећу више морати да замишљам.
Похвалих се другарици, али исказах бојазан да ће се тканина ипак провидети (а ја планирала скроз отворена леђа...). Ништа није проблем, само, шта ако у недељу мало зазими... зар да читаво вече ходам међу столовима с рукама прекрштеним на грудима? Или ако наиђе Бред Пит, додаде моја другарица, а ја негодовах. Добро, не мислим баш он, али можда неко (ја сам све време одмахивала главом)... згодан, привлачан (још једном зањихах главу лево-десно). Ма нема шансе, рекох, знам да то није нормално, али не привлаче ме мушкарци (ма како познати, ма како лепи), тотално сам равнодушна. Може бити само Један!
Јуче се друга моја другарица присети неких сцена из наше младости и, кад се ја побуних, рече: ма немој ти мени да причаш, видела сам ја како тебе мушкарци гледају! А ја стварно нисам приметила и није ме било брига, као ни сад. Уосталом, то је све што могу: да гледају.
Знам, знам шта се збива с јабукама на највишим гранама (иструле и стровале се на земљу), али не марим.

Хиљадарка за зубић

Јуче се Маша пробудила с једним зубом мање. Испао јој у току ноћи. Пипала је празно место и није могла да верује. Па какоо (испао у сну), питала је маму и тату.
А чим је из собе изашла, тата у кревету нашао зубић и пожурио да под јастук стави новчаницу (не знам како човеку не дојади: спонзориши Деда Мраза, спонзориши Зубић Вилу... а нико ти ни хвала не каже).
Кад Маша потом пронађе поклон, загледа се у хиљадарку (зар зубић предњи тек толико вреди?) и, разочарано, примети: а прошли пут је ставила ону плаву (двадесет еврића)!
Е, шта ћеш, канда и у њеној ризници ниво опада (колико је зуба изгубила Маша, тешко вили да паре наваша).

Изложба цвећа и одсутна срећа

Навалио мој отац да посетим изложбу цвећа (а ја цвеће знам само да миришем; тек сам га једном у животу посадила): иди да видиш каквог све цвећа има (он је одушевљен... и чудно се понаша: на улици данас купио три мушкатле; две донео неоштећене)! Ма, пусти ме, само ми то фали, ко да ми иначе цветају руже!
Иди да видиш, знаш каквог... пева он своју песму, мене и не чује. Ама, човече, немам среће; шта ће ми цвеће?! ;)

Јагоде са шећером

Пре неки дан, кад је био Спасовдан, Матија остао сам да спава код тетке, тј. мене. И кад наредне вечери телефоном рекох Мии да ћу сад Матији да спремим јагоде (дакле виљушком изгњеждим, па шећера поспем и измешам; знаам, знааам, није здраво, али много је укусно; нису јагоде овог пролећа слатке).
Она се побуни: не може (знам да је то рекла из пуке љубоморе; волела би она да је била на његовом месту, тј. у теткином кревету и теткиној власти, или, боље да кажем, у њеном безвлашћу...), нама мама не да да једемо тако касно, да не бисмо били дебели кад порастемо (напорна жена: утерала деци страх у кости, да држи подаље килограме од њих).

А мени мама ни било ко не може да забрани нити да ме контролише. Једем ко мећава, када мени на ум падне, у по дана, у по ноћи. Једем, па се не кајем, ал', срећом, не стално (некад се и покајем; шалим се: не једем редовно све на шта наиђем, само кад сам нервозна и кад данима лије киша).

(Razgolićeni) zet i slovenska antiteza

Nedavno je moja najmlađa sestra rodila i treće dete. (E, ona i ja smo predstavnice ona dva soja koja pominje Duško Radović kad kaže, otprilike: dok vi nađete s kim ćete, pa dok vidite gde ćete, pa dok smislite kako ćete, drugima se već i dete (preciznije – više komada) rodilo; pretpostavljam da vam neće biti preterano teško da razaberete koja je „drugi“, a koja „vi“.) Ja bila i zaboravila na taj običaj razularenih mužjaka (i pokoje muškobanjaste žene) da ocu novorođenčeta (odmah po prispevanju radosne vesti iz porodilišta ili koji sat, možda i dan, potom, kad koji stigne, dok posvršavaju posla) rastržu gornji deo odeće, odnosno kreiranju njegovog odevnog stila posvete naročitu pažnju.

Nakon što je ispratio brata, zet mi se na vratima dečje sobe pojavi u fronclama.  (Da se lirski izrazim: zet se miče kroz hodniče; zet li mi je, Pokahontas li je?) Samo, zna on za jadac, pa na vreme obukao staru majicu, koju može lako da prežali (tačnije, neće je ni žaliti).

Narednog dana čekao je pred kapijom u kolima da mu tašta doturi staru majicu. Nije se nadao da će mu moji sestrići, snažni tinejdžeri (koji s oduševljenjem prihvataju tradicionalne destruktivne običaje), prirediti sačekušu pod jelovinom (taman će im cepanje odeće trostrukog oca leći na čokoladnu tortu, kojom su se u tu čast osladili). I jedva da pomenutu majicu kraj auta navuče, a mladi momci je na njemu rastrgoše gotovo u paramparčad. I ajd što mu razgolitiše ramena, grudi, no i pupak – „došao“ čovek ko da će svakog časa raspaliti trbušni ples pod vašarskom šatrom.

Eto, kad žena rađa, muškarac (ako ga svaki poznanik tek cepne) često mora da obnavlja garderobu. Manj (što bi rekla moja baba) da neko vreme (bar dok prođu babine) ide go do pasa. Pa i tad nije siguran. Ima onih koji bi prihvatili i alternativu: kad nema kiše, dobar je i grad; ako nema majice – ima pantalone.

Моје огледало (пардон, огледалце)

Много ме воли (иако се ретко сетим да га обришем) ово моје огледало.
Кренем од куће, погледам га, а ја леепаа, па читаво згодна. Вратим се, станем преда њ, оно и даље очарано, а ја лепаа, ма просто виткаа.
Не знам само како је недавно, након прославе рођендана моје петогодишње другарице, успело да заташка она два парчета торте и четири-пет кејкпопса?
И тако сваког дана, оно се прави да не види (или зажмури на једно око или ми гледа кроз прсте... место бокове, где је најслађе) шта и колико једем, а нарочито да то не утиче на наш однос: и даље сам му лепа и једнако ме заљубљено гледа.

Шалтеруше несрећне су душе

Знамо се из школе, вероватно је било дана кад смо и у суседним клупама седеле. Али кад се данас нађемо лицем у лице на шалтеру, ми се често (правимо да се) не познајемо.
Она је с једне стране шалтера, оне која јој омогућује да буде надмена, ја са друге, која се (кад се отегне ред до врата) мојој кичми ич не допада. Обраћа ми се ко и свима осталима: набусито, неотесано (на ти - једино тиме одаде да добро зна како смо у истој учионици седеле) и намргођено... Ја не узвраћам истом мером (сем што сам такође дистанцирана): све фино и културно.
Никад нисам разумевала ту нељубазност и неучтивост шалтеруша, тај поглед с висине на људе пред шалтером: ни добар дан ни довиђења, ни хвала ни изволите! Гледам је, никад није имала разлога да диже нос: уз вишак килограма, сад има и вишак година (које незадовољне, грубе жене не могу да сакрију ни ублаже). Жене кад обркате, начисто се прозле! /Добро, можда нема бркове, али ни килограм мање но некад. А целог живота има став ко да је ухватила бога за к...олено (ако је он горе, на небесима, а она доле, на земљи, вала човеку, тј. богу, због димензија, треба скинути капу (ју, замало не рекох гаће))/.

Мачке (са наводницима и без њих)

Док су ме ономад моје мачке, повремено мјаукавши (јер су се надале каквом сласном залогају), следиле до фрижидера, рекох им: ајмо, девојке!

Па кад девојке могу да се сматрају мачкама и диче се поменутом одредницом, што не може обрнуто?! Мада, искрено, не бих волела да моје мачке (фине, пристојне, скромне... не мисле да све што лети - то се једе; напротив, једе се само ако слети ниско, а буде младо, неискусно и неопрезно... као једно птиче пре неки дан) личе на те двоножне (неретко умишљене и испразне, набуџене, једнолике...).

Игњат против мобилних телефона

Мој сестрић изгледа не може да смисли модерне начине комуникације, или бар има нешто против апарата који то омугућују (види он да то води отуђењу човека од човека, па и од детета, а то му смета). 
Како који телефон у кући остане без надзора, не прогута га мрак, али огрезне у води. И то ме се не би много ни тицало, да ја лично нисам морала мобилном телефону своје сестре у ве-це шољу да пружим руку спаса. А јуче су на истом месту, клокоћући, звршила оба телефона мог зета (Игњат се преко шоље беше пресамитио и бућкао их руком - можемо само да замислимо какво задовољство то причињава). /Не знам шаље ли нам мали неку поруку, зашто упорно све "одлаже" на поменутом месту? Можда је његов поступак пуки вредносни коментар: ово је срање!/ Власник (и детета и телефона) успео је да ове вредне справе поврати у живот (а детету "очитао буквицу"; неће више, сигурна сам... до прве прилике). Али ве-це шоља је и потом остала запушена, чак и кад је домаћин у њу усуо боцу неке киселине. Киселина је била слабо оружје против Машине пластичне тацне (канда се и велика сестра Игњату замерила, од чега јој се осипа посуђе), утврдио је вечерас мајстор.
И после моји кажу да сам ја луда што ми телефон вазда стоји у фиоци (па шта ће ми, носим га само кад одлазим најмање педесетак километара од куће; кад шетам по ливадама, уосталом, и не желим да ме нађу), те гунђају што ретко одговарам на позиве.
Данас је Игњат (запевши из петних жила, додуше) успео и ту фиоку да отвори (ојачало дете, ни фиока више није сигурна). И, наравно, управо је телефон зграбио. Како се обрадовао (ретко било ко има прилику да мој мобилни дотакне: своје не дам, а туђе ме не занима), па се исцерио. Нисам паничила, тек сам малог изгредника држала на оку, нарочито кад крете ка вратима. На срећу, упутио се у кухињу, некако му није изазов да у ве-це шољи дави мој сиротињски телефончић (више су му трн у оку ови модерни, скупоцени, фенси телефони) или зна да је под присмотром.
Није на одмет ни одржавати добре односе с овим малим неваљалцем (ако му се замериш, узеће ти што ти је најдраже... или најскупље... или неотпорно на воду; хвала богу што ми је лаптоп ОВОЛИКИ).

Знакови поред пута, или под прозором, на прагу, ма где... Треба их увидети, уважити и следити, нарочито кад, неким чудом, заборавиш да укључиш аларм, па закасниш за аутобус.
Ако нисам стигла, можда није требало да будем тамо. Седи (тачније лежи) где си, а ни за ту ниси (довољно орна, прибрана, сналажљива, предузимљива, полетна...)!

Како је Игњат остао без лаже

Моји сестрићи углавном су одрастали врло мало користећи лажаре. (А није да немају "генетске предиспозиције": тетка им је до своје четврте године вукла не лажару него цуцлу, из које су цуреле бале - о како то мора да је био огаван призор; већ се у томе могла назрети будућа склоност болестима зависности, само још нико није претпостављао да ћу бити зависна од интернета... јер нико није знао ни шта је интернет). Једино је Ињат постао зависник, силом прилика (трпали смо му у уста лажу да што безболније прегура дане док му је мајка била у болници).
Од својих првих дана променио је већ три-четири лажаре. Мало-мало па му се затури. Недавно је једну опет изгубио, па су му купљене две (злу не требало, од вишка глава не боли, а не ишту хлеба). Неке су лаже пронађене, у трави, у снегу, па остављене за успомену, а некима се сасвим изгубио траг. Пре неколико месеци једна му је испала од чуда.

Маша је већ велика девојчица и може (али често неће "да прља руке", па после мора да губи време док их пере; позове лепо у помоћ тетку) сама да брине о себи у купатилу. Но, једног дана, након обављена посла, позва маму да с њом бар подели чуђење (или дивљење, нисам сасвим сигурна). Мама се, на Машино инсистрирање, наднела над ве-це шољу да види боју Машиног уметничког дела. А Игњат, који беше седео на мамином куку при том маневру и сам је био изложен одређеном нагибању, па и чуђењу (леле, па она је и њега надмашила). 
Од силног чуда (ијууу, сестро слатка!), лажа му је из уста испала... тамо одакле јој не беше повратка.

Куд се журиш, хеј, животе?

Како која година - све мање времена, пожали се недавно и мој зет. Јесте, вала, да ли то време помахнита кад превалиш двадесету? Ја непрестано очекујем да посвршавам све обавезе, па да наступи онај негдашњи, обожавани, миииир, мир. А мира нема...
Жеље се множе, а смрт негде надомак замку ти спрема: поставила ногу да те саплете, па да се твом паду кикоће ко дете (даље нећеш моћи, куд си полетео?).

Празилук и буве

Како се примицасмо Београду, паде ми на памет да напуштамо руралну средину и улазимо у зону празилука... оног што вири из необичних "жардињера". Таквима (жардињерама и поменутим поврћем) престоница обилује, као и бувама што су хитро поскакале из опанка у ципелу и онима што су "рођени Београђани" (чиме се вазда диче, а што најчешће спада у њихoво једино "преимућство"), шта год то значило. /И ја сам рођена у Београду (нема породилишта у сваком селу)./ Неки се хвале тиме како су им корени дубоко урасли у београдски асфалт, тачније макадам, да су им силни преци у Београду рођени. И, шта онда, то неког треба да импресионира? То ти прибавља неки ореол?/
Ти рођени Београђани као да за себе присвајају већа права на град у којем живе и они другде рођени. И некако се сами сматрају оличењем културе, наспрам свих оних дошљака који им ту културу кваре, не разумеју и не прихватају (десило се једном да нека тинејџерка баци флашу од сока крај нашег дворишта; кад јој је моја сестра наложила да бачено покупи, она је своје  право да чини шта јој се прохте бранила чињеницом да је "из Београда"; чега се паметан стиди, тим се луд поноси).
Недавно сам у Клиничком центру стајала пред неким шалтером, па кад једна жена покуша да се промува преко реда (колико да "нешто пита"), многи негодоваше и спречише је у томе. А онда то беше одличан увод за причу о безобразлуку, али и породичном родослову и вишевековној београђанштини. Једна госпођа из реда се "дискретно" похвали: моји су овде већ педесет година (ах, каква ме је срећа задесила, да пред истим шалтером с тако цењеном дамом стојим, бејах спремна да јој се до земље поклоним), па чекам ред, а она (првопоменута госпођа, што на муфте хтеде да уштеди време) дошла из Пиздинца (ваљда јој на челу пише да не живи у кругу двојке?), па хоће да заводи нека правила (не знам зашто "рођени Београђани" имају већа права да постављају правила од Пиздинчана)! /Што мрзим кад се неко прави паметан и себе високо поставља, а по земљи ниско ходи./
А они којима је фамилија ту шездесет година (то је за десет више од педесет) имају још већа права и приoритет (кад чекају да купе хлеб у пекари)?!

Игњат и музика

Кажу да је живот онакав какве су нам мисли, што зрачиш - то привлачиш... Игњату је, рецимо, све музика.
А не требају њему виолине и флауте, симфонијски оркестри! Он клима главом у ритму песме којом га тетка успављује, увесељава или смирује (их, многонаменске су песме за децу, благословене биле). Клима, једнако енергично (само врат што не смаши), док баба пере судове (верујем да никад нисте приметили како шум воде из славине подстиче човека да игра). А клима једнако главом и кад неко кашље (овог пролећа многи су му тај "музички угођај" приуштили).
Живот је чаробан ако на њ погледамо из правог угла. Јесте ли ви кадгод заиграли (или бар главом заклимали) "док добује киша у ритму там-тама кроз ноћ"?

Кад каки беба, чувати се треба

Беше прошао читав дан, а пелена се ниједном није зажутела - већ смо почели да се забрињавамо и запиткујемо једни друге, кад се сретнемо у ходнику или дневној соби (вазда смо бебу наизменично обилазили): је ли какио? Тон којим су једни питали, а други одрично одговарали одавао је забринутост.
Кад је свануло јутро, и други дан се примакао концу, кућом се већ проносила паника. Шта да радимо , који чај да му дамо, шта да предузмемо (сем што му масирамо стомак) да му олакшамо муке и изазовемо оно што морамо? Некад су бебема гурали у чмар комадиће сапуна, да се изборе са затвором. /О хвала богу што за мој случај нико није знао, па сам то решила сувим шљивама, литрима јогурта и муслијем./ Бебе су се драле ко магарци, што је, кад имамо у виду и проблем и поменуто решење, сасвим разумљиво.
У току ноћи, све нас који смо дежурали, спавајући тек једним оком (не због бебиних тегоба, већ што јој мајка беше у болници, па смо бепче од једва десет дана пазили ко мало воде на длану), преплавила је радост кад сам ја најпре зачула громогласно "олакшање" у бебиним шпилхозницама (ко да му је неко извадио чеп, за којим је на све стране шикнуло...), а потом о томе кроз кућу "лупала у сва звона". Док се беби дугоочекивани садржај разливао под гузом (и још којекуда, испоставиће се), нама се лицем разливаху осмеси (јадничко, сад му је сигурно лакше; за мене је следио тежак моменат).
Ставих га на плочу за превијање, раскопчах шпилхозне и, с намером да му их скинем, завукох прст у ногавицу. Ијааааооо, лице ми се развуче у гадљиву гримасу (и ћутке прекорих себе што трчим ко јуне пред руду, што мало нисам ставила прст на чело, пре но што га умочих у...).
Мислим, очекивала сам врло драматичну ситуацију (звук који је пратио збивање у пелени био је врло упозоравајући), али то је превазишло моју машту. Извукох прст, изненађена (донекле и љута на саму себе што сам се изложила таквој непријатности). Побогу, дечко, па зар у пелени није било места (тако мало створењце, а "дело" достојно одраслог човека)? И те памперс пелене су ми грдна сигурација... кад се све прелива и пресипа.
Било је то Игњатово прво велико срање у животу (у које је увалио и неке брзоплете чланове породице).

Јесен и пролеће не престају да се клацкају. Пролеће ко штиглић, а јесен се подгојила - опет превагнула (мајку јој). ;)

Гле како моји кромпирићи расту (а нека, вала, радо ћу их на уљу дочекати; није здраво, али укусно, неће да шкоди који пут) од кише, похвали се и порадова вечерас мајка. А зато моје (утолико што их волим и берем; не обрађујем их) јагоде труле, пожалих се ја (завлачећи црвене руке међу лишће, да ми ни најситнија јагодица не промакне).
Док једном не смркне, другом не сване.

Има Маша у вртићу једног друга с одличним предиспозицијама за политичара. Зову га Вучић (баш амбициозно). А што га тако зову, питам. Па на сваку реч он има нешто да каже! :)

Љуте ране и мелеми

Сви се моји сестрићи вазда врзмају око лаптопа и сви би по цео дан да играју игрице. А ја не дам (може "на врх кашичице"), а родитељи још мање. Матија је јуче огулио колено, па сад то боли љуто и кад га само погледаш, а некмоли кад крај њега минеш. И сваки час га неко нехотице повређује. Ко да објасни малом брату да се не ослања о колено великог брата? Ко да објасни Станку, "калифорнијском" брату (српски ретко збори, а енглески ћути... али што се баца по кревету!), кад кликне "напааад", да не падне на Матијино колено? А тетка, вазда занесена, док је вечерас болесника туширала, протрља му најпре озлеђену ногу гелом за туширање, и таман кад је Матија то преболео, исто понови с пешкиром. Јаоо, проклетница, опет заборавила! Дете ме гледа и лије горке сузе, кроз које се пожали: умреећуу ти (како сам нежна и обазрива)! Јао, срце да ми се откине!
Елем, данас мало-мало, а Матија закмечи. И у једном тренутку изјави: што ми не даш иг'ице кад ме боле ногее? А зато дакле сваки час кмекећеш? Од лаптопа нема делотворнијег мелема (сузе намах усахну).

Пустила сам га да игра мало. Али сам му рекла и да то није ништа страшно, да смо ми некад, сви до једног, редовно имали погуљена колена, а такве су нам биле и руке. Тад се сетих да данас ретко виђам децу с поменутим "орденима", а моја другарица примети: па кад и не трче (као ми некад). Оно јесте, седе крај монитора и стискају тастере да им виртуелни пикадор, тореадор, матадор... враг би га знао који, поскочи и утекне разулареном бику што за њиме као бесан јури.
Некад је на коленима свако дете  носило красте као еполете, а данас сви нежни и свилени, све јуначине, благо мени!

Рађање пилета

Ја отворих фрижидер да узмем торту (шта сабајле? по јутру се дан познаје, нек ми тако сладак траје), а Матија у вратима спази јаја. Ово је полуупаноо, додирну једно, да покаже где је напрсло. А онда се досети и узвикну: нее, ту се рађа пилеее! Мудрица моја! (Па јесте, за сваког постоји нека рупа кроз коју се у овај свет измигољи.)
Пиле се рађа, само ако квочка лежи на јајима двадесет дана, рекох. Иначе, мрка капа (а од јајета мућак).
Без муке се сабља не искова, чак ни ветар капом се не тера (мораш да се ознојиш, брате), без муке се ни пиле не леже (знају квочке што са "посла" беже), а досад се још ниједно не роди из фрижидера.

Разбијено се колено лечи цртаћима. Чекај, Матија, да ти тетка на рану привије Машу и медведа.

Јагоде и година производње

Стигох кући готово пред сам мрак. Похитах да се пресвучем, па дограбих ванглу и упутих се у јагоде. Страх ме да не удари киша, па да ми потруле. Сваки пут кад неку натрулу нађем, срце ме заболи (грехота, бре). Завлачим руке међ оно лишће густо, пребирам, трагам... А подле коприве међ јагоде се ушуњале: трипут сам бар вриснула ожарена. Но кад сам прексиноћ вриснула, до неба се чуло. Шта је, потрчала моја мајка из доњег дела баште (где је заливала парадајз, ваља се пред кишу). Шта је, притрчали тетка и сестрић, што су такође заливали поврће до жице. А ја све то време док они прилазе, вриштим (шта сам друго могла?) ли вриштим. Отприлике у моменту кад се сви до мене сјатише, ја ућутах, па сам могла и да им објасним шта ме снашло. Нешто ми било искочило, рекох. Како сам чучала, окренула бејах колено на страну, да дохватим јагоде из другог реда. И тад ми је нешто искочило: неки лигамент, тетива, откуд знам... /То ми се већ неколико пута десило на кревету, кад клекнем незгодно. Осетила сам сваки пут да се нешто помери и да му мало фали да се покида, пукне. Прекјуче сам мислила да ће коначно пући, па сам се препала: јао мени, кукавици сињој (где ћу после тако окљакавела, зар да спаднем с ногу млада и зелена).
И мени се то догоди некад у ауту, рече Боки (да ли кад вози или је обичан путник, не знам). Ух, добро је, није због година (неки би сигурно то тврдили: па не мооже да се клечи више, да се премећеш ко циркуски артиста... све лагано и обазриво).
Мајка је мислила да ме нешто ујело (канда је у виду имала пољског миша, којег је, претпостављам, бела мачка стрпљиво чекала под једним жбуном). Па не вриштим ја што се плашим бола, премрла сам од страха да не останем без ноге. Помислила сам: куку мени, сад је крај!
/Како ме муке прођоше, ја наставих с ванглом да завирујем под лишће и тражим где год се шта црвени. Берем, рекох мајци, што више, ако буде кише. Неће киша до суботе, рече мајка. И не прође отад ни петнаест минута, небо се натушти, па се зацрниии. Бежи у кућу, довикну ми мајка неколико пута. А мени лепо: берем ли берем, опијена лепотом природе. Има неког посебног ужитка у јези пред долазак невремена./
Боже ми опрости, умало у башти да оставим (поломљене) кости!
А синоћ мој отац очас посла утврдио проблем (не треба њему ни лупа ни рентген): година производње (много се прави паметан)! И потом још, да поткрепи своје стручно мишљење, додаде: ниси ни ти више млада (јок, ти ћеш да ми кажеш; али не узех му за зло, ставих на рачун лозовачи, коју је цео дан сркутао).
А данас ме и другарица, онако изнебуха, упита: ја не знам, је ли тебе стигла старост (она се осећа тешком и има тако неке тегобе, за које ја нећу ни да знам)? Кога бре?! Ти не знаш како ја брзо могу да трчим (кобно би било да ми прекјуче у нози неки ђаво пуче)! Једино ако ме у јагодама не пресретне (проклетница, без ногу остала)!

И мачка има зубе да гризе

Та мачка ми се озбиљно замерила још накјуче кад јој у устима спазих целу целцату птицу, кажу сеницу, младунче које бејаше настањено у нашем багрему (џабе сам се дала у јурњаву за њом - птиче већ беше мртво). А јуче у јагодама (ја у јагоде, Маша за мном, мачка за Машом... ко да ћемо репу да чупамо) та иста мачка ујела је моју сестричину за ногу. Испрва помислих да преувеличава и да ју је мачка само огребла. Али чему онда толика дрека?
Па шта си јој радила, јеси ли је дирала? Нииисам, кмези. Не би те ујела из чиста мира. Да је ниси згазила? Ниисаам, ја сам само хтела... Да прекорачи јагоде. Мора да си је згазила. Нее знаам, признаде напокон, нисам видела. Моождаа.
Што мачка има нокте да се брани и не би био толики проблем, да се она не сети да има и зубе. И мачка има зубе да гризе кад се нађе усред кризе.

Ко под столом, ак' и мало, вири...

Ти пундраћи су за све криви. Нико их никада није видео, али је познато да њихово присуство у дечјем доњем вешу (како ту доспеју, немам појма; можда се накаче на жици за веш...) не допушта деци да мирно седе за трпезом. Тако је Маша најпре испустила масну виљушку преко моје сукње на под (да је нисам спречила, сагнула би се да је потражи, па само фали да ми се гдегод испод загуби, ко би је нашао међ оним силним ногама). Онда је, не сећам се зашто, ногу извучену из ципеле принела готово до своје главе, или беше моје. Машоо, прекорих је (одасвуд су гледале жене и вероватно се зграњaвале Машиним непознавањем бонтона), иако то за мене не беше истинска драма. Само се врпољила, не може да седи ни три минута мирно. Чак ни кад мене "погоди песма". Покушала је и да блефира како хитно мора до ве-цеа (али нисам насела, ништа док ручак не прође - треба купус да ми се охлади?).
На крају је спустила главу у моје крило да одмори, па ме потом извештавала ко под столом цупка ногама у ритму музике и која је жена како ноге прекрстила (сва срећа да за столом не беше Шерон Стоун). Дремање за столом може обезбедити врло погодну позицију (не мора човек на брду да стоји како би видео више но други, некад је довољно да се мало погне).

Док не оста, нема доста

Добар дан, имате ли алву? Има. Дајте ми четирсто грама. Човек поче да меће на вагу, па како се заломило четирсто двадесет грама, хтеде да уклони вишак (ваљда има свакаквог народа, па траже да им се одреже тачно у грам). Ма немојте, пожурих да га спречим кад спазих шта ради, од вишка глава не боли (шта ми тешко да поједем). Мислио сам, каже човек, можда је по неком рецепту... Па јесте по рецепту, осмехнух се... триста грама... за торту, остало за мене, увек купим више јер ћу сигурно јести (кад сестра прави торту, купи исту дозу алве: у рецепту пише триста, али сви знају да ја често оставу обилазим и како који пут уђем, и јафе и алве све мање...), пре но што мајка реши да торту направи. Човек се насмеја.
Али мајци не беше право кад  касније схвати да ја алву већ грицкам. Купила сам четирсто грама, а треба триста, рекох, очекујући да ће потом умукнути (и пустити ме да се сладим на миру). Па нека, каже она, од вишка глава не боли. Да (како некад мудро збори), зато и једем, добацих јој, стрпавши комад алве у уста и одлазећи ка башти (где ме чекају, у врежама скривене, слатке црвене воћкице).

Мачке у цвећу

Сатима сам покушавала да се изборим са собном прашином и којекаквим ситним предметима који су тој муци одлична подлога. Мајка уђе у собу тек да ми упути једно од оних њој својствених питања (на која ни Гугл не зна одговор): зашто ове мачке леже у цвећу (њеном цвећу, њеном зноју и крви - јер цвеће каткад има и трн...)? /Да будемо прецизнији, мачке леже на земљи, између цвећа. Што? Зато што им се тако ћефнуло./
Ја одвратих поглед од посла и погледах је подуже, значајно (није да на слична питања од ње нисам навикла: зашто је ова фиока отворена, зашто је ролетна подигнута, зашто је завеса заврнута... али ово је антологијско), те, без речи, устадох с кревета и, како је стајала под самим довратком (дакле мени на путу), руком је макнух у страну, па изађох на терасу, с рукама на куковима (ко старије жене кад их тешке мисли море) и почех да гледам где су.
Десно, десно, довикну она за мном. Ја низ степенице, па десно, а она за мном. Под неким штркљавим цветовима (који су још само стабљике, а кладила бих се да неће израсти у неке раскошне латице), до самог плота, склупчане, и црна и бела мачка (канда обе у поодмаклој трудноћи, што није од значаја за ову причу) дремају. Стадох пред њих и одмах, без икаквог увијања и снебивања, упитах: зашто вас две, госпођице (деце се нарађаше, а нису се ни удавале; оне се на газдарицу угледале, газдарица на њих није) лежите у цвећу (то моју мајку занима, а ето, место њима, питање је упутила мени)? Оне тек мало мрднуше главом (ни погледа ме не удостојише), да ми ставе до знања да их за питање (као и за све друго) боли уво, ником не полажу рачуне. Можда им прија топла земља, рекох мајци, лези да видиш, можда се и теби допадне. Није пристала. Можда им се свиђа мирис твог цвећа (то ваљда треба да ти импонује; пази да ти не поједу)...
Побогу, жено, откуд ЈА знам зашто мачке раде то што раде (па ја једва и себе разумем)! Ту им заладак, а топло им, лепо им, може им се, брате, широко им поље (а пространа и башта мајке моје).

Размишљам... кад би, којим случајем, нестало шминке (само претпоставка, не паничите), колике би фаталне жене у трену нестале... ;)

Кад ја журим, шпорет нимало не мари, боли га уво док ја около цупкам. Али знам ја како ћу с њим: одем на интернет, а супа ће зачас искипети. ;)

Упис у школу и бројање уназад

Недавно се Маша уписала у школу. Пред тај велики дан била је помало узбуђена и забринута због теста који треба да уради.
А шта ће да ме пита (психолог), интересовала се. Па не знам, Машо. Кад сам ја била на твом месту (а има томе ихахај деценија), сећам се да сам одговарала на питање шта је тамније: угаљ или дрво. И, ако ме сећање добро служи, од мене се тражило да набројим цигарете које знам (да ли је то нормално, зашто би предшколац знао називе цигарета, зашто бих ја и сад знала да набрајам оно што не подносим; сад бих, у знак протеста, одбила да одговорим док ми се питање не преформулише или замени).
И шта још, Маша ми није дала мира (као њој паника). Па не сећам се, Машо; питај бабу сећа ли се она шта је психолог питао мене, тетку или маму. И не би јој тешко, оде до кухиње, но баба је још мање била од помоћи. Сећам се да ме тек тих дана мајка учила да бројим уназад од двадесет (то, наврат-нанос стечено, знање несумњиво је било од пресудног значаја за мој каснији развој - и данас све радим наопако). Ја то не знам, забрину се Маша (ипак срећна што је успела да извуче бар неко "питање", да се припреми), па крете: двадесет, деветнЕст, осамнЕст... и виде да ЗНА. Добро, шта још, шта ће још да ме пита? Па не знам, Машо. Види на интернету, рече мирно, али одлучно, она (све што нас занима, а не знамо, ми најпре тамо потражимо). Шта ако нешто не будем знала? Шта ако не будем знала све? Шта ако не будем знала ништа? 
Ма (умири се) неће она да ти поставља таква питања за која ти треба енциклопедија (ти тек полазиш у школу, у школи се учи, не одлазиш научен у њу); само ће да види на који начин ти размишљаш, колико си зрела... Ууу,  испусти Маша издах олакшања.

Кад је сутрадан пошла у школу, другари из вртићке групе пожелеше јој срећу (као да иде, у најмању руку, на матурски испит).  Све сам знала, рекла ми је касније. Јеси ли имала трему, упитах. Ма какви, психолог је једва долазила до речи.

Е да су ми бар још четири руке и да је дан трипут дужи (ваљало би и да је џеп дубљи), можда бих и могла да постигнем све о чему сањам.
И... да су мени двадесет и двееее, ја бих лако у животу свее!

Он ме вечерас сврста међу десет писаца у српској књижевности (ууу, шћућурих се у неком ћошку, осећам се недостојном да стојим у том "атару" и овој деветорици раме уз раме) који пишу најтоплије приче. :)

Заједно смо кројиле и лепиле (а комадићи картона расипали се по кревету и поду). Кад сам отишла од куће, очекивала сам да Маша среди тај неред. А кад сам се вратила, видех да се то није догодило. Кад год јој кажем: Машо, среди мало собу (види на шта личи), она се успротиви: нећу, што ја да сређујем твоју собу! /Не знам шта да радим с њом (све ређе успевам да јој утрапим метлу у руке)./
А да правимо крш заједно (увек ми прискаче у помоћ, уопште не треба да је молим), то је сасвим у реду (и не пада ти тешко нити посежеш за власничким листом)?!

Мајсторе, виси вам кабл

Већ неко време очигледно је његово интересовање за каблове. Кад боље размислим, то није интересовање, то је опсесија.
Где год који каблић спази, он га зграби. Каткад покушава да удене у утичницу (видео је како се то ради, али њему, из неког разлога, не полази за руком, па брзо одустане). Углавном их вуче по кући као узице с којих се, неприметно, отргнуло какво говече. Шта год да ради, он уоколо мерка има ли у близини чега интересантног, налик на лијану (много се пута качио о мој жути продужни кабл, ал' на срећу недостаје му снаге да ми прекине довод електричне енергије, тиме и интернета, до лаптопа). Брља (и бира) по фиоци у којој су смештени пуњачи за мобилне, за фото-апарат... Завуче се иза угаоне, па искључи и телефон и беби-аларм (од којег зависи хоће ли на време бити одговорено на "позив" његове још ни једномесечне сестре) или прилегне крај комоде на којој је телевизор (колико ту каблова има да се цима!).
Мењаш му пелене и тек што му чисту закачиш, он се измигољи с кревета, скочи и посегне за каблом од лаптопа, телефона, фиксног или мобилног, пегле... Вазда те каблове, каткад скупа с одговарајућим апаратом (као јуче фиксни), с радошћу, "води" на кратком повоцу, из дневне у ходник, из ходника у купатило, из купатила у спаваћу, па опет у дневну, и тако укруг. Зар ћеш бити неки елекричар, Ињате? /Имали смо за тебе крупније планове (тако све породице, имају за децу само велике амбиције, а деца једино желе да буду срећна)./
Јуче, док га је мајка у купатилу свлачила, он је дограбио тиграсти фен и потом се, онако разголићен (да не кажем го, од пода до пола) и с осмехом од ува до ува, појави у спаваћој соби, те стаде пред креветом (не испуштајући из руку кабл, а не марећи шта се за то време збива с феном). Видећи га тако раскреченог и опуштеног као да је у радном оделу, насмејах се и приметих: мајсторе, виси вам неки "кабл" (с таквим "стајлингом" можда бисте могли да се запослите на Ади Бојани)!

Ало у воду пало

Док је сестра у спаваћој соби хранила бебу, а ја у дневној себе (сви моји путеви воде око фрижидера), Игњат је био препуштен самоме себи. У једном моменту сестра чу да нешто бућну и панично ме позва  да проверим где је Игњат. Сви знамо за његову манију да разноразне предмете односи до ве-це шоље и (тамо је најпре завршила бабина лична карта; не знам какву поруку мали покушава да нам пошаље)...
Док сам ја доспела у ходник с једне стране (из дневне собе), и он је с друге (из купатила). Да ли што је нешто мумлао и деловао као кривац, да ли из неког другог разлога, сестра се сети свог мобилног и довикну с кревета (за који ју је беба прикивала): где ми је мобилни, где ми је мобилни, да није бацио? Ја се такође сетих да је пре неколико минута био у Игњатовим рукама, а то није мирисало на добро. 

Бацих поглед у ве-це шољу, мало се и погнух да видим боље, али не спазих ништа чудно испод пене. Искрено, нисам хтела да завлачим руку ако не морам (мислим, сестра ми јесте болесно педантна, тоалет нико сатима није користио, али ве-це шоља је ве-це шоља...). Прво да видим, па онда да размислим (шта ћу и како ћу). Не видим ништа, рекох сестри, и не слагах. 

Игњате, упитах, где је мамин телефон (још сам се надала да је на неком сувом месту)? Игњат се беше створио крај мојих ногу, мумлао опет нешто неразговетно, па и сам завиривао у шољу, што је био сигнал за поступак који сам желела да изврдам. /Е, Игњате, остави те човек без надзора три минута, и још ни фрижидер не отворим, а ти направиш белај!/
Стиснух петљу и што сам брже могла шчепах ону телефончину (нашла жена да га пуни у ходнику, а дете нашло, па кабл ишчупало). Одмах га поднесох под чесму ко бабице новорођенче некад (сад га не купају, чувају му неку маст), да га мало сперем. Па ваљда знам како то иде: прање, па испирање... и онда сушење, феном (сестра најпре извуче батерију и картицу, како бисмо спасле што се спасити може - испоставило се да може све). 
И после ја луда што свој телефон вазда држим у фиоци и не дајем ни у чије, а поготово дечје, руке (ма какве игрице, нема, одбиј, мој телефон је примитиван... а и та справа може садржати поруке интимне природе).

Треба посећивати свој врт

Па није Кандид био луд (ако је био оптимиста): треба обрађивати свој врт (мислим, ако у врту, као ја, немате заточнике, морате сами да засучете рукаве)!
У мом случају та мудрост тренутно је малчице преиначена у паролу: треба ПОСЕЋИВАТИ (отприлике пред ручак) свој врт. /Немам кад да га обрађујем, а и нећу да правим гужву: од много бабица дете килаво, а у башти се не би знало ко пије, а ко плаћа. Лепо се измакнем и прихватим део посла: мајка и отац "плаћају", а ја "пијем" (па не могу баш све на себе да преузмем)./
Јао, чега све лепог тамо има, нисам ни знала! И зелено, и црвено (мммљац, успем понешто и ја да ућарим кад стигнем пре но што сестрићи упадну и почну да завирују под лишће; ево као јутрос: ко рано рани, може и више од две јаг...среће да уграби).
Треба (што чешће, редовно, сваки час...) посећивати свој врт (јер сваког дана у њему неке сласне биљке ничу, расту, бујају и зру; сунце ме радосно пригрли, из прикрајка птичице цвркућу о љубави и срећи, али то морате сами чути, ја вам ни реч нећу рећи)! Пре тога га, наравно, треба и обрађивати (али нећу да се гурам, нека, старији имају предност... и мотике им лепше за руке приањају).

Не иште ти леба (а још како треба)

И фотографске радње (због натписа на фотографијама) и они што штампају позивнице за којекаква славља требало би да имају лекторе (не ишту ти леба, можда који динар, да ти углед сачувају). Да мене не беше да надзирем (многи би рекли: зановетам, правим се паметна, смарам...) штампање позивница за сестрину свадбу, и име ресторана би јој одштампали погрешно. Сва срећа да ја не планирам да се удајем (грдних би се мука напатили сви ти свадбени "посленици" док би моје паре зарадили;)).

Грудима против грчева

Мојој мајци уопште није проблем да чува бебу. Чим беба мало кмекне, мајка отвори врата моје собе и разори ми танушни сан. Тако и јутрос: плаче, стави је на груди (у мојој породици то је чувени лек за грчеве мојих сестрића, тиме и поуздан начин за очување, каквог-таквог, менталног здравља осталих сродника)!

О, луде ли жене, па где сад да нађем ту подлогу, зар не може нешто што имам: ћебе, јорган, јастук...? Метни је на груди, ко да ја то држим у џепу (пу-пу и далеко било)! ;)

Има срце

Ја више не могу да подносим терор ове (моје) Маше. Јутрос сам морала да обучем неку сестрину, и уску и кратку (на такве се нисам ложила ни као тинејџерка, а не би ми ни стајало; ипак лажем: волела сам уско, али сад све чешће бирам удобно и комотно), циклама мајицу, само зато што је на њој (некакво глупаво, ко да може друкче бити) срце.
Али, Машо, кратка ми је и уска, покушах (роварећи по гомили мајица, у потрази за одговарајућом: дугом, растегљивом и топлом - да се избори са овим неочекивано хладним даном... ако мене неко пита, само да не пита моју мајку) да је уразумим и умилостивим  тј. да своја крста заштитим и одбраним. Оовоо, овоо, запела Маша и не одустаје (готова да бризне у плач, устреба ли јачи аргумент), обууци овоо, има срце (и мајица има срце, а Маша га канда нема - не мари да јој се тетка следи, само њене модне савете да следи)!

Последњи воз

Готово сам убеђена да је тај последњи воз, у који би многи, претпостављам, силно волели да ускочим /или, (не) будем ли довољно хитра, бар да се обесим одостраг... боље но о дуд - кад нигде више у близини ни не расте, остала бих без ногу трагајући, а и прошла би ме суицидна намера/, без машиновође (канда је несрећник, јер више није могао да вози укруг (у глави му се завртело), чекајући да се наканим и ускочим, сам искочио кроз прозор), зато воз тако сумануто јури низ стрмину.

Маша, купус и виљушка

Ништа чудно што смо, ко и све остале званице, "бациле ноге под сто". Све би било у реду да Маша под сто није бацила и масну виљушку (управо извађену из свадбарског купуса, који је сама неспретно трпала у уста)... коју је пут водио - преко моје нове дуге сукње - управо се туда вриштећи скоматала. Фино ми је Маша "преправила" модел. Касније сам је ћушнула ногом (виљушку мислим, не шутирам децу).
Потом сам, ради властитог добра, ја преузела храњење овог несташног створења, које је више пута затражило: још! (Боже, зар постоје стварно мрљава деца?) И док јој апетит утолих, купус у мом тањиру се начисто охладио. А ја мрзим да једем ма шта ако није врело. Шта ћу, јела сам и жалила (што Маша није бржа или мање јешна била).

Крокодилске сузе, минђуше и још понешто

Она је још пре неколико дана испланирала да јој ја направим минђуше, са зеленим и циклама цирконима. И рекла ми је да ће обући зелену хаљину зато што се уз минђуше слаже.
Кад сам данас рекла да немам кад да направим и да то одложимо за други дан, Маша је почела да плаче (од крокодилских суза овлажио ми ламинат).
Дај тај пиштољ, обрецнух се (не могу да слушам дреку) и латих посла. Зачас минђуше беху готове, па се Маши осмех лицем разли.
Касније је у дворишту, глумећи да сам неко други, а не она која јесам, рекох јој измењеним гласом: како су вам дивне те минђуше (па не може мене нико да хвали ко што могу ја саму себе), ко вам је то направио? Моја тетка, рече она, прихватајући нашу уобичајену игру (претварања да смо неко други). Стварно? Благо теби! Да ли она то стварно зна да прави сама, упитах, не могући да верујем својим очима. Не зна, ко из топа одговори Маша, ја јој помажем. :)

Најлепша од свих жена

Бићеш најлепша од свих ЖЕНА, моја Маша каже. Не знам да ли то да схватим као комплимент (зар ја жена, јаа, твоја тетка, ја жена?!;)).
/Иначе, све жене ће бити нашминкане; а ја не знам ни где ми је маскара, па нећемо бити равноправне у том надметању.;)/

Мозак у уху

Шта ми то крцка овде, пожали се вечерас Маша мајци, држећи прст на глави у пределу уха. Мозак (кад срце може да сиђе у пете, душа изађе на нос... шта је за мозак да шапне на ухо), одбруси ова, не схватајући поменути аудитивни проблем (поред свих осталих које има) као озбиљан. Мозак, зачуди се Маша. То је зато што пуно размишљам, упита, а сестра и ја се зацерекасмо (а није да није, Машин мозак ринта ко за надницу).

Параскева у дресу

Сестра се бакће око бебе (спушта је на кревет, разодева, повија, облачи...), па јој поглед паде на телевизор. Гле шта ми је он (муж, ко други) пустио (и у дневну собу се преселио; зет сигурно верује да је фудбалска утакмица нешто што би свако једва чекао да погледа), плану бесно и (уз заменицу која је надомештала уредника програма у спаваћој соби) помену (не знам зашто, а не зна ни она) Параскеву у недоличном контексту.
Параскева игра на месту центарфора илии... можда је голман, упитах ја, док је сестра мењала канал и смејуљила се.

Јафа и наталитет

Однео мој зет, новопечени отац (од пре неки дан троструки), неким сарадницима јафу и сок (ваља људе почастити кад се окити нова породична грана).
Чекај, бре, па зар ти ниси прошле године частио... за сина, кроз маглу се присећао један од почашћених. Јесам, рече мој зет, а сад имам ћерку (још једну; можда од вишка глава не боли, али од оне прве...)).
Па ја бих рекао, настави човек збуњено (да због тебе наталитет скаче ко бесан)... Да често једемо јафу, надовезах се ја вечерас кад нам је анегдоту зет препричавао.
Лане син, а сад ћерка (као и пре шест-седам лета)... Богатога ли човека (ала Црвенка трља руке)!

Је л' те срамота?

Маша и ја данас смо ишле до центра да обавимо неке послиће (и купимо слаткише за пикник... овог пута у дворишту, ми пикнике правимо готово сваког дана). Одевала се како је желела. Готово ништа нисам сугерисала, пустила сам јој на вољу. Огрте бабину светлољубичасту ешарпу и на главу стави траку с розе ружицама (морала је, кад сам ја ставила са жутим). Хтела је и мој зелени шешир, али то нисам могла да допустим (не може шешир преко траке). Како виде да ја имам наруквицу, навали: хоћу и ја! Али све ми наруквице велике, не могу сад да јој правим... Срећом, нађосмо неку љубичасту, с магнетима, па јој подесисмо величину. Још дограби и моју пинк торбицу. Е сад смо биле спремне. Боже, претвара се у мене!
Док бејасмо пред огледалом, место да се угризем за језик, наговестих да боје није најбоље сложила (имала је још сивкасте хеланке и белу мајицу с неким розе веверицама и цирконима). Одмах се и покајах због брзоплетости, па покушах да брзо пређем преко те примедбе. А Маша се већ беше поколебала. Је л' те срамота, упита. Што да ме буде срамота (питам, а слутим)? Она ме гледа. Што си се тако обукла?! Да, потврди она. Па шта би ти учинила кад би ме било срамота? Пресвукла бих се, каже Маша (а било би јој жао, видим, но жели мени да угоди). Јаоо (јадно мало биће несигурно)! Ма знаш шта: мене уопште није брига шта ће други људи да мисле и кажу; треба да се облачиш како је теби воља и како ти прија (баш тако ти и тетка поступа). Лепа си, идемо!
Баш сам дан пре читала о томе како децу треба пустити да граде свој стил. А и да нисам читала, ја сматрам да њиховој машти треба дати слободу (не спутавам је, црпим из ње инспирацију).
/А сећам се како једне године сродници не пустише малог дечака (не старијег од пет година) да у цркву на Опленцу крочи с неким одељаним прутићем. Па што, да се не би богу замерио (или у храму нису пожељни они што су из раја изашли)? А ја мислила да батина с богом сасвим лепо кореспондира./
Пустите своју децу да буду то што јесу, дајте им мира.

ЈОШ се ниси удала

Међ гомилом људи сеђаше моја школска другарица и, док сам прилазила, вероватно их је упознавала с том чињеницом. Кад стигох до ње, она додаде: моја школска (то увек звучи као: из праисторијског доба)... и ЈОШ (овај прилог одлично кореспондира с поменутом праисторијом) се није удала (а канда и неће, никако народ да се помири са тим).
ЈОШ се нисам удала (и ко ми шта може?), потврдих, онако шаљиво и можда тек благо иронично јер знам да та констатација не беше злурада, само спонтана, а за њом је уследио и коментар: баш је брига (и то је стереотипна примедба: па што сви, нарочито удате и удаване, очекују да се удаш, ако, по њима, удаја подразумева гурање главе у јарам?). /Ух, добро је, не види нико како ноћима седим (плетући косе седе, мислим црвене, мислим, премазане) и ридам, грозне сузе роним (све ми зидови овлажише од грдне чежње за младожењом), што од самоће, што због стида (па у земљу да пропаднем: свака врећа нађе закрпу, само ја нађем да будем изузетак који потврђује правило), лице грдим, а лице израста (косу што да режем кад сама опада?)...
Још се нисам удала (додуше, тај исказ је мање од два зла и оставља, бар минималну, шансу за промену брачног статуса; кад те "означе" с "није се ни удавала", мож' да се опростиш од невестинског вела... те да те стрпају у фасциклу с истим несрећницама и ћушну у архиву), јадна ја, нико ме неће, наставих да лелечем (широко се осмехујући) и сестри (што сеђаше за суседним столом, такође осмехнута, знајући како ме брину туђе бриге што матичару вероватно никад нећу прићи ближе но као сведок на туђем венчању).
Да сам заједљива (отровна језика), ко што нисам, па да "узвратим ударац" (иако сам сигурна да није био намеран): још се нисам удала, не знам кад мислим да се разведем /као моја школска другарица; нисам ни ја злонамерна ни малограђанка, само не могу да разумем зашто је битно венчати се с неким, макар се после и развео, зашто је битно венчати се по сваку цену, макар те партнер и не волео (сад уопштавам).../.
А изгледа да ћу свету бити трн у оку све док ме (макар на одру) не виде у белој венчаници (дакле, заувек, јер такву никад обукла не бих), сетнога погледа, са сузама радосницама у оку (и левом и десном) и с бурмом (од комбинованог жутог и белог злата - фууј, тесном дакако, од које би се злопатио домали прст моје десне руке).

Значи, сутра не смем ништа да радим? А ја баш планирала да оперем нову зелену сукњу (не могу сад, па кад би ми неко платио... или ипак, ако би надокнада била добра, можда бих и смогла снаге... хммм?). Дакле, цео дан могу само да седим (скрштених руку) под јеловином (ако ме најављених 35 степени не сагна у собу) и певам: аа ја ниисааам с оним когаа волиим...

Постоје људи који на Фејсбуку готово свима испод фотографија пишу: најлепшиии (они), најлепшааа (она), најлепшиии (он)... /Као шлаг на торту, иза "искреног" комплимента долази гомила срца и пољубаца./ Па какво је то поређење, кад сви поседују највиши степен лепоте?!
/Привидна дигресија: срећна сам што школу похађах у време кад су ђачки споменари били не само јако популарни него, касније искуство је потврдило, и (веровали или не) извор великих мудрости (и данас памтим упозорење: не веруј оном ко ти много ласка...).

Молим госте нека ми опросте

Банули ми данас гости, а мајке не беше код куће. Како је и ред, понудих људе кафом, коју сам, јасно, сама морала да скувам. У томе је и био проблем, више њихов него мој (ја кафу не пијем - нећу ја куд сви Турци, па да ме печеш).
Има већ доста времена како ми укућани не допуштају да се мотам око џезве, сем ако ћу воду да приставим. Јаку кафу кувам, кажу, обара с ногу (ето неке користи и од тога; не морам да се замарам око послуживања, други о том воде бригу).
На несрећу, изгледа да сам доследна (никако да одредим златну средину: да не буде претанка, да не буде прејака). Извиних се гостима (због неискуства), и пре но што приметих да кафа у њиховим шољицама споро опада. /Ма нисам ни морала да питам: не могу ја ништа да урадим, а да не забрљам./
Тетка коначно испи све до подебелог талога (по томе ми би јасно шта су прећутали), а зет је "густирао" најмање пола сата (јурцао за дететом, али се враћао - учтивост му не би од помоћи). Извињавам се ако је кафа јака (јесте, баш је јака, признаде он): ја не пијем (како си жива, упита зет шаљиво) и врло ретко (готово никад, али срамота ме да признам) кувам. Не мораш да пијеш на силу, покушах човека да ослободим свих обзира, али он сркну још који пут, тобоже хотећи.
Е, гости моји, ради властитог добра, пре но што ми навратите (као данас из белога света), најпре се распитајте јесам ли код куће сама. И буде ли тако, не прихватајте кафу ни за живу главу.

Нећу да изађем

Има дана (не обавезно тмурних и кишних) кад не желим (нити имам снаге) да изађем из аутобуса (све и да му је за воланом Жуга), не марим ни одакле пође ни камо ће стићи...
Хтела бих само да никад не стане, да крај мене промичу ливаде и дрвеће, овце и птице, мачке и пси... (И каткад кроз срце, то не могу спречити, проминеш и дубоко заболиш ТИ.) Потребни су ми тај мир и бесциљност, да изван себе погледам у себе, да привијем мелем на ране, да помазим по унезвереној главици то престрашено детенце или штене, тј. мене.
Точкови аутобуса иду укруг, укруг, укруг, укруг, укруг... или само право... како му воља... Можда бих га мало и усмерила кроз одређене регије, али никад не бих изашла, никад (нећу да изађем, не могу да се пронађем)...
Много је лакше возити се и гледати на живот из прикрајка (увек могу да разбијем прозор у случају опасности).

Киндер носиљка

Напустисмо породилиште и сместисмо се у ауто. Сестра седе крај носиљке с бебом, али никако нема мира, свеједнако завирује под пелену у ону јајолику носиљку (ко полутка киндер јајета, из које вири слатко изненађење) и гунђа: ма некако ми се чини да јој је неудобно (то је зато што сам пешкир на дну носиљке ја сложила, а никако да сконтам како то тачно треба урадити).
Ама (сети се одакле је стигла), добацих с предњег седишта, кад је могла да издржи у стомаку (онако стешњена, склупчана, пресавијена...), ту, још како, има комоције.

Петао и каменорезац

Једном руком узех Сташину главицу, а другом сам јој придржавала ножице. Држах је на крилу, окренуту лицем к мени, и почех да приповедам породичну омиљену (још ју је моја баба мени казивала, а онда сам је ја открила својим сестрићима) народну причу - Петао и мачак. Сташа, иако јој је тек пет дана, гледа и не трепће, као да разуме.
Маша се латила апарата и снима ли снима, а све наопако, тј, како не треба усправља онај апарат, обрће га, окреће га... Ја причам, а она повремено коментарише и притом увек апарат окрене према себи (прави гримасе или се тек уноси у објектив).
Кад лисица поједе петла, Маша примети: то је жалосно... Ми смо ишли на сахрану... А да, мој тата монтирао је њима (баби и петлу, накнадно сазнадох) споменик.
Ја прснух у смех и прекидосмо снимање. Канда мој зет и у свету фикције угледа има и новце зарађује.

Малопре негде на нету налетех на врло занимљиву информацију: Ракови (у мају) никад лепши! Хм, зар мај није јуче почео? Можда још није стигао да прочита актуелни хороскоп? Идем још једном да се погледам у огледалу. Кажу да је лепота у очима посматрача, па ме баш то брине: нешто није у реду с мојим очима. ;)

Проблеми са седењем

У последње време примећујем да моје сестричине имају проблема са седењем: обратим се једној, обратим се другој (трећа, тек рођена, још пажљиво слуша)... једном, други пут, трећи... и ниједна не реагује док то не учиним шеснаести пут (мислим, тад чују, осврну на мене главу, али гледају бледо и не дају пет пара).
Толико је удобних кревета, кауча и фотеља, а моје сестричине најчешће седе на ушима.

А ти, шта си решила?

Данас је Сташу посетила патронажна сестра. Извадила неке папире, прибележила неке податке, па решила и усмено да нас пропита (о ентеријеру, о родбинским односима, о (не)планираној репродукцији...). Рачуна да моја сестра сад има троје деце у ризници, распитује се колико потомака имају неке друге жене из окружења, што је доведе и до мене (која немам "ни кучета ни мачета"; знала сам да не може да ме заобиђе): а ти, шта си решила?
/Она неће да има децу, неће да се удаје, пожури да одговори Маша (која ми ових дана такође главу проби тврдећи да и ја морам да родим бебу... само не знам ко ће да ме натера, да не кажем...), мој самоименовани портпарол за ову специјалну патронажно-информативну службу (чини се да је један од тајних задатака поменуте службе и подстицање постаријих девојака да ускоче у последњи воз и занесу макар с машиновођом). Ова дискретна медицинска радница мирно исказа свој став: да се уда не мора, али може да роди дете. Е хвала ти, сестро, скиде ми камен са срца; а баш сам стрепела од друштвене осуде (заболе ме уво... а канда ми се бол спушта и знатно ниже)./
Јао, жено, окани ме се (не стај ми на муку). Шта год да сам решила, одиграће се (или неће) и без твог учешћа и без твог знања.

И ја сам јој сестра

Како због неке епидемије улаз на одељење с породиљама беше забрањен, сестра се с нама састала код лифта. Али Маши не беше довољно да види мајку. Више пута покушала је да шмугне низ ходник (иако не би далеко одмакла, кад и не зна куда треба да иде). Хооћу да видиим сеекуу, вазда је инсистирала.
Не можеш, покушавала је мајка да је уразуми. А како ти можеш, обрецну се Маша. Па ја сам јој мајка, одговори ова, мислећи да је то довољан аргумент. И ја сам јој сестра (што су мајке важније?), узврати пркосно и самоуверено Маша.
Требало би да сестре имају иста права (да у породилишту гледају бебу док спава).

Кад осетиш контракцију, време је за акцију

Кад нешто зазврча, нисам појма имала шта, а камоли где се налазим. Скочих из сна и, ко зна како у оном мраку (нисам ни посрнула ни у шта ударила), сместа нађох телефон (како сам се сетила да је баш ту остао, немам појма). Не знадох ни које је доба, али осетих да сам као смождена (као да ме прегазио брзи воз), па ми би јасно да сам тек који сат (тачније четири) дремнула. 
Ко ми је крив (што до касно зурим у лаптоп), то је било све за ту ноћ. Сестра јавља да је јако боли стомак и да зет долази по мене. Аух, а ја се надала да ће се то још мало одложити (тако бих ја бар до идуће године; вазда имам нека необављена посла и треба ми мира). Чим Маша "обаје" око мајчиног стомака (те вечери га је опипавала и мрмљала: излази, Сташа, излази, Сташа), ето посла за акушере (и мањка сна за мене).
Кад се зет паркира пред капијом, беше тек превалило четири. Десетак минута касније крочих у дневну собу, а сестра засукала рукаве и пере судове. Хм, мислим, немам појма, али то ми се некако не чини као активност уобичајена за жене које тек неки сат дели од порођаја. А опет, сећам се како је моја мајка опуштено лакирала нокте непосредно пре но што ће се упутити у породилиште да на свет донесе баш ову моју сестру. И како је моја друга сестра такође лакирала нокте пред рођење првог детета (све опуштене, а ја ко струна). Ја уопште не лакирам нокте и једем се од нервозе (иако ми је стомак празан).

Излазећи из куће, сестра добаци: ја се враћам. Хоћеш, наравно, али тек за два-три дана. Још додаде (док је зет паковао торбу у гепек): као да идем на море (и ја сам се осетила исто јер бејаше још мрак, негде око пет, топло, и птице су певале...). Аха, ускоро ћеш се окупати, али у плодовој води.

Закључах врата за њима, али сан никако на очи неће, а дан се већ пробија кроз ролетне. И Маша се пробуди, погледа лево, погледа десно, па спази мене крај врата и упита, трљајући очи: кад си дошла? Малопре, рекох. Где су ови (отац, који спава десно, и мајка, која спава лево од ње)? Отишли да се порађају, рекох (добро, знамо ко мора ноге да рашири).  Једва некако заспа. А онда се Игњат узврпољио, па мало-мало, а он закмечи. Напослетку га ставих у кревет, између нас две. Тад беше већ готово седам, и ко да заспи кад дан кроз ролетне вири, а почеле контракције. 

Хвала богу да се све одиграло брзо, ми навикли тако - с врата. Добар дан, добар дан. Ја дошла да се породим. Ајде овамо, држ - не дај, готово.

Није шија него врат

Куд уђох у продавницу дечје гардеробе, па то као у земљи чуда: све лепо, све шарено, милина, само да гледам... јер не могу да купим. Сестричина ми се још не беше родила (сат већ данима беше успаничен, а она још опуштена, не мари за рокове и прогнозе).
У нашој се породици никад ништа није куповало унапред још нерођеној деци. Чак и креветац купимо тек пошто се дете роди, тог истог или наредног дана (сем кад га, као овај пут, наслеђује од старијег брата; сад је креветац и пре био спреман).
Нисам празноверна, али не бих нешто да избаксузирам (није шија него врат), не усуђујем се да ризикујем (можда ме традиционални ланци спутавају више него што сам свесна). А гомила дивне одеће, и још на снижењу, мами. Страх ме да ће нестати (иако је долазак бебе на овај свет питање дана или чак сата, кад жене нагрну, каса се у радњи усија).
Једино што сам могла јесте да пошаљем сестри поруку: порађај се, све ће нам се распродати!

Добар вид и добар мозак

Зет је узео Игњата у крило и трактором се одвезао у правцу оближње њиве. Маша и ја пратиле смо га у стопу и тек кад скрете с пута међ ливаде, он нагази гас и знатно се удаљи. Јао, Машо (забаве ради одглумих страх), шта ако га изгубимо из вида?
Ја имам добар вид, рече Маша, да ме умири, а ти имаш добар мозак (ја стварно видим дубоокоо и далеко, рече... а ти све мислиш; ма јесте, све мислим, а ништа паметно да смислим).
Кад се спојимо, кад се загрлимо (притом ми ови руку око струка и чврсто ме стисну) ти добро видиш, а ја мислим (канда разменимо "необичне" способности), објасни ми Маша. Важно је да се одлично допуњујемо (само ме не грли често, не пуштај да мислим превише).

С времена на време у соби (рекла бих негде иза ормара) нешто ми зазврчи. Неколико дана бејах одсутна; канда је за то време неки цврчак, зрикавац, бога питај који "музичар" бесправно присвојио мој простор. Сад не смем да затворим очи: шта ако усред ноћи на мене скочи?!