Од јутра је бела мачка кмекала и пратила ме у стопу.
Не кука она што је гладна, зналачки примети мој отац, него што хоће (тј.
мора) да се порађа. Искрено, нисам помислила на ту могућнст, иако јој
је стомак већ данима до зуба. А заборавила сам како све те мачке, кад их
порођајни болови сколовите, трче за мном ко ћораве. Ја у собу, она пред
вратима: кмее, кмее. Ја у купатило, она пред вратима: кмее, кмее... Ја
на капију, па у комшилук, она пред капију: мјауу, кме-кме... Па шта да
радим, јадна ја, како да ти помогнем, црна мученице? Нит ти могу казати
како да дишеш нит како да се напнеш.
Кад сам касније прострла ћебе у дворишту, да се по њему са сестрићима ваљушкам, мачка се на ћебе смести. Ја покушах, обазриво дакако, да је ногом макнем, па с ужасом увидех да ми је стопало нечим влажним умазано. Утом се и Маша појави, па сам морала да јој објасним шта се дешава: пукО јој водењак, рекох (у сваком случају, у току је неки крвав посО). Шта је то водењак, наскочи ми и Маша на муку. Откуд знам, Машо, реших је се на брзину (ја у породилиште свраћам само у својству пратиоца и тетке).
Моја сестра се успаничила као да се око стола у дворишту мота курјак: јаао, јаоо, беежии, шта кукаш... А, бре, рекох јој, место да имаш саосећања према њој (породила си се колико јуче), ти је тераш.
Чим се поново спустих у двориште, држећи Игњата у наручју, и мачка поче да ми се мота око ногу и јадикује. Јао, џаба кукаш кад ти помоћи не могу (епидуралну анестезију немам). Боље ти је да легнеш у ону гајбу и пребродиш то.
Но, Маша (главна сестра у породилишту) и ја (начелник болнице) не могосмо да нађемо неку крпицу, да породиљи буде меко и удобно. Једва она искамчи неки џак. Међутим, џаба смо се секирале: бела мачка се већ беше сместила у гајбу крај црне (привила се уз њу да ублажи бол). И сад тако (ко и прошле године; у исто време децу праве, у исто време се порађају) све у гомили спавају: црна мачка са своја два жута мачета (рођена прекјуче, у омањој картонској кутији с белим луком) и бела са два сива и једним белим (које донесе на свет чим се Игњат и Маша изгубише из видокруга и у подруму наступи тишина). Не зна се ко пије ни ко плаћа, а нарочито ко чију децу доји (где год маче да забаса, млеко лије, људи моји).
Кад сам касније прострла ћебе у дворишту, да се по њему са сестрићима ваљушкам, мачка се на ћебе смести. Ја покушах, обазриво дакако, да је ногом макнем, па с ужасом увидех да ми је стопало нечим влажним умазано. Утом се и Маша појави, па сам морала да јој објасним шта се дешава: пукО јој водењак, рекох (у сваком случају, у току је неки крвав посО). Шта је то водењак, наскочи ми и Маша на муку. Откуд знам, Машо, реших је се на брзину (ја у породилиште свраћам само у својству пратиоца и тетке).
Моја сестра се успаничила као да се око стола у дворишту мота курјак: јаао, јаоо, беежии, шта кукаш... А, бре, рекох јој, место да имаш саосећања према њој (породила си се колико јуче), ти је тераш.
Чим се поново спустих у двориште, држећи Игњата у наручју, и мачка поче да ми се мота око ногу и јадикује. Јао, џаба кукаш кад ти помоћи не могу (епидуралну анестезију немам). Боље ти је да легнеш у ону гајбу и пребродиш то.
Но, Маша (главна сестра у породилишту) и ја (начелник болнице) не могосмо да нађемо неку крпицу, да породиљи буде меко и удобно. Једва она искамчи неки џак. Међутим, џаба смо се секирале: бела мачка се већ беше сместила у гајбу крај црне (привила се уз њу да ублажи бол). И сад тако (ко и прошле године; у исто време децу праве, у исто време се порађају) све у гомили спавају: црна мачка са своја два жута мачета (рођена прекјуче, у омањој картонској кутији с белим луком) и бела са два сива и једним белим (које донесе на свет чим се Игњат и Маша изгубише из видокруга и у подруму наступи тишина). Не зна се ко пије ни ко плаћа, а нарочито ко чију децу доји (где год маче да забаса, млеко лије, људи моји).
Нема коментара:
Постави коментар