Има дана (не обавезно тмурних и кишних) кад не желим (нити имам снаге) да изађем из аутобуса (све и да му је за воланом Жуга), не марим ни одакле пође ни камо ће стићи...
Хтела бих само да никад не стане, да крај мене промичу ливаде и дрвеће, овце и птице, мачке и пси... (И каткад кроз срце, то не могу спречити, проминеш и дубоко заболиш ТИ.) Потребни су ми тај мир и бесциљност, да изван себе погледам у себе, да привијем мелем на ране, да помазим по унезвереној главици то престрашено детенце или штене, тј. мене.
Точкови аутобуса иду укруг, укруг, укруг, укруг, укруг... или само право... како му воља... Можда бих га мало и усмерила кроз одређене регије, али никад не бих изашла, никад (нећу да изађем, не могу да се пронађем)...
Много је лакше возити се и гледати на живот из прикрајка (увек могу да разбијем прозор у случају опасности).
Хтела бих само да никад не стане, да крај мене промичу ливаде и дрвеће, овце и птице, мачке и пси... (И каткад кроз срце, то не могу спречити, проминеш и дубоко заболиш ТИ.) Потребни су ми тај мир и бесциљност, да изван себе погледам у себе, да привијем мелем на ране, да помазим по унезвереној главици то престрашено детенце или штене, тј. мене.
Точкови аутобуса иду укруг, укруг, укруг, укруг, укруг... или само право... како му воља... Можда бих га мало и усмерила кроз одређене регије, али никад не бих изашла, никад (нећу да изађем, не могу да се пронађем)...
Много је лакше возити се и гледати на живот из прикрајка (увек могу да разбијем прозор у случају опасности).
Нема коментара:
Постави коментар