Стигох кући готово пред сам мрак. Похитах да се пресвучем, па дограбих ванглу и упутих се у јагоде. Страх ме да не удари киша, па да ми потруле. Сваки пут кад неку натрулу нађем, срце ме заболи (грехота, бре). Завлачим руке међ оно лишће густо, пребирам, трагам... А подле коприве међ јагоде се ушуњале: трипут сам бар вриснула ожарена. Но кад сам прексиноћ вриснула, до неба се чуло. Шта је, потрчала моја мајка из доњег дела баште (где је заливала парадајз, ваља се пред кишу). Шта је, притрчали тетка и сестрић, што су такође заливали поврће до жице. А ја све то време док они прилазе, вриштим (шта сам друго могла?) ли вриштим. Отприлике у моменту кад се сви до мене сјатише, ја ућутах, па сам могла и да им објасним шта ме снашло. Нешто ми било искочило, рекох. Како сам чучала, окренула бејах колено на страну, да дохватим јагоде из другог реда. И тад ми је нешто искочило: неки лигамент, тетива, откуд знам... /То ми се већ неколико пута десило на кревету, кад клекнем незгодно. Осетила сам сваки пут да се нешто помери и да му мало фали да се покида, пукне. Прекјуче сам мислила да ће коначно пући, па сам се препала: јао мени, кукавици сињој (где ћу после тако окљакавела, зар да спаднем с ногу млада и зелена).
И мени се то догоди некад у ауту, рече Боки (да ли кад вози или је обичан путник, не знам). Ух, добро је, није због година (неки би сигурно то тврдили: па не мооже да се клечи више, да се премећеш ко циркуски артиста... све лагано и обазриво).
Мајка је мислила да ме нешто ујело (канда је у виду имала пољског миша, којег је, претпостављам, бела мачка стрпљиво чекала под једним жбуном). Па не вриштим ја што се плашим бола, премрла сам од страха да не останем без ноге. Помислила сам: куку мени, сад је крај!
/Како ме муке прођоше, ја наставих с ванглом да завирујем под лишће и тражим где год се шта црвени. Берем, рекох мајци, што више, ако буде кише. Неће киша до суботе, рече мајка. И не прође отад ни петнаест минута, небо се натушти, па се зацрниии. Бежи у кућу, довикну ми мајка неколико пута. А мени лепо: берем ли берем, опијена лепотом природе. Има неког посебног ужитка у јези пред долазак невремена./
Боже ми опрости, умало у башти да оставим (поломљене) кости!
А синоћ мој отац очас посла утврдио проблем (не треба њему ни лупа ни рентген): година производње (много се прави паметан)! И потом још, да поткрепи своје стручно мишљење, додаде: ниси ни ти више млада (јок, ти ћеш да ми кажеш; али не узех му за зло, ставих на рачун лозовачи, коју је цео дан сркутао).
А данас ме и другарица, онако изнебуха, упита: ја не знам, је ли тебе стигла старост (она се осећа тешком и има тако неке тегобе, за које ја нећу ни да знам)? Кога бре?! Ти не знаш како ја брзо могу да трчим (кобно би било да ми прекјуче у нози неки ђаво пуче)! Једино ако ме у јагодама не пресретне (проклетница, без ногу остала)!
И мени се то догоди некад у ауту, рече Боки (да ли кад вози или је обичан путник, не знам). Ух, добро је, није због година (неки би сигурно то тврдили: па не мооже да се клечи више, да се премећеш ко циркуски артиста... све лагано и обазриво).
Мајка је мислила да ме нешто ујело (канда је у виду имала пољског миша, којег је, претпостављам, бела мачка стрпљиво чекала под једним жбуном). Па не вриштим ја што се плашим бола, премрла сам од страха да не останем без ноге. Помислила сам: куку мени, сад је крај!
/Како ме муке прођоше, ја наставих с ванглом да завирујем под лишће и тражим где год се шта црвени. Берем, рекох мајци, што више, ако буде кише. Неће киша до суботе, рече мајка. И не прође отад ни петнаест минута, небо се натушти, па се зацрниии. Бежи у кућу, довикну ми мајка неколико пута. А мени лепо: берем ли берем, опијена лепотом природе. Има неког посебног ужитка у јези пред долазак невремена./
Боже ми опрости, умало у башти да оставим (поломљене) кости!
А синоћ мој отац очас посла утврдио проблем (не треба њему ни лупа ни рентген): година производње (много се прави паметан)! И потом још, да поткрепи своје стручно мишљење, додаде: ниси ни ти више млада (јок, ти ћеш да ми кажеш; али не узех му за зло, ставих на рачун лозовачи, коју је цео дан сркутао).
А данас ме и другарица, онако изнебуха, упита: ја не знам, је ли тебе стигла старост (она се осећа тешком и има тако неке тегобе, за које ја нећу ни да знам)? Кога бре?! Ти не знаш како ја брзо могу да трчим (кобно би било да ми прекјуче у нози неки ђаво пуче)! Једино ако ме у јагодама не пресретне (проклетница, без ногу остала)!
Нема коментара:
Постави коментар