Шалтеруше несрећне су душе

Знамо се из школе, вероватно је било дана кад смо и у суседним клупама седеле. Али кад се данас нађемо лицем у лице на шалтеру, ми се често (правимо да се) не познајемо.
Она је с једне стране шалтера, оне која јој омогућује да буде надмена, ја са друге, која се (кад се отегне ред до врата) мојој кичми ич не допада. Обраћа ми се ко и свима осталима: набусито, неотесано (на ти - једино тиме одаде да добро зна како смо у истој учионици седеле) и намргођено... Ја не узвраћам истом мером (сем што сам такође дистанцирана): све фино и културно.
Никад нисам разумевала ту нељубазност и неучтивост шалтеруша, тај поглед с висине на људе пред шалтером: ни добар дан ни довиђења, ни хвала ни изволите! Гледам је, никад није имала разлога да диже нос: уз вишак килограма, сад има и вишак година (које незадовољне, грубе жене не могу да сакрију ни ублаже). Жене кад обркате, начисто се прозле! /Добро, можда нема бркове, али ни килограм мање но некад. А целог живота има став ко да је ухватила бога за к...олено (ако је он горе, на небесима, а она доле, на земљи, вала човеку, тј. богу, због димензија, треба скинути капу (ју, замало не рекох гаће))/.