Како се примицасмо Београду, паде ми на памет да напуштамо руралну средину и улазимо у зону празилука... оног што вири из необичних "жардињера". Таквима (жардињерама и поменутим поврћем) престоница обилује, као и бувама што су хитро поскакале из опанка у ципелу и онима што су "рођени Београђани" (чиме се вазда диче, а што најчешће спада у њихoво једино "преимућство"), шта год то значило. /И ја сам рођена у Београду (нема породилишта у сваком селу)./ Неки се хвале тиме како су им корени дубоко урасли у београдски асфалт, тачније макадам, да су им силни преци у Београду рођени. И, шта онда, то неког треба да импресионира? То ти прибавља неки ореол?/
Ти рођени Београђани као да за себе присвајају већа права на град у којем живе и они другде рођени. И некако се сами сматрају оличењем културе, наспрам свих оних дошљака који им ту културу кваре, не разумеју и не прихватају (десило се једном да нека тинејџерка баци флашу од сока крај нашег дворишта; кад јој је моја сестра наложила да бачено покупи, она је своје право да чини шта јој се прохте бранила чињеницом да је "из Београда"; чега се паметан стиди, тим се луд поноси).
Недавно сам у Клиничком центру стајала пред неким шалтером, па кад једна жена покуша да се промува преко реда (колико да "нешто пита"), многи негодоваше и спречише је у томе. А онда то беше одличан увод за причу о безобразлуку, али и породичном родослову и вишевековној београђанштини. Једна госпођа из реда се "дискретно" похвали: моји су овде већ педесет година (ах, каква ме је срећа задесила, да пред истим шалтером с тако цењеном дамом стојим, бејах спремна да јој се до земље поклоним), па чекам ред, а она (првопоменута госпођа, што на муфте хтеде да уштеди време) дошла из Пиздинца (ваљда јој на челу пише да не живи у кругу двојке?), па хоће да заводи нека правила (не знам зашто "рођени Београђани" имају већа права да постављају правила од Пиздинчана)! /Што мрзим кад се неко прави паметан и себе високо поставља, а по земљи ниско ходи./
А они којима је фамилија ту шездесет година (то је за десет више од педесет) имају још већа права и приoритет (кад чекају да купе хлеб у пекари)?!
Ти рођени Београђани као да за себе присвајају већа права на град у којем живе и они другде рођени. И некако се сами сматрају оличењем културе, наспрам свих оних дошљака који им ту културу кваре, не разумеју и не прихватају (десило се једном да нека тинејџерка баци флашу од сока крај нашег дворишта; кад јој је моја сестра наложила да бачено покупи, она је своје право да чини шта јој се прохте бранила чињеницом да је "из Београда"; чега се паметан стиди, тим се луд поноси).
Недавно сам у Клиничком центру стајала пред неким шалтером, па кад једна жена покуша да се промува преко реда (колико да "нешто пита"), многи негодоваше и спречише је у томе. А онда то беше одличан увод за причу о безобразлуку, али и породичном родослову и вишевековној београђанштини. Једна госпођа из реда се "дискретно" похвали: моји су овде већ педесет година (ах, каква ме је срећа задесила, да пред истим шалтером с тако цењеном дамом стојим, бејах спремна да јој се до земље поклоним), па чекам ред, а она (првопоменута госпођа, што на муфте хтеде да уштеди време) дошла из Пиздинца (ваљда јој на челу пише да не живи у кругу двојке?), па хоће да заводи нека правила (не знам зашто "рођени Београђани" имају већа права да постављају правила од Пиздинчана)! /Што мрзим кад се неко прави паметан и себе високо поставља, а по земљи ниско ходи./
А они којима је фамилија ту шездесет година (то је за десет више од педесет) имају још већа права и приoритет (кад чекају да купе хлеб у пекари)?!
Нема коментара:
Постави коментар