U svakom od nas čuči Deda Mraz, neki kažu. A ovaj moj spremio poklone, pa se izvrnuo poleđuške. I čučnuo bi, da se pritaji, možda, al' ima neku muku s kolenima. 😉

Hleba i interneta! (Još ako je koja sarma, ne može da smeta.)

Od svih ljudi najviše mi idu na nerve oni koji zvocaju.

Dodala bih i one koji misle da su uvek (i samo oni) u pravu, da to nisu jedni te isti.

Dok smo se sa severa selile na jug Arene, prodavac nam ponudi Čoline bedževe.

"Imam, hvala", rekoh, "kupila sam u trećem razredu".

A tad je Zdravko bio frajer i po. (Sad je ipak, nakon 3-4 decenije, malo zašao u godine.)

I kao mala sam imala nepogrešiv osećaj za lepo. Nisam se s muškarcima mnogo baktala (da se izrazim eufemistički i prozaično), ali sam uvek znala šta valja. :)

Ovi stranci što mi kače poljupce ispod slika na Fejsbuku bolje da čitaju moje tekstove: momentalno bi podvili repove! (Prijatelju, ne da se od mene nećeš leba najesti -- ni mrvom se nećeš ovajditi!)

Piše mi zet sa sestrinog profila (da izazove porodični razdor; srećom, ubrzo je identifikovan): "Bila si najgora, samo otvaraš usta!" (To nije ni blizu istine, on je bezobraznik, koji samo hoće da me jedi. Sem toga, od majke čuh, na koncertu se baš razgalio, ruke su ga zabolele od tapšanja. Na jednom snimku, utvrđeno je, i sam je pevao. A od tih dvanaest horskih glasova, jedan je bio moj.)

A polako, rekoh, ja sam mlada (pevačka) nada. I majka je sinoć drugoj sestri telefonom rekla: "Išla sam da gledam moju pevačicu!" Jutros čuh kako telefonom nastavlja da prenosi utiske sagovornicima.

Pevanjem se mojim porodica diči: more, šta su i sirene morske naspram naše pevačice horske! ;)

Kako je koncert bio novogodišnji, dirigentkinja je odlučila da ne pevamo u horskim haljinama, već da se odenemo po svojoj želji. Ali kako bismo izbegle preterano šarenilo, odlučeno je da se držimo crne, bele i sive boje. Hvala bogu! Jer od svih boja koje ne nosim, siva mi je najdraža. A, da budem iskrena, ni ja njoj nisam mrska.

Doduše, moje sivo u stvari je bilo srebrno. Setila sam se da u ormaru imam neku dugu, svečanu haljinu, koju nijednom nisam obukla. No, haljina je na tanke bretele, otvorenih leđa. Ali naš kolektivni imidž podrazumevao je i sivu ešarpu sa šljokicama, koja se u mom slučaju pretvorila u pončo. Mislim, ovaj stomak se nekako morao kamuflirati.

Ali od nekih ga ne možeš sakriti. U garderobi jedna divna plavušica podiže mi  kamuflažu. 

"Šta mi gledaš stomak?", pobunih se kroz osmeh. 

"Ma", ljutnu se ona (nervira je moja samokritičnost), "gledam ti s...!" A kad joj otkrih da ispod nemam brushalter (ups, sad će celo selo znati da polugola stojim na bini; a nisam kriva što mi takav model), ona se, u neverici, nasmeja: "Pa lepo sam ja rekla; lepe su ti s...! Ko devojčica!" 

E, taj kompliment dobih i nakon koncerta na koktelu od jedne takoreći vršnjakinje: "Ti sa tom kosom kao devojčica, sijaš!"
I sad, ja na krevetu sedim ogrnuta toplim pončom preko svečane haljine, objavljujem slike na Fejsu (večeras "častim", tako sam nekako raspoložena) i nadomeštam prazninu komplimentima i lajkovima. Hvalim se zbog pet banki, u koje neki neće da mi veruju. Šta ćeš, mi babadevojke se ložimo na prividnu mladost.

"Jesi li tako bila na koncertu?", pita jedna sestra, pregledavši slike. 

"Ne, taman posla, bejah ogrnuta (inače bi me izbacili)." 

"A ne", kaže ona, "rastrgli bi te, očima". 

Daleko bilo, nije mi to želja. Nije da večeras u predvorju nisam primetila poglede iz nekih ćoškova, što su se lepili čak i za moj šljokičavi ogrtač, pod kojim se možda tek naziralo blago. Ali, žalim slučaj, nisam zainteresovana. Krišom gledaj (ako ti se baš pruža prilika), ali ostani na odstojanju, radi vlastite bezbednosti. I kad nisam na bini, računaj da sam na Olimpu.

Večeras na probi hora žene se uz starogradske pesme i njišu, i osmehuju, a kažu i da im naviru emocije.
A ja, sirota, gledam ko tele u šarena vrata: nit imam dara za ples, nit me mogu obuzeti emocije. Nit upravljam pogled u postojeće(g) nit mogu sklopljenih očiju da sanjam.

Sanja: Hoće li i meni Deda Mraz da donese poklon?
Staša: Ne, samo deci... I tetkama.
(Ja ih vazda tako učim, ali se Deda pravi gluv.)

Ja (pretim mački u Stašinom krilu): Dobićeš batine!
Staša (protestuje): Ti svaki dan govoriš da ne bacamo mačke i da ih ne bijemo!

Staša me odvela kod Kineza da joj kupim neku lutkicu. Izabrale smo Leu, drugaricu od Svetlucave i Sjajne.

Ti nisi znala da je ona slatka?, upita me posle. "Zato što svaki dan jede kolačiće!"

"To znači da sam i ja slatka", obradovah se. "I ja isto tako jedem (makljam) kolačiće.

Ja: Ti si mnogo dobra devojčica; kako si tako dobra?

Staša: Svi me to pitaju! :)

Predajući diplome, članica žirija svakom nagrađenom reče: Čestitam, i nastavi!

Samo ja to baš ozbiljno shvatam: nema problema, već sam se navadila. ;)

Dok je čekala početak predstave Staši je izgubila medvedića. Kad je majka to ustanovila, predstava je upravo počinjala. Malo smo pogledale po mom sedištu, ispod jakne...ali mede ne beše. Potražićemo ga posle predstave, rešismo.

Međutim, to je bila pogrešna odluka. Po svoj prilici, maknuli su ga oni što behu iza nas. (Gde će im duša?)

Kad napolju to pomenuh, Staša se pobuni: "Mmm, nemoj to da pričaš, zaplakaću."

Da to može čuti majka koja je medu podigla s poda i stavila u svoj džep...

Oni što po društvenim mrežama prolivaju gorke suze nad tuđom nepismenošću po pravilu ni sami nisu naročito pismeni.

Vidovita majka Ruža

Ispod mog kratkog teksta o Staši i bureku s mesom, neko (unknown) mi je pre desetak dana, ostavio komentar. Sasvim slučajno danas videh.

Sudeći  po napisanom, sem što je, ko bajagi, žena, i to nepismena, imala je, tvrdi, ozbiljne porodične probleme. Kaže da je želela da pohvali vidovitu Ružu, s kojom su ti problemi ko rukom odneseni. Dete joj je "imalo urok na sebi", odmalena  niko nije mogao da joj pomogne. Povrh svega, i muž ju je osavio (sebični gad). Srećom, gospođa Unknown je preko preporuke našla majka Ružu (to ko španska serija; majka urečenog deteta i ostavljena žena našla je svoju majku, babu urečenog deteta). Majka Ruža, da ne kažem tata-mata, uspela je s deteta da skine urok. (Ne, nije poznato je li urok neka živuljka, izraslina... kako izgleda... Možda vam sedi na glavi i ceri se, a vi niste svesni. Jedino Ruža može pomoći.)
Štavše, uspela je gospođi i da vrati muža. Samo zahvaljujući majka Ruži, napominje, sad imaju prelep život. Dete bez uroka, muž bez ljubavnice, i žena bez pravopisnih priručnika... Ali nesebična ženica, pa krade vreme svojoj porodičnoj sreći kačeći po blogovima ove objave. Da druge žene ne budu nesrećne, da se vidovitoj Ruži jave.
Ja nemam ni dete, a kamoli urok na njemu. Majka Ruža se neće od mene ovajditi. Ali mogla bih slagati da mi je pobegao muž... (Samo da mi ne vrati tuđeg; u obzir dolazi jedino ganc novi, nekorišćeni.)

Moj sestrić je tad vozio astru. "Parkiram se jednom ja", kaže, "i stanem baš iza neke astre. Vratim se: nema astre i nema mi antene." (I bar da je znao taj kolega da odvrne i skine ko čovek, no zalomio. On ne imade koristi, a vlasniku napravio štetu.)
"Naravoučenije", dobacih kroz smeh: "Ne parkiraj  se nikad iza astre, tj. auta kakav i sam voziš." (U Srbiji ćeš, očito, biti tretiran kao rasadnik besplatnih automobilskih delova.)

U jednoj ruci držim naočare, u drugoj hleb, a mozak mi na otavi. Umalo da zagrizem naočare.

Tigrove naočare

Beše već sigurno oko ponoći. Staši pali kapci na pola oka, pa mi reče: "Hajdemo malo da legnemo! I da mi pričaš priču! Ali neku koju si ti izmislila."
"Što?"
"Pa zato što hoću neku novu, nisam odavno čula", objasni mi.
Obučem joj pidžamu, spakujemo se u krevet i prilegnem kraj nje.
"O kome ćeš da ti pričam, o kojoj životinji? O slonu, medvedu, lavu, tigru...?"
"O lavu!"
OK. Bio jednom jedan lav. I družio se s tigrom. Stalno su se pentrali po drveću, trčali po visokoj travi... A onda je tigar dobio mobilni telefon. (Staši se odmah oči malo odškrinuše.) Samo je sedeo pod drvetom i igrao igrice. Lav je obletao oko njega i zvao ga da se igraju, a tigar samo "bunjio" u ekran i odgovarao: Evo, sad ću! Samo da završim!" A sad nikad nije došlo. Na kraju je lavu to dosadilo i počeo je da se druži s pumom.
"Šta je to puma?"
"Nešto kao tigar. Imaš tigra, pumu, geparda, jaguara, sve je to nešto slično. (Koja pruga ili tufna gore-dole.)

I tako su se lav i puma jurili, pentrali po drveću... A tigar je samo sedeo i igrao igrice. Jednog dana tigar je počeo da nosi naočareee..." (Staša razrogači oči, iščekujući pretpostavljeni nastavak.) "Zato što je stalno..."
Ostavih Staši vremena da sama izgovori uzrok i ona to učini: "Gledao u telefon!" (Lukava sam ko lisica, znam.)
"Ja samo malo gledam u telefon", ne propusti da se  odmah opravda. 

Nastavak priče samo je bio tapkanje u mestu i varijacija na istu temu, dok mi je ruka prelazila po Stašinoj glavici.
Tako su se lav i puma igrali, tigar je nosio naočare, a Staša je zaspala.

Danas se, pročitah, Svetom Nikoli mole nerotkinje (nek budu to sve one kojima je materica neotpakovana).

Pa imam nešto malo vremena (a i noge me, od umora, jedva drže, lako mi kleknuti), mogla bih i ja (pomoliti se, ne roditi)... Ali koliko se sećam časova biologije iz osnovne, ne ide to tako: morale bi me noge izdati još pred kim.

Slavske muke

Na nesreću, novogodišnji koncert je nekoliko dana po Svetom Nikoli. A haljina koju ću na tom koncertu nositi već dovoljno tesna. Malopre dok se tuširah pokušala sam da se dogovorim sa sobom: Ako sutra budeš jela (a jok, neću) baklave, od svih (vrsta) samo po jednu (dakle pet)! Od svega što budeš jela (jer ko bi odoleo?) -- po jedno... Jedan tanjir čorbe, jedan tanjir prebranca, jedan tanjir sarme... Šalim se, bre, tesna mi haljina. I predviđam (tj. priželjkujem) svoju sutrašnju epsku sudbinu...

Kod astala tvrda srca bila, i od sarme pogled odvratila, pokraj sebe pribor odložila, al' jad skrila, suzu ne pustila... Al' kad na sto baklave staviše, puče srce, ne izdrža više. Suze roni, pa sve ljuto kune gladne oči i činije pune; vrag da nosi srebrne haljine, što stiskaju bedra i slabine... Grdnih muka dopala sam, jadna: nisam zgodna, ali biću gladna.

U kuhinji otac i majka se bakću oko nekog secka, hoće da naseckaju luk za prebranac. A ja u sobi s Mašom, zabavljena nekim našim poslovima.

Dođi da nam namestiš nešto, doviknu mi majka.

Mogu samo da vam "namestim" koske, progunđah, nervozna što moram da ustanem s kreveta.

Na stolu u sobi stoji jedan pleh. U njemu su baklave sa šljivama, isečene na kockice.

Imam utisak da otac i ja prećutno igramo iks-oks. Malo-malo, pa jedno od nas uđe u sobu i makne baklavu gore desno: iks. Onda drugo uđe i smaže baklavu dole levo: oks. Desi se da zaboravimo na redosled, pa igra tapka u mestu: iks-iks-iks. Ili: oks-oks-oks...

Sad on spava. Ali i ja idem u Beograd, pa kad se vratim, računam da ću biti pobeđena (a pleh čist ko suza).

Naksinoć sam imala noćnu moru: sanjala sam da sam osvojila treću nagradu!

Srećom, san se nije obistinio. San je laža, a prva nagrada istina.

Svašta ja njima pričam, iz dana u dan. I zaboravim šta sam kazala. Mada često ponavljam isto. A oni rastu, poimaju u skladu sa svojim uzrastom i pamte.
Ljudi su najvažniji, izjavi mi danas Ignjat, očekujući moje odobravanje. Nasmejah se. To je deo lekcije o tome kako je materijalno nebitno, kako nije važno ono što neko nosi, već kakav je čovek. Treba prema svima biti dobar i pomagati u skladu s mogućnostima. Jedino to čoveka može da ispuni i usreći. Davanje, a ne primanje.
Ono si što misliš, osećaš i činiš; ne ono što nosiš. Ljudi su najbitniji, kako kaže moj sestrić. Nebitno je da li se "umotavate" u svilu ili grube jeftinw tkanine. Ljudi su najbitniji, ne smećite to s uma.

Staša je danas kupila neku LOL lutku i dve kesice LOL sličica. Ignjat je još u autu planirao kako će to lepiti u album.

U sobi sam ih zatekla kako, sedeći na peći, uveliko lepe sličice.

"Kako uspevate da uklopite?", upitah,imajući u vidu da još ne znaju brojeve (mada se Ignjat dobro snalazi kad lepi fudbalere).

"Ne uklapamo", odgovori Staša, sva važna, "lepimo gde hoćemo!"

Pa jes', nasmejah se, odrasli se toga nikad ne bi setili.

Pitanja na koja nemam odgovore postavljaju mi u neočekivanim momentima. Evo, jutros ništa nije ukazivalo na to...

Majka je pržila mekike, Maša je jela. I najednom, idući od sudopere ka stolici, upita: A zašto ja nemam drugog teču?

Kako da znam? Tako ti se zalomilo, rekoh ravnodušno. Sudbina prema nekima zna da bude okrutna.

Zanimljivo je da ta činjenica više pogađa moju sestričinu nego mene.

Pred Mašom stoji tegla džema, prazna tacna i mekika.
Baba prilazi da progunđa, sipajući džem na tacnu: E; Mašo, ne može tako da se umače!
Nikad neću razumeti te tvrdnje koje se kose s očiglednim činjenicama. I Maša i ja vidimo da se mekika MOŽE umakati u teglu džema.

Imenski predikat

Ja u kuhinji sela na jednu stolicu, Maša se zavalila na drugu, a noge prebacila preko mojih.U tom lagodnom položaju čita zadatke iz gramatike i govori mi rešenja. A ja govorim da je tačno (jer grešila nije).

Sestra sela na treću stolicu, pa prisluškuje i povremeno dobacuje. Maša pročita rečenicu u kojoj je trebalo da prepozna imenski predikat: "On je slavan glumac."

A sestra se, ne uzdržavši radoznalost, prenu iz lake dosade (koja je beše ophrvala): "Ko?"

Ne samo za Mašu, no i za njenu mati, nezgodni su imenski predikati.

Kad šetam sa sestrićima, jadikujemo zbog nevaspitanog sveta, što šančeve koristi mesto kanti za smeće. Stoga verujem da oni to nikad činiti neće.

"Kad se Staša vratila s Tare, rekla mi je, vrlo ozbiljna: Ja sam gledala p'irodu (kroz prozor autobusa), niko nije bacao (otpatke kraj puta)!

Moji sestrići su kao neki inspektori za ekologiju,a ja pretpostavljeni kojem podnose raport.

Svaki moj uspeh posebno su u(z)veličali ne oni koji su mi iskreno čestitali, već oni koji su (ga) iskreno prećutali.

"Iako sam siromašna, imam dušu" uz sliku malene devojčice,koju deli po Fejsbuku, mogao je da napiše jedino neki nesrećnik koji bogate (pa i sebe) smatra višima, a siromahe samo sažaljeva.

Ja: Da l' će Maša stići da mi uvije kosu, kad dolazi?
Staša: Oko pola nekoliko.

Staša (jede vruć burek s mesom): Pa ne mogu sve odjednom da pojedem! Moraš ti malo da mi pomogneš!
Ja: Nema problema!

Ja se ne odričem hleba (integralnog), večere i slatkiša. Pre bih se odrekla muškaraca. (Teška žrtva, ko nepušaču odreći se cigareta.) 

Na stolu je stajala Mašina sveska, širom otvorena. Obavljajući kontrolu, majka je uvidela da nije prva koja se nadnela nad njom: Staša je u njoj zabeležila svoje utiske.
Što si žvrljala po Mašinoj svesci?, grdila je potom majka. "Imaš svoju!"
A pored sveske, Staša je imala i svoje razloge: "Pa neću svoje da uništavam!"

Videvši Mašinu svesku iz opštetehničkog, majka joj se zgranu: "Mašo, na šta ovo liči? Jesi li videla kakva je Dunjina sveska?"
Maša (ič se ne potresavši): "Dunji predaje nastavnik Lazić."
Majka: "A tebi?"
Maša: "Meni Lazarević."
Majka (i dalje besna, naročito što je Maša ladna ko špricer): "Pa KAKVA je to razlika?!"
Maša (staloženo, kako samo čovek s pomenutim adutom u rukavu može): "Pa mama, nisu ista osoba."

Našavši negde u sobi moje bledoroze minđuše, Staša  se s njima pojavla u kuhinji i zahtevala od babe: Odmah da si mi probušila uši!
(Već neko vreme ona zavidi starijoj sestri zbog bušnih ušiju. A Maša ih je probušila baš negde kad beše u Stašinom uzrastu. Zato što je sama čvrsto odlučila i nije se dala odgovoriti.)
Ne radi se to tako viiše. Nekada davno stvarno su kojekakve babe kojekakvim iglama bušile uši sitnoj deci, a deca rikala ko da ih kolju. Kakvo je to zlostavljanje pod plaštom praćenja mode. Užasnem se kad vidim dvomesečne bebe s minđušama. Pustite decu da poodrastu i sama odluče hoće li podneti taj bol ili ne.

Slabost u nogama

Ignjat igrao fudbal s drugom iz vrtića. A drug za glavu viši, za celog Ignjata širi i dve godine makar zreliji i samostalniji. Sem toga, igrali su na njegovom terenu. I pobedio, što je Ignjatu teško palo. 

Duže mu noge, kaže moj zet, pa pobedio. Ali Ignjat je sve vreme pokušavao da se opravda (misli da je razočarao oca): Ne mogu njega da pobedim, on je najboljiji! I želeo je da se revanšira: Ja sad mislim kako njega da pobedim! Svi u kolima pričamo o nečemu desetom, on samo o izgubljenoj "utakmici" misli.
Opusti se, svi smo ga savetovali, nije to bitno. Krupniji je od tebe, koraci mu veći... Uostalom, nekad pobediš ti, nekad on... Ali džaba sve, njegove su misli bile usredsređene samo na taj neuspeh.
Nakon sat vremena, sedeći na TA peći, i meni se obrati poverljivo: Znaš šta je problem? Ja sam bio mnogo umoran, pila mi se mnogo voda... i nisam imao snage u nogama.
Ma da, zaboravi na to, razume se da sam saosećala. Takav je život, more: nekad si dole, nekad si gore!

Umreću željna posla (da ne kucam sad ceo spisak).

Ista (moja) baba! :)

"Mama koja je deci ukinula ekrane podelila sliku koja pokazuje pozitivne efekte ovog poteza."
Ja sam nesuđena mama koja je ekranima ukinula decu! I odmah se mogu uočiti pozitivni efekti tog poteza: deca mi nikad neće biti izložena štetnom zračenju i drugim negativnim posledicama prekomernog korišćenja elektronskih uređaja. ;)

Noćas se neko zakucao u autobusko stajalište i spakovao ga ko kutiju šibica.

Videvši taj prizor danas, Ignjat nije skrivao sreću: E, gde će sad Ceca da čeka autobus, da ide u Beograd, da zarađuje!

Osmehnuh se. I prećutah: Kako će onda "Deda Mraz" da kupi poklone mojim sestrićima, koji se raduju kad ostajem kod kuće? :)

"Što više grlite svoju decu, ona postaju pametnija."

Dakle, dobro sam i ovo malo pameti ućarila. ;)

"Nedostatak zagrljaja može da negativno utiče na dete, umanji njegovo samopouzdanje i oteža komunikaciju sa drugim ljudima."

Sad je sve jasno. Što me više ne grliste, ruke vam "otpale"?! ;)

Sedeći na kuhinjskoj stolici danas, sestra najednom vrisnu i poskoči. Iz sedišta izvirio neki šraf. 

Baš na tu istu stolicu sedoh i ja večeras. I napipah isti šraf. Aa, neko će ovde stvarno da se nabode, prebacih ocu preko stola. (Ko treba to da zakuca, ako ne on?) 

Neće, otac odgovori mirno, zvučeći samouvereno koliko je lenj (i zauzet gledanjem rijalitija od jutra do sutra).
A nije mi što ću dupe izbosti, strahujem da ću pocepati pantalone.

Da i ne zna tvoja ruka leva šta učini tvoja ruka desna.

(Muškarcima se smejulje brci...)

Često sanjam da u primorju provedem deset dana, a nijednom se ne okupam, čak ne prođem kraj mora. To saznanje ostavlja vrlo neprijatan osećaj.
Ali ja razumem simboliku i nužnost tog ponavljanja. Život je more...

Provincijalne priče o ljudima nezavedenim u knjige venčanih (isuviše) često počinju (sažaljivim koliko i podsmešljivim) isticanjem te činjenice.
Tako će jednog dana, stojeći kraj mog groba, uprkos svemu što sam umela i stvarala, čaršija tugaljivo šaptati: Nije se udavala! 

Time će moje postojanje još jednom biti obezvređeno i  konačno poništeno.

"A zašto ne biste Novu godinu dočekali u Barseloni?" Zato što nemam prebijene pare, recimo? Ali stvarno ste carevi, kako se samo dosetiste?
"Ako još niste smislili plan za Novu godinu, imamo ideju..."
E, jbg, gde ste bili pre, već sam zakazala u Šimanovcima.

Problem sa svadbarskim kupusom je što ga moj želudac doživljava kao laganu hranu: jedem, jedem, ne osećam teret ni tegobu i uvek mogu još. :)

Najmanje troje  od desetak mladih u autobusu  bilo je u farmericama kraćim pet do deset centimetara od odgovarajuće dužine, koje su im otkrivale gole članke. U decembru! To je masovni modni trend poslednjih nekoliko godina. 

Iz toga zaključujem da će naši naslednici masovno oboljevati od reumatskih bolesti. I da nam je zemlja puna siročadi! Jer moja baba, kad nam izvire leđa ispod majice, imala je običaj da kaže: Nemaš ti majku!
Dakle, majke su pokojne, ravnodušne, nezainteresovane... ili su i same prekratkih nogavica (a biće da im i kroz glavu promaja duva).