Зазвонио телефон, тата викну: биип-биип

Кад нас зовете, и телефон звони и звонии, и звониии... а нико се не јавља, то уопште не значи да никог нема код куће. Често звонии и звониии (из петних жила, верујте, једва се уздржавам да га не треснем о земљу), док мој тата лежи (или седи, или дуби на глави)... у својој или дневној соби, а ја у својој (и притисак нам скаче на двеста: звук телефона је један од оних који страховито иритирају). Ниједно од нас неће да се дигне, али се нервирамо због узнемиравања и, синоћ га чух, - бљујемо исте псовке.
Нас двоје вам нисмо љубитељи телефонских разговора, поготово кад дигнемо све четири увис (то тата; ја то чиним ретко, углавном касно у ноћ) или кад смо заокупљени неким послом, који не ваља или не желимо прекидати (то ја - увек имам паметнија посла - чак и кад хватам зјала, од баналних телефонских разговора).

У оној Ршумовој песми кад зазвони телефон, сви у породици устрептало скоче (тако ја замишљам), претпостављајући да је позив баш њима намењен. Зазвонио телефон, тата викну "то је он, пријатељ ме тражи", а мој отац синоћ, први пут се тешко дижући с кревета (залио је претходно сав купус, и паприку, и грашак, и ко зна шта све у башти), просикта: марш у п... першун (да се држимо ратарских појмова, али "три лепе" је ближа дестинација). Други, трећи и сваки наредни пут нас двоје нисмо ни прстом мрднули (ја сам истина, који пут зубима шкргутнула).
Код нас је сасвим другачије: ја увек не баш равнодушно, не мрдајући с места, јер ме звоњава, благо речено, излуђује, кажем: није за мене (седим крај самог телефона, али чекам да се мајка довуче из другог дела куће). И онда ми мајка и сестра (те љубитељке усмених разговора) прете како ми слушалицу и неће проследити, ако случајно саговорник ипак буде желео мене да чује. 
Мој тата и ја клонимо се телефона ко ђаво крста. Кад год има неког другог да се јави, чак и ако смо ми слушалици далеко ближе, понашамо се као да смо глуви. Ћутимо, звоњаву трпимо и чекамо да неко од укућана реагује (не би ли тој опакој справи запушио лабрњу).
Некад ми је телефон био јако битан. Онда кад сам интернет користила преко дајлапа. Косе сам чупала кад би се десило да не платимо рачун на време, па нам фиксни искључе (а ти садисти из Телекома преферирају викенд за санкционисање), па не могу ишчекати (увијам се у грозним мукама, од истих гризем сваког ко ми се обрати, поготово ругајући се мојој зависности) да га поново укључе. А сад, кад имам АДСЛ, фиксног може и да нема. 
У ствари, сад се нешто мислим (да ли сам у праву): ако искључе фиксни, то се не одражава на АДСЛ? За сваки случај одох да проверим да се неки телефонски рачун није затурио.

Младост и модни проблеми

Пре неколико дана једна од мојих сестричина славила је малу матуру. Нећу сад о том како све њене вршњакиње жуде да се натакаре на штикле (иако и босе још неспретно земљом ходају). Мада уопште не разумем ту жудњу осмакиња да изгледају старије (па ја то никад нисам желела, а сад поготово). 

У последњем тренутку готово направила сам јој накит за прославу. И кад је пробала огрлицу, гледам је, нешто ми не штима (а ништа не говорим): некако огрлица не долази до изражаја. Тик до огрлице већ почиње хаљина - ТОП ХАЉИНА. Па шта је, бре, ово? Чини ми се да то треба другачије да изгледа (да буде више простора, тј. голе коже, између). Нешто касније и схватих у чему је проблем (у младости). Да, и изгледа другачије, али кад имаш, претпостављам,  најмање три деценије (и сила земљине теже ти дотерује стас).
Елем, ове петнаестогодишњакиње за моду су врло незгодне. Па груди им, брате, испод грла, да не кажем браде. Кратак им тај простор за деколте: где да окачимо огрлицу, бокте?

Кад год хоћу да се улогујем, овај Фејсбук (крајње неповерљив и тобоже опрезан) невиђено ме смара. Како су ми све до једне лозинке километар дугачке, а куцам брзо као што говорим (својеврсна модификација Вуковог правила), често оманем. 

Није Изгубљен Случај? Јок, ти си! Није Принцеза На Шерпи Грашка? Јок, мој деда!

Сестра и ја спале смо с ногу базајући читав дан по граду. Јао, мртва сам, жалила се свака од нас, каткад наизменично, а каткад углас. Тако и док смо у парку наспрам хотела Москва лизуцкале сладолед. Напоменух јој да умор (готово константни у мом случају) може за узрок имати разне факторе (пожутела крштеница није једини).  
Ја не знам да ли је и другима тако, упита се сестра, ојађена, као да ће јој бити лакше ако се не замарамо једине (заједно смо јачи, ал' џаба кад смо уморнији). Не знам да ли свима или само онима који пређу четрдесету, овај тридесету...

Клешта за миран сан

Требало је да продужим ланац на једној наруквици и да заменим копчу на другој, за шта су ми била неопходна клешта, и то не једна - најмање двоја (од оних нових жутих, тако усамљених, никакве вајде). А бејах баш у журби, не знам где ми је глава (кажем, као да то није редовно стање). 

Осврнух се око себе, али их нигде не спазих. Погледах под сто, под кревет, на сто, на табуре... Од клешта ни трага ни гласа. Није то уопше ретка ситуација: клешта ми свакога дана бар једанпут нетрагом нестају, као да у земљу пропадну, а онда, кад већ полудим од муке (јер немам кад да чекам да се смилују и врате), појаве се на месту на које сам петсто пута пре тога погледала (и нисам их уочила; имам утисак да се притаје у неком ћошку, па, док ја кукам и лелечем, махнито се окрећући око себе, она се пригушено кикоћу).
Међутим, доживела сам трауму кад сам схватила да су клешта остала у црвеној торби, а црвену торбу, пуну накита, сестра је однела ЧАК у Аранђеловац. Одмах сам се латила телефона, молећи бога да је сестра још тамо. 

Однела си ми клештаа, закењках, врати ми иих, не могу без њих да спаваам. Знам, одговори мирно она, видела сам их и узела (али док се опет нађу у мојим рукама, има да потраје).

Стави их под јастук, наруга ми се отац малопре кад му се пожалих на неочекивану невољу (и застој у послу). Није упућен: клешта ту најчешће и остају, под јастуком или крај њега, евентуало негде ниже, под ногама. 

Клешта су у мом животу добила исти статус као и интернет: могу да их користим или не, али стално морају бити уза ме. Колико сутра купићу дупликате (надам се да неће сва нестајати у исти мах)! Постала си зависник од клешта, рече ми малопре сестрић (од којег сам једна хтела да позајмим, да је срећа хтела да их поседује). Јесте, још и то, поврх свега.

Мотиком против несанице

Већ неколико сати се врзмам по кревету, ни жива ни мртва. Нити могу да спавам нити ишта паметно да предузмем (као да то иначе радим). Претходне ноћи спавала сам тек нека четири сата. Али ми очи и сад избуљене (у монитор дакако).
Малопре у ходнику (одлазећи петсто шеснаести пут у купатило) наглас замолих бога (који тешко услишује и молитве верника, ја сам му тек задња рупа на свирали) да ми помогне да заспим (као да је он седатив; треба неко да ме звекне чекићем у главу, па да ми осигура петодневни сан). Дављеник се и за сламку хвата, а ја за божије скуте (успавај ме, боже, и ако не верујем у те).
Да ли бог чу моје вапаје (или је у уши турио тампоне, да одмори главу од смртничких захтева: то сви као један - даш прст, а они би обе шаке, све похлепно и незајажљиво) не знам. Али се са терасе (где сеђаше у мраку и пушаше, шта би друго, па му би згодно, а не паде тешко, и да паметује) огласи мој отац: кад би нешто радила (орала, копала - не знам да ли он рече, али ја јасно чух), не би морала да молиш бога, заспала би (као заклана, разумем ја, а богме и чезнем за таквим стањем - спавањем, не клањем) без проблема (али сасвим сигурно с упалом мишића).

То што ја пишем ко махнита, што правим накит као луда - уопште се не рачуна. Што више уопште немам времена да хватам зјала - ни за то нико не мари (а зјала се разуларила, не можеш их зауздати; кад мачке нема - мишеви у колу подврискују, а док ја не дижем главу од посла - зјала се разбашкарила и ударила бригу на весеље).

У мојој средини одувек се само ратарски послови сматрају озбиљнима и исцрпљујућима, тиме и успављујућима... а ја никако мотике да се латим (а кад се наканим, тешко њиви у коју ја крочим). Тешко земљи којом војска прође и њиви у коју са мотиком дођем (па замахнем петсто-шестсто пута).

Вири иза ћошка домаћа кокошка (држ' је)

Док сам с другарицама седела у једном кафићу, стиже ми необична порука. Насмејах се, па и њима прочитах: Ви беше имате оне домаће коке, не оне носиље (какве црне носиље, ђаво да их носи)? Постоји ли могућност да купим две младе коке (гле сад те дискриминације и извољевања: није довољно да су домаће, здраве и праве, но морају бити и младе... а овамо, као фол, нема добре супе без маторе кокошке... добро, додуше, ове се младунице траже јер су им, претпоставља се, очувани репродуктивни органи, ради продужетка лозе, односно пуњења кокошињца; маторке су прошле сито и решето, и кроз грм и кроз жбун) и петла (ето, њему нико не гледа у зубе, мож' да буде и матори јарац) од вас и која је цена (нема тих пара, право да ти кажем)?

Један мајстор за рачунаре, и још којешта, решио, изгледа, и сточни фонд да увећа (или тек оснује). И то неће ма шта и ма како, само најбоље и најздравије (него како, с тим се слажем), очито за личну употребу и добробит.
А мало ко данас мари шта је боље, ако је лошије уједно уносније. Кљукају којекаквим прашковима оне јадне дебеле кокошке, што читав век проведу чамећи у неким кавезима, где, тако предано (безвољна, равнодушна израза, као да у њима нема капи живота), носе бледуњава јаја (велика тако да им очи искоче док их снесу). 
Хоће човек да му нормална кокошка, витка и полетна (кадра и на плот поскочити и преко њега полетети), грицка травицу, па кад снесе јаје, а оно се жути ко смиље, и кад га разбијеш у принцес-крофне, прсте да полижеш (добро, не одмах, кад се испеку - крофне, не ваљда прсти, пу-пу).

Али нема, брате, нема. Тако му и рекох (где од слепца тражиш очи). Па ја само и таман толико и имам (а што кући треба, цркви се не носи; само што катанац на кокошињац не намакнем, у страху да ми их неко не здипи). И то нам је неко поклонио. Иначе нема ни за лек - ни да купиш ни да мазнеш: они који им знају вредност, чувају их ко очи у глави. Тек покоја бакица у неком засеоку пет-шест кока ко љубимце мази и пази (а како су јој можда и највећи капитал, ниједне се не би одрекла) . Домаће коке изумиру, нису исплативе, а народ похлепан: е да може кокошкица, несрећница, пар стотина комада месечно да снесе!
Распитаћу се по селима и јавити ако ко има, рекох. А то ти је данас ко тражити иглу у пласту сена, и теже: на иглу би се можда убо /а домаћих кока више ни од корова, оног кроз који су се некад провлачиле, кљуцкајући бубице и црве (ију, сад ми се мало огадише због јеловника); ми смо до пре две године имали седам-осам комада, па нам нека ала, до данас неидентификована,  подавила и оставила их расуте по ливади испод куће - да ми мајци скочи притисак/. Има у селима око Краљева, рече моја другарица. Тамо ваљда још не влада ова мода (те носиље су, контам ја, својеврсни пандан силиконским лепотицама).
Зна он да сам му прошлог лета нешто помињала, али је побркао лончиће: немам шта да продам, хтела сам да купим (ал' немам од кога).

У наредној поруци обећа ми зеца који је још у шуми (бог зна иза ког грма): када се буду излегли пилићи (од кокошке којој ја треба да уђем у траг, а он да је измами од домаћина и потом належе), поклониће ми и он (не рече колико комада, да доградим кокошињац). 
Е, не липши, магарче, до зелене траве, из које ће пилићима да извирују главе (док их мајка по дворишту шета).

Чаршијо, ТАМНИЦЕ!

Седех у парку, чекајући да пристигне аутобус, у оном парку, који, пре петнаестак година, на једвите јаде начинише, да деца имају где да се поиграју. Гледах у негдашњи вештачки поточић, који се врло брзо претворио у уздужну баруштину, што је и данас. Зар је толико труда требало, упитах се, да се оно што постоји (а захвата двадесетак метара квадратних) и надаље одржава? 
Гледам око себе, као зверка у клопци из које се не може ишчупати. Џабе се из петних жила устежем и мигољим, трудећи се да збацим окове провинције. Поглед ми паде на висеће мушкатле (које ме иначе већ годинама, висећи са сваке друге терасе, ужасно нервирају)... И наједном, вама ће се чинити сасвим неосновано, као гром из ведра неба, без икакве везе (а ни не слутите колико висеће мушкатле говоре о својим власницама) сетих се  давнашње приче... о примитивизму бува што скоче из опанка у ципелу и отмености локалне елите којој из џепа вире свежњи новца, а одострага празилук (узгред, морам да признам, криво ми је што је тако дивно поврће силом гурнуто у ту народну изреку и... у њој прецизирану локацију, чиме му је, неправедно, придана негативна конотација).
Једном је једна жена  (небитно која, ограничених снобова на тоне у овом малецком месту; "паметно" се удају, па мисле да им скочи цена), из неког разлога љута на моју сестру, њој иза леђа (а како другачије? то је омиљени приступ већине), у поверењу рекла сабеседници (а с ким си - такав си, није то могло остати тајна): и она њена сестра (тј. ја), колко година има, а још се није удала (ју, куку мени, у земљу да пропаднем... пакао да ме прогута, па да ме презриво натраг избаци)! 
Треба ли то икако коментарисати? Прво, јесам ли ја мана своје сестре? Мислим, ја можда и јесам (мада ме она није бирала), али мој брачни статус - чисто сумњам. И то се сестри замерало још пре деценију отприлике. А сад тек не сме нос из куће да помоли. Како што? Па куд ће таква, кад у најужој фамилији има баба-девојку? 
Толико година има, а још нема мужа (да му тритка и угађа, да шири ноге и да рађа, а на лицу с поносом од песнице да носи маснице)! То је моја највећа срамота! Ево сва се црвеним (од једа, што сам принуђена да срећем такве ништарије или тек само знам да у мојој близини постоје људи који не само да тако размишљају, већ исто и не скривају, несвесни каквој се срамоти излажу).
Пре неки дан ми прича другарица како ју је (е варате се, насред Београда: паланачка свест је за многе трајно, каткад и једино, наслеђе из завичаја) неки познаник (вероватно саосећајно) упитао: а, ти, ниси удавана? Жацнуо ју је тај трпни глаголски придев: ко је требало да ју уда, пита се она, коме да се зa помоћ обрати (па како не би, још питате, сместа би похитала у ред пред шалтер и попунила формулар)... не би ли се и она, несрећница, како бурме домогла  (па кад ју бурма око домалог прста стисне, крв да јој стане)... Ниси разумела, рекох јој. Бити удавана значи удати се, па се развести. Човек се надао да си бар распуштеница, јер и то се више вреднује од вечитог девојаштва. (Кад ни толико ниси могла, погни главу, сем ако имаш среће и могућност да се покријеш ушима). Немој да останеш неудата и без деце, још брижно додаде. Таман посла, куд ћеш после кроз живот тако фелерична? (Немам ја ништа против породице и потомака, напротив, сматрам да је у томе смисао живота, али нити свако жели нит је сваком дато да исто поседује. Једино на шта свако од нас има право (које неретко покушавају да му ускрате) јесте да буде оно што је (и да живи у миру).
О чаршијо, провинцијо, ТАМНИЦЕ!

Већ пола сата она Лечићева ми пробија уши. А сад и отац и мајка испустише такав узвик (исс...унце ти), разочарани и непријатно изненађени као да је, у најбољем случају, искипело млеко (па ем од литра фали пола, ем треба брисати ринглу). Не знам колико је такмичар у тој гадној емисији "изгубио" (а редовно губе приватност и образ, али, као и сви други њима слични, поносећи се оним чега се паметан стиди), али није лепо што је својим несмотреним потезом (требало је на време да одустане, пре него што му водитељка постави ново питање) потресао моје родитеље, уморне од целодневног рада у башти.

ТИП у мом телефону

Пре неки дан из свог родног града у главни дошла моја другарица. Како се дуго не видесмо, најпре разменисмо поклоне, а онда се посветисмо и разгледању фотографија. 

Пошто она мени показа свог слатког синчића, ја њој показах свог слатког маленог сестрића (свако се дичи оним што има). Међутим, док сам јој "листала" фотографије у свом мобилном, показах јој и пужа којег сам усликала крај пута и... још понешто. 

Наједном она се уозбиљи и погледа ме, зачуђено, можда чак унезверено: ово ти неки ТИП! Типа у мом мобилном нико није очекивао  (још мање да га иком показујем), па ни ја сама. Какав, бре, тип, привукох мобилни да осмотрим. И онда се засмејах. 

Па то Др Неле Карајлић! Усликала га ја поиздаље (потајно, разуме се) недавно испред варошке скупштине. Неле ти ту негде у близини има викендицу, изгледа, па у општини дажбине плаћа. Нисам се одмах снашла, а ни усудила да га усликам изблиза. Искрено, не знам ни што сам га фотографисала, ни шта бих с том фотографијом. Уопште немам обичај да се подајем еуфорији због сусрета с познатим лицима, још мање да их прогоним за аутограм и фотографишем. Али мобилни ми бејаше при руци и тако ми дошло, да шкљоцнем (иако сам се правила да га нисам препознала; мислим, могла сам и да га поздравим, верујем да је он кул ТИП, али ја сам збуњена и сапета језика) док Неле неког телефоном обавештава како је на селу. Ето, сликала, па и заборавила.  

Нисам га препознала (а и како би с пет метара раздаљине), једва се примири другарица. Ваљда се, упркос изненађењу, била и понадала... А, не, другарице, није то ОН (да је Он, не би могао да буде тип, јер Он је Један Једини и ниједног налик не може да буде)!

Једна ми другарица каже да сам већ дуго прилично мршкаста (А?! није да за тиме жудим). Друга ми рече да имам супер линију.
Не, та два става нису супротстављена међусобно, већ са сликом у мојим очима и огледалима. Имам ли проблема с видом (пошто с другарицама немам)?

Један мој пофесор у средњој школи давно, критикујући ученике у суседном одељењу због кашњења на часове, питао је (изазвавши опште одушевљење и поставши предмет забаве у читавој школи): јел' (разговорно, па се тако пише) ви мислите да се мени сваког јутра диже?!
Е, професоре, и мени све чешће свићу јутра без "ерекције"!

Пажљиво бирајте свеске

Поклонила ми данас другарица свеску, велику, у линије. На корицама нека девојчица под дрветом, а уоквирена зеленом бојом. Дивота! 
Показа ми и своју свеску с девојчицом и колицима за бебу (кад ово друго узмем у обзир, можда је то ипак девојка, жена, невероватно младоликог изгледа, што се младалачки и одева). Хтела сам, каже, да ти купим ову; кад сам је купила, ја сам остала трудна (хм, мислим да јој није била намера да свеску поистовети са сперматозоидом, тек да наведе необичну случајност; а не верујем ни да јој је намера да ме принуди на рађање, више жеља да ми буде боље него што је). 
Ја сам била убеђена да се то ипак дешава на други начин (ал' шта ја знам, а нико ми и не прича - сем неко ко се пита зашто се ново биће не створи кад пуцнеш прстима, већ мора да буде много муке и крви до колена). 
А нема везе, додаје, као да ме умирује (мене или своју савест, што је одложила пораст наталитета), купићу ти други пут.
Сад није згодно (да љуљам бебе), нашалих се и насмејах ја (стварно сад имам друге планове и обавезе, немам кад да мењам пелене; сем тога деца се не рађају од масних колача, па да зажмурим и прогутам - колачи изгледа на стварање потомства немају никакав ефекат, али су свеске, изгледа, прилично делотворне).

(Пе)кара с тендом

Ја се спремах да се с Трга Николе Пашића упутим ка аутобуској станици, а две сестре (не моје), како једна беше огладнела), погледом трагаху за пекаром (требало би да је негде у близини). И док чекасмо да се на семафору упали зелено светло, па да ја кренем лево, а оне пређу десно, сестра која не беше гладна спази тражену пекару, па и ми погледасмо. И у исти мах се насмејасмо (и стукнусмо уназад). А није смешно, људи моји, враг је однео шалу (и место ње истурио к...роасан), а опасно окрњио "пекару".                                                   
Да ми је неко раније рекао како од пекаре може да се награбуси, не бих веровала. Мислиш, ако се угојиш које кило, нагомила се сало, отромбољи ти се стомак и то је то. Али... што пекара може да буде незгодна, кад је (не)згодно поставиш (човек гадно, опростите на изразу, да нај...).  

Како је назив исписан вертикално, прва два слова се не видеху, а остатак (охохо, богме да ти клецну колена од страве) вирио је испод тенде (испод мире три ђавола вире, а испред пекаре обешене .... - а није им веровати, зачас се то прене и усправи). Не бих се ја усудила ни да прођем том страном улице (далеко ти лепа кућа и пецива врућа), а камоли унутра да крочим (џаба ти било, нисам баш толико гладна: боље да црева крче но какав невин орган да ти страда). 

Неко би могао да се проведе ко бос по трњу (или пак фантастично, ко зна, зависно од муштерије: неки ће да се устежу, неки да беже главом без обзира, а неки ће да нагрну ко муве на мед). Власници пекара требало би пажљивије да бирају и постављају тенду, односно деле пекару на слогове онако како ником неће наУДити (ако већ неће да је положе хоризонтално и предупреде ГОЛЕМУ невољу ): нису сви промискуитетни и егзибиционисти, расположени за сексуално општење на јавном месту (и лиснатом тесту). 

Крене човек у пекару по пројару, а већ на улазу налети на ... од пекаре последња четири слова (ручак да му преседне). Ја ћу, за сваки случај, убудуће свраћати само у пекаре без тенди: што је сигурно - безбедно је (што да ја лупам главу и страхујем шта ме чека иза бурека). Тенда можда штити од сунца и од кише, али ни од чега више.

Оосећам се леепоо, такоо и изглеедаам... Тако гласи стих неког народњака (па шта, цитирам све што ми на ум падне). А код мене све обрнуто...
Прво што јутрос спазих у огледалу (пре тога сам осетила) беше херпес (настаје услед разних фактора, а два додатна ноћас бејаху моје сестричине). Мораћу коначно да купим тај ђумбир (стрес ће ми доћи главе)! Мало навише церили су се подочњаци (настају услед разних фактора, а два додатна бејаху ноћас моје сестричине). Мајка се вероватно сваког другог јутра чуди што у судопери налази две сасвим чисте (а исте, тако их бирам, ко близнакиње) кашичице (раније сам користила кашике, али сам схватила да су ми деминутиви сасвим довољни). Охладим их у фрижидеру, па метнем под очи (кашичице су врло делотворна замена за естетску хирургију). Потом их одложим у судоперу, да се оперу (и буду спремне за наредно ангажовање, можда већ наредног дана).

Пасје време

Временске (не)прилике готово су достигле степен кад би човек, погледавши кроз прозор или тек одслушнувши (како киша лије) кроза њ, могао да примети: кера из куће да не истераш (преувеличавам, знам, имам обичај док су ми још очи снене)! 
То они који би га иначе (у другим условима) не трепнувши (или баш и да трепну) истерали (а не би се уздржали ни по каквом кијамету, ово је само начин да сликовито изразе своје личне муке). Ја бих морала да смислим нешто друго. Рецимо, пса из куће да не пустиш!

Спонзоруша у песми за децу

Вечерас баба под багремом узела Игњата у крило, па му, цупкајући га, запева и пригодну песму: у-зе-ла баба унуче на крило, па муу причаа шта је некад биило. Шта му певаш ту глупу песму, прекори је сестра (Игњатова мама пази на образовање свог сина и труди се да предупреди лоше утицаје). Што је та песма глупа, умешах се ја, шта јој фали. Глупа је она: опа-цупа-царца, љуби баба старца (ајд, то и није неморално, но се вероватно граничи с научном фантастиком, а богами и хорором, ако је пољубац француски), а девојка момчића за четири грошића (ма и старца би, не прави та гарант питање, ако му џеп дубок и дебео рачун у банци). 

Е тоо је глупа песма, о спонзоруши (мада је и данас актуелна и стога врло информативна - данашње време обилује поменутом сортом, врло архаичном, по свему судећи). Их, за четири грошића, побуни се моја сестра (мало, бре, мало; иако не знамо по ком курсу ту валуту да прерачунамо), превидевши кључни проблем (не гледа своја посла, већ брине о туђим финансијским средствима), бар да је двадесет. Па која је разлика, кажем, свеједно је спонзоруша. Добро, фукса - фукса, прецизира моја сестра (манувши се еуфемизма у именовању незнане јунакиње), али баш да не буде четири. Па и неће, рекох, управо си јој подигла тарифу (и грдно се замерила момчићу, који је вероватно неки студентић или средњошколац; деда ће се снађе, он ће лако, бар кад стигне пензија). И препевала си песму. Опа-цупа-царца, љуби баба старца, а девојка момчића... неће ни да погледа, док двадесет грошића не напабирчи.

Храни куче да ти носи обућу

У нашем је дворишту вазда, деценијама, било керова који су, ма колико били сити, за дезерт највише волели да грицкају обућу (воле више него леба да једу). Каткад су им трбуси били пуни, не могаху више ни да зину... сем колико да шчепају с терасе чију ципелу и одвуку је у своје ћоше. (Често је обућа остајала нетакнута, али се дешавало, кад је од примамљивог материјала, и да је до коске оглођу. Малопре сам у Арчијевом омиљеном кутку наишла на један тек начети опанак и гумену папучу од које је остао само ђон.)
Не мало пута довођени смо до лудила. Изађеш на терасу и таман ногу да туриш у шта си наумио, кад - или нема ни леве ни десне или фали једна. Деси се да будеш у журби, али џаба - не иде да идеш бос по свету (а нарочито по снегу). 
Одем до старе зграде, тамо где пси имају обичај да се излежавају, завирим под трем, под јабуку... обиђем сва њихова скровишта (која су неретко добро снабдевена складишта разноврсне обуће) и на крају се, бесна, распитујем код укућана на којој локацији још керови обућу излажу. Милион сам пута преко дворишта скакутала на једној нози да се докобељам до друге кломпе или патике.  И много пута због тог псећег нагона и  фетишизма у мокрој трави оквасила ноге.
Једном тако на аутобуској станици моја тетка препричаваше догодовштине с псетом. И повери рођаку (не без неког поноса): моје куче носи само моју обућу (баш пробирљиво, али некако ми и мирише на дискриминацију). Шта, обува, направи се наиван (и би духовит) тај мој стриц. Неваљали су ти пси! Некада су гајени да чувају кућу, а данас... рани куче да ти носи обућу!

Чоколада за брата

Недавно је Маша од једне рођаке добила чоколаду. И место да каже хвала, Маша, збуњена, упита: а друга? 
Коме друга, упита рођака, правећи се наивна. Па мом брату. Он не једе чоколаде, примети жена, мирне савести, уверена да није погрешила.
Да, али сви нам дају две чоколаде, па ја поједем и његову (није коме је речено, већ ко има зубе), уопште се не збуни Маша. 
Јесте, и мени се тај обичај баш допада. Поготово кад се у кључном моменту затекнем, а Маши чоколаде изашле на нос. Ко ће онда у помоћ да прискочи ако тетка неће (ко ће коме ако не свој своме да поједе чоколаду).

Док се возач шест пута прекрсти, Боже, на волану нек су твоји прсти

Кад уђох у аутобус и упутих се у суседно село, сунце беше таман на врхунцу снаге: пржи ко лудо, нека ми опрости што сам му окренула леђа (седиште окренуто уназад, а ја на њега села бочно). Испоставило се да ми је тај принудни положај омогућио посебан поглед и овај текст који управо пишем. У једном трену, и то правом, поглед ми паде на млађаног возача. Не што ми је симпатичан, привлачан, ништа слично - поглед спонтано одлутао. А он, шофер, не смањујући брзину, баш тад диже десну руку с волана да се прекрсти (зна се шта је приоритет; уосталом, ваљда Господ све види и све чује, па ће, ако устреба, и кочницу да нагази) једном... други пут... трећи пут... све време се осврћући и погледајући на цркву, која је од друма удаљена бар два километра (ваздушним путем).
Док сам се ја једва уздржавала од истог чина (да се прекрстим и левом и десном, и рукама и ногама - где да дижем ноге, кад бејах у сукњи; само ми се усна иронично, а дискретно, изви устрану), он се, након кратког предаха, прекрсти још три пута (од вишка глава не боли, а Бог можда шлихтање воли). /Некад си имао да се прекрстиш кад крочиш у цркву и пред иконом, евентуално, као моја баба, који пут пред спавање. Шта је ово сад, људи моји, да се крсте и кад се који год сакрални појам помене. Виде цркву на туристичкој, или каквој год, карти и крсте се док им рука не малакше./ И све време се притом освртао (кратко трзајући главом, те лево, те десно, те на цркву, те на волан); напокон и уназад, јер је аутобус напред хрлио. Сва срећа да пред црквом не беше каква свечаност, да поп не запева (од волана да му начисто одврати пажњу)... скрљали бисмо се очас посла у најближи шанац (па би нам се рођаци, пријатељи и познаници већ сутрадан и сами крстили, из другог разлога, и макљали панаију). 
Не верујући својим очима, бејах упрла прекоран поглед у шофера (што он најпосле и интуитивно осети, те му се очи начас сретоше с мојима - за шта је опет морао да се осврне, а ја седех тек на другом седишту). Побогу, човече (немаш очи на леђима), да изгубимо живот због твоје потребе да се представиш као (вееликии) верник! (Да будем искрена, кивна сам и сад. Радо бих завирила у СИ-ВИ сваког Ластиног возача, чак и оних што су похађали тек специјално одељење основне школе.) Тек да знаш, вера се не показује и не мора да се види - она се осећа. /Додуше, није тобожња дубока религиозност у овог возача једина и највећа опасност: стекла сам утисак да не испушта мобилни из руку. Нико га није обавестио како је то забрањено, а сам не увиђа да путницима држи главе под гиљотином, тј. у торби./
Два сата пре тога тај младић се беше вратио из Београда истим аутобусом као ја. Како је целим путем торокао с возачем, а овај услед и ради тога возио спорије но иначе (због чега сам ја за длаку изгубила локални бус), имала сам прилике и да закључим да потиче вероватно с Косова. Није ми намера да вређам, потцењујем или било како омаловажавам, али ти нарочито имају потребу да се  прсе патриотизмом и православљем (па неретко, да не кажем редовно и обавезно, изгубе меру; претерани патриотизам и религијски фанатизам дођу ко катаракта, а, признаћете, није згодно да човеку падне мрак на очи док је за воланом, поготово службеног возила). 

Убрзо након тог инцидента (који вероватно нико од других путника није ни регистровао, а могуће ни сматрао спорним), крај пута сустигосмо основца, који се изгледа превише "ширио" путем. Стога возач плану (да га чује саговориник - увек они имају неког ко се крај њих наџогери и не поштује видно истакнуто упозорење да не узнемиравају возача; а и сами возачи најчешће не заклапају вилице), иако дете још не беше ушло и није могло да га чује: па помеери се, јебем ти и оца и мајку (ето, нема више родитеља којем успева да избегне нежељени сексуални чин... и добро у томе што нема дискриминације, возач се побринуо за родну равноправност)! 
Недавно исказана религиозност и поштовање према религијском објекту нису га омели у упражњавању групног и истополног секса (зар црква није против хомосексуалности?), на који друга страна не само да није пристала, но о том није ни обавештена. Не могавши тако лако и брзо да утажи гнев (о, зар вера божија у том не помаже, зар гнев није грех?), још се осврте на малог, који у међувремену беше ступио у возило, да му коју прогунђа и стави до знања какав је прекршај направио (тобоже неко га је обилазио, а он не имаде куд да се помери). И још, чини ми се (баш тад, ко за инат, бејах скренула поглед), бесно лупи у стакло које га дели од путника (кад се њему, великом вернику, не уклањају смртници са пута).
Молим челнике превозних предузећа да као возаче запошљавају искључиво атеисте, не бих да ме (туђа) религиозност отера у гроб.

Далеко им лепа кућа (без гомиле поврћа)

Сестра и зет су ме пре неки дан оставили у својој кући да чувам бебу. То уопште није био проблем: ако ишта знам, знам (ваљда) да чувам децу (и радо то чиним, а како је мојим штићеницима, то не знам).
Пре но што су ме одвезли, мајка ми рече: шта ти је све зет купио (и парадајз, и краставце, и колаче...)! Хвала му ко брату, али није морао да иде у специјалну куповину, чувала бих ја дете и без такве надокнаде.
Кад сам касније (црева кад ми закрчаше) увидела на шта се своди то све силно у оноликим кесама - пала сам у очај (а богме и с ногу). 

Сестра и зет беху у комшилуку, на неком шаторском весељу, где се купус крчка (и никако да се скува). Зет ми је још пре неколико дана обећао да ће ми донети купус (свадбарски: масно, али укусно - ВОЛИМ). Стога сам ћутела и трпела, очекујући тај сласни тренутак (још кад би се сетио да понесе и проје и рена). 
Кад сестра дође накратко, тек да нахрани бебу, ја упитах где је купус (који читав дан ишчекујем). Још се кува, рече немарно она. Други пут ми, међутим, рече (колико да ме скине с главе, имала је она и преча посла): ма једи шта има, то је један дан (треба да издржим и да не гунђам). Тад коначно увидех да се сит гладног не сећа и изгубих наду да ћу штогод нормално тог дана појести (било је, истина, јаја, али нешто ми се није кувало... а вероватно је било којечега и у замрзивачу, али ја тамо не бејах у својству куварице но дадиље).

Добро, немам много избора, али глад сам некако морала утолити. Отворим фрижидер, а у фрижидеру ништа здраво: паштете (којекакве), патрљак чајне (коју смо Маша и ја слистиле још за дана), павлаке, кечап, мајонез, дуван-чварци (а где су виршлее, само су ми још оне фалиле)... Поједем мало павлаке и мало парадајза (гарант ГМО, па све једем и гадим се). А глад тешко заварати. Нагутам се оног меденог срца и још једне врсте колачића. Волим ја слатко, још како (на своју несрећу), али свеједнако ми фали нешто "конкретно" (може слатко, и треба, и мора, али тек као десерт). 
Кад позвах мајку телефоном, пожалих се (кењкаво, као увређено дете): немам шта да једем! Ма, хајде, како немаш, прекори ме она. Ама, ја хоћу кувано и да сркућем! (Да сам знала како ће ме обманути, понела бих чорбу од бундеве.) Следећи пут не идем без ланч пакета (што је сигурно - сигурно је; нећу свој систем за варење да тероришем). И још рекох (бесна због целодневне хаотичне исхране): требало би да они буду шест пута дебљи кад се овако хране!

Где ми се дедоше клешта?

Отишла сам ноћас само да се  с тетком поздравим (добро, и да испеглам мајицу и шалваре - цркла ми је пегла), а остала једно сат времена, да јој сугеришем шта од одеће да понесе у бању и да потрпа све у торбу (очито јој организација није јача страна). Матора жена, а чека последњи тренутак за паковање (данима хватала зјала). А гора но тинејџерка: те да обујем ујутру сандале, те да понесем ове папуче, те оне, те ово ако изађем, те оно кад пођем... Ама, жено, пакуј само најнужније и најприкладније (танко, лако и угодно): остави и сако од тревире (лупам, немам појма од које је тканине али с мене кипти зној кад га погледам), биће тридесет степени, степен горе-доле, шта ће ти два пара панталона (од којих су бар једне од оне исте назови тревире и чине комплет са сакоом)!
Кад се вратих кући, беше већ један сат по поноћи. Иако бејах мртва уморна (што је месецима моје редовно стање), ја хтедох да се латим посла и додам неким наруквицама копче, али схватих да сам остала без алата (због чега се неко време бесно узалуд обазирах по соби). 
Нигде мојих плавих клешта! Ту су и лила, и циклама, али плавих нема па нема. Није да се то већ није дешавало, милион пута. Та плава нарочито имају обичај да нестану без трага. Спустим их крај себе и минут касније као да су у земљу пропала. На крају сам одустала од потраге, ионако сам била мртва уморна. Никог нисам питала, ни од ког помоћ тражила. Да отац, којим случајем није већ спавао, и да сам га питала је ли видео моја клешта, сигурно би одговорио: аха, однеше двојица на штапу (што баш све што нестане има исту судбину не знам, што баш увек двојица учествују у тој нечасној радњи не знам такође, а не знам ни што за транспорт увек користе штап, а поготово како би се на њ клешта насадила).
Јурос сам, међутим, морала озбиљније да се посветим трагању (због чега сам морала и да устанем сат времена раније) јер ми клешта бејаху преко потребна. И пошто поново звирих иза кревета, под јастук, под јорган, под кревет... (где год су се могла затурити), почех да претражујем и сва места на којима их нисам остављала и не мислећи о томе колико је логично да их ту тражим.
Нађох их, подвучене, срећом не сасвим, под један крај савијеног карираног ћебенцета. На ТА пећи беше ћебенце, на ћебенцету наранџасти јастучак, а на њему  хрпица згужваних одевних предмета: жута мајица, плава мајица, лила туника, сестрина ешарпа... Срећом (и намером непознатог починиоца) да су вирила, јер вероватно не бих користила чуло додира.  
Како су клешта могла да се завуку ту? И шта су тражила? КО их је ту завукао, очигледно да очигледније не може бити: НАМЕРНО? Уопште ми то није била недоумица. Сигурно је Маша синоћ сматрала да сам јој се нечим замерила (а нисам ни пришла лаптопу, донела сам јој воду кад је тражила, једино јој нисам ја сервирала чорбу...). Само да ми дође! Батина је из раја изашла баш кад су се клешта под ћебетом нашла!

Благо мени у сакоу на тридесет степени

Изненада нам у госте наврати старији гост. Срећом задржа се у дворишту, па избегох неугодну ситуацију. Како бејах у горњем делу бикинија, ја се успаничих и похитах у собу да навучем мајицу, све држећи пред собом Игњата као параван.
Скиинии се ти, скиинии се, добаци сестра, мислећи ваљда да ће је иронија учинити духовитом (или просто не одолевши да паметује и критикује мој кућни имиџ, уобичајен у вреле дане). 
Треба ли у својој кући целог лета да дахћем у сакоу и с краватом само зато што неко ненајављен (а пред ким није умесно појављивати се разголићен) може трипут у години да наврати?!

Кад жену не занимају мушакарци (поготово као мноштво, а не врста): или је склона истом полу (што није), или ју је неки гадно повредио (што није), или је нешто што нико не зна шта је (што јесте).

Јутро јее (јавише ми кроз прозор птице)... Јутро јеее... Како то чу, из мене поче да вришти Нада Топчагић: кад те неема, боље да се ниисам ни пробуудилаа (јес' истина, сложих се кроз крмељиве очи, седајући на кревет, а остављајући ноге да висе - треба им времена да се накане и спусте на под... да не причам колико воље треба задњици да се потом дигне... и све то само зато што га нема), неема места на јастуку које ниисам љубилаа... Луде ли жене (или се ја на скали романтичности нииско котирам) - јастук да цмаче?!

Имате три ћерке? И две се удале, а ова једна (и још најстарија - гарант је шкарт) није? Да л' да је разапнемо на стуб срама или силом нагнамо пред олтар, мајку му /(да и она постане "поштена жена", а не довека да срамоти часну породицу, опирући се друштвено прихватљивим правилима понашања и узимајући себи за право да живи по свом (ћефу)/?

Комарци су некад имали укуса. Колико јуче сам се хвалила да ме (годинама) уопште не гризу. А вечерас (где год се мајица придигла и где се тренерка свукла) осетих да више уопште нису пробирљиви!

Силиконске брадавице

Тек што сам сестру (и сестриће) била спаковала у ауто и одглумила навигаторa како би она ауто из дворишта безбедно унатрашке истерала на друм, те одох код тетке на питу, а сестра ме већ тражи телефоном. Морала сам сместа да прогутам последњи залогај и кренем у испомоћ. 

Нетрагом беху јој нестале брадавице, силиконске дабоме, од кључног значаја за Игњатову исхрану. /Е, родила је мајка здраву и праву, а брадавице није могла да јој роди како треба, па сад дете не може да једе без помагала - навикло на "вештаке" од првих дана и нема помоћи. Мислим, то сестра каже, али ја сам уверена да нужда закон мења, јео би још како.
Откако се породила, сестра најчешће дограби бебу у наручје, ували задњицу у кревет или прилегне на бок као да годинама не планира да се диже, па онда замоли оног ко се на месту затекне у погрешно време (а њој дође ко кец на десет) да јој дода брадавице (које су увек где не треба - и изван дохвата њених руку: у најбољем случају на телевизору или комоди, у горем - у купатилу, а у најгорем - нико нема појма где су). Немало сам пута на њу и у ходнику налетела, и где год ме у кући пресретне, месецима већ вазда једно иште: да ми дааш брадавице? Хм, ја бих ти дала, али баба ме научила да што кући треба, цркви се не носи (отуда је црква остала кратких рукава или окрњеног иконостаса - мени треба СВЕ). Јес' да ми сад чаме беспослене, али нека их, брате, не ишту ми хлеба, а једном би им се могао когод обрадовати./
За главу се хвата сестра облећући двориштем, завирујући под вишњу и око магнолија (дете још ћути и глодуцка властиту песницу, расположено, само зато што још није гладно, али кад се апетит пробуди...биће белаја) и свеједнако наглас јадикује: шта сад да радим, шта да радим...? /Па шта ћеш, побогу, ил' да нађеш ил' да купиш! Истина проблем је што тих брадавица нема у сваком ћошку, тј. свакој апотеци. Али ако им убрзо не уђемо у траг, још можеш да јавиш тати да скокне до Народног фронта, истури хиљадарку и узме нови пар./

Јесте гледале у кући, упитах мајку, која се такође већ била дала у потрагу, мада је логично да су тамо прво гледале. Јесу, тражиле су, и нема. Тако кажу, па што ја да сумњам. 

Уосталом, сестра беше уверена да су, кад она крете у шетњу, брадавице остале на столу у дворишту. (Та жена, сто пута сам рекла, да главу на копчање има, никад се не би сетила да је понесе; или заборави где остави мобилни, или затури картицу од аута... За разлику од мајке која ћеркину тврдњу беше узела здраво за готово, ја се не одрекох права да будем сумњичава). Будући да их сад на столу није било, за нестанак брадавица, без колебања, беше оптужен Арчи (у последње време богами мало-мало па неко кривицу свали на њега, чим се нечему изгуби траг; не би ме чудило да га оптуже и за нестанак Атлантиде). /Виђен је више пута како зубима граби и чупа (а потом, у неком ћошку, гризе) пластичне флаше које штите мајчино цвеће, украо је и глодао татину папучу као да је позамашна и приде масна коска, и свлачио теткин веш са жице (у знак протеста што беше остао сам код куће, каже она). Отуда је проглашен малолетним деликвентом, псећим додуше./
Стога се размилесмо по целом дворишту (а брат брату - по хектара има), овлаш завирујући под цвеће и дрвеће, распитујући се за Арчијева омиљена места, на која би, претпостављамо, однео плен. А та кутијица у које је сестра завукла брадавице (силиконске дабоме, зло да нису, а кутију затворили) у ствари је намењена за лажару и има ручкицу коју је врло згодно дохватити зубима (нарочито псећим). Уз то је наранџасте боје, дакле веома примамљива. (Ако ово друго узмемо у обзир, ја бих лако могла бити други осумњичени.) 
Како двориште нема краја, кутијица спрам њега ситна, ко игла у пласту сена, и контасмо да ју је тешко уочити и недовољно четворе очи отворити, изгнасмо и Марка и Бокија (насилно их од компјутера и неке игрице одвојисмо). Хајте, морамо да тражимо брадавице! Мајка, сестра, тетка, два сестрића и ја... Арчи поскакује међ нама, блентаво зурећи и не схватајући какав му се преступ ставља на душу. Држ' тамо, држ' овамо, па се и у подрум, онако џумле, запутисмо (воли Арчи тамо да се завуче, па кад му се врата залупе, он пред њих седне и јауче - не зна да их отвори, какво ми је то куче) да извидимо ситуацију. Покварени ораси расути из мрежастог џака, гвоздени зарђали делови ко зна од чега и ко зна за шта, сунђери које је Васа, спавајући на њима, покидао, поп с брадом... нема чега нема! Ако не рачунамо брадавице: оне као да су у земљу пропале!
Ма ја све мислим да су у кући, не први пут рекох. Јесте ли свуда гледале, још једном упитах. Па јесмо, каже сестра, а ипак додаде: иди види. Ја, држећи бепче на десном боку, у три скока пређох степенице и како стадох на врата кухиње - спазих драгоцену кутију на тепиху крај столице (мајка касније признаде да поглед није спуштала на тај ниво, а то онда није темељна претрага - знала сам да се у њих не могу поуздати). Еее, сестро, не требају теби брадавице, требају ти наочари!
Како се дочепа средства за рад (без тога, џаба ти мајчински инстинкт и виме пуно млека), оде сестра, а ми остадосмо под јеловином да се церимо. Сви се задихали, добро нас изморила потера. Кад, након десетак минута, мајка се оздо појављује (претраживала терен чак до баште, као да је Арчи ратар или смишљени лопов, па сакрио брадавице измеђ кромпира и блитве). Жена само што у шуму није зашла, а ми заборавили да је известимо о срећном окончању потраге.

Кромпир извиђач

И овај мој отац се промангупирао. Ушао у шпајз (у којем нам је шпорет), па видео како у шерпи од четврт метра квадратног цврчи један млади кромпирић. 
Што пржиш један кромпир, да л' си ти нормална? /И он и мајка ме упорно и редовно исто питају. Ја им кажем да нисам (што ваљда треба да ми послужи као универзалан алиби за све поступке које нико од њих, а вероватно ни ма ко други, не може да разуме). Али они ко да седе на ушима, никад не запамте или се надају да сам се у међувремену преобратила (ко да не знају да што мотика одњише, колевка закопа... мислим обрнуто)./

Ма ћути, шта ми се мешаш у посао! Уђох у шпајз чим он из њега изађе и сасух из крпе остатак кромпирића. Онај један је био извидница, са задатком да утврди је ли уље довољно вруће, тј. врело. Извиђач је показао да уље "није ни чуло" - нит поскочи нит се штрецну. Зато га оставих самог самцитог да причека и покаже ми кад буде време да му доспем браћу. И, како то обично бива, чим сам ја окренула леђа и латила се лаптопа и интернета, рингла се разуларила, распалила ко луда, па онда испадне да ја нисам нормална. И још то није довољно него ме треба ставити на стуб срама, чију улогу у данашње време игра интернет. Не може да поверује мој отац него се, вративши се с терасе, пожали: што нисам имао апарат да сликам онај један кромпир, па да ставим на интернет! Плаши се човек да би без тога људи живели у заблуди да сам нормална.

Живот пише романе! Ја, на срећу, умем добро да читам (вирећи му преко рамена)... па препишем покоју страницу.